Dobrodošli
na „tamnu stranu“! Ne nameravam da mračim, po sebi već dovoljno
teskobne, dane, teškim temama: zapravo
htedoh da se malo našalim kako, sa svetlosti zaslužene slave, prelazimo u
stalno prisutno područje pomračenja - i to svesti, od
količine apsurda, gluposti i besmislenosti. Moram priznati, ovde mi je bilo
mnogo teže suziti izbor na samo pet „daleko bilo!“ kandidata, a prethodno ne
povrediti osećanja poštovalaca. Ipak, savest i zamisao teme nalažu da se bude
strogo realno, a istina jeste da mnoge pesme naprosto ne zaslužuju popularnost
koju decenijama uživaju. Pokušala sam da izdvojim one koje su neizostavan deo
raznoraznih žurki i proslava, za koje se vezuje „pozitivna energija“ i
uvrštavaju ih na kompilacije najvećih hitova (mada su, u poređenju sa susednim
trakama, obično baš one najslabija karika).
Subjektivni
faktor je i ovoga puta apsolutno nezanemarljiv, što znači da ću biti
najiskrenije zahvalna ukoliko mi, ako ste nekim slučajem iskreni ljubitelj bilo
kog od zvučnih ekscesa sa liste u nastavku, obrazložite šta vidite u njima.
Predočite mi kvalitete koji izmiču mom uhu - ko zna, možda
promenim mišljenje?! U konkurenciji nema narodnjaka, kvazi pop, dens i slične
bratije, zato što nastojim da rampa za šund, ipak, ostane spuštena: ali svesna
sam, bez brige, da su baš ti žanrovi prepuni pogodnih primera. Okrenimo, zato,
na smeh...
5.
Bijelo dugme - „Napile se ulice“
U
svojoj bogatoj diskografiji, “Dugmići” su imali svakojakih ispada: od hop-cup, poskočiću, preko dođi mi doveče, ne budi goveče, pa sve
do kao da sam drogiran, kao programiran.
Sreća njihova da Goran Bregović, autor najvećeg broja pesama, duhovit i
prirodno inteligentan kao što jeste, nikad ne krije kako su sve od početka bile
zezalice bez velikih namera. Ukoliko ih je neko
shvatio (pre)ozbiljno -
šta se tu može, njegov problem. Sami ih nikada nisu pokušali predstaviti kao
visokoumetnički sadržaj. Pošteno! Tako je, recimo, veliki hit „Hajdemo u planine“
(isprva osmišljen kao reklamni slogan za zimsku sezonu na Jahorini olimpijske
'84. godine; promovisao je Branko Đurić Đuro) očigledan štos i baš zato retko
na nišanu kritike. „Napile se ulice“, sa istog albuma (kome, ujedno, pripada
prekjučerašnji primer), nešto je drugo: iako evidentno u sličnom maniru, pesma
se (kod šireg auditorijuma) ne doživljava parodično, te je ponekad svrstavaju
među njihove „najbolje brze“ bisere. Svakako, ali bisere u pogrdnom smislu.
„Napile
se ulice“ svrstavam u kategoriju Čorbine
„Avionu, slomiću ti krila“ (užasne numere koja je ludom srećom izbegla da
završi na tapetu): ne bez specifično infantilnih čari. Kao predškolci ih prosto
obožavamo, kao klinci rado đuskamo uz njih i znamo napamet svaku reč (mada nam
zadugo ostaje misterija šta znači „lišiti nekoga života“), ali sa polaskom u
starije razrede prestaje da bude zanimljiva. Zabavan ritam, šaren i priglup
spot (ruku na srce, osamdesetih su uglavnom takvi bili), kada porastete otkriju
vam koliko su Bregović i ekipa u nekom trenutku spali na niske grane, pa sve dođe
nekako tužno. Nije ova pesma bez dobrih namera: opisuje euforičnu ošamućenost
usled ljubavi (a na tragu starih bećaraca; znate ono: levo, desno, nigde moga stana oj,
ulice, i ti si pijana) i to ni manje, ni više, ljubavi koju
smo upravo priznali sebi posle dugog izigravanja „hladnokrvne, kul face“ (dok se pretvarah da te volim, jel'te),
otuda simpatično budalisanje (pa i
članova grupe ispred kamere). S druge strane se nalaze neoprostive falinke: strašno
uvodno odbrojavanje, „stilske“ figure u stilu zvezda koje svrbe k'o bubuljice (?!) ili sitne
greške u kompjuteru (ovo je, valjda, bio danak oduševljenju tadašnjom
tehnološkom novotarijom). I zašto bi, zaboga, (čak i usvojimo li pravdanje
„potrebama versifikacije“) iko na kucanje odgovarao sa: Halo (, ko je)? - priznajem da me ovo uvek kopkalo. Sve u
svemu, jedan veliki transfer blama.
4.
EKV - „Krug“
Osećanja
prema grupi “Ekatarina Velika” podeljena su između dva tabora: idolopoklonika i
skeptika. Moje se nalazi negde na (zlatnoj) sredini: volim, ali ne obožavam;
smatram da je Milan Mladenović bio veoma talentovan i plemenit čovek, ali
preterano mi je nazivati ga “prorokom”; tragične sudbine članova benda
podjednako su uticale na formiranje obe vrste oprečnih stavova i, sve u svemu,
rekla bih da su bili jedan od naših najvećih sastava, bez sumnje kulturološki
značajni, ali se taj isti uticaj često nekritički predimenzionira. Oni kojima
se kao jedan od dokaza genijalnosti njihovog
opusa pruži pesma “Krug”, verovatno će se zapitali šta je tu tako fascinantno -
i biće u pravu. Dok je, recimo, „Samo par godina za nas“ (njihov ubedljivo
najveći hit) istinski veličanstvena pesma koja „gađa“ pravo u srce i um, „Krug“
je višestruko precenjen, ma šta govorili razni „tumači“ sa Interneta. Ne
imponuje ni muzički, ni tekstualno, ni značenjem; ne nosi nikakav smisao
(pokušala sam, verujte i sa krugom života i porodice i prijateljstva i
ljubavi....svako tumačenje mi ispade do tačke kidanja nategnuto), naporna je i
ne baš blago iritantna. Žao mi je što, kako se čini, nisam dovoljan
intelektualni kapacitet da dosegnem te misaone dubine (visine?). Sklona sam da
poverujem kako ni sam Milan nije imao nameru da „Krug“ ispuni bilo kakvom
filozofijom, niti da njime poruči išta, najmanje ono na čemu pojedini zagriženi
fanovi tako srčano insistiraju. Ovo ne znači da je neslušljiva, naprotiv. Ali,
smisao se, ako ga je u početku i bilo, prilično brzo razbio, u vetar rasuo...
Pažljiviji
ili bar čitaoci dužeg staža druženja sa mojim blogom verovatno već znaju koliko
volim “Divlje jagode” i koliko me, nasuprot tome, nervira ova pesma. Da budemo
načisto, nije me niko povredio, niti ostavio uz nju, ne vezujem je ni za kakvo
tužno iskustvo iz prošlosti. Razlog je razočaravajuće prost: ljudi dragi, meni
je ova pesma GLUPA. Nikada mi se nije dopadala. Ne pamtim da sam je jedan
jedini put odslušala sa uživanjem, čak mi je i kao devojčici zvučala neopisivo
bljutavo, banalno, osrednje (a kao klinka sam, da napomem, jedno vreme đipala i
uz “Hej, Duck, ti si mrak” i “Da li bi prala naše gaće, mače?”). Jasno je meni
šta se tu zbiva: turistička ljubav sa
neodrživom sudbinom, iluzornost letnjih vizija, otrežnjujuće suočavanje sa
stvarnošću -
posebno po pitanju emocija…Ali, način na koji su to predočili beskrajno je
patetičan. Nešto u njoj, ipak, vredi - to je gitarska
solo deonica. Sve ostalo je neubedljivo, navrat-nanos sklepano: pogledajte samo
refren, koji nekako i razvija priču, da bi je sasekao uprošćenim, smešnim
zaključkom, uz to izvan tona:….krivo je
more! Namerno sam rangirala “Jagode” identično kao na listi od prekjuče,
zato što se tek stavljene jedna do druge, njihove pesme sa istog (debitantskog)
albuma -
verovatno stoga obično izjednačavane po sentimentu -
više nego jasno razilaze po kvalitetu, sve u korist singla “Jedina moja”.
Zapravo, ostajem pri tome da je, od svih balada “Divljih jagoda” (a snimili su
ih toliko!), “Krivo je more” sigurno najslabija. Kao stvorena za povraćanje i
to ne od posledica letnje šeme!
2.
Bajaga - „Moji drugovi“
Rekla
sam da “Napile se ulice” izaziva transfer blama? Ispravljam se i izvinjavam,
jer sledeća dva primera čine da potonja pesma zvuči kao sušta poezija. Iako
Bajagi ovo nije najkriminalniji ispad
(“Zvezda” ili “Lepa Janja, ribareva kći”? Stresem se od jeze kad se setim),
priznajte da vam bude bar malkice neprijatno kad se na veseljima zvanice uhvate u vozić prilikom oglašavanja
njenih prvih taktova! Meni se stvarno dopada film “Ni na nebu ni na zemlji” (za
koji je pesma snimljena) i mogu da saosećam sa migrantskom setom za dalekim
zavičajem (a ovo je, vremenom, preraslo u svojevrsnu himnu dijaspore), pa ipak mislim
da je na delu sličan efekat kao kod Giletove crne mrlje u diskografiji, zvane “Igra rokenrol cela Jugoslavija” (još
jednog teška srca izostavljenog kandidata). Jeftini populizam učinio je svoje.
Ko zna, da su okolnosti bile drugačije, možda bi pesma čestito ostarila, tek,
pamtim je po (za Bajagu, finog gradskog mladića) začuđujuće "mačo"
prizvuku i ogavnom kafanskom ruhu.
1.
Galija - „Digni ruku”
Biće
da Galija, još pre razlaza sa
pesnikom i muzičkim urednikom „Radio Beograda“ Radomanom Kanjevcem počinje da
gubi kompas, s vremena na vreme uplovljavajući u mnogo zagađene vode. Ko zna
kakva su to isparavanja pomutila svest Neši Milosavljeviću kada je na papir
stavio neke od sledećih redova: da ručaš
negde dole u Kini, a zube čačkaš u Karolini; ...od mnogo žena da dobiješ kilu
(dakle, ne sifilis, ne gonoreju, ne picajzle, već -
KILU!) i nezaboravno, antiantologijsko:...digni
obadve! Ne, zaista mi ne para uši „problematičan“, već u ono vreme
politički provokativan deo nemaš kartu ni
do Prištine. U svetlu svega što se potom izdešavalo na Kosovu, razumljivo
je što sam autor pokušava da pesmi prida naknadno „dublje, subverzivno
značenje“, pa je tako u jednom intervjuu, „rešavajući misteriju“ (kako kaže
naslov članka), ispričao da je podizanje ruke bio poziv na revolt, na
reakciju, na sprečavanje lošeg. Cela pesma priča jednu veliku istoriju nestanka.
-
iako tekst više nego jasno koristi izraz “dići ruke” u značenju odustajanja (od
preterano ambicioznih snova). Sigurno je da će mučeni slušalac, ako već ne zbog
bruha kao posledice seksualne hiperaktivnosti, “dići sve četiri” (dakle, oba-dve) uvis od užasa. Kad bolje
razmislim, previše je strašno da bi se mogli i rugati.