10 muzičkih razloga zašto je „Bijelo dugme“ (mnogo) više od „pastirskog rocka“

obrazlaže: Isidora Đolović

Prošle sedmice sam se bavila suprotnostima iz domena potcenjeno - precenjeno, pa mi kao naredni korak više nego logično deluje biranje primera koji se na upadljiv način uklapa u obe kategorije. Čini mi se da na domaćoj muzičkoj sceni zaista nema pogodnijeg kandidata od „Bijelog dugmeta“. Radi se o grupi koja bez prekida, već decenijama, podstiče najžešće rasprave, pa dok ih jedni veličaju kao najveći fenomen jugoslovenske popularne kulture, drugi ih još ostrašćenije mrze i smatraju „ubicama rokenrola“ (kao da ga je, u širem smislu, pre njih zaista bilo!). Neki „Dugmiće“ obožavaju, drugi ne mogu da smisle, a Goran Bregović, idejni tvorac i (samozvani?) vođa benda čas daje za pravo prvoj, čas protivničkoj grupi oglašivača i tako sve u krug. Za to vreme, legenda se relativno stameno održava, uprkos periodičnim potresima koje neretko izazivaju upravo njeni koautori.

Neporeciva istina je da „Bijelo dugme“ teško može biti svrgnuto sa osvojenog trona, nezahvaćenog plamenom koji je im progutao kolevku. Njihovo rivalstvo sa „Ribljom čorbom“ (ili, možda, „Azrom“?) uporedivo je sa pitanjima: „Bitlsi“ ili „Stounsi“? „Crvena Zvezda“ ili „Partizan“? Njihove različite pesme mogu se čuti na motorijadama i u kafanama, u filmovima i kroz poslovičan govor. O Breginim plagijatima manje ili više glasno se spekuliše već decenijama, pa ipak su albumi na kojima se prozvane numere nalaze obarali rekorde slušanosti i dosezali šestocifreme tiraže. Za „Dugme“ su pisali i u njemu svirali najbolji znalci iz svoje branše, o njemu su objavljivani feljtoni i monografije, omoti ploča cepani iz protesta ili kao poslednja dragocenost spašavani iz stanova u plamenu. Čak i kada su bivali opravdani, napadi na „Dugmiće“ bezuspešno su pokušavali da omalovaže status koji im pripada i umanje meru u kojoj su Sarajlije oblikovale muzičku scenu bivše nam države. „Dugme“ je odavno ustoličeno na poziciji rock legendi, a danas mi je cilj da pružim nekoliko muzičkih, onih najpouzdanijih, argumenata u prilog te, pored svega i uprkos svemu, iskrenog poštovanja vredne činjenice.

Sasvim mi je jasno da mnogi teže održavanju stava prema kome „Bijelo dugme“ predstavlja seljački bend koji je sramota slušati i koji reputaciju duguje tome što je bio „najuspeliji državni projekat“. Pouzdano znam i da previše njih pri samom spominjanju imena ove grupe najpre pomisli na „Đurđevdan“, „Lipe cvatu“ i eventualno „Ne spavaj, mala moja“. Poznato mi je, jer iste priče slušam otkako znam za sebe i mada sam mnogo puta, baš zbog novijih akcija omatorelih članova, u njihovo ime osetila stid zbog blaćenja uspomena, smatram da one ipak ne podležu trajnom zadržavanju mrlja. U petnaest godina dugoj karijeri, „Bijelo dugme” beleži više nego dovoljno povoda za lepa sećanja i upravo bi se tih svetlih trenutaka trebalo podsetiti pre no što se usudimo da ih na bilo koji način diskreditujemo. Malo konkretnije o toj temi možete čitati OVDE. U nastavku se prisećamo deset najblistavijih dragulja iz njihove riznice, koji najubedljivije moguće dokazuju zbog čega je sarajevski sastav (šta god mi ili bilo ko drugi mislili o tome) najznačajniji muzički fenomen koji nam je bliža prošlost zaveštala. Ukoliko se i posle njihovog preslušavanja dogodi da ostanete pri stavu kako je reč o „poseljačenom rokenrolu“, najiskrenije sam zainteresovana da čujem razloge.

10. „Kad bi' bio bijelo dugme“

Proširena verzija prvog singla grupe “Jutro”, iz koje se početkom sedamdesetih razvilo buduće “Bijelo dugme”, nalazi se na njihovom debitantskom albumu. Pod istim imenom objavljen je 1974. godine i sadrži većinu opštih mesta po kojima će tokom većeg dela karijere petorka biti poznata: smelo, drsko povezivanje hard rock uticaja (pokupljenih od inostranih uzora) sa etno motivima. U pitanju je desetominutna kompozicija koje se ne bi postideli ni „Deep purple” i uopšte se ne šalim kada ovo kažem. Ako niste navikli na tako dugačke numere, preporučujem strpljenje koje će se svakako isplatiti, uz makar jednu uklonjenu predrasudu. Uvod krajnje mangupski spaja pastoralnu, livadsku idilu (iz koje dopiru tiho zujanje, daleko zapevanje čobana i mukanje krava) sa prvim taktovima najave prodora urbanog sveta u središte tog mira. Muzika se lagano približava, ritam sekcija strpljivo, ali postojano odbrojava, da bi negde oko drugog minuta eksplodirala i razlila se u žestoku gitarsku „rokačinu”. Ovim uvodom, koji su pratile crno-bele fotografije prve postave na video-bimu, otvoren je povratnički koncert “Dugmića” na Hipodromu 2005. i verujem da su mnoge u tom trenutku prošli žmarci. Efekat je isti dok slušate instrumental kod kuće: obuzmu vas prijatna neverica i zadivljenost jer smo možda izgubili iz vida da su za “Bijelo dugme” svirali tako vrsni muzičari poput Zoke Redžića na basu, klavijaturiste Pravdića, neprežaljenog Ipeta za bubnjevima, a ni sam Brega u početku nije bio loš gitarista, naprotiv. Naravno, nikad ne izostavljamo odličnog Željka Bebeka, čiji je vokal ovde doprineo kvalitetu opisivom kroz izraz: svetsko, a naše! Sastav u punom zaletu mladosti zvuči usaglašeno, virtuozno i kao da se nadigravaju instrumentima.

9. „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“

Našavši se na istoimenom albumu iz 1986, vatrenom krštenju trećeg i poslednjeg pevača Alena Islamovića, ova pesma mi se uvek činila kao poslednji (poetski) pokušaj da se odbrani ili bar na okupu održi ugroženo jugoslovenstvo. Tome je usmeren celokupan koncept ploče, ali svoj vrhunac ima upravo u ovoj numeri čiju kompletnu verziju čini, najblaže rečeno interesantan uvod. Svetozar Vukmanović Tempo, narodni heroj, uz pratnju hora Doma za nezbrinutu decu otpevao je staru partizansku koračnicu „Padaj silo i nepravdo“. Nakon (nažalost, često izostavljanog) prvog dela, kreće onaj „zvanični“. Volim ovu pesmu. Pre svega, otpevana je zaista srčano. Odlikuju je zanimljive strofe u antitezama: otadžbina je matera i maćeha, tuga i utjeha, i sirota i kraljica, ali je uspela da othrani neobuzdani, divlji čopor, neosedlano krdo koje ima zube da grize, samo je pitanje koga - i jadni mi ako počnemo da se ujedamo međusobno (kao što je, treba li uopšte podsećati, na kraju i bilo). Sledi opominjući refren sa umetnutim Miljkovićevim stihom ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju, a koji ironijom istorijskog sleda dobija zlokobnu notu. Jedan od poslednjih snimaka uživo, kada čitava hala uglas sledi Goranov poziv: „Jugoslavijo, na noge, pjevaj, nek' te čuju...“ šalje trnce niz kičmu i stoji kao svedočanstvo jednog, niko me neće ubediti u ono “lažnog”, zajedništva koje se ugasilo u krvi. Zbog toga postavljam baš tu verziju, sa koncerta u Beogradu 1987. godine, u koji se (4:14 minut) uživo uključio državni „Dnevnik“.

8. „Doživjeti stotu“

Četiri decenije kasnije (snimljena je 1980.), u vremenu opsesije estetskim zahvatima, ubrizgavanjem seruma za večitu mladost, zobanjem čia semenki i godži bobica dok nas “lajf kouč” uči kako da živimo, “Doživjeti stotu” deluje nikad aktuelnije. Pa, ipak, kao da je svojevremeno bilo više sluha za britku ironiju kojom se pesma razračunava sa opevanim (negativnim) fenomenima. Pogledajte samo taj uvod: Prija vam jabuka i Eva i grijeh, a bore -  bore vam prave i suze i smijeh: odnosno, šta god radio, druže, vremenu nećeš pobeći, bio hedonista ili asketa. Ipak je sve to samo strašna, strašna gnjavaža u životu! Upravo konceptu problematizovanja težnje za večnošću u celini je posvećena istoimena ploča. Trodelnog omota koji šokira fotografijama različitih faza plastične operacije (autor je Mirko Ilić), za “Dugmiće” je važna iz još jednog razloga: novotalasnim ska zvukom pokušali su da demonstriraju sposobnost, ne samo postavljanja, već i praćenja trendova bez većih teškoća. Bregović se u to vreme zabavljao produciranjem za VIS Idoli , i ne pokušavajući da se brani od navoda kako je “Dugme” skup  “lopuža koje nisu uhvatili”. Delom jer je istina, više zato što su te lopuže i te kako vešte…

7. „Šta ima novo“

Poslednji studijski album „Ćiribiribela” (1988), možda najkomercijalniji u karijeri grupe, donekle je popravio utisak prethodnog, zahvaljujući nekolicini zaista lepih pesama među kojima je svakako i ova. Ne verujem da su u pitanju tek veoma snažna sećanja iz detinjstva, čiji je ovo zvuk. Pesma “Šta ima novo” poseduje nešto neuhvatljivo prekrasno u sebi. Možda je do spota, ubedljivo najboljeg koji su ikada snimili, prvenstveno usled činjenice da verno prati konkretnu priču. To je jedno snovidovno lutanje čoveka kroz (izgubljene) godine, dok promiču vozovi (taj sugestivni, nezaboravni zvuk s početka, koji se ne prekida ni u strofama: muzičko simuliranje kretanja vagona po šinama i naglog kočenja), neuhvatljive vizije, stanice i sa njima naš život. Možda je u pitanju zarazna melodija ili su to ipak divne lirske slike (pozlata na sivilu, jedna od omiljenijih!) koje tako verno predočavaju bunilo, ne znam ni sama….ali je mnogo, mnogo volim.

6. „Ako možeš, zaboravi“

„Uspavanka za Radmilu M.” je poslednja ploča snimljena sa Željkom Bebekom i nije tako dobra. Na njoj ima nekoliko sjajnih numera, ali sve zajedno odaje mlak utisak. Ipak, nešto odskače, kvalitetom iskupljujući ostatak materijala: u pitanju je briljantna “Ako možeš, zaboravi”, proglašena za Hit godine 1983. na „Radiju 202“. Maestralna, neobična melodija, intenzivno doživljen, efektan tekst, sigurno glasovno izvođenje: sastojci su recepta za svevremenost. Doživljaj je nekako “zimski”, možda zbog one srne na snijegu, putovanja sjeverom ili spominjanja rubalja, a možda jer odiše atmosferom obraćanja ledenoj neprisutnosti iščezle strane. Sve njene obmane i neprikladni trikovi (tijesan krevet, lažno ime) nisu dovoljni da od propasti izbave unapred izgubljenu opkladu (ma koliko otmenu) u koju se pretvorila ljubav (rašivena haljina, bolje reći haljetak - cirkuske jahačice, dakle, providna gluma), ali ni za zaborav. Kad već nema iskrenosti, ni volje da se prihvati tuđa ruka poverenja (anđeo na dlanu)…

5. „Jer kad ostariš“

Na ovaj album sam se nešto detaljnije osvrnula u tekstu o Tifi (OVDE). Pesmu “Jer kad ostariš” posmatram kao njegov najjači adut, s godinama mi sve više znači... i boli. Mislim da je, kao retko gde, prateći spot sa snažnom socijalnom konotacijom prirodno “skopčan” uz potresnu divotu stihovne metaforike (vozovi u prolazu, kaćuni u prozoru i taj mjesec Ramazana što upravo počinje). Tifina osećajna interpretacija upotpunjuje sliku: sve prolazi, nemilosrdno i bez osvrtanja, zub vremena nagriza fasade i ljudska lica, pa ipak postoji neka lepota u samoći popodneva kada pljušti, a mi kroz prozor stare kuće posmatramo, čekamo, nemo razgovaramo sa duhovima prošlosti. I mislimo, tada, na to hoće li se naša nevidljiva sen jednoga dana motati oko mesta, oko ljudi koje je volela, hoće li nas oni osetiti, požaliti, ili ne mari…niko.

4. „Sanjao sam noćas da te nemam“

Da ploča nastala pri svojevrsnom vanrednom stanju unutar benda može da iznedri nešto ovako spektakularno, živi dokaz je “Sanjao sam noćas da te nemam”. Napisana u periodu Bregovićevog služenja vojnog roka u Nišu, ova simfo-balada je inspirisana vešću o smrti majke koju je primio tokom boravka u kasarni. Odatle potiče košmarna atmosfera, upotpunjena arhetipskim motivima belog cveća, crnih konja, zanemelih svatova i tajanstvenog dozivanja nepoznate žene u noći. Sve vreme, zajedno sa potresenim glasom lirskog subjekta, zazivamo jutarnje svetlo i završetak preteće more, ali do njega nikako da dođe....Između se, naprotiv, javlja uzbudljiva i strašna instrumentalna celina sa sve horom i upečatljivim klavijaturama. Na poslednjoj turneji pred raspad grupe, 1989. godine, izvođenje  pesme je upotpunila gošća, operska pevačica Dubravka Zubović, zbog čega postavljam i tu verziju snimka. „Zabranjeno pušenje“ će desetak godina kasnije snimiti pesmu „Sanjao sam noćas da te imam“, koja se poigrava naslovom, ali joj je sadržaj potpuno drugačiji: zajednička im je, ipak, izvesna jeziva pozadina.

 

3. „Bitanga i princeza“

Ni najogorčeniji protivnici “Bijelog dugmeta” neće poreći da je ovo, baš kao istoimena ploča (hrabro tvrdim, najbolja iz njihovog opusa) čistokrvni rokenrol u svom najtransparentnijem izdanju! Urbana priča, zanimljivo složena kompozicija, fenomenalnan rif i mnogo, mnogo sentimentalne vrednosti za mene. Kada vam neko posveti ovakvu stvar….

2. „Šta bi dao da si na mom mjestu“

Duško Trifunović je napisao biografske stihove koji opisuju život svake rock zvezde, zvala se ona Željko Bebek ili kako god drugo. Upravo je onakva kakvu jedino dobar pesnik ume da sroči „skenirajući“ drugo ljudsko biće. Za potpun doživljaj, neophodno je posmatrati „u paketu“ sa spotom. Godina je 1975., istoimeni album, drugi po redu (tradicionalno smatran za prekretnički) obara sve rekorde, a grupa uspešno savladava barijeru velikih očekivanja postavljenu usled prvih uspeha. Nema tu mnogo početničke sreće, koliko ozbiljnog rada na jasnoj ideji vodilji. Dovoljno je pogledati kretanje ovih ljudi na sceni, tu predanost, ozbiljnost, pa da se zaključi kako je upravo u njihovoj kombinaciji esencija rokenrola. Biti kadar očarati i iznervirati, zbuniti i animirati, biti klovn i prorok, donosilac munje i neshvaćeni autsajder...sve je ovde važno, ali mi se posebno vrednim skretanja pažnje čine Ipe Ivandić, životinja za bunjevima (nadam se da nismo zaboravili koliko je ovaj čovek bio dobar muzičar i tragična individua; kao podsetnik, preporučujem dokumentarni film “Izgubljeno dugme”) i Bebekova impresivna zabavljačka pojava. Svaki let nad provalijom je rizičan....al' bez njega nema ni besmrtnosti.

1. „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“

Ako se traži svega jedna reč za definisanje ove pesme, ona glasi: veličanstveno. Ako ćemo nešto opširnije: najbolja i najlepša balada u domaćoj muzici svih vremena. Nalazi se na ploči „Bitanga i princeza“, koja je, kao povratnička, nakon legendarnog koncerta kod Hajdučke česme doslovno ubrizgala injekciju adrenalina i vratila bend u život. Simfonijski orkestar i mešoviti hor, uz aranžman Ranka Rihtmana, doprineli su savršenstvu kompozicije. Ako ni za šta drugo, Bregoviću dugujemo nesagledivu zahvalnost što je napisao pravo umetničko delo. 

Za pesmu se vezuju dve kontroverze: prva datira iz vremena uoči izlaska ploče. Pored omota (trebalo je da se na njemu nađe fotografija ženskog stopala u cipeli na štiklu koje gađa muškarca u međunožje), cenzuri je podvrgnut i stih u kome Hrist biva zamenjen rečju on. Druga je usledila iste godine (’79.), kada je pesnik Drago Kuđić javno optužio Gorana Bregovića za krađu prvog stiha, zahtevajući da mu isplati million dinara nadoknade. Problematična strofa nalazi se u pesmi “Majevički nokturno” (napisanoj 1968.) i glasi: Sve će to, mila moja, / Prekriti snjegovi beli. / I tebe i mene, / I život nam celi. Spor se otegao, mada su mnogi, uključujući Duška Trifunovića, reagovali zaključivši kako dve pesme nemaju ništa suštinski zajedničko. Goran je odmah priznao da je, po svemu sudeći, stih zaista dospeo do njega na nekom pesnikovom predavanju i zadržao se u podsvesti, ali sama konstrukcija je toliko česta da može poticati odakle god. Trifunović je bio kategoričan u stavu da je sve deplasirano i da su Kuđićeve tvrdnje zaista smešne. Poslednjih godina došlo je do obnove “senzacionalnog” otkrića iz “proverenih” izvora o “pravoj istini” skrivenoj iza stihova. Patriotski nastrojena glasila poput Press-a, Srbije danas i Riznice srpske, plasirala su žalobnu konstrukciju prema kojoj nesrećnom, “prećutanom boemu" komunistička mladež iz “Dugmeta” besramno krade stihove. Pročitala sam sučeljene verzije i ne vidim osnova za tvrdnje o plagijatu, niti da su na bilo koji način time naškodili Bregovićevoj pesmi. Potresna i moćna, govori o prolaznosti i krhkosti svega lepog na ovom surovom, hladnom svetu i pod ogromnim, ravnodušnim nebom. Stoga prenosim ceo tekst.

Sve će to o, mila moja,
Prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš,
I dvije će pokisle ptice
Sa tvoga oka prhnuti na jug.

Nijedna suza, nimalo volje,
Nijedna slutnja, ni glas.
A moglo je bolje…

Reći ćeš, malo je tužno,
A on je bio kopile i jad.
I staćemo goli i sami
Pred ovo ledeno nebo i mrak.

Miriše pelin, pusto polje,
Procvale ruže i med.
A moglo je bolje…

(Ref.)
Gdje, pokaži mi,
Gdje, kad tužne sudba ne voli?
I čime od svijeta da se braniš?
Kao ruža, sa dva smiješna trna? Ili snom?
Uzalud, uzalud, sve je protiv nas…

Da završimo humorom, sada već čuveni snimak „Kako Brega bira pjevače” u Đurinoj interpretaciji možda predstavlja i zanimljivu najavu za temu koja je sledeća na redu. Koliko god puta ga odgledala, uvek me nasmeje: