Dan kada je odleteo Leptir

Sećanje na Petra Pana iz Bloka 23: Nenad Radulović (1959-1990)

Mada su prohujale tačno tri neverovatne i tužne decenije otkako više nije fizički prisutan, svako podsećanje na njegov muzički opus, vedrinu, smeh i pametnu ironiju prati utisak da nikada nije ni odlazio. Naprosto se preobrazio u dobrog duha prestonice...

piše:  Isidora Đolović

Ako se značaj jednoga grada meri prema broju legendarnih ličnosti sa kojima je gradio uzajamnu bezvremenost, Beogradu s pravom pripadaju sve titule. Ako se veličina jedne epohe ocenjuje na osnovu značajnih, neprolaznih vrednosti koje su je obeležile, osamdesete se nesumnjivo visoko kotiraju. Oboje su, naš glavni grad i deveta decenija prošloga veka pripadali  - i on njima, podjednako - Nenadu Raduloviću. Od svih prisno zapamćen kao „Neša Leptir“, koncerte je često otvarao stihovima: U mojoj gitari živi jedan leptir/ i mnogo je stvari koje nas vežu,/ kad dođu kiše i zima, tuge,/ i njemu i meni krila se stežu. Njegova priča počinje ovako....

Od Sandokana do Leptira

Nešini roditelji, oficir JNA Stojadin i prosvetna radnica (pedagog i andragog) Bosiljka, upoznali su se u Novom Sadu. Nakon venčanja, par se preselio u Lajkovac, gde su službovali šest godina. O tome koliko su bili omiljeni (između ostalog, kao osnivači čitaonice kasnije prerasle u biblioteku) govori originalan ispraćaj koji su im đaci priredili prilikom selidbe u prestonicu: posedali su na šine kako bi sprečili voz da ih odnese na novo odredište! Skućili su se na Novom Beogradu, gde su im u godinama koje slede rođeni sinovi, Nenad (13. septembra 1959.) i tri godine mlađi Željko. 

Iz paviljona u Pohorskoj ulici, Radulovići se početkom sedamdesetih sele u Blok 23, gde će Neša provesti ostatak života. Dok mama Boška radi u Školi za osnovno obrazovanje odraslih i naposletku osniva Radnički univerzitet, deca rastu kraj dve reke, među naseobinama usred peščara. Braća su bila veoma bliska, delivši pustolovine i maštanja čije je sprovođenje u delo stariji redovno preuzimao na sebe. U mnoštvu dečakovih interesovanja rano se izdvajaju imitacija i svirka. Počelo je sa ksilofonom na kom je „komponovao kinesku muziku“, preko harmonike koju je učio od prvog razreda, doboša, gitare, blok flaute...Broj  instrumenata kojima je ovladao vremenom se popeo do jedanaest - sa izuzetkom violine, zbog čega mu je uvek bilo žao. Jedno vreme je trenirao karate i amaterski se bavio košarkom, više glumeći trenera nego boraveći na terenu, što je ukazivalo na rođenog šoumena. Pevao je u horovima „Krsmanac“ i „Žikica Jovanović – Španac“ (Studentski grad), u Devetoj beogradskoj gimnaziji za potrebe omladinskog programa „Radio Beograda 202“ intervjuisao razrednog starešinu i prijatelje, osmislio humoristički komad „Romeo i Julija po treći put među živima“, koji su izveli njegovi drugari sa folklora i iz „Teatra DES“. 

Upravo su tinejdžerska okupljanja, bilo to na probama ili u okviru žurki na obali Save, u sebi nosila klicu budućih projekata i predstavljala najbolju „pozornicu“ za eksplozije kreativnosti. Svaki susret nudio je mogućnosti za novi poduhvat ili dobar štos: tako je tokom 1976. među društvom kružio snimljeni sadržaj Nešine „Piratske radio-stanice Sandokan“, a na Kalemegdanu je rukovodio snimanjem amaterskog filma „Skadarlijska veza“ (parodije trilera „Francuska veza“ i američkih akcionih ostvarenja). Iako je upisao prava, nakon nekog vremena napušta studije da bi se sasvim posvetio muzici. Još uvek se prepričava anegdota prema kojoj je, odlazeći, profesoru rimskog prava rekao da će se „uskoro videti u drugačijim okolnostima“. Obećano ostvaruje koncertom koji je njegov bend, koju godinu kasnije, održao u amfiteatru Pravnog fakulteta. Grupa se zvala neobično i upečatljivo - „Poslednja igra leptira“- i naprečac je osvojila srca publike.

Danas je njeno zvučno ime neodvojivo od jednako poetičnog nadimka frontmena. Možda je baš pojam leptira na mnogo načina objašnjavao Nešinu ličnost, pa i nagoveštavao sudbinu prepunu razigrane, kratkim zemaljskim vekom pojačane lepote, lepršavosti, nežnosti. Urbana legenda kako se plašio leptira nije tačna, tvrdi njegov brat Željko. Inspiracija za ime benda mnogo verovatnije potiče od stihova čiji je autor Nešina školska drugarica Suzana, a koji su mu se naposletku našli na nadgrobnom spomeniku:

Svako od nas neku svoju priču ima

što u tami tišti, a puteve bira,

samo kad je hladno, kad umori zima,

slutimo je tužni na krilu leptira.

Svako od nas plaća dah svoje tišine

što kroz kožu diše  u vatri nemira.

Samo kad je mokro, i kad duga sine,

svako na svom dlanu budi svog leptira.

Homo ludens!

„Poslednju igru leptira“ osnovala je 1979. grupa drugova iz komšiluka. Prvu postavu sastava, čiji će se članovi tokom naredne decenije smenjivati, činili su, pored Neše (kao vokala, kompozitora i tekstopisca): gitarista Draško Janković, pevačica Zorica Đermanov, violinistkinja Olivera Perić, Sašo Bogojevski na basu, Dragan Todorović na bubnjevima, Dušan Hristić sa klavijaturama i Dragomir Bulić, saksofonista. Isprva akustičari inspirisani kantrijem negovanim sa druge strane okeana, vremenom prelaze na ska-pop-rok. Do tada je možda tek sastav „Laboratorija zvuka“ postigao sličan nivo performansa, zahvaljujući originalnoj sintezi muzike, kabarea, satire i vodvilja. Još pre prvog albuma, mogli su se pohvaliti sa dve stotine nastupa, od čega petnaest u prepunom Domu sindikata i to bez ikakve prethodne reklame. Kasnije će tamo održavati audicije: na jednoj od njih se, među neverovatne dve hiljade kandidata, izdvojila Lidija Asanović čiji glas čujemo u hitu „Dečko, 'ajde o'ladi“.

Uspesi se nižu jedan za drugim. Oskar popularnosti za pop-grupu godine dobili su 1985. Sa pet studijskih albuma: „Napokon ploča“ (1982), „Ponovo ploča i druge priče“ (1983), „Opet ploča – Srce od meda“ (1985), „Grudi moje balkanske“ (1986) i „Zajedno smo piškili u pesku“ (1989), još se sa nesmanjenim zanimanjem slušaju i vole „Nataša“, „Vrati se“, „Umiru jeleni“, „Nisam ti rekao sve“, „Taksi“, „Škola za šmekere“, „Kakve je imala oči“...U pesmi „Ruska čokolada“ kao gost se pojavila glumica Jelica Sretenović.

A ko je Nataša...? Nataša Davidović, devojka iz njegove verovatno najpopularnije pesme, bila je drugarica Nešine dugogodišnje devojke Jasne, članica hora i neko vreme simpatija. Često sklon da utiske o ljudima iz neposrednog okruženja pretače u stihove, budući veliki hit joj je posvetio nakon prve srednjoškolske žurke:

Pored muzičke karijere i upravo neraskidivo sa njom, Neša je bio član „Indeksovog radio pozorišta“. Prevashodno zahvaljujući kabaretskom konceptu nastupa koji je negovao od samog početka, smatra se nezvaničnim začetnikom „stendap“ komedije kod nas. Tako je nastao lik Baba Višnje, besmrtne starice koja putuje kroz istoriju, susrećući značajne ličnosti i sa specifičnim humorom interpretirajući važne događaje. Brzo postaje stalni blok koncerata „Poslednje igre leptira“, čineći ih uvek novim i neponovljivim iskustvom  u kome su posetioci uživali.

Ipak, ono što je više od svega privlačilo poštovaoce benda bila je renesansno svestrana ličnost Nenada Radulovića. Humor, vedrina i harizma bili su drugo ime umetnika, za koga, po svemu sudeći, baš niko nije imao lošu reč. U detinjstvu introvertan, kao tinejdžer vispren, originalan i smeo, Neša je obrisao granicu između scenskog obraćanja i svakodnevnog pristupa drugima, zauvek ostajući „čovek koji se igra“ (homo ludens), večiti dečak sa beogradskog asfalta. Pozitivan stav, velikodušnost, optimistični smeh i dobrota predstavljali su vrhunsko načelo odabranih oblika izražavanja. Majka se priseća da je rado pomagao svakome u nevolji i zbog toga stalno bio bez novca, a Željko u jednom intervjuu potvrđuje koliko mu je brat bio osećajan: „Za njega je sve imalo dušu. Svako drvo, svaki predmet...Nesebično je davao sebe prirodi i ljudima.“

Voljen i omiljen - rekli su o Neši:

Voja Žanetić ga je jednom prilikom opisao kao „neverovatnu količinu talenta, pameti i srca na jednom mestu“: „(...) Kao kada staneš pored čuda koje vas nadahnjuje samim svojim postojanjem.“

Radoman Kanjevac, glavni i odgovorni urednik Drugog programa Radio Beograda: „Savršeno odgovoran u poslu, a opušten i zabavan u životu, retka, jedinstvena, sasvim neponovljiva ličnost, neko sa kim ste mogli s podjednakim zadovoljstvom da radite i da se družite.“

Dragoljub Mićko Ljubičić: „...potpuno čista i naivna duša, ponekad ranjivija nego što bi se moglo očekivati kad je reč o nekom toliko zabavnom i ekstrovertnom.(...) Osim nesvakidašnjeg vanscenskog šarma i duhovitosti, koji su prosto kuljali iz tog radoznalog i razigranog deteta, bio je i vrhunski profesionalac koji je i te kako znao da oseti i najtananiju vibraciju publike i da se sa urođenom tačnošću i merom poigra emocijama svakog pojedinačno.“

Najviše je voleo da stvara u noćnoj tišini. Bio je, kažu, u stanju da izdrži sa samo dvočasovnim režimom spavanja. Izrazito predan radu, jednom prilikom je preko dva sata nastupao pod visokom temperaturom. Nije imao poroke, prvu čašicu alkohola probao je sa 27, njegovo „pogonsko gorivo“ bili su čovekoljublje i čista strast prema sceni. Nažalost, kao da je hiperkreativnošću pokušavao da prestigne tešku bolest koja se podmuklo približavala.

Leptiri umiru vedri

Pošto se 1989. godine bend sporazumno razišao, Neša ne miruje, već snima solo-album „Niko nema što Piton imade“, osmišljen kao parodija novokomponovane muzike iz perspektive još jednog scenskog alter ega, Slobodana Đorđevića Pitona. Kroz vedrinu stvaralačkog zanosa probija se saznanje iz surove stvarnosti, dijagnoza karcinoma testisa u poodmakloj fazi, koja je zahtevala hitnu intervenciju i početak lečenja. Čak ni nakon toga, Neša se ne predaje. Već teško bolestan, sa šeširom na glavi zbog, usled terapije, opale kose, na koncertima kolega satirično i hrabro se poigravao likom Slobodana Miloševića. Zasmejavao je bolničko osoblje, na pitanje kako se oseća odgovarajući: „Pa, ne mogu baš da igram fudbal...“

Priča se da je na poleđini lekarskog recepta zabeležio: Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta. Poslednja, do kraja nepročitana „Tibetanska knjiga mrtvih“ ostala mu je kraj bolničke postelje. Neša je preminuo 12. februara 1990, u trideset prvoj godini života, od posledica metastaziranja tumora na mozak. Krajem te godine, oca mu odnosi ista kobna bolest, ali na plućima. 

Porodica Radulović je punih 28 godina čuvala rukopis pesme „Suze sa zvezda padaju“, za koju Neša nije stigao da sklopi melodiju, završivši zapis rečima: „Dogovorićemo se!“ Prošle godine su kompoziciju oživeli i javnosti predstavili članovi grupe „Neverne bebe“. U pratećem video-spotu, koji predstavlja jedan dan iz Nešinog života, glumac Bojan Perić nosi njegove autentične stvari i obilazi najdraža mesta, a pojavljuje se i umetnikov petnaestogodišnji bratanac Nikola. Plato ispred Ustanove kulture „Palilula“ od 2011. nosi njegovo ime. Ova činjenica posebno dobija na značaju kada se ima u vidu kako je tačno tri decenije ranije, pobedom na Palilulskoj olimpijadi kulture, počeo nezadrživi uspon „Poslednje igre leptira“ ka legendi.