Subota sa knjigom: Laza Lazarević i „verterizam“

piše: Isidora Đolović

Epoha realizma, uprkos svim naizgled nepremostivim razlikama, mnogo duguje prethodećem romantizmu, posebno na planu književnih junaka. Tek romantičarska poetika istinski skreće pažnju na indviduu kao predmet literature i mada će junaci proze realizma biti prvenstveno tipski, predstavnici svog šireg društvenog sloja, osobenost i reprezentativnost naslediće iz tradicije, nekad je afirmišući, a nekad karikirajući. Srpska književnost dovodi književno-umetničke stilove u specifičan, paralelni odnos i u trenutku kada je romantizam na ovim prostorima još uvek na snazi, prvi realistički opredeljeni pripovedači se oglašavaju svojim delima. Među njima je i Laza K. Lazarević. Izuzetnim i jedinstvenim darom pronicanja u tanana i suptilna udubljenja duše svojih fiktivnih likova, započeće tradiciju koju nastavljaju moderni pripovedači: bavljenje ličnošću mladog intelektualca u društvu na prelazu iz patrijarhalnog u moderni poredak, te vidovima njegovog (ne)snalaženja. U svom po obimu nevelikom, ali kvalitetom nesporno značajnom proznom opusu, Lazarević je predstavio nekoliko reprezentativnih figura školovanog, između krajnosti rastrzanog mladića svog doba, ujedno zauzevši stav prema izvesnim aktuelnim pojavama.

Jedna od tih pojava je romantizam sa svojim produktima i dalekosežnim uticajima. Pripovetka Verter već samim naslovom jasno upućuje na intertekstualne veze sa Geteovim romanom koji je označio preokret i uveo na književnu pozornicu novi tip junaka, prenaglašeno osetljivog, sentimentalnog, sklonog dramatičnim i protivrečnim duševnim stanjima. Još više od toga: podstaknut Patnjama mladog Vertera formiraće se jedinstveni pokret, poznat pod nazivom „verterizam“, koji će rezultirati lančanim samoubistvima nesrećno zaljubljenih mladića, po uzoru na melanholičnog glavnog junaka. U tom smislu, može se reći da je Verter protoromantičar, početna paradigma mladića tog vremena i uzor za čitav niz kasnijih neprilagođenih junaka.

Sa svojim zahtevom za konkretnim slikama stvarnosti i društvenim angažovanjem, realizam nema mnogo razumevanja za nedelatne sanjare sklone patetičnom vajkanju na svet. Direktan odgovor na pojavu verterizma i uopšte preterano povođenje ovdašnje mladeži za evropskim kulturnim modama, koje nisu uvek bile prikladne, ni primenjive na balkanske uslove, pronalazimo u Lazarevićevom delu. Verter eksplicitno uspostavlja dijalog sa sledećim pitanjima: kako uskladiti potrebu za individualnom slobodom i stroge zahteve starinskog morala? Da li je to uopšte moguće i kakvom razrešenju vodi? Nekoliko različitih mogućnosti nude pripovetke Verter, Švabica i Vetar, u kojima je centralna tema sudbina mladog intelektualca, unutrašnji razdor i preokret koji sledi.

Verter junaka, na čijem je primeru prvenstveno izvedena parodija jedne šire pojave, uvodi u priču nakon dočaravanja ambijenta u koji će biti smešten. Lazarevićev tip intelektualca je uglavnom školovan u inostranstvu, sklon maštarijama i zaljubljivanju na prvi pogled, povodljiv za velikim idejama, bar na neko vreme odvojen od zavičaja i porodice, često mučen nostalgijom. Mesta njegove društvene inicijacije su obično banje ili gradski pansioni, gde dolazi u kontakt sa raznolikim pojavama i vrstama ljudskih karaktera. U ovom slučaju, nakon opisa banjskog šarenila i meteža iz koga posebno upečatljivo izranjaju figure koje će biti važne za dalji razvoj radnje: profesor Nedić, apotekar Katanić i poručnik Vasiljević (koji i te kako nose karikaturalni potencijal), izdvaja se tridesetogodišnji činovnik Janko. Sav od kontrasta (široke grudi i uske cipele), on je čovek bledog lica, detinje naivnih i čežnjivih očiju, mažen i pažen bogataški sin. Pripovedač naglašava da je Janko odrastao zaštićen od svih životnih iskušenja i briga. Zašavši u zrele mladićke godine, a bez prilike da dođe u dodir sa tipičnim iskušenjima tog osetljivog perioda, nosi u sebi „ljubavnu prazninu“ i pod uticajem književnih ideala odlučuje da izgradi svoju ličnost. Neusklađenost njegovih godina sa duševnom naivom i neiskvarenošću čine ga pogodnim plenom primamljivih ideala. Ističu se njegovo izbegavanje društva, česte promene raspoloženja, ćudljivost, sklonost ka bežanju u prirodu i uopšte, pokazivanje svih simptoma onoga što obično nazivamo verterizmom.

Dolazak otmenih gostiju prirodno budi radoznalost čitave banje. U sceni koja uvodi u priču predmet junakovog interesovanja, iz kola se za jednim mršavim gospodinom postepeno („najpre ruka u rukavici, pa jedno pleće i onda čitav božji stvor, i to žensko“), u  maniru fatalnih heroina, pomalja i na scenu zbivanja stupa Marija. U ovoj mladoj ženi naglašeno izražajnih očiju („za koje se ide na muke, lije krv i izdaje otadžbina“), Janko prepoznaje simpatiju iz svoje rane mladosti. Pod dejstvom čudesnog ženskog pogleda, njegova stvarnost se preobražava u retrospektivno nizanje davnih slika, detinjeg sanjarenja i odanosti, prekinutih odlaskom u veliki svet na školovanje. U Janku se začinje nemir, koji Lazarević majstorski opisuje, pružajući neposredni dokaz svoje pripadnosti prvoj psihološkoj struji srpske proze. Sledi pokušaj mladića da što manje sumnjivo obnovi poznanstvo, pa vrlo usiljeno i nategnuto stupa u kontakt sa Marijom, uvek praćenom devojčicom, zaovom Cujom. Ovakvo stanje stvari, distancirano druženje sa dve usamljene ženske osobe, odgovara Jankovom razumu i smiruje ga, ali, pripovedačevi komentari podrivaju ovaj prividni spokoj („Siromah! On ne zna da je čovečje srce Indijanac“), poredeći srce sa prevrtljivim pokrštenim divljakom koji, međutim „na grudima još krije porcelanskog idola“. Opis Jankovog izveštačenog ponašanja izrazito je humorističan i plastično prenosi unutrašnju borbu između stega morala starog sveta (koji čine prvenstveno pojmovi časti i porodice) i ljubavi.

Prvi dani su ispunjeni obostranom nelagodnošću, pod budnim pogledima prisutnih gostiju. Tražeći rešenje u romanima koje čita, Janko uverava sebe da je neophodno „raščistiti račune“. Sa strane je svima jasno njegovo stanje i duševna dilema. Poručnik Vasiljević, narcisoidni kicoš koji i sam gaji manje uzvišeno interesovanje za Mariju, provocira ga u pijanom stanju i dovodi u situaciju koja savršeno parodira koncepciju dvoboja. Ovo je jedna od tačaka koje potvrđuju neretko poređenje Lazarevićevog dela sa Floberovim Sentimentalnim vaspitanjem, u kome postoji vrlo slična epizoda do krajnosti iskarikiranog sukoba. U Mariji se rađaju saosećanje i gotovost na prećutno priznanje naklonosti, a usamljenost je čini dodatno osetljivom i zahvalnom na njegovoj pažnji i društvu. Lukavi rezoner Katanić sa strane posmatra i podešava ove „marionete“ za izvođenje svoje zamisli. Zanimljiva je epizoda Jankovog bunila, kada mu, videvši otvorena vrata, Marija ulazi u sobu. On će se odupreti iskušenju i preneti svoje fantazije u obamrlost i polusan (u skladu sa romantičarskim idealom čiste, neukaljane ljubavi uzdignute na pijedestal iluzije), ali, slobodan vidik će omogućiti poručniku da svoje neosnovane sumnje izrazi u pismu klevete koje će poslati Mladenu, Marijinom suprugu. 

Sutradan, u njenom odsustvu zbog posete muževljevoj rodbini na selu, Janka obuzimaju čamotinja i nemir. Uvođenjem profesora Nedića, njegovo još neuobličeno osećanje dobija konkretni kalup, uz pomoć preporučene lektire, Getea. U romanu o Verterovoj strasti prema Loti i voljnom stradanju zbog nemoguće ljubavi, Janko prepoznaje sopstvenu situaciju. Čak je i barijera ista- brak voljene žene. „Sve, sve mu se dopadaše i u svemu on viđaše sebe.“ Empatijski se uživljavajući u pročitano, preslikava fabulu romana na svoju životnu realnost. Njegov imaginarni dijalog sa Verterom jedan je od vrhunaca autorovog podsmeha:„Tako, tako, bratac, mi jadni sirotani! Ljubimo, ali  tuđe žene; pošteni smo, pa zato treba da umremo! Hodi!“

Naravno, nesrećni srpski Verter, već odlučan da prinese žrtvu ljubavnom plamenu, nijednog trenutka ne objašnjava sebi svrhu svega toga. Jedino merilo mu je „šta bi Verter uradio“,  u čemu se krije još jedan izvor komike. Na njega pažljivo motri Katanić, po prirodi radoznao s jedne, a Mladenov prijatelj i dužnik s druge strane. Njegova motivacija je, dakle, dvostruka. Dovešće Mladena u banju, ugrabiti knjigu od rasejanog Janka i sa prijateljem razviti strategiju otrežnjenja. Govor o Patnjama mladog Vertera sve vreme je u izrazito nipodaštavajućem i podsmešljivom tonu. Kroz beleške ostavljene u knjizi, Mladen upoznaje suparnika, ali i počinje da strahuje zbog nesumnjive nežnosti svoje supruge prema starom poznaniku. Katanićev plan je da unize verterizam u Jankovim očima i zamene ga nečim drugim, što bi zaustavilo srljanje u tragediju i sramotu.

Izrazito je komičan razgovor kojim će ovo postići. Pod uticajem alkohola, Mladen vatreno napada Getea i njegovo delo, a utisak je upotpunjen namerno promašenim imenima likova (Margarita- Lota- Greta; Vinkler- Moric- Albert) i kontrastnim poređenjem „bolesnog i ludog Vertera, koji slini kad gleda u mesec“ sa „zdravim Šumadincem kome na pamet ne bi palo da se prenemaže“. Suprotstavivši patetičnoj omladinskoj modi ideal otadžbine, časti, porodice, pa još ističući „prave teme za dobru poeziju“ (navode primere Njegoša, Marseljeze, Don Kihote-a), ovi laici uspevaju da u Janku, ali i Mariji, izazovu drastičan prevrat. Isticanjem srpskog, herojskog ideala nasuprot sentimentalnog pivarskog trbuha ubitačnog po moral, odvraćaju dvoje zamalo-prestupnika. Marijino krajnje zagledanje u „novu zvezdu“, zapravo Mars, na noćnom nebu upućuje na konačno prihvatanje ratničkog principa kao vrednosno superiornog. U Jankovom slučaju, primer je drastičniji: okrenuće od „švapskih bljuvotina“ preteranom i ekscentričnom patriotizmu, usmerivši strasti sa slepog obožavanja drage na otadžbinu i slavnu prošlost.

Nimalo slučajno, nedovršena pripovetka Švabica sa sličnom tematikom zabranjene ljubavi, ali više istinski potresnog unutrašnjeg razdora u junaku, napisana je u formi pisma, kao i Geteov Verter, a nešto ranije i Rusoova Nova Eloiza. Međutim, ovde vraćanje zaljubljenog u porodično okrilje ne donosi sreću, već očajanje, pad u duboku apatiju i osećanje besmisla. Srpskog studenta od realizovane ljubavi sa Nemicom Anom razdvaja stalno prisutna svest o nacionalnom, jezičkom, socijalnom, pa i estetskom jazu (ona je siromašna strankinja, od „već 24 godine“ i „ne toliko lepa“). Popuštanje dužnosti prema majci, sestri i zavičaju donosi mu neprebolni emotivni poraz i utapanje u životnu kolotečinu. Problem je još više zaoštren u Vetru, punom tragike nespokojstva, složene simbolike, gde se granice jave i sna mestimično gube, a atmosfera neizrecivosti dominira. Napravljen je ubedljivi, zreli otklon od sentimentalizma, a odsustvom konkretne priče između Janka i Đorđeve kćeri postignut efekat zaokruženosti i jačine osećanja u nedorečenom. Junakova slaba volja i obamrlost u trenucima kada bi trebalo artikulisati emociju ovde naročito dostižu dramski vrhunac, praćen razobličavajućom Lazarevićevom ironijom, a problematika verbalnog (ne)razumevanja prebacuje se na teren neverbalnog, čak zaumnog i donekle arhetipskog- ali, to je već neka druga tema..

(Ovaj esej, tačnije - referat,  napisan je 2011. godine, kao deo  predispitne obaveze iz predmeta Srpski realizam)