среда, 24. октобар 2018.

Svaštara, (s)redom: Septembarski pregled

piše: Isidora Đolović

Volite li jesen? Može li se, uopšte, naš doživljaj ovog godišnjeg doba odvojiti od davno stečenog, sastavljenog iz slika, školskih zadataka, darova sezone prikupljanih za panoe, herbarijume i tematske izložbe u slavu najbogatijeg, melanholično raskošnog, bojama svele prirode oslikanog perioda? Dolazak jeseni mi, bez izuzetka, vrati đačke uspomene, uz zadovoljstvo zapažanja kako je ovo verovatno jedini preostali odsečak kalendara koji nas opominje da ipak nismo roboti, neprikosnoveni gospodari svega, već još postoji deo umnih životinja koji podleže poštovanju prirodnih ciklusa i počinje da se osigurava za dolazeću zimu. Jesen nas vraća starim, dobrim običajima, nekako preživelim čak i u „džungli na asfaltu“, kada se gotovo sve dobija i obavlja „na dugme“. Zadržava nam pogled i dah pred svim lepotama, autentičnim i nestvorivim rukom naših svemogućih veštačkih naprava. Ma, ni promene raspoloženja nisu drugo do podsetnik na neraskidivu povezanost koju imamo sa svetom oko nas, onu iskonsku sponu, samo malo zanemarenu usled samouverene užurbanosti kroz kakvu živ(otar)imo. I da ne bih uzalud pokušavala da sročim lepši uvod od onog iz JESENJE MUZIČKE LISTE od pre koju godinu, od sveg srca preporučujem da se putem ostavljenog linka prebacite na tekst i pritom malo muzički inspirišete za teme u nastavku.
Septembar je, posebno kada ga (kao ja ovoga puta) provodite u maloj sredini, u gostima, prepun utisaka neposrednijeg pristupa domaćim radovima, postepenog osvajanja prirode od strane dolazećeg godišnjeg doba, ali i mnogim drugim uvidima u život, način razmišljanja, ponašanja i reagovanja stvarnog sveta izvan zatvorenog, često virtuelnog kruga na koji nas moderno doba neminovno upućuje. Uzgred, lišenost i ujedno odmor od dotičnih tehnologija takođe doprinose da se vidici iznova razbistre, a um otvori na sasvim nov način. Dobrodošlicom jeseni, otvaram septembarsku „knjigu utisaka“, koji će (razumljivo) biti nešto više lokalni nego do sada.


Rijaliti-utopija

Tek kada napustite sopstvenu “kulu od slonovače“ i varljivu nadu da je veći deo sveta poput vašeg kruga istomišljenika, dobićete pravu sliku stvarnosti. To što vi ili ja ne pridajemo značaj ili čak nismo ni upućeni u raličite nakardne oblike zaokupljanja pažnje masa, nema mnogo uticaja na njihovo bujanje, širenje i sve luđe oblike mutacija. Naravno, odgovor ne leži ni u snobovskom ograđivanju od osuda, u stilu „to što ne znam, ne postoji“, a još manje pravdanju tobožnjom „potražnjom“. Razlozi zbog kojih se mnogi ne služe tako jednostavnom i svakome dostupnom opcijom „crvenog dugmenceta“, toliko demokratičnim slobodnim izborom, više su pitanje za psihoanalitičara nego obične komentatore. U svakom slučaju, imaju veze sa nedostatkom kritičkog mišljenja, kukavičlukom i pasivnošću sa kojom se zdravo za gotovo prihvataju i tolerišu očigledni etičko-intelektualni deformiteti. Uopšte nije teško uočiti dublju povezanost političkog i estradnog cirkusa, suštinsku istovetnost medijskog tretmana svenarodskih hroničnih boljki – loše prikrivanog stimulisanja simptoma. 

Uzmimo za primer samo jedno malo mesto u unutrašnjosti, čija je prosečna struktura stanovnika slabijeg obrazovanja, niskog imovinskog statusa, starije starosne dobi i uglavnom vrlo ograničene opšte informisanosti. Najčešće su to ljudi opterećeni teškim radom sa minimalnim prihodima, penzionisani nakon decenijskog dirindženja u odavno propalim poljoprivrednim preduzećima, sada obavezani pomaganjem svom podmlatku bez zaposlenja. Tim je ljudima, na kraju dana, jedini izvor zanimacije i (što je najstrašnije) informisanja – televizija, pretežno RTS ili  „Pink. Ukoliko stignu da nešto pročitaju, kao za najjeftinijim izborom posežu za srazmerno sadržajnim i pismenim dnevnim glasilima „Alo“, „Kurir“ ili „Informer“. S obzirom da im je režimski uslovljena, potplaćena javnost svakodnevni prozor u svet, nije čudno što nemaju blagu predstavu o mnogo čemu što se, u međuvremenu, događa izvan tog vulgarizujućeg, hipnotizerskog kruga. Ne preispituju isporučeno, mada se ono vremenom sve više sukobljava sa iskustvenim, svime što doživljavaju čim kroče na ulicu. Pravo govoreći, ne vide ni vajdu eventualnom podizanju glasa u neverici i nemirenju sa hvalospevima upućenim ruhu besramno golišavog cara. Zalutavši u takav, realni svet, neminovno se – osvešćeni i upućeni – osećate poput Gulivera ili Alise. Nevericu brzo smenjuje tuga, pa i poprilična obeshrabrenost pred saznanjem da vešta manipulacija nije (jedini) razlog upornog opstajanja vladavine apsurda – već odsustvo volje, motivacije i nade glasačkog tela (eto nam još jednog pokazatelja stepena dehumanizovanosti!) u bilo kakvu svrhovitu delatnost zarad promene. Najčešće ih, naprosto, nije briga. Toliko je lakše prihvatiti sedativ i potonuti...

Da mi nije babe i njenog komšiluka, pojma ne bih imala čime veliki deo mojih sunarodnika ispunjava vreme u dugim, dokonim jesenjim i zimskim večerima. Tabloidnu „dnevnu“ štampu ne čitam, „Pink“, „Prvu“ i „Hepi“ ni greškom ne uključim, nisam u toku sa najnovijim turbo-hitovima, ni podvizima estradnog samozvanog džet-seta. To me često zavara lažnim utiskom da, eto, nismo baš TOLIKO zastranili, iako je reč o tipičnoj zabludi. Jer, ako nas lično nešto ne zanima, ne znači da ne postoji, ne truje i nema ogroman uticaj na mnoštvo ljudi. Jeste, moja baba i njene susetke „Pink“ gledaju samo zbog turskih serija, ali, dok čekaju na njih, uhvati se „Nacionalni dnevnik“, pa red reklama, Mitrovićevo milionito po redu otvoreno pismo, nakaradna „Kontravizija“ mladog Bjelice-Pajkića i nezaobilazni monolozi, bez kraja, Velikog Vođe. Pa se posle odgledane epizode, opet iz čiste znatiželje, pogledaju „Paparazzo lov“, „DNK“, „Kursadžije“, a ranije je postojalo još bizarnih projekata, kao npr. „Menjam ženu“, „Gledaj majku, biraj ćerku“ ili „Trenutak istine“. Početkom jeseni, otvorena je nova sezona „Zadruge“ (koliko sam shvatila, mutant-verzije „Farme“, sa više uloženog novca i pojačanim sadržajima zbog kojih je ova prva ukinuta), u najavi su nove „Zvezde Granda“ (gde Karleuša i Lukas dele lekcije iz pevanja i ponašanja na sceni, vređajući i slamajući nečije prostodušne snove), a neće manjkati ni novih dnevnopolitilčkih ekskluziva. RTS 1 ne zaostaje, sa nevešto zabašurenim trivijalnim šou-programom „Luda noć“, vestima diskutabilne korektnosti i objektivnosti, kao i uvođenjem Lepe Brene u evergrin-kanon, pravo iz fascikli sankcionisanih od komisije za kič i šund. Možda sam previše zelen i naivan idealista, kad ni pored ovoliko godina ne razumem da iko sa pola zdravog razuma može verovati u najklapanja kreatora i kreatura našeg košmara, ali, uverivši se iz prve ruke čime to zamajavaju „običan svet“, rastužila sam se i nekako obeshrabrila.

Jer, NIJE TAČNO da „narod to voli“, kao obična „nepismena stoka“ sa nulom kriterijuma kojoj se, baš zato, nekažnjeno mogu prinositi TV-pomije. Ne želim da poverujem kako čitava jedna nacija ne zna za bolje i nije sposobna da sve to prepozna, ceni. Ali, isto tako savršeno shvatam koliko je lako, ciljajući na ono najprimitivnije, voajersko, samoponiženo i utučeno u čoveku, izazvati veštačku fasciniranost tuđim padovima i javnim blamažama, opsesiju dogodovštinama Lune, Kije, Stanije...Odsustvo kritičke svesti mnoge sprečava da shvate kakvoj su manipulaciji izloženi, kakva je veza između estradne i vladajuće pseudoelite, kako svi ti izopačeni likovi dobro zarađuju na odvlačenju pažnje sa propadanja koje nas svakim danom sve teže pogađa. Nema tu kojekakvih „teorija zavere“, srodnost je jasna, potrebno je „samo“ otvoriti oči i dopustiti da nam dopre do uma.

Licemerno ograđivanje ministra kulture od ovakvih pojava i otkrivanje Amerike tamo gde je, godinama, sve već jasno i poznato, neće pomoći pri zaustavljanju kolektivne hipnoze. Dokle god se minimalna uteha od života ispod svakog bazičnog dostojanstva bude tražila u (izrežiranim) prizorima gorih od nas, a narod bude imao toliko slobodnih sati u sniženom samopoštovanju, da troši na ovu rijaliti (anti)utopiju, a pre svega dokle god to pogoduje režimu, da bi nas održavao u stanju pokornosti – trajaće. Dokle? Zavisi od svih nas.

Porazilo me, dodaću još i to, što mi baba ne zna šta je to opozicija, kuda odlaze „beli listići“, kako SNS preživljava u vrhu, ni sve ono o izbornim krađama, Cecinoj „nanogici“, rušenju Savamale, „sendvičarenju“. Što komšija, koga sam oduvek smatrala normalnim, već dva puta dospeva u „Kurir“, zahvaljujući preteranom uživljavanju u praćenje Zadrugara – tačnije, plakanju zbog raskida dvoje učesnika prve sezone. Svi primeri malovarošanskog slepog verovanja „Pinku“, učinili su da samoj sebi ličim na lutajućeg propovednika koji kida živce i glasne žice u prazno, rizikujući da ga rulja „izbombarduje“ krompirima ili natrulim paradajzom...


Leteći kiborg-papci,  za hodočašće  stopama predaka

Različit izvor, potpuno drugačiji pristup za isto područje informacija, dugo već mi predstavlja – Zoran Kesić. Sa mnogo zdravorazumski kritičarskog, a ipak dobronamernog humora, sažima ludilo u forme koje bi bile odlični izmišljeni skečevi, da nisu pravi isečci obraćanja rukovodilaca podanicima. Sve ono za šta nemam vremena, strpljenja, a ni bezumlja da ispratim, saznam u njegovoj emisiji “24 minuta sa Zoranom Kesićem”, koju vam od srca preporučujem (subotom uveče na kanalu O2). To je minimalna, neophodna doza osvešćenosti čak i za najapolitičnije; podsetnik na to zašto je čisto gubljenje vremena baviti se njihovim budalaštinama, a istovremeno i svojevrsno učešće u zločinjenju, ako ih tek tako propustimo neopažene. Iz vikenda u vikend, pljušte novi, a opet očekivani gafovi, kojima nam državni vrh potvrđuje svoju nekompetentnost, bestidnost, oportunizam i pohlepu, a pre svega drskost. Kako inače protumačiti, recimo, česte žalopojke Aleksandra Vučića da se „retko, gotovo nikad, ne može pojaviti u medijima“, što ga čini maltene „najodsutnijim državnikom u istoriji“? Ili njegovo i prijatelja mu Dodik Mileta tretiranje poginulih pojedinaca, osim kao besprimerni bezobrazluk? Tim pre zaprepašćuje činjenica da takve osobe uspevaju da se održe na čelu država i da im njihova očigledna jeftina teatralnost, paranoidna mizantropija i opijenost vlašću po cenu samozavaravanja koje se širi kao virus, počesto čak i služe na korist! Kako je uopšte moguće da im prolaze sve slične besmislice? Zar je samo kolektivna pasivnost posmatrača odgovorna za sve?

Mehanizmi obmane su detaljno razrađeni, ma koliko ona bila trećerazredna i naivna, pa, začudo , funkcionišu kao na početku. Sve što ne saznamo preko satiričnih programa, otkrićemo zahvaljujući Velikom Glumcu lično! Potrudiće se da ne uspemo umaknuti od njegovih detaljnih izveštaja. Posle dramatičnih epizoda iz Feketića, dva „pokušaja atentata“ – u Srebrenici i posredstvom onog sumnjivog vozila sa oružjem, parkiranog u blizini predsednikovog doma – zatim, lične isporuke domaćih životinja potrebitim porodicama na KiM, kao i niza mini-poduhvata po stranim kabinetima (sa sve valjanjem po tepihu, odbijanjem hrane, „razapinjanjem za Srbiju“, itd.), nedavno smo dobili najveći epsko-lirski spektakl do sada: hodočašće Vođino na Kosovu polju. Ispraćena je svaka etapa puta, sa svakog konačišta se Njegovo naprednjaštvo obraćalo svojoj nezahvalnoj, nepoverljivoj Srbadiji, prkoseći „iznenađujućem“ otporu Albanaca i neredima koji su „s neba, pa u rebra“ izbijali na svakom koraku. Šteta što znamo da nisu baš „prvi u srpskoj istoriji“, naročito novijoj, a ni začuđujući. Pa ipak je tenzija probila krov. 
I sada bi bilo pošteno da parolu sa prošlogodišnjih protesta, „Nemoj da mi lažeš babu!“, proširimo sa „traumiraš“ i „ostavljaš od nervoze budnu cele noći“, pošto sam se lično uverila koliko su gledaoci iz pojedinih slojeva stanovništva bili potreseni i zaplašeni. A to je Tati nacije svakako bila namera, prežvakati i dramatizovati status quo, zarad skretanja pažnje sa problema nezaposlenosti, katastrofalno niskog životnog standarda, emigracija, odumiranja čitavih naselja. Pompezno najavljujući novembarsko povećanje penzija, izostavlja podatak da su to one iste od kojih je, ne tako davno, ukrao znatan procenat – dakle, ništa neće biti darežljivo uvećano, nego vraćeno. Spominjanje naše zemlje kao „treće rastuće ekonomije u svetu“, gde „stopa nezaposlenosti dramatično pada“ (suptilno preskačući sve one što rade „na crno“ ili po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima), insistiranje na izmaštanoj slici koja je u drastičnom kontrastu sa realnošću, izaziva samo cinični smeh i dovodi u pitanje stanje svesti onoga ko izgovara takve besmislice. Nažalost, još više onih koji mu veruju – a ima ih mnogo.

Meni je dovoljno da vidim nečije grimase, gestikulaciju i da čujem intonaciju govora, pa da sa priličnom sigurnošću zaključim o čemu se radi. Kada Aleksandar Vučić „iskoči“ na ekranu, onako oznojen, zajapuren, histeričnim tonom napadajući neke, vazda bezimene i apstraktne „dušmane“, podižući unezvereni pogled ka nebesima, nije preko potrebno ni poslušati šta priča. Obećanja trampe domaćih prasećih nogica za kineske robote i leteće automobile, u trenutku kada pristojno obučene ljude zatičemo dok preturaju po kontejnerima, zvuče pokvareno i bezdušno, čak i uz olakšavajuću okolnost u vidu nekakvog duševnog rastrojstva govornika.


Reklama koja (ne) nervira Srbiju

Svoju namenu: da utiču na stavove i (potrošačke) izbore stanovništva, barem nikad nisu krili reklamni spotovi. Osmišljeni su tako da, bilo efektnom porukom koja se namah urezuje u svest, bilo besomučnim ponavljanjem i kontraproduktivnom zapaženošću, izvrše ulogu skretanja pažnje gledalaca na proizvod koji promovišu. Mogu izazvati najrazličitije reakcije, od nepodeljenih simpatija (što nekad traju još dugo godina posle) do opšteg neodobravanja, ismevanja i neslavne reputacije pribavljene oglašivaču. U zavisnosti od trajanja, EPP blokovi predstavljaju zanimljiv predah ili zamoran vid odvlačenja od programa kome bi da se nestrpljivo vratimo. Svojim autorima pužaju priliku za ispoljavanje kreativnosti, pa nekad od njih nastanu prava mala remek-dela, dok u većem broju slučajeva, ipak, dobijamo utisak da se marketinški stručnjaci nadmeću u što većoj besmislenosti i iritantnosti. Reklamne kampanje se povremeno razviju u prave skandale od diskriminišućih, slabo prikrivenih poruka. Adut za kojim se često poseže kako bi ih garantovano zapazili i zapamtili, jesu poznata lica izabrana za zaštitni znak: kafe, deterdženta, banke, paketa mobilne telefonije, piva, higijenskih uložaka ili kakve grickalice. Poslednjih godina, gotovo da nema domaćeg glumca koga nismo, u nekom trenutku, ugledali u ulozi bankarskog službenika ili klijenta, a mnogi ne kriju da su im ovakvi angažmani neophodan, koliko god degutantan, izvor prihoda za izmirenje, ironije li, baš tih obaveza koje promovisane banke nameću. Pre više godina, pisala sam malo o kontraefektu koji (anti)reklame (KLIK NA LINK) mogu izazvati kada se pređe granica pristojnosti, a još prošlog meseca je u ovoj rubrici bilo reči o famoznom spotu za „Afričku šljivu“. U razmaku između ta dva teksta, broj loših primera je porastao, pa je danas pravo čudo izdvojiti neku pozitivniju iz mora promašaja. Prema mnogima su reagovanja, u najmanju ruku, ozbiljno podeljena.

Minulih nedelja, verovatno se i vama u vidokrugu našla reklama za „VIP“ mrežu i promo-pakete mobilnih, Internet i još nekih potrepština (ne zamerite što se ne razumem dobro, jer je moja upotreba telefona svesnim izborom ograničena na najosnovnije: zvanje-poruke-pripejd minimum), u današnje vreme nasušnih za većinu. Ovaj tip oglašavanja, bilo to za VIP, Telenor ili MTS, podrazumeva razigranost, prijemčivost, brzinu urezivanja u pamćenje, a kako drugačije nego putem melodije i pokreta? I u sledećem slučaju imamo zaraznu pesmicu, pamtljive (i upečatljive) stihove, koreografiju, prepoznatljivo lice Milene Pavlović, kao i opštu situaciju koja je za najveći deo srpske populacije svakodnevnica. Dakle, radi se o repovanju na temu teškog, ali ne i nemogućeg manevrisanja kućnim budžetom, posebno prohtevima tinejdžera, sa kojima se roditelji koliko-toliko ležerno nose, čak i sprdaju na račun svog „usuda“. Iako je ispunila gotovo svaki traženi kriterijum dopadljivosti, kod ne tako malog broja gledalaca za sada izaziva transfer blama, blagu jezu i prevrtanje očima, sve do komentara koji nisu za javnost i čiste netrpeljivosti. Zašto?

Vodeći se ličnim utiscima i „anketnim uzorkom“ u vidu moja tri brata, čije sam reakcije posmatrala svaki put kada se ovaj spot emituje na televiziji, pokušaću da odgovorim na nedoumicu. Meni je, iskreno, prva u nizu reklama bila simpatična. Milenu znamo, još od uloge male Marine u filmu „Mi nismo anđeli“, kao uvek nasmejano lice, neku vrstu domaće Džoan Kjuzak. Taj imidž je uspela da iznese i ovoga puta. Porodica iz spota je sasvim obična, tipična, miljama daleko od iskeženih, savršeno blistavih, premladih roditelja i njihove dece-manekenčića, koji bez karijesa jedu „Nutelu“ za svaki doručak i nalivaju se „Koka Kolom“ uz domaće sarmice. Njihove brige su takođe uobičajene: iscepane farmerke skuplje nego cele (skidam kapu za ovaj stih, podsetio me na davni komentar moje babe, pitanje „Gde si to poderala koljeno?“), privatni časovi, prohtevi i lenjost juniora, sezonsko obnavljanje obuće, a pre svega sposobnost majke da sve to drži u malom prstu. Iz svog doma svuda nosim spoznaju o tome da su žene uglavnom oni pravi stubovi porodice, one koje vešto prekrajaju minimalne mesečne prihode, ni iz čega stvarajući - čudesa. Moja mama, do sredine devedesetih radeći u računovodstvu, takođe je vremenom postala pravi mag i „deus ex machina“ u svakoj finansijskoj nevolji, a od nje sam i sama naučila da štedim, ekonomišem i stavljam sve „na olovku“. Utoliko se, sa spotom, mnogi od nas mogu poistovetiti, pri čemu je sve izneto kroz zabavnu formu, a ipak neskrivenu ironiju, kritički odnos prema situaciji i optimistični, samopodsmešljivi osvrt na sopstvene strategije preživljavanja. 
Međutim, već posle druge varijacije na istu temu, javlja se određena nelagoda, kao blam dobro poznat u slučajevima suočavanja sa bilo čim preteranim. Iako se poruka suštinski nije promenila, način njenog iznošenja (dopunjen pitanjem važnosti Neta, kućnim poslovima, itd.) postao je napadniji, manje duhovit, a više karikiranje, skliznuvši u ono spomenuto prekoračenje mere. Trenutno, izgleda, postoje ukupno tri „VIP“ spota, od kojih mi jedino prvobitni budi iole pozitivne asocijacije. Linija između odobravanja i izluđivanja, afirmativnog pristupa i dosadnog, očito ne može biti tanja – ali, još postoji.

Drugde su, ipak, nedvosmisleno loše vibracije koje reklama šalje. Ne znam više ni koja joj je tema, pretpostavljam kredit u „Vojvođanskoj banci“, ali ubedljivi šampion užasnih spotova za početak jeseni mi je „Kupi mi, kupi mi, kupi mi“ slogan. Nepostojeću dopadljivost svakako bi u korenu zatrlo već ono ružno kučence, odabrano kao jedan od „rekvizita“ kojima se, eto, dodatno podstiče kupoholičarsko besnilo kod (budućih) korisnika usluga modernih zelenaša. Mislila sam da je sve završeno „Intesinom“ glupavom kampanjom za penzionere „koji ne mogu da kažu ne“ razmaženim unucima, ali, grdno sam se prevarila. Ako ugađati sebi i negovati večni detinji duh znači promociju sugerisanog, nesnosnog pravljenja scena pred izlozima i vrištanja dok nam se ne ispune prohtevi, onda postaje nešto malo logičniji način na koji se i te „nevine, razbibriga“ kratke forme stavljaju u službu zadržavanja nacije na mentalnom i moralnom nivou maloletnika. Prema tome, zalud pokušaji odraslih da se, repovanjem o problemima, približe podmlatku i malo olakšaju dušu, ako već ne potraže zajedničko rešenje.


Zimnica u tetrapaku
Početak jeseni bio je topao i lep, omogućivši uživanje u opažanju magije običnih dana i svih sitnih, sezonskih rituala koji čuvaju našu vezu sa korenima, tradicijom, sopstvenim uspomenama na prve lekcije iz Poznavanja prirode i društva, sa nabrajanjem svih godišnjih (pro)mena. Isključivanjem iz gungule sa strane, dobijate priliku da pratite „dokumentarac o prirodi“ uživo, spuštanje pčelica, bumbara i leptira na cveće, niske letove čaplji iznad poljane sa druge strane reke, polagano menjanje boja na krošnji jabuke u dnu dvorišta, odlaske i dolaske đaka na obližnju stanicu. Osećate miris večernjih magli, prvog aktiviranja šporeta „smederevca“, pečene paprike; jesen je svuda, u vazduhu, vetru, zvuku sekire, šuštanju lišća vinove loze...Svaka rana jesen donese sećanja na školske dane, ožive isti oni doživljaji novog početka, težnja za zadržavanjem još ponekog sunčevog dodira pre prihvatanja hladne monotonije zatvorenih soba.   Danju se čuje samo motorna testera ili sekira, kako monotono zuji ili ritmično, jednolično odzvanja. Uopšte, pripremanje zimnice i ogreva, sa svim ostalim ranojesenjim poslovima, mnogo se bolje i više primeti u malim sredinama. Iz naših „betonskih džungli“, zarobljeni brzim ritmom života, zatvoreni u svoje „neboderske kaveze“, zaboravili smo kako da zaista posmatramo i osećamo prirodu oko nas. Prolazimo kroz život sa slušalicama u ušima i „pametnim telefonima“ pred prikovanim pogledom, zaokupljenih i kao isključenih čula. Lepota jeseni je makar i u tome što pokušava da nas trgne, preotme za svoju raskoš. Čini se da joj i dalje dobro ide. Na selu i u varoši, sve je to nekako prisnije, neposrednije, značajnije. Eto, grad je zimnicu sveo na kupovinu konzervirane hrane sa polica megamarketa, što nije bez sopstvenih čari, ali, domaće je domaće - baš ta tradicija iz tegle,  nešto čime bi se trebalo ponositi.
Nažalost, usred idilične ilićevske slike otkosa preko reke, na koji se spuštaju vrane, obavezno se dokotrlja  poneki podsetnik zbog čega, ipak, NE zaslužujemo Evropu i kako sve prostakluk, redovno, narušava lepotu kojom se dičimo. Tada pomislim kako smo i Vučića i “Zadrugu” birali  prema sebi, beznadežno nevaspitanima. Svaki put se zgranem pred primerima nekulture i svesnog opiranja bilo kom „naporu“ da se poboljšamo. Stajala sam, jednog popodneva, na kapiji – ulicom je upravo prolazio automobil, kojim je otac vozio decu iz škole. U jednom trenutku, kao na usporenom snimku, izleće mali tetrapak od čokoladnog mleka, kroz prozor tih istih kola u pokretu. Pada nasred ulice, dok „lepo vaspitani“ juniori valjda odmeravaju efekat svog, od tate očigledno odobrenog postupka, klibereći se kroz prozor. Još nisu stigli ni do obližnjeg mosta, a ja – šta bih drugo? – izađem, pokupim tetrapak i odnesem ga do kontejnera, jedva par metara udaljenog, pa bacim. „Gospodi“ je svakako bilo lakše da urade isto, ali, to ne bi bio „podvig“ u rangu „odvažnog“ izbacivanja smeća kroz prozor na ulicu, zar ne?!? Znam da ovo nije jedini slučaj, ali, onog trenutka kada prestane da nas šokira takvo ponašanje, priznali smo poraz. Tešim se time što je preimućstvo boravka u provinciji, uz bliži uvid u ovako negativne, neposredniji pristup i onim boljim, lepim stranama naše kolektivne naravi. Sve je u perspektivi iz koje se opredelite da posmatrate okruženje.


Televizija

Za početak, neizbežna kritika na račun RTS-a: koliko god bilo za (veliku!) pohvalu to što nam je omogućeno da pratimo određenu seriju, sve padne u vodu kada se dotaknemo neodgovarajućih termina. Dok se u udarnim i najpogodnijim tvrdoglavo uporno repriziraju sela i babe, za mnoge dobre i kvalitetne ostajemo „zakinuti“. Radost zbog emitovanja, takođe, uglavnom narušava neozbiljan pristup zbog kog je više od polovine najavljene četiri sezone serije o kojoj ću u nastavku pisati, naprosto, PRESKOČENO zarad dnevnih prenosa sednica Skupštine Srbije. I to bez nadoknade! Jasno mi je da je taj popodnevni termin na Drugom programu ionako bio reprizni, ali onaj „glavni“ sa Prvog, negde oko ponoći, padao je prekasno za prosečnog gledaoca. Na kraju sam primorana da seriju u celini odgledam putem Interneta, natenane. Srećom, slično se (još) nije ponovilo sa ostalim, iznenađujuče brojnim i dobrim primerima stranog programa, kojim je Nacionalna televizija obogatila jesenju šemu – i o čemu će još biti govora u mesečnim kolumnama do kraja godine. Do tada, slede utisci o nečemu što bi, ko zna koliko još dugo, čamilo na listi čekanja, da upućenost na ono nekoliko digitalizovanih kanala, od čega jedva par  nečemu vredi, nije usmerila moju pažnju prema malom ekranu. U septembru sam, još da napomenem, do kraja odgledala italijansku seriju „Ženski raj“, reprizirala prvu sezonu „Medičijevih“ i uživala u mini-seriji „Ana Karenjina“, proširenoj verziji filma Karena Šahnazarova. O sva tri ostvarenja sam već pisala na blogu, u okviru posebnih recenzija.
Ništa me, ipak, nije oduševilo i zaokupilo kao „Birmingemska banda“, odnosno, u originalu „Peaky Blinders“, autorsko „čedo“ Stivena Najta i proverenog distributera, mreže BBC. Od 2013. do danas, pobralo je mnoštvo nagrada i simpatija, snimljene su četiri i najavljene još dve sezone. A priča je smeštena na sam početak dvadesetih godina prošlog veka i fokusira se na „delatnost“ porodice Šelbi. Irski Cigani, kriminalnim radnjama iza vođenja bara „Garison“ i klađenja na konjičkim trkama, pokušavaju da uspostave prevlast na mračnim, opasnim i sirotinjskim ulicama posleratnog Birmingema. Predvođeni zlokobno harizmatičnim Tomasom (izvanredni Kilijan Marfi), Blajndersi, umešno reskirajući, balansiraju između policijske službe, specijalnih agenata iz Londona, organizacije IRA, rivalskih klanova i sopstvenih kobnih osobina. Na površini nepokolebljivo hladnokrvan, Tomas Šelbi je mladi veteran Prvog svetskog rata, još neprestano proganjan avetima sa francuskog bojišta. Njegova najveća strast su konji, najveća želja – moć, a nastojanje – držanje porodice na okupu, u burnim vremenima kroz koja se probijaju. Osim njega, klan Šelbijevih čine braća Artur (crna ovca familije; Pol Anderson), Džon (višestruki otac i „ubica dečjeg lica“; Džo Kol) i dečak Fin, zatim, sestra-mezimica Ejda (koja će, uprkos volji zaštitnički nastrojenih muškaraca, pobeći radi udaje za komunistu Fredija Torna; igra je Sofi Randl) i tetka Elizabet „Poli“ Grej (Helen Mekrori). Ono što Tomi predstavlja za njihovu porodicu u muškom vidu, Poli je kao žena, samostalna, neustrašiva i borbena ličnost. Kada u grad stigne policajac Kembel (Sem Nil), infiltrirajući u redove Blajndersa mladu Grejs Bardžis (Anabel Volis) kao tobožnju šankericu prijatnog glasa, već komplikovana situacija poprima sasvim nove razmere...

„Peaky Blinders“ je serija koja na mnogo načina donosi izuzetno pozitivna iznenađenja, održavajući radnju i njenu realizaciju na trajno visokom nivou kvaliteta. Sadrži neuobičajeno mali broj epizoda u sezoni - po šest jednočasovnih, što priči obezbeđuje kompaktnost, sprečavajući njeno rasplinjavanje i preterano zaplitanje u sporedne „rukavce“. Svi obrti su nagli, poprilično neočekivani, čime se održavaju napetost i dinamika. Posle manje početne zbunjenosti oko uloga i identiteta pojedinačnih lica, dolazi do vezivanja za, u suštini, anti-junake – verovatno prvi put nakon trilogije „Kum“ u ovolikoj meri intenzivnog. Muzika koja prati scene, počev od uvodne, probrana je među savremenim alternativnim/rock izvođačima, od Nika Kejva (kome pripadaju zasluge za glavnu temu, „Red right hand“) do Arctic Monkeys – i začudo perfektno se uklopila uz blizu vek stariju atmosferu serije. A ona je uglavnom siva, tmurna, dok tumaramo zadimljenim, mračnim zavijucima gradskih četvrti, dokova, prolaza, pa čak i prateći trag čergarskih kola preko zelenih pašnjaka. U skladu sa dvostrukim, egzotičnim poreklom Šelbijevih, dobro su ujednačeni i prikazani, kako delovi njihovog revolucionarnog, tako i romskog, nomadskog nasleđa sa sujeverjem, amajlijama i starim kletvama. 
Prizori su nemilosrdni, često krvavi, a zločin sastavni deo života, ukoliko se stremi opstanku i pobedi. Sa druge strane je, perfektno dočarana, estetika epohe: karakteristične frizure, dugi crni mantili, kape, prsluci, haljine...Nakompleksniji, ujedno najistureniji je lik Tomija Šelbija, koga fantastično tumači Marfi, a u gostujućim ulogama prepoznaćete Edrijena Brodija, Toma Hardija i njegovu suprugu Šarlot Rajli, Ejdana Gilena. Kroz hipodrome, državničke kabinete, luksuzne hotele, zatvorske ćelije; uz zvuke čarlstona ili odjek pucnjeva, uživaćete u drami prepunoj akcije, složenih osećanja, rodbinske privrženosti, golog animalnog instinkta za preživljavanjem, sa nizom upečatljivih likova i njihovim neizvesnim sudbinama. Bez oklevanja se upustite u sjajnu gangstersku sagu, dok se sa nestrpljenjem iščekuje njeno novo poglavlje.
Hvala Sari na prvoj preporuci i TEKSTU.


Slatkiš meseca

Uvek je lepo vratiti se u detinjstvo, makar kroz susrete sa stvarima koje su ga obeležile. Tim pre što mnoge relikvije prošlosti nestanu dok još nismo ni svesni koliko bi nam, jednoga dana, mogle nedostajati. Opstajući u prisećanjima i „usmenim predanjima“, slike, zvuci, mirisi i ukusi davnih dana ponekad ožive mnogo vernije nego putem razočaravajućih pokušaja da ih iznova probudimo, „obnovama“ u vidu „reizdanja“. Nikako da ustanovim, a često o tome razgovaram sa ljudima iz svoje i „okolnih“ generacija – koliko su promene mnogih slatkiša i grickalica koje smo ranije obožavali zaista postojeće, a koliko posledica naše, s godinama izmenjene percepcije? Niko me ne može ubediti da „Cipiripi“, „Cica Maca“, „Smoki“ i „Euroblok“ nisu potpuni promašaj i bleda senka onih ranijih. Neki su odavno nestali, samo retki ostaju jednako dobri kao pre („Galeb“, „Plazma“, „Petit Beure“). Nekad mi dođe da se prisetim školskih dana, naročito kada nabasam na proizvod za koji nisam mislila da je još uvek aktuelan, verujući kako se odavno više ne prodaje. Kad kažem „školski dani“ (čest pojam u ovom izdanju rubrike!), mislim na osnovnu školu, koja mi je ipak mnogo dalja od tinejdžerskog doba. Upravo ovih dana sam, npr, u samoposluzi ugledala čuvenu čokoladicu „Za-Za“, u karakterističnom omotu braon boje sa kamilom, a unutra spoj kikirikija i vafla. Odlično pamtim „Štarkovu“ nagradnu igru s kraja devedesetih, za koju se isecalo i slalo po nekoliko „poena“ sa ambalaže „Za-Ze“, „Sweet“-a i još jednog slatkiša čijeg se imena, ni izgleda, uopšte ne sećam, osim što znam da je bio sa rumom. U septembru me nešto više nego inače uhvatila „retromanija“, pa sam posle mnogo godina opet kupila (sada posne) „Išlere“, ali mi se nisu svideli, valjda jer slatko više ne podnosim koliko ranije, pa sve preko minimalne količine dovede do prezasićenosti.

Uz „Išlere“, postojalo je još nešto prilično popularno tih dana, što smo izuzetno (dakle, ne često) kupovali na velikim odmorima ili tokom putovanja na izlete i ekskurzije.  Sa gore spomenutim, ovo je jedini „preživeli“ primer kombinacije čokolade i ruma koji prija čak i takvom anti-alkosu poput mene. Možda je na delu ona neobična zainteresovanost za gusare, preneta iz ko zna koje davne reinkarnacije u moje sadašnje biće, ali, od svih „pijanih“ dodataka čokoladi, tortama, sladoledu, volim jedino “piratsko piće” i zato sam zahvalna „Baniniju“ na negašenju legendarnog slatkiša „Rum kasato“. Prvobitna, neprežaljena ambalaža imala je sličicu veselog, jednozubog gusara, sasvim nalik junacima čuvene Ršumove pesme. Sada je i ta kutija drugačija, dok pored originalnog, postoje brojne kopije tipa „Rum bum“ (može se naći u sve rasprostranjenijim „TSV“ marketima, sa različitim ukusima pored klasičnog), ali, prednost uvek ima onaj prvi. Svaku varijantu obavezno krasi barem ilustracija broda ili papagaja. U pakovanju se nalazi pet štanglica, dosta su „teške“ i dovoljna je jedna, meni barem – sve preko je previše slatko. Kad smo kod „Baninija“, sećate li se istoimenih, okruglih biskvita sa „produbljenom“ rupom u sredini, ispunjenom marmeladom od kajsije? Moja mama već dvadeset godina pravi odlične domaće, kupovni su odavno netragom nestali...

Van svake konkurencije: Postoji li išta bolje od domaće (pite) jabučare? U suštini je jednostavno: kore, rendane jabuke, cimet i vanilin. Naravno, BEZ prah-šećera (koji mrzim, a mama trpa na sve). Pite su ukusnije od bilo koje čokolade, torte, kupovnog slatkiša – da ne pričamo koliko su tek zdravije. I niko ih ne pravi bolje od babe!


Muzička tema

Da i te kako može drugačije, da nisu samo tabloidi, šund i rijaliti-programi prijemčivi za široke slojeve publike, kao i da svi mi ipak osećamo potrebu za duhovnim uzdizanjem i oplemenjenošću kao terapijom, još jednom se pokazalo poslednjeg dana avgusta. Tom prilikom je na Tašmajdanu priređen pravi spektakl u okviru Noći muzike, sa direktnim prenosom na RTS 2. U pitanju je izvođenje uživo najpoznatije kantate na svetu i verovatno jednog od, čak i laicima, omiljenog klasičnog, dela Karla Orfa - „Carmina Burana“. Ovom sjajnom inicijativom potvrđeno je kako klasična muzika i visoka umetnost uopšte nisu „bauk“ nedostupan većini, niti ima razloga da se od njih zazire. Sjajne reakcije prisutnih na izvođenje, kojim je dirigovao maestro Bojan Suđić, krunisane su vatrometom i sa čak dva bisa uvodne (ujedno globalno  najprepoznatljivije) kompozicije „O Fortuna“. Ovim koncertom je uspešno sproveden još jedan korak ka popularizovanju, ne i banalizovanju, ozbiljne muzike, ali i priređeno uživanje svima koji su čitav prenos ispratili – ili imali sreću da budu na licu mesta. RTS je izašao u susret znatiželjnicima koji su propustili koncert, postavivši snimak na svoj Youtube kanal. Zbog toga smatram da zaslužuje da bude apsolutni pobednik u kategoriji mesečnog muzičkog utiska, tim pre što je tema znatno duža od uobičajenih koje ovde postavljam. Prilika za izvođenje kompletne kantate predstavlja kuriozitet i šalje lepu poruku o Srbiji. 



8 коментара:

  1. Ooo, sećam se Banini keksa, bili su najbolji u tome dok sam bila dete i ta kompanija je za mene bila simbol nečeg najukusnijeg što postoji. Imali su neko vreme (ranih 2000ih) neke Zlatne cvetove (sa kajsijom) i Slatke oblake (sa kokosom) i mnogo mi se dopadaju ti srpski nazivi, za razliku od onih koji se utrkuju u nabrajanju engleskih reči i praćenju trendova.
    Ja obrisala Pink, Happy i još 2-3 kanala, tako da ne moram ni u prolazu, dok prebacujem kanale, da vidim rijaliti. Nažalost, dnevne novine su pune izveštaja o toj bagri. Trebalo bi da se ugledamo na televiziju Republike srpske koja je blokirala emitovanje Pinka dok traje rijaliti i da, verujem da nije samo do naroda već da vlast treba da preuzme odgovornost i zabrani da se bilo šta takvg sadržaja emituje pre ponoći (a najbolje bi bilo da potpuno izbace).
    Mene jesen odavno ne asocira na školu, više na ispijanje čajeva, pranje Eminih blatnjavih šapa posle šetnje i divotu pogleda na opalo lišće. Pretpostavljam da će se to promeniti kada mi dete stasa za školu, tad ćemo morati da jurimo školske knjige, pribor i ostalo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sećam se da sam, negde u prvom-drugom osnovne, jela "Banini" kod drugarice, pravljeni. Toliko sam se oduševila da sam naterala mamu da ih i ona sprema!:) Kupovne pamtim sa reklame, ne znam da li sam ih ikad zapravo probala, ali zato se sećam tih drugih, sa domaćim nazivima, čak ih je bilo do pre neku godinu, jer su ih moje koleginice ponekad kupovale i donosile na faks, pa smo ih jeli na pauzama.:)
      Svaka čast!:) Ne znam kako se briše, nažalost, nama ovi kablovski operateri i diktiraju kanale, pa ih "povlače" ili ubacuju po svojoj volji. Narod će u većini prihvatiti ono što mu se otkrije, dakle, treba malo agresivnije "progurati" i kvalitet, jer pouzdano znam da mnogi pojma nemaju da neke stvari postoje, a rado bi ih prihvatili. Mora biti uzajamnog napora.
      Sigurno hoće! Mada, i ovako su asocijacije lepe i prijatne. Eto, meni samo ovo lišće toliko prija pogledu i žao mi je što neće trajati predugo, pa idem u park svakom prilikom.:)

      Избриши
  2. Poučena ranijim iskustvom, odmah ću postaviti "uputstvo za upotrebu komentara" : ovo je moje lično viđenje stvarnosti; nije izneto da nekog prekoreva ili izvodi na pravi put! "
    Da smo" oči u oči" to bi potrajalo, ovako ću se odlučiti samo za simbolički uzorak.
    "Iz naših „betonskih džungli“, zarobljeni brzim ritmom života, zatvoreni u svoje „neboderske kaveze“, zaboravili smo kako da zaista posmatramo i osećamo prirodu oko nas."

    Ne misli svako ko živi u gradu, u višespratnici, da je u "neboderskom kavezu". Zaista je neko zaboravio da posmatra i oseća prirodu, ali to nije stvar geografije i biologije, već stanje duha. Jedina stvar na koju čovek može da utiče je svoj pogled na svet. 🍓
    Polazeći od toga ja biram da, u soliteru u kome živim, vidim lepotu i prirodu, a ne kavez. Ja biram da pravim zimnicu, možda jedina od 90 stanova. Ja biram domaće slavski kolače, a ne kupovne. Ključna fraza je da je to moj izbor, jer ja tako želim. Još bitnije je da su drugi odabrali da napr. "kupuju gotovu zimnicu". To je njihov izbor, jer oni tako žele. Najbitnije od svega je da niti jedan način nije pogrešan, jednostavno je drugačiji.
    Ključno pitanje je da li neki način može da bude pogrešan? MOGU OBA!
    Kada? Onda kada praviš zimnicu i gunđaš sve vreme kako niko ne ceni tvoj trud, kako ti niko ne pomaže, kako si "iznad" drugih jer ti to radiš, a drugi ne,...
    Ili onda kad kupuješ gotovu, a stalno "se grizeš" da deci daješ hranu punu hemije, da nisi dovoljno dobra majka, domaćica, da nisi vredna, da je svekrva u pravu što stalno pljuje po tebi,...
    Za kraj: USAGLASI SE SAMA SA SOBOM, SVE OSTALO ĆE SE NAMESTITI SAMO. Drugim rečima, ne očekuj da se drugi menjaju, menjaj se ti. 🍓🍓🍓🍓🍓

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, baš tako, zato i zaključih:
      "Sve je u perspektivi iz koje se opredelite da posmatrate okruženje."
      Drago mi je što mogu reći da osećaj za svet oko sebe i lepotu malih stvari nisam izgubila. Nego mi žao zbog drugih, što kroz svet idu kao slepi i gluvi. Ne svi, ali mnogi. Glave sa telefona ne podižu. Zato malo generalizujem, ali naravno da izuzetaka ima, mnogo.
      I, da, gradove OBOŽAVAM, baš zbog te dinamike života, ali kontam da ne prijaju svima iste stvari. Ja se, bar u ovim godinama, koliko god selo bilo lepo i idilično, iz "betonske džungle" ne bih preselila za stalno. Nema šanse!:)
      Hvala na čitanju i komentaru, kao i uvek.:****

      Избриши
  3. Jesen i ja imamo večiti love-hate odnos. Ne postoji godišnje doba koje može da me više pokrene a opet baci u depresiju kao ovo.
    Moja baba ume da uključi rijaliti program i evo još sto života da živim ja ne razumem ljude koji to mogu da gledaju. Nekako starije i mogu ali sretala sam par puta devojke mojih godina koje aktivno prate i ne preterujem kad kažem da sam htela da poćupam svu kosu od muke "zašto pobogu pa mi bar imamo toliko stvari na internetu koje možemo da gledamo ako ti na TV-u ne odgovara". Ja po kući idem sa slušalicama ako se i pomene tema rijalitija ja se ne uključujem niti slušam ne interesujeme prosto. Jer na kraju nije kriv niko ko pušta te rijalitije krvi je sam narod koji hoće da gleda. Ja TV ne gledam - imam u svojoj sobi nemam naviku da ga palim, ali ako želiš da gledaš TV imaš i nacionalnu geografiju i discovery, i history i još mali milion kanala koje možeš da gledaš- Ti ja, svi mi imamo pravo da biramo kakve kvalitetne informacije unosimo u svoj um ne može niko da mi kaže "nema šta da se gleda"-ima ti ne želiš da tražiš.
    Izvinjavam se na ovako dugačkom odgovoru za ovu prvu temu valjda ne zvučim engativno :)

    Gospodina predsedniika izbegavam u širokom luku toliko da kad ga uđem u dnevnu sobu i vidim čoveka na TV-u izađem odmah, užasan sam budući pravnik moje interesovanje za politiku ne postoji.

    Hah ja nisam videla jednu VIP reklamu a kamoli 3! Eto toliko ja ne gledam TV, a koristim njihovu mrežu :D

    Ja moram da priznam da se kod nas zimnica pravi u maksiju. Ovaj šalim se ali ja nemam ni selo ni dvorište a na četvrtom spratu je to malo teže. Baba misli da nije ekonomično posebno jer samo ona i Maša jedu ajvar a krastavci (kiseli) su isplatljiviji u Maksiju nego da ih pravi (plus ja volim super sitne zašto ne znam). A volim kad prođem gradom i osetim miris ppečenih paprika (bez obzira što ajvar ne podnosim). Što se nekulutre tiče gledala sam ljude koji bacaju đubre kroz prozor u zgradi do moje, ne šalim se bukvvalno sa petog sprata leti đubre jer ovaj narod nema osećaj za kulutru.

    Ja sam Blinderse gledala još pre nego što su bili u planu da se emituju na ateleviziji. Obožavam ih i zauvek ću biti zaljubljena u Kilijana Mafija. Drago mi je da je neka naša televizija rešila da ih emtiuje!

    Jaoj znaš da mi je ovo omiljeni deo posta (slatkiš meseca) ne znam zašto ali to uvek jedva čekam (verovatno zato što imam svoje slabosti na šećer). Ja išlere volim-samo crne jer čokoladda je čoklada kod nas kući to nestane za minut jer svi navale na njih. Volim Rum Kasato ja sam ko pirat sve što ima rum -može.
    Odličan post uspela sam da nađem lepo vremena da ga iščitam polako drago mi je da ga nisam pročitala pre par dana na brzinu pa otkucala komentar sa tim utiscima!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Saro, pre svega, hvala na uvek divnim i inspirišućim komentarima.:))))
      Savršeno si definisala jesen, na isti način je i sama doživljavam - volim njene boje i mirise, ali me istovremeno čini malaksalom i često melanholičnom.
      Slažem se za sve. Pošto ignorišem (evo, npr, otkako sam opet kod kuće) postojanje rijalitija, uvek mi je za nevericu tolika gledanost sličnih programa. Mislim da postoji milion boljih načina da se provede vreme. E, sad, krivica je i na onima koji to serviraju, ali i narodu koji (nekritički), pasivno prihvata. Mislim da je "prevaspitavanje" najbolje rešenje, ali, nažalost, vlasti (ne samo našoj) to nije u interesu, jer ćeš hipnotisanom gomilom lakše da upravljaš, jasno. Zaglupi, pa vladaj.
      Interesovanje za politiku ne mora ni da postoji da bi čovek ukapirao koliko nam je predsednik problematičan lik. Mislim da nas je sve više koji menjamo kanal čim ga vidimo.:)
      Joj, ja sam ti ovu reklamu prvo čula na radiju, znači, nema bekstva, negde će te već sačekati!:)
      Mi, srećom, zimnicu "naručimo" od babe i tetke, koje imaju prostora, uslova, a i materijala za njeno odvajanje - sve ostalo takođe kupujemo u supermarketima. Sad više i nema preterane razlike, ni u ceni. Ja lično ne jedem ništa iz turšije, previše mi je kiselo, ali obožavam ajvar, pinđur, marmeladu....
      Tih što bacaju smeće sa prozora/terase ima i kod mene u kraju, a soliter preko puta je postao mini-deponija, jer u jednom prolazu lageruju stari nameštaj, dušeke i sličan otpad, ne smem ni da zamislim šta se sve zapatilo.:( ZaključaK. to što se neko pukim slučajem rodio i živi u gradu, ne čini ga građaninom, naprotiv.
      Eh, da ih još pedantnije i odgovornije emituju, gde bi nam bio kraj...:) Šalim se, oduševljena sam, stvarno ima kvalitetnih serija sad na televiziji, što domaćih, što steanih (pisaću već), a za "Blajnderse" ti posebno hvala na preporuci!:)
      Nisi jedina, Sandra isto preferira taj deo rubrike!:))))
      Hvala tebi, draga.:)

      Избриши
  4. Gledala sam Kesića i umirala od smeha na ove svinjske glave i papke, još AV kaže kako se to baca.. Nema čovek pojma da su pihtije tradicija, must have, praznične trpeze. Ali avaj, kad čovek ne zna šta je kapućino kako od njega očekivati da zna išta o papcima i glavama. :) Još vidim i Palma vitlao sa nekim pilećim nogicama pred okupljenom masom.
    Urnebesna tragedija, što bi rekao Kovačević.

    Jedina reklama na koju ja uvek naletim su ona dva pseta pred bankom (ako se ne varam), ostalo mi je sve promaklo.
    Što se zimnice tiče meni ništa do paprike ne treba, mogla bih da živim na ajvaru i pečenoj paprici s belim lukom. :)

    Ja nikako da odgledam Blajnderse, a o babama i selu da ti ne govorim, bila sam na njih upućena silom prilika nedelju dana i izludela. Još su to sve reprize po milioniti put.
    Meni su slatkiši meseca bile bananice, opet, i medeno srce (ali iz zdrave hrane, jer mi je jeftinije tamo da ih kupim, naročito medeno..) Slaniš meseca je uvek suncokret. :)
    Uživala sam u Karmini Burani, volela bih da je čujem i uživo, često je na repertoaru u SNP-u, moraću put NS-a jedared. :)

    Hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa, kako i da zna, kad je odrastao na paštetama u crevu, ako se dobro sećam onog "ispovednog intervjua" uoči izbora.:)))) A kapućino ne zna šta je, al zna kako izgleda pena od njega! I najjače mi je što "nikad kafu nije probao u životu", komedija. Mada, Palma reče negde da "njih 12 u domaćinstvu iz istog tanjira jede", što se po njegovoj liniji baš i ne bi reklo....:)))
      Hvala tebi, draga!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...