Upitnik “20 pesama”

odgovara: Isidora Đolović
 

Posle književnosti, muzika je verovatno ono što najviše na svetu volim – i jednako kao u prvom slučaju žalim zbog nedostatka talenta za bavljenje ovom vrstom umetnosti. Zato sam se celoga života trudila da je, ako ništa drugo, dobro upoznam, kako bih pisanjem o njoj pružila neki skromni doprinos. O mojim naklonostima bilo je reči u okviru MUZIČKOG UPITNIKA pre par godina, pa se ovom prilikom neću ponavljati. Ukratko, ne spadam među slušaoce ograničene na isključivo jedan žanr, ali ne verujem ni u toliko prežvakanu frazu „od Silvane do Nirvane“. Volim doslednost, smatram da muzički ukus poprilično govori o nečijoj ličnosti, a kao glavnu vodilju uvek ističem kvalitet slušanog. Zahvalna sam svojim roditeljima što su me od malena „navukli“ na dobru muziku (u našoj kući se do danas ne može „provući“ šund). Kao tinejdžerka, prošla sam „crnu“ fazu u kojoj mi je bio naročito važan (smešno isključiv) „metalski“ stil, što se sve sa odrastanjem profinilo i ublažilo, iako sam istovremeno ostala nepopravljivi buntovnik.

Najdraži su mi zvuci osamdesetih, ali sam otvorenog sluha za sve što valja. Jedino stvarno ne mogu da podnesem brutalnije podžanrove metala (black, death), elektroniku, komercijalni kvazi-pop (domaće ili inostrane proizvodnje), kao ni „patriotski“ narodni melos (turbo-folk je posebna priča, ne smatram ga muzikom i zato isključujem iz samog pominjanja) koji uopšte ne osećam. Upitnik u nastavku pronašla sam kod Sare i nije bilo baš jednostavno u trenutku se odlučiti za odgovor. Pokušala sam da listu što više „začinim“, ujedno objašnjavajući šta mi svaka od pesama konkretno znači. Slobodno se uključite sa sopstvenim izborima.

1. Omiljena pesma/ trenutno omiljena pesma

Nisam od onih koji veruju da je nemoguće odabrati samo jednu naj-najomiljeniju knjigu, numeru ili film, iako su moji spiskovi (uz najbolju volju da ih što je moguće više skraćujem!) često beskonačni. Znatno teže se odlučujem za uži izbor od pet ili deset favorita, dok u pogledu stvarno najvoljenijih retko imam dilemu. U prilično žestokoj konkurenciji (koja obuhvata veliki broj izvođača, decenija, ploča, merila rangiranja), uglavnom pratim osećaj kao presudni faktor. Moja pesma nad pesmama zove se „That time of year“, a izvodi(la) je grupa Vinnie Vincent Invasion. Osnivač ovog nepravedno potcenjenog benda je bivši gitarista KISS-a, po kome su i dobili ime. Kao predstavnici američke glam/hard'n'heavy scene iz druge polovine osamdesetih, snimili su dva albuma. Vokal na drugom od njih bio je Mark Sloter, pre osnivanja sopstvenog (takođe odličnog) benda („Slaughter“). Kod ove pesme obožavam sve – muziku, reči, spot... 

Što se tiče trenutno omiljene, to zaista stalno varira. Čak imam neobičnu naviku (koja me izluđuje) da namerno izbegavam previše slušanja trenutne „opsesije“ jer će mi, kao, dosaditi. Ovo je smešno, s obzirom da svako interesovanje vremenom „splasne“, a i ja sam pravi Blizanac što uvek luta od jednog do drugog predmeta oduševljenja. Poslednjih meseci mi pažnju najduže drži „Doria“ grupe Neverne bebe. Preporučila bih čitav novi album („Priča o nama“), odličan je, ali mi se ova pesma izdvojila već na prvo slušanje. Retro u najboljem mogućem smislu.

2. Pesma koju ne podnosiš

„Krivo je more“, jer je možda i najprecenjenija stvar ikada; patetična, ljigava, do bola izlizana, jednom rečju, užasna. Obožavam Divlje jagode, ali ovo im je najverovatnije najgora pesma koju su snimili, ma koliko bila omiljena velikom broju ljudi. Moram izdvojiti i „Digni ruku“ (uostalom, ići će već posebna lista megapopularnih, a objektivno groznih singlova). Galija je od onih bendova čije su pesme ili vrhunske ili čista nebuloza. Ne znam šta mi je gore, da li što će lik od mnogo žena da dobije...KILU (?!) ili refren koji je već uveliko predmet podsmevanja („digni OBADVE“! Stvarno?). Brojne novokomponovane nisu ni uzete u razmatranje, inače bi izbor bio mnogo veći.

3. Pesma uz koju se rastužiš

Ne škrtarim na suzama kada me nešto stvarno pogodi, a ukoliko je pesma razlog, onda to bude tuga „epskih razmera“. Da dočaram, reći ću samo kako sam kao srednjoškolka (videti sledeći odgovor!) napravila CD-kompilaciju pod nazivom „Muzika za samoubistvo“. Sadržala je razne bedačine, od „Can't stand the night“ (Accept) do „Krive staze sam gazio“ (Osmi putnik) i svih sličnih, srceparajućih „stadionskih“ balada (a zbog izgleda većine frontmena i „balaVda“) kao stvorenih za moje tadašnje ljubavne jade. Otkako sam prerasla dramatizovanje sličnih boljki, klonem isključivo zbog nekih lično dožvljenih, egzistencijalistički shvaćenih tema: pre svega „Forever young“ (Alphaville).

4. Pesma koja te podseća na nekoga

Sa šesnaest godina sam se nesrećno, (što bi rekli) „kao tetreb“ zatreskala i držalo me do kraja Gimnazije. Nikada posle nisam bila toliko „emotivno angažovana“, nervirala se, blamirala, (u četiri zida) plakala...ali me zaista očeličilo. Danas me neopisivo sramota kad se samo prisetim ondašnje glupe, smešne devojčice, a ipak sa nekom setom posmatram vreme kada sam se u društvu najboljih ortakinja „bedačila“ uz Moravu. Sve to zbog dečka koji je čak malo ličio na Axl Rose-a i na koga me uvek podseti pesma „Don't cry“ (Guns'n'Roses). Možda zvuči kao preterivanje, ali ja stvarno, već na prve taktove, osetim miris cigareta i noćne magle sa reke. Prebacim se pod otvoreno nebo i opet sam klinka, nosim kariranu košulju, crvene „starke“ i mnogo metalnog nakita, a iz daljine dopiru zvuci akustične gitare sa „tribinica“, pomešani s distorzijom iz „Mančule“. Kejom šeta neki, danas odrasli, uozbiljeni, a tada još mlad i neobuzdan svet. Prevazišla sam mnogo toga, ali će me za mojom prvom, naivnom i valjda stvarno najjačom ljubavi uvek pomalo boleti srce.

5. Pesma koja te usrećuje

Kao što me jedne rastuže, tako me neke druge numere neobjašnjivo razvesele, “prodrmaju” ili dodaju nikad suvišne motivacije da preguram dan, sedmicu, godinu. Uprkos melanholičnom, čak tugaljivom tonu, „Wonderful life“ (Black) uvek posluži kao savršena injekcija životnog elana. Opominje me da ne vrludam, već pažljivo gledam oko sebe i u svim divnim sitnicama nalazim radost svakodnevnice. Od onih koje me momentalno ispune euforijom i nateraju da se kreveljim, jeste „I believe in a thing called love“ (The Darkness), potpuno otkačena sa tim ludačkim falsetom i polu-parodičnim smislom. Ova pesma je u vreme kada sam završavala osnovnu školu bila ogroman hit i još mi je neobično draga.

6. Pesma koja te vrati u neki trenutak

U zimu 2006, nas tri smo svaki petak i subotu veče provodile u novootvorenom kafiću „Zagor“, odmah preko mosta na Moravi. Bilo je to najbolje mesto za izlaske na svetu, još neotkriveno od strane „pozera“, blagosloveno sjajnom ekipom, vrhunskom muzikom i savršenom atmosferom. Kafić se prostirao na dva nivoa, imao je fliper, stoni fudbal, strip-junake oslikane po crveno ofarbanim zidovima i bio samo naše okupljalište tokom čitavog jednog polugođa, dok nije iznenada zatvoren. Nikad ga nismo prežalili. Tako u svom elementu sam se osećala još samo u „Living room SKC“-a, par godina kasnije, a ni to mesto više ne postoji. „Zagor“ svakako zaslužuje čitavu priču, za sad ću samo još reći kako je „Rebel yell“ (Billy Idol) bila nezaobilazna stavka na repertoaru. Čak je i Ana morala da prizna kako je original bolji od obrade njenog voljenog HIM-a. Tu su nastajala neka neraskidiva prijateljstva, a Bilijev mp3 (kada si stvarno morao biti faca da nabaviš kompletnu diskografiju, jer je ADSL predstavljao misaonu imenicu!), dobijen od buduće cimerke, još čuvam.

7. Pesma čiji tekst savršeno znaš

Napamet znam veliki broj pesama, domaćih i stranih. Za neke, koje godinama nisam ni pustila, budem prosto iznenađena kada mi se reči, od početka do kraja, odjednom pojave u svesti iz kakvog „budžaka“ mozga. Naročito bi me iznervirale dok sam spremala dosadnije ispite, pa umesto nastavaka iz staroslovenskog naiđe refren, potpuno me porazivši:“A TO možeš da zapamtiš, je li?!?“ Neka bude „Hotel California“, pošto se odlično sećam koliko me fascinirala u petom-šestom razredu osnovne, posebno krajnji, instrumentalni deo. Izlizala sam traku kasete od premotavanja i puštanja, da ne pričam kako su tek moji ukućani izludeli od Eagles-a. Kasnije smo, u srednjoj školi, imali vežbu na času engleskog, u vidu dopune teksta ove i pesme „When a blind man cries“ (Deep purple). Pogađate ko je već odavno znao oba…kao i šta je to LIVE Aid ‘85, kad smo već kod toga. Moram da navedem još „Poison“ Alisa Kupera, pravi klasik koji „u po dana, u po noći“ otpevam od reči do reči, bez greške. Vrhunska pesma i video.

8. Pesma koja iste sekunde zove na ples

Bez mnogo dvoumljenja: pesma „Ruby“ grupe Kaiser chiefs i bilo šta od Glorije Estefan (iz njene Miami sound machine faze), recimo „Conga“ ili „Dr Beat“. Krenem da se ludiram i sama od sebe  raštimovano cupkam.

9. Pesma koju voliš da slušaš kao uspavanku

Najlepše me uspavljuje “Silent lucidity” jednog od mojih najvoljenijih bendova, Queensryche  Čudno je, budući da (meni, barem) poseduje izvesnu mračnu, preteću  atmosferu (nalik onoj iz „Enter Sandman“ Metalike), a opet hipnotiše, uljuljkuje u tu imaginarnu  paukovu mrežu. Džef Tejt je jedan od pet najimpresivnijih hevi-metal vokala svih vremena, obožavam njegov glas.

10. Pesma koju tajno voliš

Pisala sam već kako nemam neko stvarno „grešno“ zadovoljstvo i ništa ne slušam ili gledam u tajnosti, niti je kompromitujuće da bih krila, pa ispadala nezrela. Užasava me foliranje bilo koje vrste i, evo, priznajem da su sve moje antipatije i sklonosti toliko transparentne da uopšte nemam potrebu za glumatanjem. To sam što pokazujem i svakako me nećete uhvatiti kako, recimo, „đipam“ na svadbi u martinkama ili propovedam „kačenje iscepanih farmerica o klin“. U uvodu rekoh da zaista ne volim narodnu muziku, koju većina smatra nezaobilaznim, zaštitnim znakom pripadnosti srBskom rodu. Meni je taj „faktor privlačnosti“ melosa uvek izmicao. Ne pravim kompromise u stilu „postoje prilike kada...“, jer ne mogu naterati sebe da radim ono što ne osećam, a poriv za „lomljenjem čaša“ i „kačenjem veša“ nikad nisam osetila. Etno i world muzika su nešto sasvim drugo, veoma kvalitetni pravci sa mnogo ozbiljno dobrih umetnika i autentičnim melodijama različitih podneblja, pa vas molim da ne stavljate etno u isti koš sa novokomponovanom/folk muzikom.

Što se narodnjaka tiče, neću negirati kako postoji izvestan broj vrsnih interpretatora i zaista lepih pesama. Razumem i zašto ljudi, naročito sa sela, takve stvari vole, nemam problem da ih vrednujem (primer: „Kroz šljivik i livade“ Dragane Mirković; meni kao šumadijskom detetu odmah naviru slike iz boravaka kod babe i dede na selu, zrikavci, vetrić, voćnjaci, prava razglednica sa raspusta i još njen čist, zvonak glas), ali i dalje nisu nešto sa čim se istinski povezujem. Ne mogu da slušam trubu, harmoniku, ne prija mi način pevanja sa svim onim „trilerima“, pa čak se ni par izuzetaka koje smatram istinski lepim, ne setim da pustim, jer nekako mi - ne ide. E, sad, jesmo jednom prilikom u društvu razgovarali o svojoj pesmi za kafanu koju svako, navodno, ima i odlučivali se za to koja bi bila čiji izbor. Moja pesma za tu kafanu (koju ne pohodim) sigurno je „Crne kose“ Hanke Paldum i samo u njenoj interpretaciji. Prija mi vokal, sviđaju mi se i druge pesme koje je snimila, nekako su nostalgične i drugačije.

11. Pesma sa kojom se identifikuješ

Isti slučaj kao sa omiljenom pesmom. Autobiografskih, koje nalazim da su kao pisane za mene, postoji nekolcina. Prva i najbliža je „Restless Gypsy“ (W.A.S.P.). A kada svet „stegne obruč“ oko mene, pa isparanoišem i svega mi postane previše, preteško za podnošenje, glasno odvrnem Čorbinu „Ja ratujem sam“. Nažalost, često pomislim da je upravo to moja životna himna, više i pre nego bilo koja druga.

12. Pesma koju si nekada volela, a sada mrziš

Teško je baš do te mere omrznuti nešto što sam u određenom trenutku stvarno volela, pa bila to i pesma. Obično mi se tuđom krivicom neka stvar smuči, protiv volje stvorim distancu i retko joj se vraćam. Nisam protivnik obrada, ali mi stvarno nije jasan smisao projekta „Zvezde pevaju zvezde“ (?!?) Radija S, sa kojim sam već par godina upoznata zahvaljujući putovanjima međugradskim autobusom. Ova stanica je, iz nekog razloga, izbor većine vozača. Ne želim da uvredim bilo koga, ali meni je ono „seljačenje“ kultnih hitova nedopustivo, ma koliko pojedini  učesnici bili dobri pevači. Eto, volim glas Jelene Tomašević, obožavam „Bitangu i princezu“ (jer je najrokerskija stvar „Dugmeta“, sa njihovog najboljeg albuma u karijeri i jer me za nju, uz to, vežu sasvim lični razlozi), ali ne razumem čemu „modernizacija“. Od mene, jedno veliko NE - odnosno, draga je Jecka, al' mi je Bebek draži!

13. Omiljena pesma sa tvoje “plejliste”

Uvek dobro razdrma „Detroit rock city“ (KISS), zbog koje poželim da autostopom odjezdim na neki letnji festival teškog zvuka, a u srcu se obnovi neuništiva ljubav prema ovom pravcu. Eto šta „pogađa žicu“ moje duše! Inače, za nevericu je pravi, tragičan povod nastanka ove pesme, koja sama po sebi zvuči veoma energično i podsticajno. Zapravo je reč o pogibiji mladića na putu do mesta održavanja koncerta!

14. Omiljena pesma koja može da se odsvira na samo jednom instrumentu

Nisu na jednom instrumentu, ali vrlo lako bi mogle da prođu i u toj kategoriji, imajući u vidu dominaciju koju u kreiranju njihovog zvuka preuzimaju klavijature u čuvenoj „The final countdown“ (Europe) ili akustična gitara u bilo kojoj iz repertoara grupe S vremena na vreme.

15. Omiljena „karaoke“ pesma

Za pojedinačno izvođenje: „Sweet dreams“ (Eurythmics), a što se „horskog“ pevanja (refrena) tiče: „Livin' on a prayer“ (Bon Jovi). Obe su jednostavne, veoma poznate, himnične i garantuju dobru zabavu, makar najstrašnije falširali.

16. Pesma tvog detinjstva

Od rođenja sam okružena dobrom muzikom iz porodične kolekcije gramofonskih ploča i kaseta. Prva pesma koju sam znala napamet bila je „Hajde da ludujemo ove noći“ (Tajči), evrovizijski hit uz koji sam imala čitav mini-performans za goste. Dovlačila sam omiljenog plišanog konjića na ljuljanje do sredine sobe, sedala na njega i pevala, klateći se – imala sam nepune tri godine. Među najčešće „izvođenim“ nalazila se još i „Prsten i zlatni lanac“ (Hari Mata Hari), stvarno simpatična pesmica, koju ni danas ne mogu da slušam, a da ne počnem da se smejem.

17. Pesma koju želiš da ti sviraju na dan venčanja

Niti nameravam da se bavim tom rabotom (videti izbor pod 11!), niti sam ikada sanjala o „venčanju u belom“ i toj vrsti vezivanja, sa svim propratnim klišeima, ali hajde malo da se zezamo. Biram „White wedding“ (Billy Idol), po mogućstvu samog Bilija iz mlađih dana, sa sve motorom i onom bizarnom crkvicom. Pa nek' uzme mene umesto Peri Lister (koja mu je, inače, privatno stvarno bivša žena)! Kada skine kacigu, padam u nesvest.

18. Pesma koju želiš da ti sviraju na sahrani

Postoji jedna određena, Balaševićeva “Kad odem”, dostojanstvena i bolna. I još jedna, "Leave out all the rest" (Linkin Park).

19. Pesma za koju niko ne očekuje da ti se dopada

To što sam večito divlje dete i usijana metalska glava, zarobljena u osamdesetim godinama prošlog veka, ne čini me imunom na zarazne melodije i dobre vibracije kojih, Bogu hvala, ima u svakoj dekadi. Volim ono što je vredno i kvalitetno, pa mi nije problem da priznam kako postoje pesme npr. Šakire, Rijane, čak i Džastina Bibera (opčinjena sam spotom „Love yourself“!) koje mi se mnogo dopadaju – i, nasuprot njima, one iz alternativnijih, „urbanih“ pravaca koje su pretenciozno smeće. Eto, otkako je objavljena, iz glave mi ne izbija „Shape of you“ Eda Širana. Odličan ritam, zanimljiv i pomalo duhovit spot, izvođač koji se mnogo trudi i ima još više dara: formula zasluženog uspeha!

20. Pesma koju voliš da slušaš na putu

Nisam vozač, ali se relativno često vozim i tada mi muzika najbolje ispunjava vreme. Pošto nikada nisam imala mp3, niti telefon sa opcijom puštanja muzike po izboru, većina pomisli da sam luda kada im kažem da, putujući, muziku slušam – u glavi. Kako? Imajući u vidu da sam, za sve ove godine, u svojoj zaludnoj „tintari“ uskladištila na stotine melodija i znam skoro svaki akord (pa uvek žalim što kod nas ne postoji neki kviz sa „prepoznaj melodiju“ temom!), jednostavno ih „odmotavam“ u sećanju. Zamišljam omiljene pesme, dok gledam kroz prozor autobusa, što smiruje, omogućavajući da odlutam. Dok mi nikada nije polazilo za rukom da dovoljno skoncentrisano čitam u prevozu, muzika je uvek pun pogodak. Za road trip iskustvo, najidealnije se uklapa „California dreamin'“(Mamas and Papas), koja neposredno priziva hipi-eru sa nikad lakšim i češćim „podizanjem sidra“ radi putovanja duž Zapadne obale ili, na ovim prostorima (Mile Kekin mi odmah zapevao u svesti!), pribavljanja još kog pečata za čuveni crveni pasoš.