Iz
svakog od nas, bili toga (rado) svesni ili ne, u određenom – obično prelomnom –
periodu života „progovore“ koreni. Možemo krenuti njihovim tragom i,
istražujući kroz tamu prošlosti, stići do sopstvenih mračnih ponora ili
ohrabrujuće svetlosti. A možemo ih, sasvim suprotno, negirati, pretvarajući se
da ne čujemo njihov opominjući zov i da je sve samo igra naše uobrazilje.
Ukoliko nam se, ipak, ovakvo suočenje dogodi na pragu odraslosti, prihvatimo li
čak i najneverovatnije za prirodan sled zbivanja, bićemo ojačani, istom snagom
korena, za nastavljanje puta. Shvatićemo da se, kao u ogledalu, iskustva i
sudbine prethodnih generacija susreću na našem licu. I neće nas uplašiti taj
odraz.
Irski
pisac Rodi Dojl, dobitnik (između
ostalog) Bukerove nagrade, toj
zanimljivoj potrazi posvećuje svoj roman „Putovanje
kroz noć“ (Odiseja, 2015; orig. A
Greyhound of a Girl, 2011). Njegova dela, do sada više puta ekranizovana,
karakterišu dramska struktura i brojni dijalozi, pa ni sledeća priča nije
izuzetak.
Glavna
junakinja je dvanaestogodišnja Dablinka Meri
O'Hara. Njenu porodicu čine majka Skarlet
(sa kojom je i pored uobičajenih predpubertetskih trzavica, izrazito bliska),
otac Padi (entuzijastičan lik čijim se šalama, avaj, niko od dece ne smeje!),
starija braća Dominik i Kevin (tinejdžeri, prema kojima Meri, na svoje
razočarenje, oseća sve veću distancu polova i godina), kao i teško bolesna baka
Emer. Upravo su svakodnevne posete
Emer, koje Meri padaju prilično teško (jer „nije volela bolnicu, ali volela je
baku“), postepeno prerasle u svojevrsne rituale i vreme koje pripada samo njoj
i Skarlet. Istovremeno, one su postepena priprema deteta za smrt bližnjeg, uz
pažljivo suočavanje sa uveliko tinjajućom tugom pred odrastanjem i promenama
koje će ono doneti.
Selidba
najbolje drugarice Ave na drugi kraj grada, samo je jedan u nizu gubitaka sa
kojima se Meri suočava, kada jednoga dana bude upoznala neobičnu, starinski
obučenu ženu. Ona je, na devojčicino iznenađenje, odmah oslovljava po imenu,
tvrdeći kako ima važnu poruku za njenu baku i tražeći posredovanje u njenom
prenošenju. Ispostaviće se kako je čudna žena „iz susedstva“, po imenu Tenzi, duh Merine prababe. Znajući za
kćerkino loše stanje, želi da je ohrabri i saopšti joj određene stvari koje bi
joj olakšale neminovni prelaz – a u čemu ključnu ulogu pomoćnika moraju
odigrati njihove dve naslednice. Baš kao ni Skarlet kasnije, Meri se gotovo
nimalo ne nalazi u čudu zbog uspostavljanja komunikacije sa natprirodnim. Štaviše,
nakon što su obe upoznale svoju avetinjsku
pretkinju, majka i kći sa njom kreću u akciju privremenog izmeštanja Emer
iz bolnice, kako bi zajedno provele nekoliko sati, u vožnji do nekadašnje
farme, nikad prežaljenog doma.
Naizmenično
ćemo pratiti tok sadašnjih događanja (izveden kroz razgovore) i priče svake od
žena ponaosob, počev od Tenzinog sećanja na dan kada se smrtno razbolela od
gripa. Merina baka je te 1928, iznenada ostavši bez majke, imala samo tri
godine, ali su se maglovite slike poslednjeg dana provedenog sa brižnom,
voljenom Emer, zauvek urezale u njenu svest.
Skarletine uspomene se prvenstveno odnose na putovanja sa roditeljima,
do stare farme Veksford, gde je Emer rođena i provela detinjstvo. Svaki put se
osećala “izblamirano” zbog „nepriličnog“ ponašanja roditelja (ovo je podrazumevalo
otvoreno razmenjivanje nežnosti i šala), nimalo u skladu sa „njihovim godinama“
(poznim već uoči Skarletinog rođenja, pri čemu je majka pet godina starija od
oca), dugo ne shvatajući zašto su bili tako vezani jedno za drugo, a Emer u
svojoj porodici nalazila izvor bezgranične sreće. Strahovi i neprežaljene tuge,
pokazaće se, bivaju prenošeni iz jedne generacije u sledeću, ali se svaka sa njima
suočava na drugačiji način. Primera radi, dok Emer ne podnosi hrtove (gajene na
porodičnom imanju dok je bila dete), čak joj izazivaju strah, Skarlet će prvom
prilikom zatražiti da joj kupe psa baš te rase. Originalni naslov romana,
„Devojčicin hrt“, upravo ističe značaj ovog motiva za samu priču, jer jedino suočavanjem sa (nasleđenim) bojaznima i
njihovim prihvatanjem, čak i naklonošću koju razvijamo, razbija se začarani
krug tuge i nedostajanja. Sve tri žene se, takođe, odlikuju sličnom drskošću,
sklonostima ka sarkazmu i oštrom inteligencijom, što – kako deluje – vrhuni u
ličnosti najmlađe, Meri i njenom stavu bez
dlake na jeziku.
Susret
sa prababinim duhom odigraće se u blizini stabla kestena. Drvo je inače,
mitološki uglavnom mesto spajanja svetova i pravi portal ka onostranom. Atmosfera knjige u celini, nosi nešto
sumorno, „zadušničko“ i jesenje, pa čak i likovno rešenje sa korica asocira na
tužne sutone. Odabrana simbolika drveta i lišća upućuje na vezu sa prirodom i
kruženjem (života): Meri pojavu duha ne doživljava kao nešto naročito čudno ni
zastrašujuće, iako će, istina, nekoliko puta priznati da je „uvrnuto“ što kći
sada izgleda mlađe od majke. Može se čak reći kako je suživot uz onostrano normalan za ove ljude (naročito u zemlji koja
čuva snažnu veru u vilenjake i ostala fantastična bića), a kult predaka isprepleten
sa egzistencijom uz upadljivu činjenicu odsustva pojedinih dragih bića. Smrt je
svuda oko likova, okružuje ih i prati, dok seni predaka ostaju prisutne dugo po
fizičkom nestanku članova porodice (npr. napuštena dedina stolica u kući
Emerinog detinjstva predstavlja „zabranjeno mesto“ autoritetnog čoveka, čije je
duhovno prisustvo snažno iako ga odavno više nema među živima), upravo
zahvaljujući neizmenjenom poštovanju koje oni nastavljaju da bude kod svojih
srodnika.
Prizor
koji, nakon pravog-pravcatog road trip iskustva,
naše četiri junakinje budu zatekle na, posle prodaje zapuštenoj i propaloj
farmi, bez sumnje je neveseo, ali ne zadugo. U ovoj knjizi se neprekidno
smenjuju potištenost usled dokaza propadanja - i radost, bliskost, svest o
kontinuitetu postojanja kroz uspomene i sve nasleđeno što živi u nama, bile to
fizičke ili karakterne crte. Motiv stare
kuće, kao središta (lepih i tužnih) uspomena, njenom napuštenošću sugeriše,
ne prolaznost – već PRElaznost, s obzirom da su se potomci preselili u Dablin.
Selidba, par puta značajno spomenuta, u kontekstu priče odgovara ideji
kontinuiteta, života koji se uvek nastavlja odvijati u nekom (drugom) vidu.
Nije
sasvim pogrešno zaključiti kako je u središtu tema obreda prelaza: iz života u smrt, detnjstva u adolescenciju. Ostali
važni tematski krugovi koje Dojl otvara tiču se: gubitka, rastanka, produžetka,
korena/nasleđa/međugeneracijskog povezivanja žena iz jedne porodice. Zapravo,
zahvaljujući vešto postavljenom ženskom
pitanju, one su u prvom planu. Pričom dominira perspektiva devojčice na pragu tinejdžerskog doba, kada se
naslućuju ozbiljnost i bujnost budućeg života, ali otvorenošću i detinjastim
pristupom skriva zbunjenost pred promenama. Naravno, uključivanje i drugih
glasova pored Merinog, omogućuje da jasno uočimo načine na koje se likovi predaka reflektuju u potomcima.
Ovo reflektovanje je, između ostalog,
jasno u izraženoj želji za životom i još
malo vremena, pa posebnoj vezanosti koju majka i kći dele. Tenzi i Emer se
teško rastaju od onih koje vole, što je
posebno vidljivo na primeru prve – neplanirano dugo ostaje da bdi nad sudbinom
svog ženskog deteta, mada ima i
mlađeg sina. Iako su (namerno) u drugom planu, izdvajaju se likovi Emerine
stroge babe po ocu, koja ju je odgajila; zatim, muški deo porodice O'Hara –
donekle neozbiljni, svako u drugom taboru,
izvan saučesništva koje spaja Meri i Skarlet.
 |
| autor |
Roman
je napisan kratkim rečenicama, razgovornim stilom koji često više naginje ka
drami, sa čestim momentima humora nasuprot sveprisutnoj melanholiji. Jedan od
najizrazitijih izvora komike dolazi
od razlika pri sporazumevanju,
naročito između Tenzinog starinskog, arhaičnog i Merinog žargonom ispunjenog
govora. Ono što je, međutim, dosadno,
odnosi se na devojčicino stalno pravdanje kako „nije drska“, otprilike nakon
svake druge rečenice koju izgovori. To nije neočekivano, s obzirom da svaka od žena trpi istovetnu kritiku od
sopstvene majke, izgovori li nešto neprikladno;
namenjeno je isticanju određene zajedničke crte svih, koliko god različitih
stilova vaspitanja i komunikacije između deteta i odraslog kroz decenije, ali,
posle nekog vremena postaje naporno.
Nenametljivi humor
(npr, opaska devojčice o Emerinom bratu: „kako su i očekivale da se oženi, ako
ga zovu Džejms Beba“; ili bakine o
Elvisu; „krađa“ sladoleda, itd.), provučen kroz inače tužne i sumorne scene,
ublažava njihovo sivilo vedrinom rodbinske prisnosti, ljubavi i brige. Svedenošću proze, ne razvijajući opise,
pisac se fokusira na samu situaciju, služeči se (brzim) dijalogom kao sredstvom građenja priče – uz povremene, uvek na
pravom mestu ubačene deonice sećanja svake od tri odrasle pripadnice „klana“,
na pojedine presudne trenutke iz prošlosti.
Ovo
je priča o ponavljanju, prenošenju nasleđa, predačkom što živi u nama čak i
kada ga nismo svesni; o ljubavi, kajanju i nedostajanju. Tokom svog kratkog
druženja, pripadnice četiri generacije uočavaju više zajedničkog nego što su
mislile da ih spaja. Takođe, svaka od njih se bori sa prihvatanjem prolaznosti i promene,
ne kao završetka, već produžetka u nekom novom vidu. Da bi uopšte mogli
nastaviti dalje, moramo pronaći prošlost u sebi, pomiriti se sa sobom u
prošlosti i pozicionirati se u poretku nasledne
loze, što ponovo vraća važnu simboliku (porodičnog) stabla i lišća koja
seže do određenog, skrivenog korena.
O svemu tome govori ovaj porodični, koliko i roman odrastanja, primer jednostavne proze sa dramskom
inspirisanošću, samo naizgled priče (isključivo) za decu/mlade – a zapravo
generacijske „sage“ ili (ženskog) rodoslova u malom.
* Svoj primerak romana dobila sam
od izdavačke kuće „Odiseja“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim,
naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu
oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.
* Ukoliko vas je tekst
zainteresovao, više o romanu pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici.
* Preporučujem i sjajan prikaz objavljen
na blogu koleginice Sandre (Stsh Book Corner).