Trideset pitanja

p(atet)iše: Isidora Đolović

Danas je sve u znaku broja trideset, čak i najviša najavljena temperatura vazduha. Verovali ili ne, tačno toliko sreda preostaje do kraja godine, pa sam razmišljala da možda zadam sebi nekakvu normu od istog broja kolumni svake sedmice, kako bih se dodatno “utrenirala” i vratila pisanju. Potrebno mi je nekakvo pogonsko gorivo da već jednom “načnem” gomilu ideja i nacrta koje godinama vučem po beležnicama i mislima. Još više mi je neophodno nešto da mi vrati nadu kako nije kasno da u trci sa vremenom barem ne prođem kao potpuni gubitnik. Nažalost, ništa ne mogu da garantujem, jer čovek planira, Bog se smeje, tako da nisam sigurna hoće li ova zamisao o trideset kolumni za trideset sreda ostati samo na tome – za sada mogu da obećam jedino više pisanja. U međuvremenu, odlučila sam se za upitnik koji sam zapazila kod Sare, kako bih unela malo vedrine i simbolike, a ponajviše skrenula samoj sebi pažnju sa tmurnog raspoloženja koje preti da me svlada. Ono se prvenstveno ogleda u činjenici da priželjkujem obrnuti efekat od onog koji je zadesio Dženifer Garner u filmu “13 going on 30”!

Prebrzo mi je stigao ovaj dan. Mada sam još pre dve-tri godine počela da se psihički pripremam, dodajući samoj sebi par leta više, očigledno nisam uspela. Iako pokušavam da ignorišem datum, ubeđujući se kako je to “samo broj”, nevažan spram stanja duha i unutrašnjeg osećanja, ne polazi mi za rukom da umanjim potištenost, strah, na momente čak i  očajanje. Čini mi se, zapravo, kako nikada nismo stvarno spremni za okruglu cifru. Ovih dana mi je stalno u glavi epizoda “Prijatelja” u kojoj svako od njih traumatično proživljava isto. Ja nisam ovako zamišljala ovaj dan, ovu brojku. Ne znam kako sam očekivala da će moj život tada tačno izgledati, ali znam da sam sebe videla kao (malo) uspešniju, iskusniju, samostalniju. Svakako drugde.

Kajli Minog, još jedan horoskopski Blizanac, prekjuče je napunila PEDESET godina. Možete li da poverujete? Dok sam bila (dosta) mlađa, činilo mi se da su ljudi posle dvadeset i pete već “matori”, a nakon četrdesete – jednom nogom u grobu, na stazi koja dalje vodi samo nizbrdo i ništa više ne može da se doživi, a da je vredno pažnje i spominjanja. Sa sebičnom drskošću svojstvenom mladosti, smejala sam se maminim tvrdnjama da je čovek „mlad onoliko dugo koliko se oseća mladim“ i da je „žena srednjih godina u najboljem životnom dobu“. Mislila sam da je fraza „život počinje u tridesetoj“ obična lažna uteha namenjena paćenicima koji time pokušavaju da na veštačkim aparatima održe izmičući život...sve dok se i sama nisam ozbiljno približila toj grupi, a desilo se već negde oko moje dvadeset pete. Sada, čitajući OVAJ TEKST, objavljen pre tačno pet godina, ne mogu da verujem koliko se malo toga promenilo, sem što više nemam onog entuzijazma iz zaključka.

Dok moja generacija, uozbiljena i uspešno odrasla, prirodno ulazi u srednje doba, ja se okrećem sećanjima. Mentalno i fizički sam isto ono klinče na pragu dvadesetih (ako ništa, genetika je prema meni oduvek bila milosrdna, pa konačno to:„Devojčice!“, što me oduvek izluđivalo, počinje da prija), ali u duši premorena. Moje društvo iz škole i sa fakulteta niže uspehe, putuje po svetu, učestvuje u naučnim skupovima ili šeta klince. Zaista sam ponosna na svakog od njih, na Jadža pogotovo, jer je ostvario svoj san o Njujorku i Brodveju. A ja? Živim nedovršene godine, kao da sam u njima zarobljena – osećam se poput Petra Pana u telu Metuzalema. Znam da ništa  neće zaustaviti sat, ali, nisam spremna i ne mislim da je sramota priznati frku od godina, posebno kada vam se čini da ste se zaglibili u mestu i nemate ništa. Onda čovek neminovno krene da preispituje sebe. Meni je toga preko glave svakoga dana, pa ću zato barem sada malo da se ispitujem, kroz neka šašava pitanja na koja uglavnom i ne pomišljam u običnim okolnostima.

1. Tvoj omiljeni miris sveće?

Nisam neki ljubitelj sveća. Setim ih se tek kada nestane struje. Istina, volim da u radnjama razgledam one raznobojne, mirišljave. U Beogradu postoji jedna tezgica na Terazijama (pre podzemnog prolaza naspram hotela „Moskva“) gde prodaju upravo ovakve sveće, različitih oblika i aroma, ali meni je uvek bilo žao da na to dajem novac. Otprilike kao gladan, a dekintiran ispred pekare - „naparim nos“ i to mi je dovoljno. Jedine dve sveće koje imam dobila sam još u srednjoj školi, kada je to bilo moderno kao poklon, uz one dugačke štapiće iz (u Čačku tek otvorene) indijske radnje. Ti štapići su posebna priča, palili smo ih iz fore, simulirajući nekakav hipi-trip. Da se vratim na sveće, ove moje mirišu na jabuke, a pored tog mi prija i vanila.

2. Da možeš da biraš, koju žensku poznatu ličnost bi odabrala da ti bude sestra?

Emu Votson ili Natali Portman! Obe su mi izuzetno zanimljive, inspirativne, delimo stavove po pitanju obrazovanja, feminizma, društvene angažovanosti, pa imam utisak da bi se odlično slagale. Nikada nisam imala sestru, odrasla sam u skoro kompletno muškom okruženju, tako da sam uvek kroz prijateljstva gledala da nadoknadim taj nedostatak ženske vršnjačke figure u svom životu. S druge strane, kada bih imala sestru, pitanje je kako bi moj ego podneo to što više ne bih bila miljenica!

3. Da možeš da biraš, koju mušku poznatu ličnost bi odabrala da ti bude brat?

Nemam pojma, stvarno….kao što rekoh, dok sam u svojoj porodici jedino žensko dete, braće i  rođaka imam “za izvoz”. Poznate likove koji su mi interesantni uglavnom ne posmatram baš bratski, haha…Tako da mi stvarno ne pada na pamet niko, a da nije u seriji ili filmu bio nečiji brat, pa da to utiče na moju odluku. Možda mali Stanoje iz “Montevidea”?

4. Sa koliko godina misliš da ćeš se udati?

Nikada. Najozbiljnije, kada me pitaju o udaji (a to će, zbog gore impliciranih razloga, biti sve češće), ja sam u fazonu: "Juče!" Nema razloga za daljim obrazlaganjem - oni koji duže prate blog, znaju kakav je moj stav, a novajlijama evo JEDNE KOLUMNE  kao primera.

5. Sa koliko godina si naučila da voziš bicikl?

Nikada nisam naučila da vozim bicikl (što ne znači da neću), čemu je razlog nespretnost i nestrpljivost “instruktora”, mnogo više od moje neosporne trapavosti. Naime, kod prvog bicikla  sa pomoćnim točkićima (imala sam dve godine), tata je podigao frku nakon drugog-trećeg pada, stao da psuje, paniči kako ću se skroz polomiti, pa zaključao “vozilo” u podrum. Sledeći put sam sela na bicikl (ovoga puta pravi – ali beznadežno rasklimatan) tek za vreme bombardovanja, kada je brat Goran pristao da me obučava na ulici pred babinom kućom. Nekako je i krenulo, ali se bicikl usput počeo raspadati, mi se razbili “kao kante”, pa sam svojevoljno odustala….i ostala apsolutni nevozač. Vidim sebe, u budućnosti, kako se, poput Fibi iz “Prijatelja”, učim na roze “skalameriji” sa korpom i kičastim, šljaštećim trakama, dok mi neki omladinci crkavaju od smeha iza leđa.

6. Kada bi imala žensko dete, koje bi joj dala ime?

Po pitanju roditeljstva sam, baš kao i braka, među pobornicima prilično nepopularnog opredeljenja. S vremenom sam shvatila da me baš briga hoće li me neki dežurni dušebrižnik osuditi zbog iznošenja stava koji, možda, mnogi dele, ali ne smeju da to kažu zbog straha od okoline: ne želim decu. Nije da ih ne volim, samo, stvarno nikada nisam osećala taj „majčinski instinkt“ u sebi, nikad se ne raspilavim kada vidim bebu, čak me sasvim mala deca izuzetno iritiraju. Znam da ne bih bila dobra majka, čime nipošto ne unižavam taj, verovatno najodgovorniji životni „poziv“, ali, dosta mi je izjava u stilu:”To sad tako pričaš, videćeš kad dobiješ dete, promenićeš mišljenje!” Zaboga, moram li da prođem kroz pokaznu vežbu kako bih se uverila da mi nešto ne prija? E, zato blago mojim bratanicama i bratancima, jednoga dana – verujte na reč, kul tetka je bogatstvo, a ja sam učila od najboljih. Prava je šteta što moja braća verovatno neće uvažiti predloge, ali, kada bih davala ime devojčici, svakako bi bilo Talija (Thalia). Važno mi je značenje i zvučanje, a ovo je nekako poetično, ženstveno, lepo i ima divnu simboliku. Volela sam i ime Luna (treba li reći, opčinjena mesecom, ali ne samo zato – Luna je glavni ženski lik iz “Crnog bombardera”), dok izvesne pevaljke nisu počele da ga daju svojoj deci.

7. Kada bi imala muško dete, koje bi mu dala ime?

Gavrilo, u Srbiji, mada volim i ruska imena poput Aljoša, Sergej, D(i)mitrij i, naravno, Vladimir. Od internacionalnih  Artur, Ričard, Sebastijan…ima mnogo lepih imena, pa mi je uvek žao kad se većina “zalepi” za neka trenutno popularna ili sasvim neprikladna. Moja braća se zovu Ivan, Goran i Filip, rekla bih da su dobro prošli.

8. Najgora ocena koju si dobila u školi?

Sramota me da ovo priznam, ali, definitivno kec iz vladanja, koji sam zaradila u trećem razredu Gimnazije zbog neopravdanih izostanaka. Bila je to moja naročito buntovna faza, kada sam, kao  potpuno nesnađena, glupava mala “crna metalika”, na uvrede i verbalna maltretiranja pojedine dece iz razreda odgovarala bežanjem sa časova. Odlazila sam na Moravu, sedela pored brane na obali i “bedačila” se. Srećom, nije potrajalo, naučila sam da prkos i različitost  ispoljavam na druge, daleko svrhovitije načine. Inače, jedinice mi nisu bile strane, pa sam tako iz matematike večito izvlačila dvojku zahvaljujući "izbaviteljskom" testu na kraju godine, u poslednjem trenutku izbegavajući popravni. Isto je važlo za fiziku i hemiju, zbog čega mi je laknulo kada sam upisala fakultet BEZ prirodnjačkih predmeta. Doduše, “tesno” beše i sa fizičkim vaspitanjem! Imajući u vidu moje dve leve noge, pretnja nastavnika Aca da ću “polagati razredni ispit” ne zvuči toliko nadrealno. Kada sam ga pitala:”Zar to postoji? Nastavniče, zaboga, ko je u istoriji Gimnazije pao FIZIČKO?!”, odgovorio mi je:”U pravu si, niko. E, pa, ti ćeš biti prva!”

9. Omiljena serija iz detinjstva?

Bilo ih je mnogo, toliko da zaslužuju posebnu listu. Često mi nedostaju ta vremena, kada nije bilo ovako mnogo serija, naročito ne lako dostupnih, pa ste morali da čekate, pažljivo hvatate svaki detalj, molite se za reprizu - da ne pominjem igranje “uloga”! U mom detinjstvu bilo je nekoliko naročito omiljenih, što animiranih, što igranih. Ove druge su uglavnom bile van domašaja razumevanja za naš uzrast, ali ipak smo ih pratili i obožavali – mnogima dugujem npr. znanje engleskog ili razumevanje španskog. Posebno sam volela “Nindža kornjače”, pa “Beverli Hils”,“Moćne rendžere”, “Zvono kao spas”, zatim je opštu histeriju izazvala “Kasandra”…

10. U šta si se maskirala za Noć veštica kada si imala osam godina?

Nije toga bilo u moje vreme! Ozbiljno, ovaj zapadnjački praznik ni danas nije naročito ušao u običaj, a kamoli dok sam ja odrastala i uglavnom su nam jedini kontakt sa “Halloween”-om predstavljali istoimena horor-franšiza ili specijalne epizode “Simpsonovih”. Prvi put sam da neko u Srbiji ZAPRAVO obeležava Noć veštica, videla prilikom svog prvog odlaska u Beograd. Bilo je to na samom početku srednje škole: vodili su nas u Jugoslovensko dramsko pozorište, nakon čega smo imali par sati slobodnog “špartanja” centrom. Negde na ulasku u Kalemegdan ugledala  sam tri gotičarke, koje su se verovatno zaputile na neku tematsku žurku – kakav je to samo doživljaj bio! Tada sam shvatila šta sve čini velegradski svet, kakva sloboda i širina.

11. Da li si čitala neku knjigu iz popularnih Young Adult serijala - Hari Poter, Sumrak ili Igre Gladi?

“Hari Poter” je obeležio moje odrastanje (o čemu sam u par navrata pisala), ali ga nikada nisam posmatrala kao young adult serijal. Od druga dva ponuđena, nisam čitala (kad smo kod toga, ni gledala, barem ne u celini) nijedan. Možda bih “Igre gladi” - deluju zanimljivije od “Sumraka”, koji mi je bio previše glupav i kad bejah šiparica, kamoli danas.

12. Da li bi radije imala američki ili britanski akcenat?

Američki, jer zvuči nekako opuštenije. Britanci govore kao da "valjaju vruć krompir u ustima" (što bi rekli u genijalnoj seriji "Alo Alo"!) i smešno mi je kako većina stranaca, kada bi da zvuči “otmeno” pokušava da imitira njihov naglasak (što obično ispadne tragikomično).

13. Da li je tvoja majka išla na fakultet?

Nekih desetak godina pre mog rođenja, upisala je Pravni fakultet u Beogradu, odslušala jedan semestar, shvatila da je to ne zanima, pa se vratila kući i zaposlila (kao ekonomski tehničar, u to vreme je mogla da nađe vrlo pristojan, kancelarijski posao). Danas, kada je reći da nemaš fakultetsku diplomu postalo sramota, meni je njen izbor mnogo pošteniji od zaludnog trošenja roditeljskog novca i razvlačenja studija preko svake mere. Naravno, bile su to i godine kada nije baš svako studirao, niti mogao ili morao da upisuje fakultet, dok danas upravo zbog masovnosti i potpune banalizacije akademskog obrazovanja, diploma kao pojam uveliko gubi na značaju.

14. Da li su ti baba i deda još u braku?

Nažalost, moj deda je preminuo 2002. godine. On i baba su me praktično odgajili, tako da sam  teško podnela njegovu smrt i do dana današnjeg mi mnogo nedostaje. Uvek se pitam da li bi bio ponosan na mene, jer je isticao značaj škole i bio retko obrazovan, imajući u vidu teško siromaštvo u kome je odrastao. Baba i on su bili, čak i fizički, original Riska i Aranđel iz serije „Srećni ljudi“! Što se tiče tatinih roditelja, oni su takođe umrli dok sam bila dete i to, zanimljivo, istog datuma sa svega godinu dana razmaka.

15. Koji jezik bi volela da govoriš pored svog maternjeg?

Francuski, italijanski i švedski! Osnove prvog sam već savladala i nastavljam sa učenjem, samo me čudi zašto mi je toliko dugo trebalo da uopšte počnem, s obzirom da sam zagriženi frankofil. Italijanski sam krenula da učim samostalno, preko sajta „Duolingo“, što mi je takođe bila želja još od osnovne škole i zaluđenosti fudbalom. Poslednji je moje „egzotično zadovoljstvo“ – radi se o tome da mi je, od svih skandinavskih država, Švedska oduvek najdraža, a kako imam ujaka u Malmeu, još kao srednjoškolka sam rešila da naučim barem osnove, za slučaj da konačno skupim sredstva i otputujem u posetu rođacima. Nažalost, jezik je dosta grub i težak (podseća me na nemački, koji sam učila u Gimnaziji, ali ga ne volim), što me malo pokolebalo i odložilo sve – ipak, neću odustati. Volela bih i da naučim ruski, pa eto stavki za desetogodišnji plan!

16. Da li si ikada upoznala trojke?

Ne. Blizance jesam.

17. Da li si ikada prisustvovala času borilačkih veština?

Da! Moja najbolja drugarica ima crni pojas i reprezentativka je u karateu, a mlađi brat je jedno vreme, u osnovnoj školi, takođe trenirao. Sa roditeljima sam išla na takmičenja da ga bodrim, kasnije posećivala i treninge, a jedno vreme imala nameru da i sama počnem. Moja pustolovina je kratko trajala - otišla sam na taj jedan trening, kao „iskušenik“ – i odustala, jer sport i ja nismo baš „srodne duše“. Svejedno, smatram karate  istinski plemenitom veštinom, šteta što nije više zastupljena i promovisana kod nas.

 18. Da li više voliš „Titanik“ ili „The Notebook“?

“Titanik”, naravno – pa, ja sam te 1997. bila devojčica, a Leo i Kejt mala božanstva! Svima koji nisu bar približno mojih godina, ne mogu da opišem koliko je megapopularan taj film bio u našoj generaciji. Eto, baš juče, čisteći neke stare stvari, nabasah na razglednicu sa Džekom i Rouz, bilo je tu i postera, na bioskopsku projekciju se unosila stolica više….i mada je, iz današnje perspektive, film patetičan do bola, a pesma Selin Dion mi izaziva ospice, sa simpatijama se sećam euforije. Postoji i jedan konkretan razlog što ne volim "Beležnicu", a zove se Rajan Gosling. Ne vredi, sve i da ga stave u moj omiljeni film, omrzla bih ga zbog ovog glumca, odvratan mi je.

19. Da li si ikada probala indijsku hranu?

Ne, a nisam sigurna ni da bih volela. Nisam nešto luda za začinjenim jelima. E, zato kinesku hranu dugo želim da probam i neopisivo mi je žao što nikada, tokom nekoliko godina života u Beogradu, nisam skupila dovoljno novca da odem u onaj divni kineski restoran na Studentskom trgu. Inače sam uvek raspoložena za novitete, maštam o upoznavanju drugačijih kultura i tradicija, ali najbliže tome bio je, u određeni sat besplatno deljeni falafel, koji smo Ivana i ja (u pravom studentska socijala stilu!) znale da pokupimo predveče, spuštajući se ka Zelenom vencu.

20. Koje bi ime nosila da si se rodila kao dečak?

To zaista nije bilo u opticaju, pošto je moja mama želela da ima dve ćerke, bila ubeđena u to i unapred im smislila imena. Niko nije ni pomišljao da bih mogla da se rodim kao muško. Ali, uzevši u obzir kombinacije za ime mog brata, verovatno bih se zvala Stefan ili Nemanja. Inače, baš pre neki dan mi majka kaže:”Znaš, sad da mogu, ipak bih te nazvala Izolda” (o tome kako i zašto ispadoh Isidora, u OVOM TEKSTU).

21. Da li spavaš sa uključenom ili isključenom lampom?

Donedavno sam (kada ni sa kim ne delim sobu, što je retko slučaj) spavala sa uključenim svetlom u hodniku, pošto imam fobiju od mraka. Celoga života sam imala razne cimerke, prethodno delila sobu sa bratom, poslednjih godina sa mamom, ali kada sam imala prilike da stanujem sama, uvek bi neko svetlo moralo da sija. Vremenom sam navikla sebe da ne trošim struju bez potrebe…pod uslovom da je ulično osvetljenje dobro.

22. Da li jedeš doručak svakoga jutra?

Meni je doručak pod obavezno, jedna od onih “vojničkih” navika koje sam razvila u detinjstvu i uredno ih se pridržavam. Ne moram ništa da jedem do kraja dana, ali doručak ne preskačem. Pošto oduvek rano ustajem, neophodno mi je nešto da pokrenem metabolizam. Još jedna zanimljivost: osim ukoliko nije voće, moj doručak je bez izuzetka slan. Najčešće jedem ovsene pahuljice ili musli sa jogurtom, ali moja “jutarnja ljubav” od malena su “seljačka” gibanica kakvu samo moja baba zna da napravi; kajgana sa lukom (inače ne volim jaja i retko ih jedem, sem u ovoj kombinaciji); ili prženice sa domaćim kajmakom. Svaki put kada boravim u Guči, podrazumeva se da je nešto od ovoga na meniju.

23. Koliko puta si bila u bolnici?

Hvala Bogu, nikada kao pacijent.

24. Da li pamtiš svoje snove?

Trudim se da ih zaboravljam. Ako su ružni, što je najčešće slučaj, potiskujem ih ubrzo po buđenju. Ako su lepi, osećam tugu što su samo snovi, pa ih isto potisnem. U suštini, ne volim da sanjam, kao ni bilo šta što izmiče kontroli mog razuma. Nikada se nisam trudila da zapisujem ili pamtim snove, obično se sećam jedino osećanja koje su izazvali. 

25. Da li si ikada gledala Finging Nemo?

Nikada u celosti, ali ću morati. 

26. Tvoj omiljeni ukus čaja?

Ja sam “klasičar” po ovom pitanju, moj odgovor je – nana. Čajeve, nažalost, vezujem za jesen/zimu i prehlade, veoma retko ih konzumiram mimo tih okolnosti.

27. Koliko pari cipela poseduješ?

Računaju li se čizme? Cipele retko nosim, ali zato u svom vlasnistvu imam bezobrazno mnogo čizama: kaubojke, kanađanke, martinke, bajkerke...i što je najsmešnije, sve su prastare, jer mi obuća dugo traje, nekad i po deset godina (tajna je u tome da ne kupujem baš toliko često, ali vodim računa o stvarima). Moje najomiljenije čizme svih vremena su “kaubojke”, posedujem četiri para različitih boja i dužina, a volim ih jer su 80s glam, pa se najbolje uklapaju uz moj najdraži stil oblačenja. Drugi razlog je što mi koriguju držanje, pa u njima, sve i da hoću, ne mogu da se “grbavim” – a pošto ne nosim štikle, njihova potpetica mi bude taman dovoljna. Od patika, godinama nosim poluduboke "starke" i primetila sam da preferiram obuću koja može da mi stegne zglob (samim tim ne spadne i izgubi se negde usput, jer hodam mnogo i brzo), koliko god mnogima delovala neprikladno za leto i vrućine. 

28. Da li si religiozna?

Vernik sam, ne i religiozna. To znači da ne upražnjavam rituale poput nošenja brojanice i krsta oko vrata, odlazaka u crkvu i vršenja obreda, ali verujem u Boga, čije postojanje ne dovodim u pitanje. Potičem iz komunističke porodice, u kojoj vera nikada nije bila posebno isticana, ni važna, tako da je moj put do nje bio nešto duži – od tipične tinejdžerske faze bunta, kada sam se jedno vreme čak izjašnjavala kao ateista, do samostalne spoznaje snage koju mi verovanje u višu silu pruža. Hrišćanka sam, interesuje me „Sveto pismo“, pročitala sam i (rekla bih, solidno) poznajem „Bibliju“. Svoju veru, koja se razvila u jednom, za mene teškom, prelomnom periodu, nikome ne namećem. Ona je unutrašnja, duboko lična, ne pokušavam da je racionalizujem, jednostavno je osećam. Nekima je čudno što se na mom radnom stolu ikona Isusa i knjige vladike Nikolaja Velimirovića nalaze ispod postera Če Gevare, ali ne mislim da moje levičarsko opredeljenje i pravoslavna vera na bilo koji način isključuju jedno drugo. 

29. Kada si otkrila da Deda Mraz ne postoji?

Da je Deda Mraz izmišljen lik ukapirala sam kao trogodišnjakinja, prepoznavši prerušenog tatu na dečjoj priredbi. Mislim da ni brat, ni ja, nikada nismo stvarno poverovali da je sedobradi čiča u crvenom odelu više od izmišljenog lika sa crteža, niti da novogodišnje poklone ispod jelke, krišom, ostavlja iko drugi nego naši roditelji. Samo, nismo hteli da sve pokvarimo, pa smo uspešno glumili iznenađenost i veru u to da nam je debeli Laponac preko terase na četvrtom spratu “upao” u dnevnu sobu.

30. Da li imaš Tumblr?

Ne. Možda je glupo sa moje strane, ali priznajem da pojma nemam čemu konkretno služi, po čemu se razlikuje od npr. Pintertesta ili Instagrama (dobro, za ovo mi je malo jasnije), a nemam ni naročitog interesovanja da saznam.