Svaštara, (s)redom: Aprilski pregled

piše: Isidora Đolović

Čak ni najveći ljubitelji zimskih čarolija ne mogu poreći da sa nestrpljenjem iščekuju buđenje ranog proleća, njegovu nenametljivu prozračnost i vedrinu koja nas sve ozari, podigne. Nažalost, poslednjih par decenija naviknuti na nestanak čistih godišnjih doba, ovoga puta smo umesto mirnog, očekivanog ulaska u prolećnu luku, doživeli novi skok u srce letnje žege. Druga stvar koja narušava radost odbacivanja kaputa i čizama u korist laganije „opreme“ za više kretanja i duže boravke na otvorenom, čuveni je prolećni zamor. Čini mi se da ne znam osobu (uključujući i mene!) koja se nije bar jednom požalila na nesnosni aprilski umor, koji podrazumeva malaksalost, teško ustajanje, otečene kapke i začepljen nos...pa nas tako, ironije li, umesto buđenja iz zimskog sna, još neko vreme prati produžena hibernacija. Ipak, kada se sve to pregrmi, spremni smo za nove poduhvate i sezonu ispunjenu svetlošću, muzikom, lepotom, svim uslovima za sprovođenje u delo brojnih kreativnih ideja. Jednom rečju, za pokret! Proslavili smo i Uskrs, a ove godine je priroda bila posebno milosrdna, ne narušivši praznični vikend nevremenom (mada volim prolećne kiše, sa mirisom zemlje koji ostavljaju). Krećem redom.

Iz privatne arhive:

U sitnim detaljima je lepota: zeka kupljen kod Kineza savršeno se uklopio uz april

Opravdano odsustvo

 

Da mi je neko rekao kako će se na prethodnu „Svaštaru“ praktično nadovezati aktuelna, teško bih mu poverovala. Iako većinu tekstova pišem unapred, pa sam tako i glavne stavke za majsku rubriku imala na papiru još pre mesec dana, u međuvremenu se isprečilo nekoliko nepredviđenih okolnosti, učinivši da mi sada te iste teme izgledaju nekako daleko i zastarelo. Naime, sredinom aprila sam iznenada ostala bez računara, što je potrajalo gotovo mesec dana, dok nedavno nije stigao novi. Za to vreme, poštu i ono najosnovnije proveravala sam u Internet-čitaonici, ali, aktivnost na blogu je zamrla na neodređeno. 

Tokom tih mesečak dana “odsečenosti” od mogućnosti objavljivanja, naučila sam nekoliko bitnih stvari: 1. Svaka navika, dobra ili loša, ima svoju odviku. Živa istina! Koliko mi je u početku bilo čudno, čak me i grizla savest zbog prinudne neaktivnosti, toliko sam kasnije ipak osetila neku vrstu olakšanja, pa se i uplašila hoću li moći da se, jednom, vratim pisanju! To vam dođe kao kada dugo ne izlazite na ispite, pa shvatite da ste izgubili dodir sa fakultetskim životom. Pisanje jeste, velikim delom, rezultat inspirisanosti, ali možda je još više stvar prakse. Nikada mi problem nisu bile tzv. „čitalačke blokade“; od stvaralačkih strepim. 

2. Ne samo da nije teško, već je zaista rasterećujuće vratiti se svakodnevnici bez Interneta. Istina, nisam baš najreprezentativnija osoba za ovu tvrdnju, pošto nikada i nisam bila zavisnik od mreže – koristim je po potrebi i zaista umereno. Ipak, sada sam se gotovo u potpunosti vratila danima pre svega toga. Više sam čitala, slušala radio, gledala emisije, šetala, zapažala stvari oko sebe, planirala, a manje brinula zbog zacrtanih rokova za izbacivanje tekstova, mada moje osećanje odgovornosti time nije bitno umanjeno. 

 

3. Jer, blogovanje,ukolko ga ozbiljno shvatite i uspostavite kakvu-takvu redovnost u pisanju, jeste velika odgovornost. Sa svakim novim pratiocem, uvedenom rubrikom, podignutim nivoom kvaliteta napisanog, ona se samo povećava. Privremeno izbivanje sa bloga donelo je još jednu spoznaju koja me iskreno dirnula: svest o tome da izvesnom broju ljudi sve ovo što „piskaram“ znači, da su se navikli na sedmične tekstove, da im nedostaju, da moje reči, ipak, ne odlaze u prazno. 

Hvala svima na porukama kojima ste izrazili brigu, podršku, zapitanost nad time „šta se dešava sa blogom“. To mi predstavlja izuzetnu motivaciju, ali i zadatak da ubuduće ne izneverim ni sebe, ni vas. S obzirom da je novo „sokoćalo“ uveliko u funkciji, nadam se da je, rešavanjem tehničkog, kreativni zastoj takođe iza mene. Još jednom se svima IZVINJAVAM i višestruko  ZAHVALJUJEM na strpljenju.

Iz privatne arhive:

Deo (skromne) uskršnje dekoracije koju sam, kao i svake godine, osmislila igrajući se. Moja mama, srećom, nije megaloman, ne farbamo na stotine jaja, niti eksperimentišemo sa bojama, fensi ukrasima, nepotrebnim luksuziranjem. Pa, ipak, sve ispadne lepo.

 

Nasilje nad Natašom

Često sam pisala o problemima statusa žene u današnjem društvu, licemerju javnog mnjenja, drugoj strani medalje deklarativnih sloboda i tobožnje ravnopravnosti, a ponajviše o tome kako same žene podrivaju sopstveni položaj. U aprilu se neopisiva bura podigla oko slučaja (diskutabilnog) prebijanja pevačice Nataše Bekvalac od strane supruga Luke Lazukića, svega mesec dana nakon što su postali roditelji devojčice, a manje od godine koliko su u braku. Mediji su, doslovce, eksplodirali. Time što je incident odmah prijavila, Bekvalčeva je možda povukla odličan potez, ali i napravila sebi svojevrsnu „medveđu uslugu“. Kako god bilo, skrenuta je pažnja javnosti kakva verovatno ne bi bila probuđena da se sve desilo nekoj anonimnoj ženi, a dobro znamo da crna hronika obiluje sličnim izveštajima. Sa svih strana su pristizali komentari, uglavnom puni podrške, ali i ne mali broj zapanjujuće mizoginih. Uz sve to, priča je veoma brzo počela da poprima oblik degutantnog rialiti-programa, estradizacija da potiskuje problem nasilja u porodici, pa se, slično ubistvu Jelene Marjanović, sve pretvorilo u još jedan vid morbidne opštenarodne zabave.

Pitam se, da li bi oni koji dovode u pitanje motive za ovaj čin, isto reagovali da se radilo o nekoj drugoj osobi? Iskrena da budem, Nataša Bekvalac sama po sebi nema baš nijednu moju simpatiju (čak sam je u nekoliko navrata ovde ismevala, dok sam još trošila papir na kritikovanje estradnih spodoba i njihove „muzike“), što ne znači da ću podržati bilo kakav oblik zlostavljanja drugog ljudskog bića, samo zato što mi njen lik i delo nisu za pohvalu! Čime god izazvano, koliko god se puta žena prethodno udavala i kakva god je reputacija pratila, za nasilnika NEMA OPRAVDANJA. Čak i ako je sve vešto izrežirano, preuveličano traženje pažnje, nek ide njima na savest. Jednostavno ne postoji olakšavajuća okolnost za udaranje žene koja se, uz to, još oporavlja od carskog reza, čime god i kako god vas „isprovocirala“.

Pitam se i to da li bi osoba bez uticaja i prepoznatljivosti, bez finansijskog oslonca, koje Nataša ima, uspela da se uopšte izbori za mrvu pažnje i momentalnu pomoć oko nesreće koja je zadesila? Šta da rade tolike „obične“ žene, godinama zarobljene u začaranom krugu maltretiranja, diskriminacije, verbalnog i fizičkog zlostavljanja, jer nemaju gde da pobegnu, ni koga da alarmiraju? Šta se može učiniti za žene poput one majke koja je lani ubijena ispred Centra za socijalni rad? Da li je otužni utisak koji ostaje nakon bombardovanja prepucavanjima sa obe sukobljene strane, danonoćno plasiranim od strane žute štampe (putem naslova koji otkrivaju „dramatične“ parčiće ispovesti i žrtvinih planova da „uništi život“ dojučerašnjem partneru), zaslužan za to što posmatrači preokreću prvobitnu podršku u osudu? Kakav nam to model nudi, kakvu poruku šalje? 

Pitanja je mnogo, ali samo se jedan zaključak nameće ispred i iznad svega. Nasilje je nedopustivo, kakve god okolnosti mu prethodile.

Fontane  okruga  Singidunum

Kada se namerače, vlastodršci svojski rade na tome da pojedine fraze prevedu u bukvalno značenje, poput one o obećavanju kula i gradova. U našem slučaju se, doduše, umesto ovih drugih, slobodno mogu dodati – fontane! Ne tako davno, predsednik opštine Lučani zaricao se kako će Guča dobiti „mostova koliko Venecija“; čačanski oligarh Veljo Ilić je, kraduckajući, stalno isticao da neprekidno „radi i gradi“, dok nova bulumenta, shodno svojoj naprednosti, zidarsku megalomaniju podiže na sasvim novi nivo. Cilj je, kaže Vođa, da uskoro budemo zemlja sa najviše prestoničkih fontana, pored ostalih rekorda koje obaramo, ne samo u regionu.

Beograd je ionako prepun kontrasta, pa na svega nekoliko metara udaljenosti jedni paradiraju bezobrazno skupu garderobu, telefone i kapućino „za poneti“, dok drugi prose ispred pekara. Sa jedne strane ulice blista „Hilton“, a naspram njega prolaznici lome noge po „iskačućim“ betonskim pločama. Tržni centar u Rajićevoj, ruglo od crnog stakla, ta ogromna kocka ugurana među stara, autentična zdanja koja krase Knez Mihailovu ulicu, noviji je doprinos gradskih vlasti. Ozbiljno mu, po „skladnosti“ i zaklanjanju vidika na lepe prestoničke slike, konkuriše nesklad u nastajanju, „Beograd na vodi“. Ali, ko nas pita? Tata ipak zna najbolje!

 

Čije „besne gliste“ trpimo, jasno je. Dokle će to trajati, ne nazirem. Povlačimo se u mišje rupe, nadajući se da ludilo može protutnjati i bez nas, podrazumevajući da je „car go“ (što slučajno zvuči kao Car:go, razlog nedavnog velikog protesta taksista!), ali da na to „ne vredi“ ukazivati. Ćutke slušamo kako nam Izabrani pati zbog tužne spoznaje da mu „Srbi neće oprostiti reforme, dobar život i progres“, u koje nas tako nesebično vodi, poput strpljivog roditelja sa tvrdoglavom decom. No, nema veze, na silu će nam oni sve to isporučiti, nezahvalnicima, pa ćemo naučiti da cenimo, kad porastemo! Daće nam „Beograd na vodi“, 57 fontana, najveću pešačku zonu u Evropi, metro budućnosti (i bukvalno, jer je u sadašnjosti nevidljiv, ali se mogu rezervisati karte!), sve kako Angela i drugi sveci kapitalizma nalažu.

Od brojnih dušmana, braniće nas Vulin i ruski „polovnjaci“, a od unutrašnjih neprijatelja i „domaćih izdajnika“, naša sopstvena glupost. Snimaće se druga sezona „Nemanjića“, u inat skoro nepodeljeno negativnim ocenama prethodne, samo onoga što je STVARNO potrebno neće biti „ni za lek“. Jednostavno je, ne uklapa se u računicu, a ni provereni recept za održavanje na vlasti, koji kaže da je najlakše upravljati utučenom, bezvoljnom ruljom, odučenom od (kritičke) misli. Nikad još nije izneverila, ta strategija.

Znam, nije mali broj nas koji, iz svakog javnog obraćanja predsednika, vidimo kakav nas to čovek vodi, koliko neuračunljivosti i mahnite mržnje ne uspeva da zauzda, kako mu retorika „curi“ sa svih strana, sadržeći sve same besmislice. Jasno nam je i to da kompletan državni vrh čine podmukli, jadni cirkuzanti. Ima nas, ali ne možemo mnogo da promenimo, dokle god većina toleriše nepravdu na svakom koraku, radije birajući da „ne talasa“ kako bi sačuvala ono malo komfora. I pored toga, verujem da je jedino što moramo: izdržati, bez predaje, pristajanja i odstupanja. Ne pijte iz fontane zaborava; vakcinišite se protiv besnila serumom istine, poštenja i kulture; odolevajte kreštanju Sirena sumnjivog zaleđa; pa ćemo isploviti iz ovog tesnaca koji čuvaju morske nemani, kad-tad. 

Kako sam odustala od “Bazara”

Kada kažem da volim čitanje, ne mislim isključivo na knjige. Časopisi su oduvek predmet mog interesovanja (počev od đačkih listova, preko tinejdž-magazina, uglavnom o muzici, pa do nedeljnika i stručnih publikacija. O ovoj, široj temi, drugom prilikom), a bavljenje novinarstvom moja neostvarena želja. Još kao devojčica, maštala sam da budem deo neke redakcije, čega se ovih dana prisećam prateći (američku) seriju „Uglu Betty“. Nažalost, ne samo što je novinarstvo danas srozano amaterskim, neozbiljnim pristupom, već se čini da je štampana novina uopšte svedena na tabloide i njima slične forme, zbog čega mi se sve češće dešava da batalim naviku (nekad i dugogodišnjeg) praćenja određenog glasila. 

Za razliku od dnevnih novina, koje su većinom za jednokratnu upotrebu, sem ukoliko ne sadrže dodatak, uvek je postojao barem jedan nedeljni ili mesečni list, čije sam brojeve kupovala, iščitavala „od korice do korice“, pa čuvala. Prvo je to bio „Mikijev Zabavnik“, onda „Tempo“ (faza zaluđenosti fudbalom!), u tinejdžerskim danima „Huper“, „Rock express“ i „Metal hammer“, kasnije veoma dugo „Politikin Zabavnik“. Poslednjih godina, u zavisnosti od tekstova, periodično  kupujem „NIN“, „Nedeljnik“ ili „Vreme“.

Među poslednjim „Politikinim“ magazinima koji nisu ugašeni u prethodnoj deceniji, nalazi se „Bazar“.  Nisam ljubitelj tzv. ženskih časopisa, kakve najčešće možete prelistati dok čekate kod frizera. U njima nalazim malo toga što bi me stvarno zanimalo, dok većina članaka pati od površnosti, očiglednog (lošeg) prevoda, sve više preuzimanja iz drugih izvora potiskuje autorski pečat, a vizuelni kvalitet narušava nerealni luksuz, tj. nedostupnost promovisanog materijala prosečnom čitaocu. „Bazar“ je predstavljao redak primer lista u kome su se mogli pronaći kvalitetni tekstovi, intervjui sa zanimljivim ličnostima, važne teme, reportaže i putopisi, dobri uvodnici (sada već bivše) urednice Gordane Knežević Monašević, lepe fotografije i modni editorijali. Birala sam brojeve čije su naslovnice najavljivale dobre priče, promovišući meni inspirativne dame poput Ane Stanić, Nevene Božović, Tamare Aleksić, Nine Badrić, Alisije Vikander ili Anđelke Prpić. U jednom trenutku sam, ove zime, počela i da ga redovno kupujem, jer je magazin izlazio svake druge sedmice, po pristojnoj ceni, pa nije predstavljao preveliki izdatak.

Ali, pre mesec dana sam rešila da dignem ruke od ovog lista, na moju žalost, kao što sam se prošle godine rastala sa „Zabavnikom“ (o čemu ću drugom prilikom). Novi koncept mi, u oba slučaja, naprosto više ne prija. „Modernizovanje“ je unazadilo časopis. Ukinute su dobre rubrike, a zamene im nisu adekvatne. Kolumne Vesne Dedić i Jelene Bačić Alimpić, intervjui sa likovima poput Marića, Dee i Sarape, kao i uvodnici nove urednice – dizajnerke Suzane Perić, sve skupa čine ogledalo opšteg nazadovanja novinarstva. Razočarana sam svaki put kada vidim kako površnost, estradizacija, čak neskriveno režimsko podilaženje, prevagnu i potisnu poslednje ostatke stare, dobre novinarske etike. Bojim se da će uskoro zaista vredni časopisi postati nedostižna ekskluziva – što cenom, što retkim izlaženjem (primer je „Vodič za život“), dok će ostali morati da se uklope u šablon najtraženijeg, trivijalnog, degutantnog, kao proverenog oblika podilaženja ne preterano zahtevnim masama.

Naplata kesa

Jedna od inicijativa koje su u proteklom periodu odjeknule javnošću, zapravo je odavno predlagana i potezana kao predmet polemika. Međutim, iz nekog razloga nikada nije došla na dnevni red, a među vodećim preprekama uvek se nalazio otpor stanovništva. Posledica je nedovoljne upućenosti u problem, koji nam, ipak, svakodnevno bode oči – dovoljno je pogledati u zagađene reke, na njihove obale, u krošnje drveća pored autoputa ili u parkovima, pa da se pitanje samo postavi. Kada će plastične kese konačno nestati iz šire upotrebe, a sa njima i već odavno alarmantan stepen zagađenosti životne sredine? 

Svi smo nekad, negde, čuli podatak koliko je vremena jednoj takvoj kesi, u proseku, potrebno da se razgradi. Znamo i kakvo ruglo predstavljaju, bačene usred prirodnog krajolika. I opet će neko reći:“Pa, dobro, sve to stoji,ali šta da radim kada mi, bilo šta da kupim, daju najmanje jednu kesu?“ Alternative postoje, s tim što se teško uvode u običaj. Zbog toga je doneta odluka da se, ubuduće, plastične kese ne nude potrošačima na kasi, ili da ih eventualno naplaćuju u okviru računa izdatog za ostale namirnice. Tako se, baš kao i pre nekoliko godina, u pokušaju, apeluje na svest naroda. Akcija je zaista dosledno sprovođena tokom prvih dana, ali mi se čini da polako jenjava i sve se vraća na staro. Nadam se da grešim.

Jedino što mogu je da podelim lično iskustvo. Kada sam bila na drugoj godini studija, prestala sam da uzimam kese u prodavnici, sem ukoliko je to bilo neizbežno (npr. za hleb i voće). Cimerka i ja smo u jednom trenutku shvatile da smo, tokom nešto manje od godinu dana, u kredencu ispod sudopere nakupile čak tri gomile plastičnih kesa, što je izgledalo zbilja jezivo. Još jeziviji su prizori neke takve kese, koja vijori, zapletena u krošnji. Od tada sam, po ugledu na „truli Zapad“, počela da sa sobom u nabavku nosim ceger ili tražim papirnu kesu. Praktičnije je, ekonomičnije, lepše i, naravno, mnogo obzirnije. Smatram da čovek današnjice, bez pardona, mora biti društveno, ekološki, politički osvešćen i odgovoran. Svaki izgovor nas svrstava među one druge. Uostalom, cegeri više nisu samo „bapski rekvizit“ (ozbiljno, sećate li se kako su u našem detinjstvu starije žene po namirnice išle gotovo isključivo sa kariranim torbama, nekad na točkiće?). Platnene torbe se odavno prodaju i u pojedinim buticima, mogu ih krasiti zanimljive aplikacije, deluju moderno, lake su za održavanje...

Krajnje je vreme da prestanemo sa tvrdoglavim držanjem ružnih običaja iz čiste lenjosti ili nerazumnog otpora prema promenama. Briga o životnoj sredini zavisi od svih nas, pa ako je neophodno da se pojedine mere regulišu zakonom i novčano kažnjavaju, ne bi li se ukorenile, u potpunosti sam ZA.

Slatkiš meseca

Povodom obeležavanja 60 godina supermarketa na Cvetnom trgu, ali i ne manje okruglih i impresivnih rođendanskih brojki nekih od vodećih (čak kultnih) domaćih proizvođača, trgovinski lanac „Maxi“ plasirao je ograničenu seriju retro-ambalaža omiljenih prehrambenih proizvoda. Njihova dostupnost i promocija trajale su otprilike koliko i moja blogo-pauza, ali pretpostavljam da ih još možete „uloviti“ u nekoj od većih radnji. U ponudi su se, između ostalog, našle „Negro“ bombone, čokolada „Galeb“, „Eurokrem“ blok, „Medeno srce“, „Jaffa“ keks, „C kafa“...

Naravno da je potez, u velikoj meri, nova u nizu rasprodaja jugonostalgije. Nabrojani proizvodi stavljeni su u davnašnja pakovanja, ali im ukus često nije više isti (usled promenjenih sastojaka), baš kao što ni privid vremeplovnog putovanja ne znači da se zaista možemo vratiti u prohujale godine. Međutim, sve to nije ni znak da je pridobijanje kupaca putem dragih uspomena nužno loša stvar! Reakcije na razne oblike retromanije obično su dobre, pa i ovoga puta dobijamo simpatični podsetnik na lepršava, jednostavna, a ipak tako lepa vremena. Ja sam se zadržala na „Galebu“ i „Eurobloku“ (baš ovakav omot bio je aktuelan tokom čitavog mog odrastanja, a jedno od prvih sećanja vezujem za posebno izdanje sa okruglim sličicama tadašnjih šampiona Evrope, „Zvezdino“!), dok se moja mama počastila kesicom „Negra“. Limenu „C kafa“ kutiju smo preskočile, budući da kod kuće imamo pravi raritet – originalno pakovanje iz, kako nalepnica na dnu otkriva, januara 1988. Starije od mene!

Sve u svemu, podržavam akcije ovog tipa i nadam se da će biti još oživljavanja mirisa, ukusa, sličica i melodija, po svemu sudeći, do danas neprevaziđene prošlosti.

Muzička tema

Pre desetak dana, pored nas je protutnjao još jedan evrovizijski cirkus, o kome ću više komentarisati u okviru naredne kolumne, taman dok se slegne oblak šljokičave prašine. Inače ne pratim kandidate unapred, često mi promakne i samo takmičenje (sve zavisi od toga koliko mi je naša pesma zanimljiva), ne interesuju me kladioničarska predviđanja i nisam u toku sa favoritima najšire javnosti. Svejedno su mi, negde u martu, pažnju privukli predstavnici Danske. Do pesme „Higher ground“ dovela me puka slučajnost. Na Youtube-u su krenule šale na račun sličnosti pevača (koji nastupa jednostavno pod svojim prezimenom – Rasmussen) sa Tormundom iz „Igre prestola“. Neko drugi je samu numeru veoma lepo uklopio uz montažu isečaka iz serije „Vikinzi“, tako da mi, od smeha do divljenja, postade jasno za koga ću navijati na glavnom takmičenju. Pesma, inače, slavi miroljubivo uspostavljanje vlasti i biranje drugog puta do pobede, umesto konflikta, izazivajući pravi epski ponos, čak i kod nas ne-Skandinavaca. „Tormunda“ i njegovu pratnju su mnoge devojke, kroz komentare kasnijeg nastupa na finalnoj večeri, poželele za srpske zetove, a ni krajnji plasman ne beše loš. Karakterističan imidž, plavo scensko osvetljenje, neizbežan sneg i, kao (iznenađujući) kontrast, suptilni glas uz nenametljivo moćnu temu - pun pogodak za severnjake!