Subota sa knjigom: „Petlja“

piše: Isidora Đolović

Jedan od vodećih ciljeva prosečnog ljudskog bića jeste dostizanje zadovoljstva sobom i životom koji vodi. Na stremljenjima toj nepresušnoj želji, zarađuju različite škole pozitivnog mišljenja, motivacioni govornici i gurui, “otkrivajući” nam tajne formule srećnog, ispunjenog postojanja. Početak svakog traganja obično podrazumeva pokazivanje spremnosti na odlučujući skok, ne hajući pritom za prepreke. Suština je, kažu, imati petlju, skupiti hrabrost da pokrenemo preokret i stvorimo ono što smatramo da nam nedostaje u životu. Čini se tako jednostavnim, ali, istina je da se, od slučaja do slučaja, razlikuju motivacija, vrsta sredstava za kojima posežemo, kao i to koliko smo daleko spremni da odemo na tom putu. Prirodno nestrpljivoj mladosti uveliko podilazi vreme sveopšteg ubrzanja, sa svojim instant-rešenjima što obećavaju čitav svet ispunjenih želja, za “samo” petnaest minuta izloženosti.

izvor: urbanreads.rs

Debitantski roman Džin Rajan, nazvan „Petlja“ („Urban reads“ 2016; original: Nerve, 2012); vodi nas u Sijetl, gde mlada Vi (Vee) pohađa drugi razred srednje škole. Kao šminker i kostimograf učeničkih predstava, uvek se nalazi iza kulisa spektakularnih događaja, što ne bi bilo loše da se slično, zatureno i skrajnuto, ne oseća i u svakodnevnom životu. Momak koji joj se dopada, Metju, kao i najbolja prijateljica Sidni, popularna, zgodna plavuša, zvezde su najnovijeg mjuzikla oko čije je postavke Vi angažovana. Pored toga, ostalo je svega par dana do isteka njene petomesečne kazne u vidu zabrane izlazaka posle 22 h, što je više nego dovoljan razlog za malo strpljenja i obuzdavanja još jednog naleta očajanja i ljubomore. Ipak, kako izgleda, ne i za Vi, koja će, ophrvana nezadovoljstvom zbog stalnog igranja “sporedne uloge”, odsudne večeri odlučiti da uzme probno učešće u aktuelnoj onlajn-igri poznatoj kao Petlja. U pitanju je izuzetno popularna vrsta sajber „istine ili izazova“, sa naglaskom na drugom delu ove sintagme. Uz pomoć Tomija, svog dobrog druga i scenografa, Vi snima prvi klip, koji je uključuje u, isprva bezazlenu, čak katarzičnu akciju, omogućivši da na neko vreme dospe u centar pažnje. 

Međutim, kako je igra, korak po korak, bude uvlačila u sebe, prvenstveno primamljivim nagradama kao podsticajem, povećavaće se rizici i ulozi. Već pri narednom poduhvatu, Vi za partnera dobija privlačnog Ijana, a sa mreže brojne komentare i pažnju, što pojačava prijatan utisak dugo priželjkivanog iskoraka iz anonimnosti i isplativosti nepromišljene demonstracije odvažnosti. Uslov za učešće glasi: izblamirati se na javnom mestu, a za Vi su, kao “zagrevanje”, predviđena dva relativno nevina, bezopasna zadatka u kafeteriji. No, kada se nenadano bude plasirala u finale koje podrazumeva vikend duele sa direktnim prenosom, dostupnim širom planete, sve počinje da uzima znatno ozbiljniji pravac - i to bez povratka.

scena iz filma snimljenog 2016. godine

Fenomen zavisnosti od privida značaja i lažne pažnje na Internetu koji brzo postaje gospodar naših života, nagovešten je već kroz zlokobni uvod, da bi kasnije zauzeo središte distopijski ustrojene priče. Kako pobeći, nakon što se jednom svojevoljno uhvatimo u vrzino kolo masmedija, tako vešto podilazećih našim nesigurnostima i suštinskoj usamljenosti? Kada svetu pružite svoju ličnost „na tacni“, razmišljate li o neizbežnim posledicama takvog, u početku benignog, čina egzibicionizma?

Ne čitam tako često literaturu koja se svrstava u “young adult” kategoriju i ovaj roman me, priznajem, privukao prvenstveno svojim divnim koricama, tačnije, filmskim plakatom koji ih krasi. To psihodelično prelivanje ljubičaste i plave, boja neonskih noći na ulicama grada, najavljivalo je pažnje vrednu temu. Ispripovedan u prvom licu, Vijinim glasom, sa napetim i filmski obećavajućim prologom, počinje u stilu tipične tinejdžerske priče savremenog doba, koja razmatra problem (ne)uklopljenosti u procesu izgradnje identiteta, sada dodatno komplikovane vladavinom modernih tehnologija. Glavna junakinja sebe doživljava kao ne naročito atraktivnu, nezanimljivu devojku, obeleženu greškom čiji je rezultat, strogi roditeljski nadzor, usledio posle incidenta o kome tajanstveno izbegava da se bliže izjasni. „Nabačeno“ nam je, usputno, i to da se stidi svog pravog imena, a prva i najizrazitija odlika lake mete je - nesigurnost. 

Tvorci „Petlje“ su anonimni, tzv. runde uživo pomno prate milioni gledalaca širom sveta, pri čemu ne štede novac zarad mogućnosti da budu svedoci bizarnih, opasnih situacija u koje su takmičari planski dovedeni. Za naivne i(li) pohlepne učesnike, mamac predstavljaju obećane nagrade, koje sasvim odgovaraju njihovim željama sa Internet-pretraživača. Tako će, primera radi, za Vi ovo biti cipele iz snova, koje danima čežnjivo posmatra na jednom sajtu, ali zbog ekskluzivnosti i visoke cene može samo da sanja...sve do „Petlje“! Međutim, pored njihovih (skrivenih) sklonosti, kreatori igre očito poznaju i najveće slabosti ili strahove takmičara, kojima su spremni da bespoštedno manipulišu zarad dostizanja većeg uzbuđenja i recipročnog mu profita. Nešto slično rialiti-programima, ne čini li vam se?

Tema, sama po sebi, sa namerom je neprijatna i odsustvo izazivane čitaočeve nelagode značilo bi da je nešto promašeno. U tom smislu, osećanje rastućeg gnušanja, jeze, čak i neverice (pošto se finale bude zahuktalo, a sedmoro odabranih takmaca završilo u nekoj vrsti „kuće Velikog brata“), sasvim je opravdano, očekivano i poželjno. Nadovezivanje zadataka u, možda previše zgusnutom vremenskom „isečku“ od svega nekoliko noćnih sati (dok se celokupna radnja takođe smestila u par dana), služi isticanju dominantnog utiska teskobe, ali i zavisničkog podleganja igrača obećanjima morbidnog koncepta autorskog tima „Petlje“.

U čemu je problem sa ovom knjigom? Nemogućnost povezivanja sa likovima jedna je od većih prepreka. Njihova nesnosnost bi se možda mogla objasniti žanrom i uzrastom, pa ipak, to ih ne čini bližim, ni razumevanje lakšim. Po antipatiji koju bude, prednjače Vi i Ijan. Ona je stalno besna, nezadovoljna, površna (iako veruje u suprotno!) i pohlepna. Mada u teoriji zna šta je ispravno, to je ne sprečava da srlja. S druge strane, Ijan je još manje uverljiv. Zamišljen je kao nekakav misterizoni zavodnik, „namučena duša“ pod teretom mračne tajne iz prošlosti, ali, sve deluje prilično neodrživo i nategnuto. Vi pada na njegov šarm za svega par sati, sa tipičnom pubertetskom sklonošću ka preuveličavanju, ali i zahvaljujući neverici što NJOJ, eto, takav mladić poklanja pažnju i udeljuje komplimente. 

Saznajemo da Vi ne pripada ekskluzivnom društvu, mada mu se – zahvaljujući prijateljstvu sa Sid (koje, opet, često doživljava kao srećnu privilegiju), ozbiljno približila. Vozi sopstveni auto, pored školskih obaveza stiže i da radi (obožava retro garderobu, pa je čak  i zaposlena u dućanu „Vintage love“), bude angažovana u već spomenutoj dramskoj sekciji, plus upražnjavanje slobodnih aktivnosti i staranje da je društvene mreže ne zaborave: stoga nije najjasnije čemu večito nezadovoljstvo, sem zbog preuveličane „neprimetnosti“, koja joj najviše smeta. Njen odnos sa roditeljima je, iako očigledno ključan na mnogo načina, vrlo površno oslikan. Na razna, u više navrata sugerisana pitanja nije odgovoreno, poput onog o Ijanovoj prošlosti. 

Drugi učesnici finala znatno su ubedljiviji od glavnog para, ciljano probrani tako da zadovolje svaku kategoriju. Tu su lezbo-pankerke Azijatkinja i korpulentna belkinja; jedan asocijalni crnac; riđokosi grubijan i njegova nežna, pasivna devojka. U celini posmatrano, sve je pretrpano poznatim tinejdž-klišeima, uključujući koketiranje sa suicidom, mjuzikle, podelu na školske zvezde i luzere, te postavku i funkcije likova u radnji. U zadate stereotipe posebno se uklapaju Sidni i Tomi, a prisutan je i klasičan srednjoškolski “ljubavni trougao” (s obzirom da Tomi uzalud simpatiše Vi, zagledanu u Metjua, koji, opet, trči za Sidni i tako sve u krug).

Ono što je dobro, pre svega obuhvata tretman glavne teme. Bizarna „igrica“ sa gradacijskim ređanjem nivoa sadizma, eksploatacije drugoga – uz njegovo dopuštenje, pretvara se u modernu varijantu „Gospodara muva“ (što će i sama Vi naglas primetiti jednom, naročito alarmantnom prilikom). Ipak, potencijal izabranog predmeta knjige nije ni upola iskorišćen, čak se uglavnom mogu čuti (neuobičajeni!) stavovi kako je, ovoga puta, ipak bolja filmska adaptacija (sa Emom Roberts i Dejvom Frankom u glavnim ulogama, a Ivaninu recenziju možete pročitati OVDE). Roman nam donosi istinski napetu, brzu „vožnju“, ali, ostvarenu na pogon iščekivanja da stil i radnja postanu bolji, što se, nažalost, nikako ne dešava. Ipak, pohvalu zaslužuje završetak, u velikoj meri otvoren za brojna preispitivanja.

Mada je za to bilo prostora, ostaje utisak da roman ipak nije „zagrebao“ preduboko ispod površine. Mnogi nagoveštaji ostali su bez objašnjenja, što problematizuje njihovu svrhu i prisustvo, ponegde i više puta podvlačeno kao važno. Druge, pak, prate razočaravajući odgovori, poput saznanja o famoznom, punom imenu Vi. Jasne mogućnosti koje je priča otvorila, budući nedovoljno razrađene, proizvode bled konačni dojam. Uzdrmaće vas, okretaćete stranice sa nestrpljenjem i pod tenzijom, ali, na kraju se verovatno složiti da je moglo znatno bolje. I potražiti film, što sigurno znam da ću i sama uraditi.