среда, 18. април 2018.

Svaštara, (s)redom: Martovski pregled

piše: Isidora Đolović

Pretpostavljam da je i mnoge od vas ushićenje zbog povratka proleća, uz karakteristični priliv energije iz osunčanih dana, preplavilo u tolikoj meri da se već zaboravlja donedavna vladavina zime. Čim smo joj ugledali leđa kako zamiču iza ugla, kao nekom magijom nestala su i sećanja na mraz, tmurna i nesnosno duga svitanja, višemesečnu „hibernaciju“ i tromost. Pa, ipak, mart nas je par puta ozbiljno podsetio, za rastanak, na silinu zime – a teme koje su ga obeležile behu podjednako da se smrzneš, u onom lošem smislu. Zato se, valjda, ni prvoaprilske šale više ne razmenjuju onako iskreno, od srca: previše nam zbilja nalikuje (lošem) vicu, pa se kategorije stvarnosnog i izmišljenog do neraspoznavanja zapliću jedna u drugu. Današnjim satiričarima nije čak neophodna ni posebna količina maštovitosti (ako im je ikada i bila potrebna!), realnost se pobrinula i za to. Sedam stavki iz poslednjeg zimskog meseca proverite u nastavku.


Podvala gluposti  (Smrtonosne male boginje)

Ponosno na civilizacijski napredak, uspešno izvojevane pobede nad mnogim pošastima, čovečanstvo poslednjih sto godina krupnim koracima grabi napred. Nažalost, dovoljan je samo jedan neoprezan osvrt na prevaziđene, naizgled davno napuštene zablude, pa da se njihovim revitalizovanjem sve vrati dva koraka unazad. Sva naučna dostignuća i rezultati rada „šačice“ genijalnih umova, padaju u vodu pošto se nekoliko bezumnika odvaži da podigne glas i sa sobom povuče masu istomišljenika. Uzaludni su argumenti kada apsurd nadjača, agresivno i panično ugušivši glas razuma. Sve to ne samo što često sa sobom nosi pogubne posledice, već nas vraća u tamu neznanja, poništavajući mukotrpno izvojevane pobede, ne služeći nikome na čast.

O poslednjem, drastičnom primeru (doduše, koji nije bio takav?) širenja kolektivnog ludila poput, figurativno i bukvalno, zaraze, mesecima bruji ovdašnja javnost. Zbog neproverenih i od strane eksperata nikada potvrđenih teorija o štetnom dejstvu vakcine protiv malih boginja, dočekali smo da se, uveliko zašavši u XXI vek, rapidno katapultiramo bar dva stoleća unazad. Uzbunjeni nadasve „merodavnim“ pričama raznih „Fejsbuk/Tviter“ eksperata, među kojima se našla i jedna kontroverzna folk-pevačica (samozvana diva, a to je otprilike koliko i teoretičar društvenih pojava), brojni roditelji su odbili da vakcinišu svoju decu. I pored mnogo upozorenja, opomena, razložnih uveravanja lekara kako ništa ne potvrđuje diretnu vezu između pojave, npr.  Daunovog sindroma i primanja (bilo kog) cepiva, broj nepelcovanih mališana povećavao se, dok se stvar nije otela kontroli. Naposletku smo stigli do trenutne situacije. Sve više je obolelih, ali zbog razbijanja imuniteta, a nasuprot tome nove otpornosti virusa, organizam se sve teže bori sa njime. Male boginje, velika zbrka - ono što je decenijama bilo relativno bezazlena boljka, počinje da odnosi živote, kako najmlađih, tako i (u još većem broju) zrelih osoba. Trebalo je da stignu izveštaji o smrti nekoliko ljudi starih tridesetak godina i neophodnosti da se barem 95 % dece vakciniše radi sprečavanja daljeg širenja epidemije (jer su „društveno odgovorni“ roditelji-bundžije svejedno vodili nevakcinisane klince u obdaništa), pa da se deo javnosti konačno trgne. Pale su i prve zvanične pretnje zbog razglašavanja opasnih dezinformacija, no, šteta je  učinjena.
Naši roditelji još pamte strah i paniku izazvane „variolom verom“. Mi se sećamo redovnih godišnjih vakcinacija, sve do kraja osnovne škole – od pojedinih su nam trajno ostali belezi na ramenu ili nadlaktici. I neko bi se sad, s razlogom, zapitao kako su, uz neizbežne manjinske  izuzetke koji uglavnom NISU rezultat istog postupka, tolike generacije preživele, stasale, odrasle uz „zastarele“ metode lečenja i prevencije zaraza? Šta je sledeće? Čeka li nas povratak mutiranog oblika kuge, kolere, neizlečive tuberkuloze, možda šarlaha? Vredi li bilo koji izum, nastao zarad pomoći i u slavu ljudskog roda, ako se pridržavanje ograničenih, zadrtih i, gluposti svojstvenih, tvrdoglavih uverenja jedino u sopstvenu moć procene, s vremena na vreme ipak probudi da nas povuče u glib?

Žena je ženi šovinista  (Kako je Jovana Joksimović čestitala Osmi mart Jeleni Rozgi)

Ni manje podrške i iskrenog saosećanja, ni više otrova i samouverenog mešanja u tuđe odluke. Jedna ženska osoba, uprkos tradicionalnoj tezi o muškoj neosetljivosti vanzemaljca (znate ono, „oni su s Marsa, a mi sa Venere“), sve to najpre dočeka od strane svojih sapatnica po polu. Često su prijateljstva sa muškarcima dugotrajnija, iskrenija i postojanija, usled odsustva sitne sujete i pritajenog rivalstva, kao i ružne sklonosti ka ogovaranju uz obavezno izricanje vrednosnog suda povodom tuđih životnih odluka. Mediji, preuzimajući ulogu najboljeg prijatelja i savetodavca sve otuđenijih ljudi današnjice, pružaju velikodušni doprinos forsiranju ovakvog načina komunikacije i odnosa prema bližNJOJ. On je, u najkraćim crtama, beznadežno površan, loše prikriveno maliciozan, tračerski. Teško je razlučiti ko oblikuje koga, da li estradni, po-uzoru-na-telenovele izgrađen ili infantilni, nikad-prevazišavši-rivalstvo-sa-školskog-dvorišta skrojen model ponašanja. Tek, jedan u drugom se odražavaju.

Više puta sam pisala o načinima na koje savremena, „oslobođena“ žena smešta samu sebe u kalupe, stereotipne predstave i od strane sredine nametnute norme postupanja, razmišljanja, izgleda. Uloga večite žrtve neretko sa sobom povlači izvesno bizarno, mazohističko zadovoljstvo u potčinjenosti. Pristajanjem na često neskriveno ponižavanje, šaljemo poruku koja podriva sve do sada učinjeno na planu ženskih prava.

Ipak, to nije moja današnja tema. Želela bih da se osvrnem na jedan u nizu primera degradacije u svakom pogledu, prvenstveno prevođenja onog malograđanskog, „pijačarskog“ u komunikaciju sa drugima, na male ekrane i u, tobože ozbiljan, televizijski program. Drugi nivo posrnuća je onaj profesionalni, ko zna koji po redu pokazatelj nezaustavljivog urušavanja novinarske etike i odsustva mere. U pitanju je razgovor između voditeljke Jovane Joksimović (u priču o njenim „kvalitetima“ bolje da ne ulazim, mada podatak  KO postavlja pitanja i NA KOJOJ TELEVIZIJI, sam po sebi, govori mnogo) i gošće, pop-pevačice Jelene Rozge. S obzirom da ne pratim kanal na kome se sve emitovalo, snimak sam slučajno zapazila i to nakon što je izvod iz iste emisije preplavio gotovo svaki portal. Prijatno sam iznenađena što je većina komentara problematičnog dijaloga bila veoma negativna.
Ukratko, Jovana (široj javnosti poznata i kao supruga pevača Željka Joksimovića, čiju su ljubavnu storiju i legendarno izmirenje uz kulen svojevremeno bučno propratili tabloidi) prešla je sve granice novinarske pristojnosti i kulture komunikacije, ostrvivši se na sagovornicu sa lične, diskutabilne –ali uporno nametane – tačke gledišta na brak i planiranje porodice.  Insistirala je na tome da u “izvesnim godinama” više ne smemo mnogo birati i “lutati” pri traženju partnera, nego je važno proračunato pronaći kompromis i dobro se „skućiti“, a ujedno ispoštovati „biološki sat“. Nakon davanja besplatnog saveta iz, pretpostavimo, ličnog iskustva, Jovana nastavlja da pritiska Rozgu, kojoj je očigledno bivalo sve neprijatnije, ispitivanjem o tome kada će roditi dete, zašto već nije, podsećajući je na ranije više puta izraženu želju da „dobije curicu“. Šta, zaboga, čeka? Sve se završilo opaskom kako bi nekadašnja pevačica „Magazina“ mogla malo da smanji  promovisanje ženske nezavisnosti u svojim pesmama, pošto joj, zbog takvih stavova, očito ne ide baš najbolje. Drugim rečima, nije se snašla tako dobro kao Janković-Joksimovićka.

Uvredljivo? Svakako. Jadno? Bez imalo dvojbe. Primer obeshrabrujuće slike našeg mentaliteta i shvatanja mesta žene u društvu? Nažalost.

Ali, svaka priča ima dve strane i u ovoj je podjednako bitno skrenuti pažnju ne samo na tekst, već i KONTEKST izricanja tipične presude neudatoj četrdesetogodišnjakinji sa Balkana. Neodmereno, bez takta izgovorene, da – ali, obratimo pažnju na to od koga dolaze reči upućene lepoj, talentovanoj, uspešnoj Jeleni Rozgi? Mislim da odgovor na ovo pitanje ujedno rešava i dilemu vredi li se, uopšte, potresati, ma koliko slične „žaoke“ znale da zabole. U toj priči, mimo namere predstavnika nakaradnih „vrednosti“ koje promovišu njihove televizije, poniženi postaje – pobednik i car!

„Pod svetlima ovog bezimenog grada...“ (Slučaj Zrenjanina i „nepodobne“ prošlosti)

Odvajkada je tako: nakon što jedan režim siđe sa podijuma istorije, revizionistička metla krene da, žustro i predano, čisti sve što je za njime ostalo. Pod njenim zamasima, strada prljavština koliko i zlatne čestice, brišu se obeležja prošlosti, uklanjaju sve vidljive i one mikroskopski sićušne mrlje. Svesrdno se upinju da dokažu kako nisu robovi uspomena – štaviše, jedva su dočekali da se oslobode jarma „tlačitelja“, ne bi li još energičnije bauljali, povijali kolena i kičmu, prilagođavali iskaze pred nekim novim. Tako, preko noći, od zakletih drugova nastaju ubeđeni monarhisti, patriote oblače ruho „građana sveta“, ruralno se maskira u urbano, ali, ne vredi, uvek ostane kakav izdajnički trag. I sve je to, pa smetalo nam i stotinu puta, providan, ali razumljiv usud vremena.

Prvo nestanu spomenici. Biste, memorijalne ploče, skulpture, iščeznu iznenada. Potom ulice promene nazive. Eto, baš moja Nemanjina, do sredine devedesetih bila je Ulica Slobodana Penezića. Ne znate ko je bio Krcun? Ili, možda, da podsetim na primer jednog od najpoznatijih studentskih domova u Beogradu: verovali ili ne, „Lola“ ne predstavlja sleng-naziv inspirisan nekom frajlom sa Bulevara. Čuli ste za nesrećnog Ivu Lolu Ribara, narodnog heroja?Uostalom, opravdano ili ne, tek, političke oseke i plime često prevagnu nad objektivnim zaslugama ili umetničkom vrednošću materijalnih podsetnika na bivše ustrojstvo. Da nije tako, ne bi imali sramno iscrtane „svastike“ na spomen-kompleksu Šumarice. Po potrebi, nečijom posmrtnom slavom se i trguje. Predstavnici vlasti, aktuelne i one bivše, koketiraju sa mogućnostima podizanja spomenika Đinđiću i Miloševiću, kada i kako im odgovara.

Nekad, opet, prođu godine, decenije čak, dok nekome ne padne na „pamet“ da još malo prekraja i menja staro. Istina, „Marakana“ u asocijacijama ostaje imenjak brazilskog stadiona pre nego „Rajko Mitić“; “Pionir“ govori za sebe, dok za halu „Aleksandar Nikolić“ barem dvaput moramo da razmislimo, pre nego što se dosetimo o kom je objektu reč; a Dom sindikata, odnosno, upravo renoviranu „Kombank dvoranu“, verovatno ćemo još dugo, dugo zvati starim imenom. Navike se teško menjaju. Zaboga, prodavnicu iza zgrade još znamo po nazivu od pre promene vlasnika, a „Roda centar“ uporno ostaje „Merkator“...Šta tek reći o preimenovanjima čitavih naselja?
Znam, znam – Istanbul je bio Konstantinopolj, odnosno Carigrad, a Sankt Peterburg se odavno više ne odaziva na ime Lenjingrad. Kod nas, Titograd je opet Podgorica, Titovo Užice izgubilo prisvojni deo naziva, a Jagodina već dugo nije Svetozarevo. Na to su se žitelji ovih mesta uveliko navikli, međutim, pre izvesnog vremena se, sa debelim zakašnjenjem i potpuno besmisleno, neko dosetio kako je red da se, eto, Zrenjanin konačno reši tog starog, mrskog imena, nadenutog gradu u čast još jednog narodnog heroja. Koga briga što isti taj „mozak“-predlagač nije siguran koji izbor „izvući iz naftalina“ Petrovgrad ili Veliki Bečkerek? Odavno kao da se stidimo svog učešća u borbi protiv fašizma i značajnog doprinosa pobedi saveznika. Sada šenimo kao poslušni psi pred skutima nemačkih delegacija i ubili smo svaki slobodarski poriv. Ismevamo naše velike dinastije i ratničku prošlost, putem banalnih televizijskih sapunica. Još se delimo i prepiremo oko partizana i četnika. Prekrajamo, menjamo, preobraćamo – samo, retko u nešto bolje.

I, šta da radi jedna tako zbunjena nacija, osim što od vekovima danog obilja, brisanjem gubi – najpre imena, zatim istoriju, pa najzad, opravdano se bojati, sebe?

Umetnost je upitna kategorija (Dragica Nikolić u ULUS-ovom jatu)

Iz godine u godinu, prvi april postepeno gubi na značaju i (shvatam kako ovo zvuči!) ozbiljnosti. Jednostavno, toliko je vesti što su svih drugih dana u godini nalik na prvoaprilske šale – i kada konačno čujemo neku pravu, više ne znamo šta da pomislimo. Zaboravili smo da reagujemo, smehom! Jedna u grupi sličnih „nije vic, mada tako deluje“ objava, izazvala je posebno burna reagovanja (kulturne) javnosti. Bivša prva dama Srbije, Dragica Nikolić, poznata po svojoj fondaciji i mozaiku, zavaljujući potonjem postaće počasni član Udruženja likovnih umetnika Srbije. Kratko i jasno.
I da nisam imala nesreću da se, iz prve ruke, uverim u to kako zapravo funkcionišu pojedine kulturne ustanove u našoj državi, kako se priznanja kupuju i prodaju, ionako mizerna sredstva iz budžeta dodeljuju za nepostojeće programe, a hulje i oportunisti vode glavnu reč, možda bih bila neprijatno iznenađena, možda uvređena ili tužna. Da ne znam kako mnogi umetnici nisu imuni na motivaciju iz koverte u džepu kakvog sumnjivog lika, pa više vole lenčarenje na veštačkim lovorikama nego poslovično „principijelno gladovanje“, bila bih u neverici. Da ne znam koliko je tu umešano ego-tripova, sitnih interesa i da intelektualac nije obavezno poštena, moralna osoba bez cene, pa i nekako...Ali, znajući sve ovo, mislim da nema svrhe kritikovati gospođa-Dragicu. Ona samo voli da slaže mozaike, a pride ima dubok džep. Kao što većina estradnjaka voli da peva ili glumi - ne ide im, ali nisu oni, jadni, krivi što zarađuju na svom netalentu – tako i Tomina saputnica. Osudite onoga ko ju je predložio za dato zvanje, ili one koji su njenom mužu izdali diplomu. Ove karikaturalne persone nisu uzrok, već posledica. Pitam se, nije li mnogima problem u tome što je subjekt u kontroverznoj odluci baš Nikolićka, a ne neko drugi? Kladim se, isti bi većinom oberučke prihvatili, npr. Novaka Đokovića (kad ga već proglasiše „novim Teslom“, „odličnim glumcem“, „čovekom koji može sve“), iako ni jedno, ni drugo sa slikarstvom nemaju blage veze.

Knjiga me je održala! (Oda radosti u čitanju)

Mnogo toga nikada neću doživeti, videti, postati – i to je u redu, pomirila sam se sa činjenicom, koliko god tužna bila. Mnoge stvari mi nisu suđene, ni moguće, iz različitih razloga. Ali, ja sam isto tako putovala i putujem - kroz prostor i vreme, proživela uzbudljive situacije – kroz tuđe vizure, šetala ulicama Pariza i Rima, borila se i patila, smejala se i lutala, sve to zahvaljujući knjigama! I zato, HVALA piscima što svojim talentom omogućuju da upravo taj osećaj  i mene prenese do fantastičnih mesta, u spektakularne pustolovine. Hvala knjigama, što postoje i otkrivaju mi život u njegovoj punoći, raskoši, lepotu i bolu, beskraju.
Nije mi, kao što se okolina brine, potreban „odmor od čitanja“. Naprotiv, čitanje je neophodan odmor od života, melem protiv tuge izazvane spoznajom svih ograničenja i osujećenosti. Knjige mi otvaraju na hiljade novih postojanja - pa neka su privid, ali, kako samo utešan! One pomažu da preguram dan, kažem vremenu i prolaznosti: „Baš me briga za vas!“ One su uteha i poziv na samopromišljanje. Uopšte ne preterujem kada pomislim da bih na pusto ostrvo, da imam pravo na izbor samo jednog predmeta, ponela – knjigu. Bez čitanja jedino stvarno ne mogu, jer mi toliko znači u životu, čineći ga, zapravo, podnošljivim.

Slatkiš meseca

Podsetila me jedna fotografija na Sandrinom blogu. Onda naiđoh na pakovanje u „Tempu“, po sniženoj ceni. A sigurno ima više od deset leta otkako ih nisam probala, tačno od gimnazijskih dana: penaste bombone, po stranski zvane još i „maršmelou“! Kupovali smo ih na velikom odmoru, merene i sipane u fišeke, u prodavnici zdrave hrane koja se nalazila baš desno od ulaza u školu. Raznobojne i mekane, „topile“ su se u ustima i, eto, baš mi zafalile. Osećaj je isti, sem toga, probudile su sećanja i na niz drugih, jestivih tričarija iz detinjstva. Makar vizuelno, bile su interesantne. Sećate li se „kamenih“ bombona Rocky, „puckavaca“, gumenih zmijica/glista, Šok žvaka i onih iz roze tube (Žvazbuka, mislim da se to još proizvodi)...?

Muzička tema

Pregled martovskih vesti ponovo ispade pretežno negativno obojen. Srećom, tu su „sitnice“ koje život znače, poput knjiga, poslastica i dobre muzike, da izvade prosek i vrate vedrinu. Jedan od noviteta, pesma koju poslednjih sedmica često slušam, nastala je u saradnji prave muzičke legende i članova jednog od najzanimljivijih bendova u regionu. Massimo Savić, džentlmen jedinstvenog vokala, od detinjstva mi je drag (odgovornost snosi kaseta „Stranac u noći“!), a posebno sam ga zavolela kao tinejdžerka, otkrivši njegov prvi bend „Dorijan Grej“. Grupu „Vatra“ predvodi sjajni Ivan Dečak, koga sam prvo primetila u žiriju jednog hrvatskog muzičkog takmičenja i čovek je, što bi se reklo, neviđeni lik. Duet „Nama se nikud ne žuri“, upotpunjen odličnim spotom, Ivan je napisao u znak sećanja na preminulog prijatelja i kolegu, Antu Perkovića. Pa, iako je inspiracija tužna (ranije spomenuti motiv prolaznosti), energična melodija nosi podjednako moćnu poruku: uživajte u svakom danu.

15 коментара:

  1. Nakon naporne nedelje, evo i mene konačno, malo kasnim sa komentarisenjm ali no worries! Tu sam!
    Otvroila sam side notes da mogu da čitam i pišem šta hoću da kažem u isto vreme. Kao po običaju, ja nisam upućena u društvena događanja jer po kući idem sa slušalicama u ušima, vesti ne čitam, TV ne gledam pa me ti na neki način informišeš.
    Što se vakcina tiče to sam ruku na srce čula jer mi je baba spomenula. Sve što imam da kažem je da su ljudi kranje malomni ako slušaju bilo šta osim striktno lekara, toliko ljudi su vakcinisani sa razlogom.
    OK od ove Jovanine rečenice mi je muka. Doslovno muka. Toliko žena se bore za nezavisn ost is lobdou da sa sobom rade šta hoće (što je fakat osnovno pravo svakog čoveka) da bi žena lično sj....sve to (da me izvineš na izrazu ali tako je). Ne slušam Rozgu niti znam šta ona peva ili iza čega stoji ali svakako je jedino jedan stav ispravan -svako sa svojim životom ima pravo da radi šta hoće i niko nema pravo da ti nameće neki dstav.
    Divan omaž knjigama. Sama se često soećam da sam lroz knjig (i filmove ne mogu da lažem volim ja sve to i vizuelno) doživela mnoge stvari koje znam da nikada neću doživeti.
    Jaoj ja ove bombone ne umem da jedem ili mi se lepe za usnu ilikrenem da se davim hahaha :D Ja najviše volim žele tu sam manijak!
    Masima generalno ne slušam ali probaću ovo :)
    Odličan psot uživam u ovoj rubrici i uvek joj se radujem!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Saro,evo me napokon, iza mene je jedan "crn" period, bez računara, ali i ispunjen krizom, debaklom u vezi sa jednim poslom za koji sam konkurisala, novim naletom obeshrabrenosti...ali, nadam se da je sve to sada iza mene, vraćam se sa novim temama i radnim elanom!:)
      Hvala na čitanju i komentaru, kao i uvek. Potrudiću se da rubrika i nadalje bude zanimljiva i aktuelna!:)

      Избриши
  2. E, i ja sam merkala ove bombone, samo sam bila u rebusu da li je taj želatin životinjskog porekla ili je agar-agar (ne piše na kesi), pa ako imaš info, javljaj :-)
    Rozgin glas mi para uši, tako da je ne volim (plus što je pevala na proslavi Oluje), ali se slažem da nikome ne treba postavljati glupa pitanja i deliti savete.
    Moj sin je imao boginje prošlog meseca, drago mi je što smo to prebrinuli. Srce mi se slama kada pročitam da je neko dete stradalo, bilo nebrigom roditelja, bilo lekara.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Iskreno, nemam pojma, retko gledam sadržaj na kesi (znam, nimalo za pohvalu!), a i već sam ih slistila, pa mogu samo da kažem - vredelo je.:)
      Iskreno,prestala sam više da brojim ko je sve od "njihovih" pevao (i suzu pustio) na proslavi "domovinskog" rata, od Nine Badrić do Bebeka, nekako mi je sad jedino bitno koliko su kvalitetni pevači, a opredeljenja ili, ko zna, primoranost na postupke ovog tipa - njima na ličnu čast.:( Znam i za taj Rozgin angažman, bezveze. I mene njen "soprančić" katkad zna da iritira, ne volim Magazin sem par starih pesama, njenu solo karijeru još manje, ali svaka joj čast na mladolikosti i nekako je baš krhka, prefinjena, damica. Što se za ovu koja je intervjuisala ne može reći.
      Hvala mnogo na čitanju!:)

      Избриши
  3. Uh, ove bombone sam do skoro redovno imala u svom ormaricu za slatkise, ali otkako sam resila da smrsam, ne kupujem ih, i uspesno sam odolela prosle nedelje u "Rodi". :D Licno, ne znam kog je porekla zelatin...
    Sto se tice vakcina, moje dete je uredno vakcinisano na vreme, ali u komsiluku smo imali slucaj dve sestre obolele od boginja, srecom uspesno su to prelezale, i imam komsinicu koja dete nije vakcinisala ni od cega, nikada nije bilo bolesno, ali nikada nije bilo ni sa decom a planira da ga da u vrtic uskoro. Pa kad krene da se razboljeva od ovoga i onoga, videcemo sta ce...
    Joksimovicka mi je uvek bila antipaticna, i ne volim da gledam nista sto vodi ili gde se mozda pojavljuje kao gosca. Imam utisak da je to jedno arogantno stvorenje i nista bolje od nje ne ocekujem. Mislim, sta ocekivati kada se udala za osobu koja je za sebe javno rekla da je narcis i da ne podnosi poljupce (ovo je izjavio jos 90-ih, na svom pocetku).
    Nisam znala da zele da menjaju ime Zrenjanina - srpska posla, sta reci...
    Dragica... Secam se kad sam kao student dobila pozivnicu za izlozbu radova polaznika skole za ovladavanje vestinom pravljenja mozaika i slicnog a koja je pripadala decku nase drugarice. Mislim da je on bio vlasnik, koliko se secam. I odosmo mi tamo, kad ono, kamere, novinari, sve na "hoh" kako inace nije bas za izlobe tog kalibra, i jos u Domu vazduhoplovstva u Zemunu! Moja drugarica i ja u cudu. I ukapiramo da su dosli zbog Vucica i Nikolica jer je i rad Nikoliceve zene bio izlozen. Tada nisam znala ni ko je ona, ni kako se zove, ni kako izgleda, verovatno sam prosla onde pored nje. To je bilo 2007. ili 2008, ne secam se tacno. A sta reci za ULUS...eh...
    Masima ne volim, ali ova pesma mi se dopala, moram da priznam! :D
    Odlican tekst, bas mi je prijao! :) Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala i tebi,uvek volim da čitam komentare i ova razmena mišljenja divno upotpuni poentu!:))))

      Избриши
  4. Uzivaala sam u tvom tekstu, kao i uvek. Imam jedan predlog za tebee da napises tekst O prici i pricanju. Znam da bi ti to napisala sjajno...i volela bih da cujem tvoje razmisljanje o toj temi ako budes raspolozena :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Veliko hvala na praćenju i predlogu!:) Zabeležen je, biće u budućnosti, Bože zdravlja, odlična ideja.

      Избриши
  5. Da se razumemo, ja ovaj tvoj pregled čitam samo zbog slatkiša meseca! Jej za penaste bombone!! Videla sam ove u prodavnici, ali moram da ti skrenem pažnju da po zdravim hranama imaš one lepe izuvijane koje su, zamisli, čak i jeftinije :) Ja ih ne jedem, doduše, više mi služe za ukras i kao props za fotkanje, ali probala sam ih (naravno!) i lepe su i sveže! :)

    Ovo sa vakcinama stvarno više nije normalno. Nismo mi, doduše, primali iste vakcine koje primaju današnji klinci, ali sećam se da u to vreme niko nije ni razmišljao o tome da dete ne pošalje na vakcinaciju (gotovo da se roditelji nisu ništa ni pitali, ceo razred podruku pa na sistematski). Problem je u tome što je moja generacija, na primer, kao i one starije generacije, primila neku "polovičnu" zaštitu, koja je, doduše, tada bila dovoljna jer smo se vakcinisali svi, pa se zbog toga događa šta se događa. Nisam roditelj, pa često čujem komentar kako za mene nema mesta u takvim diskusijama, ali ispade da, zbog tog sitnog detalja sa zaštitom koju sam i sama primila, itekako ima! Nadam se da će se ljudi, na ovaj ili onaj način, dozvati pameti. Iovako kaskamo za celim svetom, samo još treba pod karantin da nas stave.

    Kad je reč o pravima žena, samo čeka aprilski pregled, pošto je ovog meseca tema opet aktuelna... kada pročitaš komentare na vest o "prebijanju Bekvalčeve", ni ne čudi što svakodnevno čitamo o novim sučajevima ubijenih žena...

    A Dragica kao Dragica je tema za sebe, ja ne znam da li je neka prva dama imala više bisera od nje. Moj favorit, ipak, ostaje onaj sa Sajma knjiga od pre neku godinu ("malo Dostojevski, malo beletristika, što da ne"). Ne dirajte mi Dragicu! :D :D :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Obožavam tvoje komentare!:)
      Mnogo hvala na preporuci, baš ću pogledati u "Zdravoj hrani".
      Da znaš da je "slučaj Bekvalac" i čitava gungula koja se podigla odmah stavljen na listu za narednu rubriku, pa ćemo videti.:)
      Dragica je neprevaziđena...
      Hvala na čitanju!:)

      Избриши
  6. Svi su već sve rekli pre mene, tako da ću samo malo da se nadovežem na Dragicu, tačnije na njenog muža.
    Dok je Toma još bio predsednik, pođe ti on u obilazak neke škole po službenoj dužnosti(zaboravih koje). Kad je već tamo, red je i da se deci obrati s par prigodnih reči. Šta je on smislio da bi bilo prigodno? Pa, rekao je: "Učite, deco, učite dok ste još mladi! Znam ja kako je učiti pod stare dane!" Uz takvog intelektualca pristaje i velika umetnica!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Strašno! Uz naše političare, inspiracije na pretek, a nije nam potrebno ni da gledamo sitkome, bogami!:)

      Избриши
  7. Izvinjavam se što kasnim, nešto sam generalno blogovanje zapostavila, pa nisam ni ulazila na postove.
    Jedva čekam aprilski pregled, baš zbog ovoga što je Sandra napisala, a i slažem se sa njom po pitanju vakcinacije.
    Elem, prokomentarisala bih Joksimovićku, mada ne znam više ni šta napisati na relaciji odnosa prema ženama u ovoj zemlji, a naročito načina na koji se same žene odnose jedna prema drugoj. Ne znam odakle tolika netrpeljivost, natrljavanje na nos i ostali komentari, ko uči te ljude da su merilo bilo čijeg života deca, brak, pa i karijera i posao.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Ivana, kao što vidiš, kod mene je takođe usledilo ogromno zakašnjenje i pauza na blogu, ali nadam se brzom povratku "u igru", sad kad je tehnologija opet na mojoj strani!:)

      Избриши
  8. Evo, najpre jednog opšteg odgovora i IZVINJENJA što toliko kasnim sa njime. Gotovo mesec dana bila sam bez računara i, moram priznati, u početku se osećala čudno,a onda pomalo odvikla od blogovanja i objavljivanja, ali sada mogu da kažem da je, srećom, novi laptop stigao i radujem se povratku, već od ovog vikenda, nadam se!:) Hvala svima na podršci, zanimanju,praćenju,zbog vas ovo ima smisla i osećam veliku odgovornost, pa primite još jednom moje najiskrenije izvinjenje zbog ovih okolnosti koje su me na neko vreme udaljile od blogosfere. HVALA!:))))

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...