субота, 31. март 2018.

Subota sa knjigom: „Luzitanija“

piše: Isidora Đolović

Možda se i vi proteklih dana, češće nego inače, pitate kuda plovi ovaj brod, taj “brod budala” koji zovemo državom. Ako je za utehu, svakodnevnica nam je obojena motivom koji nije savremena izmišljotina, već pravi pravcati tabu - izuzetno dugo prisutan u tradicijama kako našeg društva, tako i mnogih naizgled dalekih. U davnim vremenima, kada su samo dvorske lude imale privilegiju da govore očigledne istine - pošto ih i tako niko nije uzimao za ozbiljno, o važnim stvarima su katkad odlučivale njihove zaslužene, a nesuđene “kolege”. Kako su vekovi odmicali, na vlasti su sve češće bivali ljudi pomerene svesti, a nesrećne lude postajale brojnije i više ne tako bliske tronu, dok ih danas ima još samo u “bezličnoj” masi. Možda smo to baš vi i ja.
Šta je protivno razumu, a što se ludilom ne da opravdati?

Najmanje tri prve prilike učinile su da sa nesvakidašnjim uzbuđenjem pristupim čitanju knjige „Luzitanija“ (Besna kobila, 2017), autora Dejana Atanackovića. Za početak, prvi put je ova izdavačka kuća, do tada orijentisana pretežno ka stripovima, odlučila da objavi jedan roman, takođe prvenac priznatog vizuelnog umetnika i istoričara umetnosti. A njemu je,opet, prvi iskorak u susedno, rečju oblikovano stvaralaštvo, doneo najglasovitiju ovdašnju nagradu iz književnosti. Naposletku, po prvi put mi je pošlo za rukom da „ugrabim“ delo aktuelnog laureata u jeku euforije (primera radi, „Islednik“ se u gradskoj biblioteci još teško može naći na raspolaganju!), pa samim tim i odvažim na pisanje prikaza „NIN“-ovom nagradom upravo ovenčane proze (istina, već sam pisala o nagrađenim romanima Aleksandra Gatalice i Filipa Davida – klik na linkove, ali bilo je to, ipak, sa solidne vremenske distance).

Veoma dobro odabran uvodni citat Petra Kočića odmah uspostavlja asocijativnu, ali i istorijsku vezu priče pred nama sa televizijskim filmom Gorana Markovića, “Slepi putnik na brodu ludaka”. Drugi važan signal predstavlja pseudodokumentarni prolog, pa će se uglavnom na temeljima ova dva lajtmotiva razvijati složena alegorija, samo na prvi pogled posvećena prošlosti. Radnja obuhvata najmanje dve različite prostorno-vremenske relacije, a to su pre svega godine 1903. i 1915, duševna bolnica i front, teme „s uma sišavših“ i granice svetova (živi-mrtvi, razum-ludilo). Ne slučajno, odabrane godine predstavljaju periode burnih istorijskih zbivanja, koja su čak i neposrednim svedocima izgledala potpuno suludo, a vremenska distanca samo pojačala utisak njihove besmislenosti i brutalnosti. Tako nestanku jednog od glavnih likova, taksidermiste (preparatora) Vasilija Arnota u junu 1903, prethodi Majski prevrat, dok putešestvije emigranta i brodolomnika, Teofilovića, vodi od jedva izbegnute smrti u talasima, nakon potonuća čuvene “Luzitanije”, preko rovova evropskih bojišta u drugoj godini Velikog rata.

Bilo bi besmisleno, pa i nemoguće prepričati siže, jer nam konci radnje neprekidno izmiču, da bi se poglavlje ili dva kasnije ponovo povezali niotkuda i obelodanili namerno zamršenu logiku, po čemu pomalo podseća na „Veliki rat“ već spomenutog Gatalice. Nosioci osnovnih planova priče su, uz Arnota i Teofilovića, dr Stojimirović i ser Tomas Lipton. Dok Stojimirović upravlja budućim utočištem „čoveka od blata“/“hodača“ (kako su prozvali povratnika u domovinu, najnovijeg i svakako najzagonetnijeg pacijenta), Liptonova misija predstavlja nabavku lekova i hrane za nezavisnu teritoriju u okupiranom Beogradu, državu u malom, zasnovanu na ukidanju neravnopravnosti, prvenstveno one između pacijenta i lekara.

Sama ustanova, jedan društveni eksperiment bez pandana u istoriji, potonuo u moru zaboravljenih ideja, uspostavlja jasnu simboličku vezu sa plovilom po kome je dobila ime. Luzitanija je torpedovani brod, ali i utopija, legendarno mesto, prostor sanatorijuma kao izmešteno i  povlašćeno utočište. Suđen joj je kratak vek, ali za to vreme barem može da sakupi i eventualno sačuva poneko svedočanstvo – a sva se ona, naizgled nepovezana, fragmentarna, rasuta, ukrštaju i stvaraju tkanje od apsurda, na najboljim temeljima kafkijanske, a kod nas pavićevske ili čak pekićevske tradicije.
brodolom britanskog transatlantika, 7. maja 1915. godine
Luzitanija je raskršće otpadnika, izdajnika, revolucionara, pobunjenika, svih onih što su se misleći svojom glavom našli bez svoje strane u sukobu.

Dokumentaristički okviri, variranje motiva pronađenog rukopisa, kao i svojevrsna faktografija apsurdnog sadržaja, omogućuju nam da priču pratimo iz nekoliko različitih izvora. To su, prvenstveno, beležnice Eduarda Hodeka mlađeg, ser Liptona i Teofilovića; zatim, usmene legende, poput one o umetniku Nestoru (i skeletu „Izabeli“) ili bečkom studentu anatomije, žrtvi sindroma podvojene ličnosti. Jedna drvena kutija postaje spojni detalj svih svedočanstava, a bolnica njihovo ishodište, oaza mira u razorenom Beogradu, autonomna i ratom nedirnuta teritorija.

Upravo “magični” predmeti - beležnica i pomenuta kutija, tajanstveno putujući kroz prostor i vreme, povezuju protagoniste, poigravajući se (našom i njihovom) percepcijom, problematizujući pitanja iskrivljenog gledišta i „zdravorazumskog“ shvatanja istorije. Ironični osvrti na nacionalni mentalitet, istorijske zablude, aluzije na savremena dešavanja, daju priči aktuelnost u univerzalnosti. Iza postepeno razvijanog magijskog realizma, skrivena je vešta kritika mentaliteta.

Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati ako nikako drugačije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti.

Razlika između ludosti i gluposti više puta je značajno podvučena, usled čega se izdvajaju dva ključna pitanja, odnosno, teme. Prva je bezumlje/razaranje u ratu i raščlanjavanje čoveka na sitne deliće s jedne, a izbijanje na videlo onog animalnog u nama s druge strane (zato su svuda prisutne maske i životinje). Druga se odnosi na samo pisanje/stvaralaštvo/preispitivanje postojanja određenih ličnosti u stvarnosti – da li je sve istina ili tek plod naše (bezumničke) uobrazilje? Preparirane životinje i maske naročito su važni motivi. Oni vrhunsku ulogu dobijaju u epilogu, ponovljenoj sceni povorke ludaka, prethodno prisutne u vidu životinjske svite (prilikom spasavanja preparata iz depoa, koje u noći požara liči na defile antropomorfnih bića košmara). Strah od ludila zapravo je bojazan od raskrinkavanja, a tradicionalna uloga „mudre budale“ dobija na težini, budući da su ovde pacijenti oni koji govore istine o društvu.

„Luzitanija“ je roman koji, pre svega, traži pažljivog, strpljivog čitaoca – kakav je i autor, dok sklapa ovu, samo na površan pogled konfuznu priču. Uprkos naizmeničnim „skokovima“ sa jednog na drugi vremensko-prostorni pripovedni plan, svi odeljci se međusobno spajaju na motivskom i idejnom polju, tako da celina deluje (a)logično, kada se sagleda izdaleka. U jednom od prikaza na „Goodreads“-u upoređen sa filmovima svežeg Oskarovca Giljerma del Tora, Atanackovićev književni debi zaista stvara karnevalski-košmarnu atmosferu poput one u Del Torovom ili Linčovom, a kod pisaca magijskorealističnom univerzumu. Snovidovnom, zbunjujućem, slojevitom.
prvo - pa NIN! Dejan Atanacković sa priznanjem
Elegantna proza prepuna nadrealističkih slika, uspostavlja i niz intertekstualnih veza, pa ćemo tako naići na jasno prizivanje Luisa Kerola (podzemni tuneli Verdeba i Firence, zecoliki vodiči – rudar Čitragupta i muzejski kustos, Zemlja čuda oblikovana senzacijama epohe: spiritizam, galerije nakaza, zverinjak, (pod)zemlje čudesa) ili Džonatana Svifta (san Tomasa Liptona otvoreno varira priču o Guliveroj epizodi u Liliputu). Naravno, “homunkulus” svaki put iščezava u lavirintu ispod poklopca tajanstvene kutije, pa svaki njegov sledbenik, koliko god verovao u sopstveni razum, naposletku pronađe put do sanatorijuma!

Atanackovićeva rečenica je bujna, raskošna, smela; čas parodična, čas barokno rasplesana. Hrabro se poigravajući literarnim nasleđem i istorijskim uverenjima u kontekstu ne samo Prvog svetskog rata, već prošlosti uopšte, pisac isprobava potencijale jezika da bi izrazio svoja estetička, psihološka i ideološka uverenja ili dvoumljenja, ispitao opseg nedoumica, „na teren“ reči izveo sredstva (s)likovnog izražavanja.     Naočito opisi umetničkih zdanja otkrivaju piščevu primarnu profesionalnu orijentaciju - ipak, on podjednako vešto vlada i rečima, spretno se prebacujući iz jednog u drugi diskurs, kombinujući dokumentarno sa dnevničkim, objektivno pripovedanje sa, npr. podražavanjem ondašnjeg žurnalističkog stila. 

Ono što bi se moglo zameriti, izvesna je nedefinisanost ličnosti u romanu, uprkos njihovoj upadljivosti koja bi trebalo da garantuje kako ćemo ih pamtiti barem neko vreme po završetku čitanja. Žanrovska “papazjanija” i šarenilo motiva, koliko god bili hvale vredni i uzbudljivi, toliko kao da istovremeno “rasipaju” našu pažnju na previše strana, izazivajući nekakvu prenapregnutost koja sprečava snažnije uživljavanje u priču. Kao da celini nedostaje određeno čvršće “vezivno tkivo”, pa da postane zaista ubedljiva i efektna. Ipak, ne može se osporiti kako je, za početak, učinak više nego dobar, pa su na Dejana Atanackovića, kao veliko osveženje domaće književne scene, sa jasno uobličenom veštinom i ozbiljnim potencijalom, svakako usmerena velika očekivanja. Nadajmo se samo da ga neminovni pritisak tih nada neće preopteretiti, ali ni uveliko pobrane lovorike previše uljuljkati!

14 коментара:

  1. Ovo sam čekala! Baš me je zaintrigirala knjiga tj.čim sam shvatila da nije o brodu već o ''domu za s uma sišavše''.
    ''Atanackovićeva rečenica je bujna, raskošna, smela; čas parodična, čas barokno rasplesana''- ovo mi najviše obećava i svakako uzimam da čitam! Hvala mnooogo na recenziji.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi na čitanju!:) Možda te malo zbuni u početku, zato čitaj zaista polako i pažljivo, onako "s guštom" - meni se svidela, neobična je i nekako nesvakidašnja, a stil iznenađujuće siguran, kao da je pisac mnogo iskusniji, što svakako oduševljava.:)

      Избриши
  2. Stvarno, stvaaaarno moram malo češće da čitam domaće pisce (koji put ovo govorim??), a ti mi dođeš kao riznica proverenih preporuka. Stavljam na listu, ovo baš zvuči zanimljivo i lepo je znati da je zaslužen nosilac nagrade :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:) I ja se poslednjih godina trudim da malo nadoknadim propušteno po pitanju savremenih srpskih pisaca (sa onima do sedamdesetih XX veka stojim prilično dobro), a naročito me raduje što sam napokon našla "NIN"-ovom nagradom "počašćen" roman koji mi se svideo, jer se to od "Velikog rata" nikako ne dešava (eto, upravo čitam "Islednika" i sramota me priznati, ali, smorih se i pored najboljih namera!)...

      Избриши
  3. Tako mi je drago što si brzo došla do knjige! Uživala sam čitajući tvoju recenziju! Bacila mi je malo drugačije svetlo na delo nego što sam ja mislila. Knjigu ću sigurno pročitati (jednom), ali tvoj tekst bar još dva puta! Hvala ti za ovo uživanje! Pozdrav, do čitanja :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pravo čudo, jer u našoj biblioteci uglavnom razgrabe "NINovce" ubrzo po objavljivanju imena nagrađenog, pa narednih godinu dana nema sile da dođeš na red - zato sad postoji pet slobodnih primeraka "Arzamasa"...
      Hvala mnogo, jedva čekam utiske o romanu!:)

      Избриши
  4. Mnogo mi je drago da je Atanackovicev roman uspeo. :) Odlicna recenzija, kao i obicno!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:) Setila sam se da si pohvalno pisala o njemu u nekom od komentara, pa se nadam da će ti se i knjiga svideti, kada god je se "domogneš".:))))

      Избриши
  5. „Luzitaniju” pročitah pre otprilike mesec dana, ali je bilo potrebno neko vreme da mi se slegnu utici (mada ni sada ne bih mogla da tvrdim da su se sasvim slegli). Počela sam nedavno i post da sastavljam, ali nikako nisam uspevala da uobličim nešto koherentno, nego mi se uporno cepa tekst na delove (izgleda pod utiskom samog romana), pa ću se možda i na kraju i prepustiti tome. Ali tebi svaka čast na ovako iscrpnoj i celovitoj analizi!

    Spomenula sam već kada sam pisala o „Gavrilovom principu” da me teme o Velikom ratu privlače, pa sam se najviše zbog toga i radovala čitanju „Luzitanije”. Ostala sam iznenađena neverovatnom kompleksnošću ovog romana, počevši od izvaredno građene rečenice, preko same kompozicije romana, obuhvećenih tema, pa sve do tih finih intertekstualnih veza. Složiću se sa tobom da je ta kompleksnost u trenucima prevazila granice u kojima sam ja mogla da je savladam, pa čitanje jeste postajalo malo naporno, no od svih mana koje su mogle da se nađu u jednom književnom prvencu, ova mi se nekako čini najmanjim zlom (koliko mi je to smetalo, toliko me je istovremeno i motivisalo da se bolje fokusiram i prevaziđem prepreke). Nadam se samo da će Atanacković sa narednim delima nastaviti uzlaznom putanjom, jer ovakav početak zaista obećava!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala na divnom komentaru, moram priznati da si sažela sve ono što sam se i sama bojala da li ću umeti da formulišem, pa ti prvo zahvaljujem na dopuni teksta!:))) Evo, pošto sam upravo jutros završila "Islednika" i, nažalost, ostala razočarana, jer mi se knjiga uopšte nije svidela i deluje mi nekako nedorečeno, prazno, uprkos tome što Velikić dobro piše - razmišljam koliko je, zapravo, sjajno kada me "NIN"-ov roman godine zapravo oduševi!:) Za sada se to desilo sa "Luzitanijom" i još više, nekoliko godina pre, "Velikim ratom" (koji ti od srca preporučujem, ukoliko već nisi čitala). Sve u svemu, delim entuzijazam. Zahvaljujem na čitanju i podeljenim utiscima!:))))

      Избриши
  6. Retko se ja domaćeg štiva hvatam, ali ovo me je samom koricom zaintrigiralo (ličilo malčice na magijski realizam svojom slikom/koricom). Sada kada si me bolje upoznala sa pričom definitivno ide na listu, deluje intrigantno u najmanju ruku. Miriše na nešto što bi moglo da se slisti u cugu.

    Ja sam inače ubeđena bila da je danas subota. Poremetiše me praznici. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ta slika sa korice je veoma bitna za radnju, videćeš već. Magijskog realizma koliko ti duša želi, al' bogami, nije baš knjiga koju "slistiš u cugu" - naprosto, ako ne čitaš pažljivo, promakne ti mnoštvo detalja i ne ukapiraš sve baš najbolje. Ovde se više "probija" kao kroz tunel (podzemni, za belim zecom!), pa još sa lupom, ali bez ikakvog napora.
      Hvala na čitanju!:)

      Избриши
  7. Generalno retko čitam naše autore (čitaj ne čitam ih nikako) ali mi ovaj deluje zanimljivo i sama recenzija me tera na razmišljanje. Sjajna recenzija imaču na umu ako mi se bude čitalo nešto nekog domaćeg autora :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neću ovog prilikom smarati kako je šteta što ne čitaš naše pisce, a imamo stvarno dobrih, ne samo od savremenih, već još više od klasika. Neću ni o tome kako razumem da je "tuđe (strano) slađe", pa mnogi danas izbegavaju bilo šta domaće, iako postoji mnogo umetnika generalno kojima možemo da se ponosimo, jer se ljudi trude i nimalo ne zaostaju, kvalitetom, za svetskim standardima.
      Reći ću samo da me raduje ako svojim tekstovima doprinesem da se skrene pažnja na njih i da im pružiš šansu.
      Hvala!:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...