субота, 17. фебруар 2018.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „Misery“ (1990)

piše: Isidora Đolović

Možda je Elena Ferante, o čijem sam romanu „Moja genijalna prijateljica“ pisala prošle subote, upravo „Mizeri“ Stivena Kinga (prvo izdanje objavljeno je 1987.), između ostalog, imala u vidu kada se odlučila da na književnu scenu zakorači pod velom anonimnosti. Kako omiljeni autori pišu, zašto, čime inspirisani i, možda najvažnije, za koga? Koliko god se trudili da istaknu značaj stvaranja književnog dela kao ličnog, iz dubina najsubjektivnijih težnji poteklog čina, pisci naposletku moraju priznati i to da je svest o recipijentu napisanog uvek, tu negde, prisutna tokom rada. Pošto delo nastane, „otkida“ se od svog tvorca i, na mnogo načina, prestaje da bude (samo) njegovo vlasništvo. Veza između čitaoca i knjige (a preko nje i pisca), taj čud(es)ni odnos, zapravo predstavlja, možda i suštinski, sastojak tajne postojanja, značenja, funkcije i prirode dela. Posebno je komplikovan u slučaju kada ličnost autora postane gotovo podjednako intrigantna, podstičući kod publike nadu u jednako pravo na svojatanje osobe iza, već prisvojenog, kolektivnog vlasništva u vidu knjige. Tada počinjemo da ga volimo ili mrzimo, obožavamo ili kudimo, pokušavamo da utičemo na dinamiku rada, sugerišemo, iščekujemo, kritikujemo, vršimo pritisak...Jer, stavljanjem potpisa na završeni rukopis, pisac se – otisnuvši knjigu u talase uzburkanog okeana glasova javnog mnjenja – u izvesnom smislu i velikoj meri, sam takođe pustio na pučinu. Od mišljenja i vrednovanja kojima bude dočekan, zavisi da li će potonuti ili pobedonosno doplivati na obalu velikana.
Čuveni Kingov roman nije običan, čak ni tek još jedan u nizu krvavih horora/psiho-trilera, budući da na razne načine odstupa od zadatih merila žanra. Jedan od važnijih razloga predstavlja odabir teme, koja tretira stvaralački čin, njegovo neposredno trajanje, posledice, (doduše, u ekstremnom obliku) famoznu, uvek nepredvidivu interakciju između pisca i čitaoca. I to ne bilo kakvog, nego „najvećeg obožavaoca“, koji je uz to prikriveni zločinac i psihopata! Može li zanimljivije od toga?

Priča prati pisca Pola Šeldona u veoma nezgodnoj situaciji. Naime, doživevši saobraćajnu nezgodu u zavejanoj zabiti Kolorada (pošto je pijan seo za volan i „odjezdio“ u susret stihiji), imao je sreće da izvuče živu glavu, ali i tu nesreću da ga izbavi medicinska sestra Eni Vilks. O svemu tome dobijamo informacije na osnovu fragmenata iz Polove pomućene svesti, dok se u kući svoje neočekivane negovateljice nalazi pod stalnim dejstvom lekova ili u agoniji od bolova. Vilksova je usamljena, sredovečna žena vrlo nedopadljive pojave, onako zdepasta i u „šljampavim“ sivim džemperima. Da nešto sa ovom slučajnom „spasiteljkom“ ozbiljno nije u redu, najpre pokazuje činjenica da se, umesto pozivanja hitne pomoći, odlučila na samostalno lečenje omiljenog pisca. Jer, Eni je, kako tvrdi, „Šeldonova najveća obožavateljka na svetu” i posebno strastveno voli bestseler-serijal o Mizeri Častejn. Reč je o pseudo-istorijskim ljubavnim romanima iz doba Regentstva, koji prate sudbinu sirote naslovne junakinje, kroz brojne sentimentalne i preuveličane zaplete, u stilu toliko sličnih, šablonskih ostvarenja. Eni svakako nije jedina članica kluba poklonika, ali jeste privilegovana slučajem, koji joj je omogućio da lično „ugosti“ tvorca voljene heroine.

Pored loše navike da „cugne“ i ne sluša vremensku prognozu (na čiju se nepreciznost, usled neočekivane mećave koja ga je skrenula s puta, uporno „vadi“, kao na uzrok udesa), Šeldon ima još jednu: ne čuva kopije svojih rukopisa. I upravo to bi mu, između ostalog, moglo pomrsiti konce, kada Eni bude shvatila da je u poslednjoj knjizi lišio Mizeri njenog izmaštanog života, ne bi li se (sa olakšanjem autora koji sanja da se konačno reši štancovanja limunada-štiva i oproba u nečemu ozbiljnijem) okrenuo novom, sasvim drugačijem poduhvatu. Na romanu nazvanom „Brze vožnje“, koji bi trebalo da redefiniše njegov status, obezbeđujući mu poštovanje kritike i nešto zahtevnijeg dela publike, Pol je radio neposredno uoči napuštanja hotela i sudbonosne nevolje na drumu. 
Autor je, svakako, gospodar života i smrti svojih likova, ali sada je, smrskanih nogu i (neophodnim) sedativima vezan za bolesničku postelju, naš junak pod sličnom vlašću Eni Vilks. Njeni zahtevi su „skromni“: najpre mora da spali (kao što rekoh, jedini!) primerak novog, „nerazumljivog i vulgarnog“ romana, a zatim da reši problem neprebolnog Mizerinog odlaska, sa kojim se Eni nikako ne može pomiriti. U suprotnom, biće mu uskraćeni lekovi, verovatno i sam život (već sveden na animalni nagon za opstankom, strašan gnev i nemoć). Sve i da nisu smetovima odsečeni od sveta, prve komšije se nalaze kilometrima daleko i „ne mirišu“ Eni, tako da pisac očigledno nema previše izbora.

Prihvatajući nevoljni status „moderne Šeherezade“, sa kojom se u više navrata i upoređuje (u okviru izbezumljenog, grozničavog toka svesti koji nam King spontano, a majstorski dočarava), Pol ubrzo shvata kako nema posla sa uobičajenim „idealnim čitaocem“. Eni ne samo da očekuje „pošten, ako ne sasvim logičan nastavak“ i vaskrsavanje obožavane Mizeri, nego mu (nesvesno) pruža smernice u pogledu samog stvaralačkog postupka, makar i kada je u pitanju sasvim trivijalna literatura. Polovna pisaća mašina marke „Royal“, na kojoj nedostaje tipka sa slovom „N“, postaće mu drugi glavni „dušmanin“, dok se jezivi elementi, opservacije o pisanju, unutrašnje strujanje misli između ošamućenog i jasnog skladno prepliću sa opisima Šeldonove agonije, psihotične nepredvidivosti domaćice i crnim humorom...
I dok postepeno naslućuje jezive tajne svoje „dobrotvorke“, Pol će ujedno meriti sopstvene stvaralačke domete, čak i u trivijalnom žanru, usput se razračunavajući sa traumama iz detinjstva, koje su presudno uticale na današnje nesigurnosti. Kako „Mizerin povratak“, u nastajanju, zadobija sve mračnije tonove, tako i realnost poprima zlokobni oblik, dok piščev nagon za preživljavanjem postepeno jača i približava ga, malo po malo, zverskom ponašanju Eni Vilks.
Stiven King, kao što je poznato, predstavlja jednog od najviše puta “ekranizovanih” autora, uz činjenicu da se i sam u više navrata oprobao kao scenarista. Na osnovu njegovih romana i novela, snimljeni su (bez)brojni filmovi, a mnogi danas imaju kultni status i u međuvremenu su pobrali najveća priznanja iz sveta kinematografije. Često se može čuti da je Steva Kralj, ipak, znatno suroviji na peru nego što pokazuju filmske varijante njegovih strašnih pripovesti – što naš današnji primer potvrđuje. Isto tako, poznato je da adaptacija književnog dela podrazumeva razne modifikacije, skraćivanja, lišavanja priče suvišnih slojeva, koji joj u zadatom formatu ne bi bitno doprineli, a s druge strane opterećuju narativ i skreću gledaočevu pažnju sa osnovne linije priče. Sve to uspešno je sprovedeno u slučaju „Mizeri, ostvarenja iz 1990. godine, za čiju je režiju još jednom angažovan Rob Rajner (četiri godine ranije, na veliko platno prenosi pripovetku „The Body“ kao nezaboravni klasik „Stand by me“). Uloge glavnog dvojca poverene su glumačkim velikanima, Džejmsu Kanu (James Caan) kao Polu Šeldonu i Keti Bejts (Kathy Bates) za otelotvorenje strašne Eni Vilks. Svi su odgovorili zadatku na (očekivano) visokom nivou.

Film „Mizeri“ dosta verno prati knjigu, uprkos izmenama kojih, kada se sve sabere i oduzme, nije tako mali broj. Sa druge strane, kako je uglavnom reč o detaljima, ova odstupanja gotovo nimalo ne utiču na samu radnju, još manje na gledljivost filma i logiku njegovog odvijanja. Sve što su scenarista i reditelj odlučili da dodaju ili oduzmu, ima svoju jasnu namenu, svaki motiv je na pravi način uklopljen u celinu. Krenimo od najuočljivijih razilaženja sa pisanim uzorom: uvedeno je nekoliko sporednih likova sa značajnijom ulogom i izraženijom aktivnošću nego što to bilo ko od „prolaznih“ figura u romanu ima. Prva je Marša Sindel, Polov književni agent, koju igra legendarna Loren Bekol (Lauren Bacall), a tu su još lokalni šerif – stari Baster (Richard Farnsworth) i njegova supruga Virdžinija (Frances Sternhagen). 
Često se, od samog početka, pominje Polova kći i piščeva briga, uz potrebu da je obavesti o svojoj nezgodi, što daje empatičniju notu liku pisca. Jer, Šeldona u knjizi vidimo kao prilično sebičnog, ne naročito zainteresovanog za porodicu, sem po nužnosti ugovorene isplate dela finansijske dobiti svojim bivšim suprugama. I Eni je na filmskom platnu, naročito u početku, neko ko se čini simpatičnijim i čak vrednim saosećanja. Za to je, bez sumnje, zaslužna divna Keti Bejts, koja fantastično prenosi sva nervna „iskliznuća“ i promene raspoloženja svog lika, a što joj je (sasvim zasluženo) donelo Oskara i Zlatni globus za glavnu žensku ulogu.
Uopšte gledano, stavljanjem tri epizodna lika u momentalnu akciju, sam prostor je učinjen znatno manje klaustrofobičnim, s obzirom da ga od početka proširuju, kako prelepi snežni krajolik koji dopire kroz brojne prozore, tako i uključivanje spoljašnjeg sveta. Težište radnje, naravno, ostaje prvenstveno na odnosu Eni-Pol, ali je i on nešto izmenjen, preusmeren ka Eninoj smešnoj opsesiji – ne samo knjigama kao utehom, već i njihovim autorom, prema kome gaji neku vrstu komične zaljubljenosti. Ono što isprva deluje, mada uvrnuto, ipak prilično bezazleno, dok vreme odmiče postajaće sve veća pretnja – uključujući i takve sitnice poput krsta koji Eni nosi na lančiću. Zavisni položaj u kome se junak našao najavljuje već prva scena nakon nesreće, kada ga Eni brije, što “tradicionalno” predstavlja situaciju prepuštenosti “mušterije” na milost i nemilost oštrice.
Prisutan je priličan broj novih scena obojenih humorom, kao što je ona sa svinjom nazvanom Mizeri; Enina ushićenost zbog uspešno nastavljene priče, kada se ponaša poput devojčice – sa sve muzikom Liberačija u pozadini; ili konstatacija da su jedino Sikstinska kapela i „Mizeri“ (serijal, ne svinja!) „savršene (umetničke) tvorevine“. Ona u početku prilično razložno govori Šeldonu o svom iskustvu braka, utešnoj ulozi koju su njegovi romani odigrali pošto je muž napustio, a sve to uokviruju slike plavog neba i vedrog zimskog dana koje dopiru spolja, stvarajući iluziju snežne idile na farmi Vilks. Preokret nastaje pošto Eni pročita „Mizerino dete“ i shvati kakvu je sudbinu pisac namenio svojoj heroini. Od tada pa do kraja, biće nekoliko „obrtnih“ trenutaka, a svi su izrazito efektni, nagli i maestralno izvedeni.

Interesantno je skrenuti pažnju na naslov knjige i, zapravo, knjge u knjizi. Mizeri (engl. Misery) -  u bukvalnom značenju „beda“, pored imena fiktivnog lika „sirotice“, znatno snažnije upućuje na stanje u kome se pisac našao, ali i diskretnu sprdnju sa romanima ovog tipa. Oni, kao po pravilu, nose ime glavne junakinje (mnogi su prevedeni i objavljivani i kod nas: Marijana, Debora, Katarina, Marija sa Antila...Nisu svi „treš“, ali usled dominantnog trivijalnog šablona, oni kvalitetniji primeri često bivaju svrstani u jedan koš, poput „Anđelike“ bračnog para Golon, „Gričke vještice“ Marije Jurić Zagorke ili „Tuđinke“ Dajane Gabaldon), priča se proteže na  veliki broj tomova, usled kojih zaljubljeni par prolazi kroz najneverovatnije i, uglavnom predvidive situacije, na najmanje dva različita kontinenta i društvena sistema! Kingova knjiga nam pruža dodatnu „poslasticu“ u vidu odlomaka Šeldonovog dela u nastajanju. Možda nije zanemarljivo ni to što se junak-autor preziva kao jedan od najčitanijih tvoraca banalne literature koja, u glavnim crtama, odgovara opisanoj, Sidni Šeldon.
Još neke razlike u odnosu na knjigu su: Polov roman (“Brze vožnje”) nema naslov (“Untitled”); potraga za nestalim piscem kreće već nakon sedam dana, odvija se pomoću helikoptera i angažovanja patrola; Pol isprva krije tablete pod dušekom i ne dozvoljava Eni da ga „udrogira“, želeći da zadrži pribranost. Za razliku od svog književnog pandana, Šeldon ne razvija zavisnost od lekova, ali (bezuspešno) pokušava da ih Vilksovoj sipa u piće, tokom još jednog noviteta u odnosu na knjigu – scene „romantične“ večere. Zatim, lik iz „Mizerinog povratka“, nazvan po Eni, nije dadilja, već kopač grobova; u Eninoj dnevnoj sobi, čitava polica je pretvorena u svojevrsni „oltar“ posvećen Polu Šeldonu i njegovom opusu, sa svim delovima serijala o Mizeri Častejn i njegovom potpisanom fotografijom u sredini. Naročito zanimljiva inovacija je to što stari šerif takođe postaje čitalac, kada mu interesovanje za Polov slučaj probudi ideju da, upoznajući se sa njegovim delom, nekako uđe u trag nestalom (što mu zaista polazi za rukom, zahvaljujući jednom citatu).
Mašina na kojoj Pol kuca dosledno je „Royal“-ova sa nedostajućom tipkom „N“, ali su, za promenu, uslovi rada primetno pogodniji: za stolom, kraj prozora, uz vidljivu slobodu i veću „razobručenost“. Naposletku, da bi ga onesposobila, Eni mu „samo“ prebija obe noge, dok u (znatno brutalnijoj) knjizi, nesrećni Pol ostaje bez stopala i palca na ruci.

S obzirom da se roman (uglavnom) odvija iz perspektive Šeldona, žrtve i zatočenika, ne postoji uvid u postupke iz okoline, eventualnu brigu prijatelja, porodice, vlasti...sve se fokusira na uvrnuti odnos između taoca i tamničara. On je, samim tim, mračniji – iako ni u filmu ne izostaje bizarnosti, napetosti i atmosfere pune pretnje, naprotiv. Delo je prilagođeno, možda ne na svačiju radost ublaženo, ali, dosta uspešno adaptirano u filmsku priču. Pored vrhunske glume, muzike, kadrova, toka radnje - ne tako teskoban kao u romanu, usled čega ga je lakše ispratiti, posebno bih pohvalila odlično poentiran završetak. Još jednom se spoj priče Stivena Kinga i razigranosti dobre filmadžijske ekipe pokazao kao dobitna kombinacija.

18 коментара:

  1. Čitala Mizeri nisam, ali jesam gledala film. Često se zezam da je ovo Martinova buduća autobigrafija. Gledala sam ja razne Kingove adaptacije mogu da ti kažem da mi je ova najjezivija. Lažem. Keri je daleko broj jezivosti ali ova te naježi (nisam gledala ekranizaicju) na psihološkom nivou još Kejti Beejts kad pogleda onog jadnika da se naježiš.
    Uglavnom Isijavanje još uvek stoji kao moja omiljena Kingova enkranizacija mada je on mrzi a ja mrzim knjigu i nemam petlju da pogledam "Groblje kučnih ljubimaca" tzv. njegovo najjezivije (tu kažu da je preterao) :D
    odličan post :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja sam King-novajlija, ovo mi je tek druga njegova pročitana knjiga, dok sam filmove snimljene po njegovim delima odavno gledala, mada za mnoge pojma nisam imala da se zasnivaju na Kingovim romanima :). Sve zaobilazim horore (i ubuduće ću) zbog svoje plašljivosti, "Mizeri" je došla u obzir jer je ta strava više psihološke prirode, a i nije TOLIKO krvav film, knjiga je još brutalnija, veruj mi. :) Sve u svemu, preporučujem ti knjigu, mada ništa ne gubiš ni ostajući "samo" na filmu koji je, uprkos izmenama, verodostojan i dovoljan, uz to odličan.
      Mnogo hvala na čitanju i komentaru.:)

      Избриши
  2. Nisam čitala/gledala, ali mi se Kejti baš uklapa u lik psihopate :-D Ja bih radila šta mi kaže. Mislim da ću prvo potražiti film.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Fantastilna je.:) Mislim da je film u ovom slučaju više nego dobar, možda čak i pravi izbor za početak. Knjiga može da sačeka, nekako je adaptacija sasvim zadovoljavajuća.:)

      Избриши
  3. Film sam gledala kada sam bila mala, sa 10 ili 12 godina, cini mi se, i secam se svinje, secam se Keti Bejts i koliko mi je bila odbojna, i sam film mi je uterao strah u kosti, tako da mi nije ni palo na pamet da citam knjigu. Valjda sam ga gledala premlada. :D A inace nisam citala nista od Stivena Kinga jer prosto ne volim horor zanr, mada zaista ne znam da li on pise samo horore. Ako ima nesto sto nije horor, preporucite, pa da stavim na spisak. Sta cu, lako se isprepadam, pa mi je posle nelagodno da se krecem po kuci. :D O:) Da ga isprobam i kao pisca. Zaista odlicna recenzija, kao i uvek, i jedva cekam sledeci post. Uzivam u tvom stilu pisanja. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Zvezdana!:))))
      Imamo isto iskustvo - gledala sam film kao klinka i tek sam ga pre par dana, pripremajući ovu rubriku, odgledala ponovo, pošto sam baš prošle sedmice pročitala "Mizeri".:) Mogu ti reći da je knjiga dosta brutalnija od filma, ali meni ni jedno ni drugo nije horor u pravom smislu, zbog čega sam se i odvažila na čitanje/gledanje.
      Što se Kinga tiče, tek nedavno sam počela da čitam njegove knjige, pa bih ti preporučila zbirku pripovedaka "Godišnja doba" (recenziju sam objavila ovde: http://alittlerunaway.blogspot.rs/2017/10/subota-sa-knjigom-godisnja-doba.html),
      kao i ono što je na mojoj listi, a nije horor: "Zelena milja", "Dalas '63" i "Dolores Klejborn". Sudeći po ekranizacijama, verovatno će nam se svideti obema, pa možemo da razmenjujemo utiske!:)
      Inače, dobar je pisac, zaista dobar.
      Mnogo ti hvala na čitanju i lepim rečima!:)))

      Избриши
  4. Nema na cemu! Zaista tako mislim. :) A sto si me zbunila sa ovim "Steva Kralj" i nasmejala! Imala sam prof. fizickog u gimnaziji koji se stvarno zove Stevan Kralj, tj. Steva Kralj, kako su ga svi zvali. :D Pa sam ga se setila.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To "Steva Kralj" sam "maznula" iz jedne recenzije sa Goodreads-a, jer mi je bilo mnogo simpatično :), posle ukapiram da su ga kod nas odavno tako "prekrstili".:)
      Podrška uvek mnogo znači, motiviše me za pisanje i nove sadržaje!:)

      Избриши
  5. Film Groblje kucnih ljubimaca je veoma morbidan (knjigu nisam jos citao, ali obicno su mu knjige veci hard-kor od ekranizacija), a Kingu su cak supruga i prijatelji "zamerili" da se tu prilicno zaneo.

    Koga zanimaju njegove ne-horor stvari, preporucujem Zelenu milju. Film sa Tomom Henksom je takodje odlican, rezirao je F. Darabon koji je rezirao cuveno Bekstvo iz Sosenka (po prici Rita Hejvort i iskupljenje u Sosenku koja se nalazi u zbirci koju je Isidora vec pomenula).

    Stand by me uopste nema horor elemenata. Film je pristojan, koliko se secam.

    Zamka za snove mi se prilicno svidja. To vam je horor na nivou Dosijea X (ovo bi se moglo nazvati Dosijem X na Kingov nacin), iako ima par "bolnih" scena - pisao ju je dok se oporavljao od saobracajne nesrece (neko ga je odvalio kolima dok se setao u pauzama pisanja sto se reflektovalo na roman). Ima stvarno sjajnih delova (slojeva). Ne preporucujem film nikako.

    Za one kojima bi se svideo koktel vesterna, magije, epske fantastike, trilera, drame preporucujem Mracnu kulu, mada to nije jeftin poduhvat jer ima 6-7 delova. Negde ne uspeva bas da odrzi visok nivo sve vreme, ali u nekim delovima briljira. Za film Mracna kula sam cuo da je katastrofa.

    Mizeri je odlicna prica, a i film je sjajan, glumci odlicni i potpuno zasluzeni oskar za Keti Bejts.

    Dolores Klejborn nisam jos procitao, a film je vrhunski, koliko se secam. Ponovo Keti Bejts, uz ostale asove.

    Inace pojavila se nova Kingova ekranizacija - Gerald's game, koliko sam shvatio, to je njegov odgovor na 50 nijansi sive http://www.imdb.com/title/tt3748172/ nisam ni gledao ni citao. Iz trejlera vidi se prepoznatljiv Kingov pecat :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala na odličnim preporukama i dopuni teksta!:) Ovo su zaista dragocene informacije.:)))

      Избриши
  6. Nema na čemu 😉 kad smo već kod ovakvih tema, ne znam da li si radila članak o Klajvu Barkeru.

    Ukoliko nisi čitala, preporučio bih ti Utkani svet (malo horora, više je fantazija i triler) vrhunski roman, potpuna demonstracija talenta i jedan od najboljih romana žanra.

    Drugi roman koji bih preporučio pod obavezno je Kradljivac večnosti. Zanimljivo da je to roman za decu, ali ga itekako mogu čitati svi uzrasti - mislim da je to možda i najteža vrsta romana za pisanje, a Barker je u potpunosti u tome uspeo. Mini-remek delo, ima skoro 150 strana. Za lektiru, što se mene tiče.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne, Barkera sam poslednji put čitala davno, još u srednjoj školi (roman "Igra prokletstva") i rekoh sebi, neka hvala, nije ovo za mene...plašljiva sam, a i toliko je knjiga iz žanrova i epoha koje mi zaista prijaju i koje proučavam, a čekaju na prvo ili ponovljeno čitanje, da bih eksperimentisala mnogo.
      Doduše, ove dve knjige koje pominješ očito su izuzetak, tako da deluje kao nešto što bi mi se moglo svideti.:)
      Svakako hvala na predlozima!:)

      Избриши
  7. Uh, to mu je prva knjiga i nije bas reprezentativna. Ove dve su svakako izuzetak, a narocito Kradljivac vecnosti, on te sigurno nece stresirati :)

    ОдговориИзбриши
  8. Kada sam procitala tvoj opis koji si stavila odusevila sam se.A kada sam videla da pises o knjigama jos vise.Obozavam ih-hvala ti na jos jednoj preporuci.Inace sam knjigu iz tvog proslog posta procitala i planiram da nabavim ostale delove :) Ukoliko ti ponestane ideja za naslove uvek mozes skoknuti do mog bloga.Zapratila sam te za jos ovakvih postova :)

    https://sweet16blackpoetry.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala na čitanju, podršci i lepim rečima!:)))
      Idem sad da popgledam tvoj blog i, naravno, uzvraćam praćenje - radujem se budućem čitanju, razmeni utisaka, preporukama.:)
      Što se tiče "Moje genijalne prijateljice", jutros sam završila sa čitanjem nastavka, koji mi se mnogo svideo, usudiću se da kažem da mi je znatno bolji od prve knjige, tako da definitivno i sama nastavljam sa tetralogijom. Tekst o drugom delu ide za koju subotu.:)
      Hvala još jednom!

      Избриши
  9. Meni je najdraža adaptacija Kinga "Bekstvo iz Šošenka" od svih koje sam gledala, a nije u pitanju veliki broj. "Zelenu milju" sam gledala i plakala sa sestrom u duetu kao kiša, pa knjigu na polici zaobilazim, jer pretpostavljam da je još teža.
    "Mizeri" sam slučajno uhvatila na TV-u i iznenadila se kada sam shvatila da zapravo i nije horor, jer njih ne mogu da gledam. Knjigu bih mogla uzeti na razmatranje, tvoj tekst joj svakako ide u prilog i na njemu sam ti zahvalna. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Meni "Stand by me", pa "Bekstvo", a "Zelenu milju" sam dugo izbegavala jer sam, iz nekog neshvatljivog razloga, umislila da je horor.:) Kad konačno odgledah, srce mi se pocepalo. "Mizeri" ni meni nije horor, knjiga je strašnija, ali više na psihičkoj osnovi nego usled krvoprolića i nasilja.
      Hvala, drago mi je što ti se tekst svideo!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...