субота, 24. фебруар 2018.

Subota sa knjigom: „10 prvih sastanaka sa knjigom“ upitnik

piše: Isidora Đolović

Februar je mesec koji, bilo da ste beznadežno romantični ili možda (kao moja malenkost) potpuno imuni na sladunjave sentimentalnosti, svejedno teško da ne vezujete uz crvenu boju naslikanih srca, vina, ukrasnih mašnica na poklonima, punjenja čokoladnih bombonjera - i ljubavi. Marketing je, neminovno, učinio svoje, komercijalni potencijal praznika posvećenog zaljubljenim parovima i enolozima (u zavisnosti od toga kog sveca više štuju – Valentina il' Trifuna) u potpunosti iskoristio sve mogućnosti datumske simbolike, ostavivši pečat na čitavom ledenom mesecu. Dodajmo tome još famozne, posebno aktivne februarske mačke, pa podatak da odmah potom sledi (danas skoro zaboravljen) Osmi mart...i jasno je da se od romantike kao obeležja ne može pobeći. Stoga su u ovo doba godine posebno popularne liste predloga (anti)romantičnih filmova, pesama ili knjiga, često zasnovane na parodijskom pristupu emotivnih cinika. Na nekom od stranih sajtova pronašla sam simpatičan upitnik, koji bi se mogao, na šaljiv način, uklopiti u temu. Ovom prilikom vam ga predstavljam i stavljam na raspolaganje za eventualno dalje preuzimanje. Dovoljno je da, za početak, zamislite knjigu kao pratioca na „sudaru“, a verujem kako barem mi devojke vrlo dobro znamo kakvi se sve „slučajevi“ mogu zateći i postati deo anegdote!

Uostalom, nije li odnos pravih ljubitelja knjige prema svojim obožavanim „kupusarama“ veoma sličan onim osećanjima koja gajimo za najdraža bića? Kniga je dostojna, nekad čak i bolja verzija pratioca u važnim životnim trenucima. Znamo za već poslovičnu tvrdnju kako nam je knjiga „najbolji drug“, što zaista jeste tačno. Ali, uz to, ona često postaje i mnogo više: zamena, nadoknada, uteha za nedostajuću emotivnu toplinu, utisak bliskosti, razumevanja, upoznavanja čoveka i sveta, drugog i drugosti. Vaspitava nas, podučava, zasmejava, rastužuje, ispunjava spokojem ili besom. Sa njom se raspravljamo, tonemo u snove i bivamo grubo vraćeni realnosti, nosimo je u mislima, čuvamo ili drage volje napuštamo. Na junake postajemo ljubomorni, sanjamo ih, polemišemo o njima, patimo zbog nevolja koje ih sustižu i slavimo uspehe, baš kao da se radi o osobama iz našeg neposrednog okruženja. Oni i one postaju važan deo naših života. Sve nabrojano govori u prilog uverljivost i vrednosti jednog književnog dela, a našoj sposobnosti da razumemo, (sa)osećamo i maštamo. I nije sve to loše, a ni problematično, dokle god ne zabasamo u opasne prostore brisanja granice između realnosti i fikcije, pa počnemo da živimo u romanu. Potonje je upropastilo Emu Bovari i Don Kihota od Manče, ali, ovoga puta nećemo na tu stranu...

Suština je sledeća: svaki prvi susret sa knjigom po mnogo čemu nalikuje prvom izlasku. Nekad se emotivna veza stvori odmah, a ponekad je potrebno da prođu godine i „dozrimo“ do istinskog međusobnog razumevanja. Prvi utisak se ponekad samo dodatno utemelji kroz bliže upoznavanje, a nekad ostaje beznadežno loš. Poznanstvo se može izroditi u doživotnu ljubav – ili završiti bekstvom bez osvrtanja. Privrženost bude duboka ili se svede na lepršavu, ali nepostojanu simpatiju. Neke knjige krasi primamljiva spoljašnost, da bi, čitajući ih, sa teškim razočaranjem shvatili kako je u pitanju tek dobro ulaganje u reklamu i blistavu „fasadu“, što skrivaju beskrajnu prazninu. Neke vam, opet, ne obećavaju previše, ali osvajaju „iz senke“, često tek nakon što im pružite drugu šansu. Ima romana sa kojima stupate u neraskidivu vezu, ali burnu i punu udaljavanja, vraćanja, svađa i mirenja. Bez nekih ne možete, druge biste što pre da zaboravite. Jedne su neodoljivi “šarmeri”, druge od onih „ljigavaca“. Ponekima možete reći samo, a da to bude potpuno iskreno:“Izvini, ali, nije do tebe – ja sam u pitanju!“ Zatim, postoje knjige čiji stil mnogi kude, međutim, vama iz nekog razloga prija – i takve ih volite, sa svim objektivno postojećim vrlinama i manama. Jer, književnost je rezultat udruženog rada razuma i osećajnosti, pa tako ni odabir njenih poklona čitaocu ne isključuje da nekad pretegne pamet, drugi put srce.
Izvesnim knjigama ćete dati novu priliku, drugima korice ostanu zauvek zatvorene. Određene naslove ćete poželeti da ljubomorno čuvate samo za sebe, neke druge rado „otkačiti“, pa nek traže bolju priliku. Dešava se da biste danonoćno, svima pričali samo o upravo aktuelnom predmetu vašeg čitalačkog interesovanja. A opet, neka iskustva su do te mere neprijatna, da vas teraju da pocrvenite i nikome ih više ne spominjete. Kao što vidimo, knjiga je, zaista, svojevrsni životni saputnik, a reakcije i osećanja koje je kadra da u nama probudi, nivo posvećenosti i pažnje koju joj upućujemo, znaju biti čak i intenzivniji nego „međuljudski kontakti“. Time je potvrđena prikladnost male igre rečima upoređivanja, kojom se služe pitanja u nastavku. Sticajem okolnosti, naknadno sam primetila da se više od polovine odgovora odnosi na knjige pročitane relativno nedavno, tačnije, u poslednjih par meseci.

Da ne zaboravim, knjige su često krive za naše (pre)visoke kriterijume i to što u životu tragamo za nemogućim. Mogu da potpišem rečenicu koju Rori Gilmor, još jedan (fiktivni) zaljubljenik u svet reči smešten između korica, izgovara tokom scene u biblioteci, a u vezi sa (od koleginice) sugerisanim mladićem: „Sladak je, ali ne koliko Puškin!“ (za one koji ne znaju, reč je o istoimenoj epizodi serije „Gilmore girls“ – „But not as cute as Pushkin“, peta sezona) 
Svi pretendenti na moje srce morali su znati kako će uvek, UVEK imati nesavladivu konkurenciju u vidu članova „društva mrtvih pesnika“, sa Remboom i Bajronom na čelu. Tu nema pomoći. Opet, nisu svi pisci i njihovi junaci te sreće da ponesu zvanje prave ljubavi, čak ni stare simpatije. Tada izostaje čak i najobičniji flert, ali zato se dešava fijasko na stranicama. Kao, na primer:

1. Neprijatan prvi sastanak 
(knjiga sa kojom vam, naprosto, nije išlo – ne zato što je loša, već je izostala “varnica”)

Ne oslanjam se preterano na hvalospeve upućene knjigama, naročito modernim i popularnim, a isto tako uvek upozoravam druge da moje utiske i ocene uzimaju sa ogromnom rezervom. Međutim, za klasike i neke dugo cenjene, a naširoko priznate romane, obično unapred prihvatam očekivanje da ću se, ako ne obavezno raspametiti od oduševljenja, onda barem pristojno zabaviti i uživati u čitanju. Utoliko mi je više žao kada sve to izostane i knjiga me ostavi skoro pa sasvim ravnodušnom, mada ne mogu reći da nema baš nimalo kvaliteta, naprotiv. U ranijim tekstovima sam već pisala o nekim takvim slučajevima. Recimo da uvek prednjači roman “Rebeka” Dafne Di Morije, koji je više nego solidan, međutim, kod mene nije izazvao baš nijednu reakciju od onih koje oduševljeni čitaoci ističu. Nikakva preterana jeza, fasciniranost stilom, obrtima, zapletom, karakterima…Prikaz možete pročitati OVDE.

2. Precenjeno 
(knjiga za koju se ispostavilo da vredi manje nego što je obećavala)
“Prednosti jednog marginalca”, čiji je autor Stiven Šboski. Nisam neki ljubitelj, ni poznavalac “young adult”, bolje reći “coming of age” (pod)žanra u literaturi (za razliku od filmova), ali naiđu periodi kada zaređam sa čitanjem takvih dela i pošteno se nauživam usled povratka tinejdžerskim danima i boljem razumevanju sopstvenog bića. Za ovu knjigu sam čula posredstvom mnogih oduševljenih komentara nekih bliskih ljudi o ekranizaciji, ali na mene je ostavila mlak utisak. Ništa od prikazima nagoveštenog nisam ovde pronašla, radnja mi je veoma brzo „isparila“ iz sećanja, pa mogu samo da zaključim da postoji mnogo boljih naslova slične vrste.

3. Potcenjeno 
(utisak znatno bolji od očekivanog)
Jedan od skorašnjih prevoda iz Lagune, “Devojka koja je pisala svilom” Keli Estiz, najpre mi se učinio kao nova u nizu stereotipnih pričica koje spajaju pseudoistorijski sa (vodećim) ljubavnim zapletom. Međutim, ostala sam zaista prijatno iznenađena! Pre svega, knjiga je inspirisana istinitim događajima, minulo i sadašnje vreme su vrlo skladno i nenapadno povezani, paralela između davno prošlih dela i njihovih odjeka u današnjici, generacijama kasnije, uspešno pocrtana. Ispunjena je tananom simbolikom, potresnim odlomcima i snagom dobrote koju svako od nas, verujem, može da probudi u sebi. Naročito me osvojio lik mlade Kineskinje Mej Ljen, kćerke trgovca-imigranta, koja krajem XIX veka u rodnom Sijetlu uspeva da preživi progon i masakr izvršen nad sunarodnicima, ali, nažalost, ne i da pobegne rasnoj mržnji, netrpeljivosti, svakodnevnici ispunjenoj strepnjom i skrivanjem. Nekoliko burnih godina kasnije, izrađujući tradicionalnu odoru za svog malog sina, u paničnom pokušaju da dobije trku sa vremenom, Mej Ljen tehnikom „svilopisa“ po tkanini ispreda priču o tragediji koja je zadesila njenu porodicu, mržnji koja ju je do kraja progonila, ali i ljubavi pronađenoj sa suprugom, Amerikancem Džozefom, te snazi sa kojom su prkosili nenaklonjenoj okolini. Pošto je prošao čitav jedan vek, sakriveni rukav ovog odevnog remek-dela dospeva do naslednice stare kuće na ostrvu Orkas, Inare Erikson. Zaintrigirana da dešifruje neobičnu istoriju ovog predmeta, suočiće se sa težinom sopstvenog nasleđa i davno počinjene nepravde, ali i mogućstvom (samo naizgled zakasnelog) iskupljenja kroz ljubav i velikodušnost. Još više zadivljuje podatak da je u pitanju debitantski roman.

4. Lepo spolja, prosek iznutra 
(blistave korice i ne tako privlačna sadržina – da je dečko, rekli bi “zgodan, ali tupav”)
Tužna sam što moram da se opredelim za delo “Fantom iz opere” Gastona Lerua, naročito imajući u vidu koliko volim mjuzikl i samu, izuzetno inspirativnu, zamisao priče. Ali, kada sam konačno pročitala njen osnovni izvor, bila sam prilično razočarana. Ne vredi ni što su mi kasnija susretanja pokazala da je problem u Leruovom stilu, koji očigledno nije na nivou zanimljivih ideja i tema koje bira. Ne mogu reći da je LOŠE pisao, ali daleko je od kvaliteta, bez obzira na vreme koje je u međuvremenu donelo neka nova pravila i merila vrednosti. Drugi roman koji bih spomenula zove se “Gošća”, autor je Takeši Hiraide i mada je istinski lepo, suptilno i poetski napisan, veće oduševljenje još uvek izazivaju predivne korice. Naime, obožavam japanske pisce i kulturu, ovde se taj istančani, specifični stil i izraz nalik haiku poeziji i te kako oseća, ali roman bi zaista bio bolji da je sveden na dužu pripovetku. Ovako, ostaju pojedini zaista savršeni odlomci, rečenice na koje se vraćate više puta, ne bi li u potpunosti upili i „oslušnuli“ njihovu prefinjenost, ali sama radnja je preko mere „razvučena“ i ostaje bez tačke poentiranja.

5. Sastanak “na slepo”
(knjiga koju ste “pokupili”, ne znajući prethodno ništa o njoj)
“Jakovljeve lestve” glasi naziv romana koji mi je, pre par nedelja, kao “sveže pristigao” u biblioteku, dala draga koleginica Dušica. Osim da je u pitanju“podebelo” izdanje “Arhipelaga” (koji ne stavlja prikaze ili opise radnje na poleđinu), koje formatom i reputacijom autorke mnogo obećava, ali i unapred garantuje izvesnu strogoću i odgovornost, pojma nisam imala šta da očekujem. Sa delom Ljudmile Ulicke se nikada do tada nisam upoznala, ali sam bila sklona da verujem kako neću biti previše entuzijastična. Srećom, desilo se ono “naprotiv”! Uživala sam u složenoj kompoziciji, fluidnom pripovednom diskursu, mnoštvu glasova i narativnih preokreta koji, udruženim snagama, donose priču o nekoliko generacija porodice ruskih Jevreja, kroz vek (1917-2011) revolucija, gulaga, emigracije, genijalnosti i ludila, ljubavi i mržnje…Veličanstveno delo, koje me s jedne strane podsetilo na Kiša, Aleksandra Tišmu, pomalo i Kafku, a sa druge na raskošni “sudar” devetnaestovekovnog “romana-reke” sa najboljim primerima  postmodernističkog proznog izraza. 

6. Brzinski spoj iliti “speed dating” 
(knjiga pročitana “u jednom dahu”)

Zimus pročitana “Beskrajna priča” Mihaela Endea očarala me i uvukla u svoj svet, od prve stranice. Beskrajna - i savršena...Mislila sam da će mi to što je nisam čitala "na vreme", u detinjstvu, umanjiti doživljaj, ali, baš kao i sa "Hobitom", ispostavilo se da važi pravilo “što dalje - to bolje”! Odavno zbog knjige nisam zamalo zakasnila na (tadašnji) posao. Poput Bastijana, nisam mogla da je ispustim iz ruku, dok sam, uz Atreja, koračala napred, čak ne toliko zainteresovana za ishodište koliko samo putovanje. Uverila sam se da me petarpanovski duh nikada nije napustio i da svim srcem uživam u bajkama za sva vremena i naraštaje.

7. Zasićenje ili (neuspela) potraga za utehom
(knjiga pročitana neposredno posle upečatljive prethodne, što je narušilo doživljaj ili samo doprinelo zbunjenosti)
Već sam pominjala koliku mi je konfuziju u glavi ostavila “Kapetanova kći” Aleksandra Sergejeviča Puškina. Možda je zaista problem bio u nekoj vrsti čitalačke prezasićenosti, do kakve dolazi usled brzog i kontinuiranog smenjivanja štiva „kao na pokretnoj traci“, pri čemu je teško baš sve ispratiti sa jednakom koncentracijom i posvećenošću (mada se trudim). Možda su kriva ostala njegova dela, u poređenju sa kojima „Kći“ gubi svaku trku. Nadam se da će mi sledeći put biti, ako ništa, barem razjašnjeno šta se u toj knjizi, zaboga, stvarno dešava – samo, nešto ne žurim sa ponovljenim čitanjem, iako Puškina obožavam nesmanjenom snagom.

8. Neopravdani entuzijazam
(previše truda, slab ili nikakav utisak – knjiga kod koje sve “vrišti” na pretencioznost i nategnutost)
Čitaocima bloga je odavno poznato da se knjige Vladimira Nabokova i ja uopšte ne simpatišemo. “Bleda vatra” je samo potvrdila ovu tužnu činjenicu. Postupak izrazito zanimljiv, zamisao takođe, ali nešto mi je falilo...da ne pominjem kako je Kinbot bio skoro jednako odvratan kao Humbert iz "Lolite", uz identičnu dozu bizarnosti koja meni lično ne prija. Rekla bih da je problem u tome što uopšte ne volim Nabokovljev stil i mada mu nipošto ne osporavam značaj, umeće i briljantnost, njegova me dela nimalo ne dotiču, niti oduševljavaju. Čak bih se usudila da kažem da su (u mojim očima) poprilično precenjena. Hladno, sterilno, "hirurški" precizno, ali bez duše, beskrvno...On je jedan od pisaca sa kojima, eto, nikada neću pronaći zajednički jezik. Ono što me privuklo knjizi, pored ugleda koji među znalcima uživa, bile su njene savršene korice (i inače odlika ove sjajne “Deretine” edicije!).

9. Savršeno
(knjiga kod koje i sa kojom je ama baš sve valjalo)

Još jedno “premijerno” upoznavanje, ovoga puta sa stvaralaštvom Dobrila Nenadića i moj ubedljivi februarski (nadam se i godišnji) favorit među pročitanim knjigama, roman “Dorotej, osvojio me prvom rečenicom i to osećanje još uvek traje. Ne znam šta bih, ovako sažeto i brzo, pre izdvojila, a da se isuviše ne rasplinem. Savršeno obrađena srednjovekovna tema; izvanredan stil; detaljna, uverljiva psihologija likova; “opipljiva” atmosfera vremena i mesta; sveprožimajuća harizma naslovnog junaka – koji jedini ostaje “nem”, ali putem “slagalice” glasova iz okoline živo, bogato, složeno osvetljen. Pred nama se postepeno zaokružuje izgrađen portret monaha-vidara sa čarobnim uticajem na sve oko sebe, od gospodara do manastirske sabraće. Zatim, prijala mi je minuciozno dočarana čulnost, naizmenična sa duhovnošću, prožetost čas prefinjenošću, čas rableovskom groteskom i, možda najvažnije, potpuno prepuštanje zadovoljstvu u čitanju, koje nastaje kada pred sobom imate znalački, sigurno, pismeno i zanosno sastavljen rukopis. Postoji i igrani film, tako da nije isključeno da uskoro nešto više o knjizi saznate iz rubrike “Ekranizacije”. Naslov koji bih svima od srca preporučila, da i sami uživaju u njegovoj izuzetnosti.

10. Ponižavajuće
(knjiga za koju se stidiš da priznaš kako ti se svidela ili da te “ulove” dok je čitaš u  javnosti)
Istorijska fikcija je, priznajem, moje “grešno zadovoljstvo”. Nije baš da ga se stidim (već sam, u nekom ranijem upitniku, istakla kako smatram besmislenim osećanje sramote zbog bilo čega što volimo da gledamo, čitamo ili slušamo) ali, budimo iskreni, naslovi i korice pojedinih romana iz ovog žanra ostvaraju pogrešan utisak mnogo banalnijeg sadržaja nego što on zaista jeste. Pre će biti da je reč o tzv. “transferu blama”! Mislim na romane nazvane po glavnim junakinjama, ili sa “kći/ljubavnica/kraljica/vojvotkinja” u produžetku, uz obaveznu žensku figuru (iz nekih čudnih razloga, “odsečene” glave u kadru) na naslovnoj strani. U bivšoj Jugoslaviji je  jedno vreme zavladao trend štancovanja “istorijskih ljubića” sa takvim, blago-erotizovanim-kič koricama i kao po pravilu mnogo nastavaka (Katerina, Debora, Julija, Marijana, Marija sa Antila, itd, itd.), a poslednjih godina su ga, sa obnovljenom i proširenom listom naslova “oživeli” “Vulkan”, “Laguna”, “Sezam books”…I onda, nažalost, dolazi do svrstavanja u isti koš trivijalnih sa iole kvalitetnim primerima, kao što je serijal “Anđelika”.

15 коментара:

  1. Baš divno što si iskopala ovaj upitnik, da ne moram ja da se mučim :D Definitivno ću ga maznuti!

    P.S. Ni ja ne volim "Bledu vatru", a nisam u svađi sa Nabokovom :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Super, drago mi je što ti se dopao i jedva čekam da čitam tvoje odgovore!:)
      Inače, slobodno preformuliši sama pitanja, ja sam improvizovala sa prevodom, možda nađeš bolja rešenja - ovo je original:
      https://pleadingforwords.wordpress.com/2017/04/17/the-first-date-book-tag/

      Избриши
  2. Kako mi je prijalo čitanje novog teksta u ovo sumorno subotnje popodne! Da, da definitivno si me podsetila na davno pročitane: Beskrajnu priču i Doroteja. Drago mi je da i ti imaš tako pozitivan stav prema njima. A na ono lep, ali tupav sam otkinula od smeha! Upitnik je zaista dobar, ali bih morala mnogo da premišljam da bih znala odgovor na baš sva pitanja, tako da će malo da sačeka kod mene. Već se neko vreme nosim mišlju da uradim neki lakši, što će, najverovatnije, biti sledeće nedelje. Srdačan pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala na čitanju i divnim rečima!:) Drago mi je što nam se knjižebni ukus, i ovoga puta, poklapa - zaista su u pitanju očaravajući romani, od onih koji me najbolje podsete (ako sam se ikada zaista pitala) ZAŠTO je toliko lepo čitati. Neko neizrecivo zadovoljstvo.:)
      Eh, takvih sam se "lepih, a tupavih" nagledala i naslušala, posebno u srednjoškolskim i brucoškim danima, pa mi odmah dolete inspiracija.:)
      Ako su ti potrebni predlozi za upitnike, klikni ispod teksta ili sa desne strane na oznake (baš tako i stoji), izaći će ti lista svih tekstova tog tipa koje sam objavljivala, ima raznovrsnih.:) Mene su ostale devojke, kao što vidiš, uveliko "navukle", pa barem jednom u dva meseca preuzmem neki zanimljiv "tag".

      Избриши
  3. ODLI;AN TAG ISIDORA! Definitvno ga pikiram za sledeći mesec. Jako su mi se dopala pitanja i saznala sam za neke nove knjige i baš sam uživala u tvojim odgovorima. Meni je Nabokov bio jeziv. Lolita do dana današnjeg stoji kao jedina knjiga koju mi je (možda je glupo da se tako kaže za knjigu ali ti znaš da sam ja iskrena) bilo muka da čitam. Tako da te u poptunosti razumem :)
    odličan tag definivno ga pikiram za sledećime mesec :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Super, Saro, jedva čekam da čitam, drago mi je što si uživala i zabeležila neke nove predloge, to je uvek cilj.:) Nabokov, zapravo njegovi junaci, meni su takođe vrlo gadni i jezivi (što pokazuje koliko čovek dobro uspeva da ih prikaže, ali, svejedno).

      Избриши
  4. Nema većeg televizijskog knjiškog moljca od Rori Gilmor. :) Endea još uvek nisam čitala, "Beskrajnu priču" merkam odavno. Čula sam sve najbolje. Nabokovljeva "Bleda vatra" je divno upakovana od strane Derete, još uvek nisam čitala, ali svakako je u planu kao i ostatak njegovog opusa, da vidim da li će uspeti svojim stilom opet da me opčini ili je to bio samo slučaj sa "Lolitom".. Korice istorijskih romana su kič, najblaže rečeno, pogotovo stara izdanja poput "Anđelike", reizdanje Čarobne knjige je lepo, ali skupo.. Oguglala sam na "Lagunine" korice, a na "Vulkanov" pozeraj pogotovo, ali "Sezam book" mi sa svojim izdanjem "Džejn Ejr" i "Gospođe Bovari" još uvek "bode oči" sa police..
    Odličan je upitnik i još bolji odgovori! Hvala na tekstu, uživala sam u čitanju, preuzimam pitanja prvom prilikom.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znači, Rori je pomalo slučaj za posmatranje, meni nikad nije palo na pamet da SVUDA vučem knjigu, i na plažu i u goste kod babe i, ne daj Bože, na žurku. Mislim da je samo Džes gori od nje, ali on je već potpuno asocijalan istripovan tip sa ograničenim ukusom za literaturu i muziku.:)
      Mislim da ćeš i ti "Beskrajnu priču" da slistiš u rekordnom roku, pa gledaj da je ugrabiš dok još traje zima - ovi ledeni dani su "dušu dali" za fantastiku. Mada, vidim da već čitaš "Harija", što je sasvim dobra alternativa.:)))
      Bogami, nećemo se Nabokov i ja više družiti, kako mi u ovom trenutku deluje, nije me kupio koliko god bio dobar stilista i "tehničar", a tebi srećno!:)))
      Meni je ubedljivi hit po ružnoći, kičerici i bljutavosti ono izdanje "Majstora i Margarite" sa belim tigrom i nekakvim anđelima-demonima iz diskoteke...groza, skrnavljenje!
      Takve knjige su, srećom, obično u tankom povezu, pa ih vredi "raskupusati" samo zbog novog koričenja!:)
      Hvala tebi na čitanju, jedva čekam odgovore, baš je zabavan i neobičan upitnik!:)

      Избриши
    2. Uživam čitajući "Hari Potera" trenutno, završavam treću knjigu. :)

      Sećam se da si pominjala tu koricu. Ja sam prošle godine uzela Tenesijevu "Tetoviranu ružu" i da ti pravo kažem nisam ni zagledala korice, tek kad je stigao paket usledio je WTF momenat:

      https://static.kupindoslike.com/TETOVIRANA-RUZA_slika_XL_51843225.jpg

      Избриши
    3. Jao, da, sećam se - "mekana pornografija", najblaže rečeno. Nedostojno i drame i pisca.:(

      Super, meni je treća knjiga možda i omiljena, jer se prvi put pojavljuje moj omiljeni lik Sirijus, a i sve počinje da se komplikuje, postaje mračnije, ozbiljnije.:) "Vatreni pehar" je već primetno uzbudljiviji. Uživaj!

      Избриши
    4. One za koje jedva čekaš da propadnu, kako bi odnela knjigu na koričenje u neutralno.:)

      Избриши
  5. Ohoho, još preporuka koje ću da zapišem. Ti si jedna od blogerki kojima najviše verujem jer se ne libiš da sasečeš knjigu koja ti se nije dopala, a usput se trudiš i da uočiš njene dobre strane. Nisam čitala Anđeliku, ali od tih ''blamova'' jesam Mir-Jam, kao i ponešto od Danijele Stil i Nore Roberts.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, to mi je zaista veliki kompliment, jer pokazuje da sam na dobrom putu. Znaš da isto mislim.:)
      E, "Anđelika" je dobra knjiga, tj. serijal, odlična istorijska "saga", ali zbog tih korica ljudi imaju predubeđenja, pa sam je zato svrstala u isti koš. Ove ostale su druga priča, mada me Mir-Jam prijatno iznenadila, jeste sladunjavo i naivno, ali barem je pismena, za razbibrigu s vremena na vreme može da prođe.

      Избриши
    2. * da isto mislim za tebe, hoću reći - i tvoje preporuke. :)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...