субота, 23. децембар 2017.

Subota sa knjigom: Čitalac pred sudom

piše: Isidora Đolović
Nekom slučajnošću se pogodilo (mada postoje ljudi koji će vas svesrdno uveravati kako slučajnosti NE postoje!) da smo prošlogodišnji ciklus subotnjih druženja sa knjigom zatvorili upitnikom o čitalačkim gresima (koji možete pogledati OVDE) – a skoro 365 dana kasnije, pred vama je donekle sličan. Naravno, samo donekle i to po činjenici da ponovo preispituje, krupnije ili sitnije, knjigoljubiteljske nepodopštine. Ovo izdanje upitnika, u drugim verzijama poznato kao „A Guilty Reader Book Tag“ (znajući moj stav o korišćenju engleskog bez preke potrebe, nadam se da ne zamerate što sam ipak rešila da parafraziram Petra Kočića!), moje blogodrugarice su već odavno objavile (linkovi ka njihovim verzijama slede: Sara, Kaća i Sandra). Pa, red bi bio da se pridružim i proverim u kojim se to stavkama mogu izjasniti kao kriva, po kojim tačkama (bibliofilske) optužnice, a gde mi čitalačka vrlina odoleva iskušenjima. Naposletku, jesam li zaslužila zatvor ili oslobađajuću presudu, odlučujete vi – u zavisnosti od toga koliko vam budu interesantni moji odgovori. Može?

1. Da li si ikada poklonila knjigu koja je prethodno tebi bila poklonjena?

Najpre bih volela da istaknem kako zaista, najiskrenije verujem u pravilo da se “poklonu u zube ne gleda” i da se on, samim tim, koliko god nam ne odgovarao, ipak ne prosleđuje dalje. Naravno, neprijatno je kada ustanovite da ste postali vlasnik nečega što će skupljati prašinu u zabačenom ćošku ili zaboravljenoj fioci, biti “uvaljeno” prvom sledećom prilikom na kakvoj slavi ili rodbinskom okupljanju, sa sve nadom da darodavac neće pitati ili, daleko bilo, prepoznati svoj promašeni poklon u tuđim rukama. Sve bi bilo mnogo jednostavnije da se unapred konsultujemo po pitanju onoga što bismo želeli ili nam je potrebno, jer se tako provereno izbegavaju kiseli osmesi i nevoljna kurtoazija. Eh, samo da smo kao klinci znali da otvoreno zatražimo, ako već mora, novac za kupovinu poklona sebi – umesto otkrivanja barem tri identične gipsane figurice, albuma za slike ili nikome potrebnog seta čaša! Svejedno, poklon je poklon i ne može svaki biti originalan, brižljivo odabran, često čak ni od srca, ako mu već manjka poznavanja ukusa primaoca i svesti o tome šta bi tu osobu istinski obradovalo. Dobra namera je uvek prisutna i, poštujući je, prihvatićemo svaki poklon, uprkos nedostacima.

Posebno je problematično darovanje knjiga, kao nečega što, ipak, ostaje i nosi jaču poruku, često posvetom govoreći mnogo o odnosu između dve strane koje ih razmenjuju. Od mnogih ćete čuti da je “knjiga uvek dobar izbor”, međutim, verujte, stvari uopšte nisu tako jednostavne! Nekoliko saveta iz ličnog iskustva: ako vaš slavljenik nije zagriženi čitalac, bolje mu ne kupujte knjigu; ukoliko voli da čita, obavezno se raspitajte šta i nikako ne oslanjajte na uverenje da “postoje univerzalni, provereni naslovi” sa kojima ne možete omanuti; a kada imate posla sa pravim knjiškim moljcem, otvoreno pitajte koje bi delo i izdanje želeo (ovo proveravanje naročito važi za slučaj kada ta osoba ima kućnu biblioteku). Verujte mi na reč, rezonovanje u stilu: “Knjiga je knjiga, ne mogu pogrešiti za koju god da se odlučim” samo će vas dovesti u nepriliku.
U nekoliko navrata dobijala sam promašene poklone ovog tipa, dok nisam počela da primenjujem spomenuto pravilo dogovaranja unapred ili samostalne kupovine, u ime onoga ko poklanja. Srećom, ti naslovi ipak nisu toliko katastrofalni, pa “čuče” na polici – iako ih verovatno nikada neću otvoriti. Kao što rekoh, pokloni se ne šalju dalje, nije red. Ali, moram priznati da jedan jedini jesam prosledila – i to baš nedavno, ali iz sasvim drugog razloga! Naime, desilo se da sam dobila knjigu koju već imam, identično izdanje – a inače vrlo dobar, zanimljiv roman, besprekorne očuvanosti. Naravno, kao što uvek činim kada su u pitanju duplikati sa mojih polica, roman „Ubiti je lako“ (iz kompleta Agate Kristi, objavljivanog uz časopis „Blic žena“) poklonila sam još jednom knjigoljubu – mojoj dragoj Katarini.

2. Da li si ikada rekla da si pročitala neku knjigu, a  zapravo nisi?
Koliko god smatrala ovako nešto potpuno besmislenim i iritantnim, moram priznati da mi se par puta omaklo. Doduše, nenamerno, jer, poznato je da naša svest često stvara tzv. “lažne uspomene”, pa nam se nešto veoma poznato ili davno primljeno u drugom obliku (ovde medija) vremenom ustali kao pročitano/pogledano, iako zapravo nije. U mom slučaju, reč je o romanima „Doba nevinosti“, „Ptice umiru pevajući“ i „Male žene“. Bukvalno otkad znam za sebe, znam i za ekranizacije, pojedinosti svake od priča su mi do te mere poznate, da sam neprimetno ubedila sebe kako to dolazi i od samog književnog dela, pa mi često „izleti“ potvrdan odgovor. Naravno, odmah se naljutim na samu sebe, jer, ako nešto ne volim, to je ono: „Nisam čitao, ALI, gledao sam film, što mu dođe na isto!“
S obzirom da sve tri knjige imam, prilika da nadoknadim davni propust svakako će biti iskorišćena, ali moram napomenuti i da sam se sa delom Lujze Mej Alkot upoznala preko skraćene, deci prilagođene varijante „Malih žena“ – „Četiri sestre“ i „Devojke“ (objavljeni su čak i „Dečaci“), iz edicije „Ja volim klasike“, koju sam kao klinka obožavala. Inače, ranije sam se, iz neprijatnosti, češće pretvarala da sam odgledala neki film koji zapravo nisam – pri čemu bih brže-bolje žurila da to zaista i učinim! Ne radite ništa slično, nije sramota ne znati, veći blam nastaje pošto vas „pročitaju“: setite se epizode „Prijatelja“, sa Rejčel u klubu čitalaca i temom o Džejn Ejr kao androidu!

3. Da li si ikada pozajmila knjigu a da je nisi vratila?
Nikada! U životu se rukovodim pravilom „Što ne želiš sebi, ne čini nikome“, pa tako i u ovom slučaju. Pre svega, izbegavam da od drugih pozajmljujem bilo šta (novac, stvari), pa tako i knjige, jer ne volim da se na bilo koji način obavezujem. Ukoliko baš dođe do takve situacije, knjigu čuvam „kao oči u glavi“, pazeći čak da ne zalomim koricu ili stranicu. Uvek ih uredno i odgovorno vraćam, u razumnom roku. Polazim od toga kako bih sama volela i kako očekujem da se drugi ophode prema mojoj knjizi. Nažalost, većina ne rezonuje na isti način, odnoseći se krajnje nemarno prema tuđim stvarima. Zato se najradije služim fondom gradske biblioteke, na koji potom uputim i ostale.

4. Da li si ikada čitala serijal van redosleda?

O, da! Ponekad mi se čini kako drugačije i ne znam! Šalu na stranu, istina je da sam dva omiljena (i za moje čitalačko iskustvo prekretnička) započela od drugog, odnosno trećeg nastavka, da bih se vratila „u rikverc“ čim mi je postalo jasno kako to nije početak – i onda čitala redom. Već sam, kroz ranije tekstove, pominjala, ali nije suvišno: prvi serijal bio je „Hari Poter“. Upoznala sam ga od „Dvorane tajni“, izložene na stolu dečjeg odeljenja gradske biblioteke, među predloženim novitetima. Ubrzo je „Narodna knjiga“ počela da, na kioscima, objavljuje sve nastavke (tada pet)  redom, pa ih je mama kupovala bratu i meni. Odmah smo se zaludeli svetom Hogvortsa! Nedugo zatim počeli su i filmovi, a kako su glumci i privatno otprilike mojih godina, doslovce se odrastalo uz dogodovštine mladih čarobnjaka.
Drugi slučaj se desio kada sam, u drugom razredu Gimnazije, očarana epskom fantastikom, nakon Tolkina tražila nešto slično na policama gradske biblioteke. Pažnju mi je slučajno privukao naslov „Oluja mačeva: Čelik i sneg“. Odnela sam knjigu kući, počela da čitam, ubrzo shvativši kako to nije uvod, već postoji još mnogo predistorije „Pesme Leda i Vatre“. Vratih se na „Igru prestola“ i bespovratno zaljubih u delo Džordža R.R. Martina. Nijedan pisac iz žanra nije mi toliko prijao. Vredi napomenuti, ovo se događalo znatno pre pojave serije, tako da nisam imala sagovornike koji bi podelili moju novootkrivenu fasciniranost. Gledali su me kao ludaka dok sam trabunjala o zmajevima, Zidu, incestuoznim blizancima i kraljevima ljubičastih očiju. U oba slučaja, to što sa serijalima nisam krenula od prvog toma, nije mi smetalo da shvatim njihovu radnju.

5. Da li si ikada nekome “spoilovala” knjigu?

Zaista se maksimalno trudim da ni na koji način ne odam rasplet ili posebno važnu pojedinost radnje neke knjige, filma ili serije. Vrlo dobro znam koliko mnogima može da zasmeta, pa čak i upropasti doživljaj (meni ne, jer mi je oduvek bilo značajnije KAKO se nešto desi, a ne samo ŠTA, zbog čega nemam problem ni sa više puta ponovljenim čitanjima). Nehotice sam, pre par godina, odala drugarici sudbinu glavnih likova u romanima “Gospođa Bovari” i “Crveno i crno”, računajući kako su to, ipak, opšta mesta u istoriji književnosti, sa kojima nema pravog iznenađenja – pogotovo za nju kao studenta francuskog. Uprkos tome, strašno se naljutila, izjavivši kako “sad neće moći da ih čita”, mada joj nisam objasnila način na koji će se sve uopšte desiti. Pitanje je, zaista, koliko se sve to uopšte može nazvati “spojlerom” (Uzgred, koji bi bio domaći prevod? “Kvarko”?), ali, svejedno sam joj se izvinila i od tada dobro pazim.
Još uvek mislim da udes Ane Karenjine i slične stvari, posle toliko vremena, nisu nešto što bi predstavljalo šok, čak ni za one koji ne nameravaju da čitaju te knjige. Spadaju u domen “svi znamo”, iako isti argument nije ni opravdanje za “spojlere”. Uvek se setim profesora Lompara, koji nam se jednom prilikom požalio što mu sin, tada srednjoškolac, ne želi da pročita drugi tom “Ane Karenjine”. Upitavši ga:”Ali, zar te ne zanima šta se dalje dešava?”, profesor je dobio odgovor:”Znam, ubije se. Pa?”
 
6. Da li si ikada napravila "uši" na knjizi?
Danas se užasavam sličnih stvari, baš kao i „krmača/brljotina“ ili otcepljenih listova, ali, kao dete sam sasvim sigurno više puta savila stranicu knjige ili sveske – ipak je to bilo vreme pre (popularnosti) obeleživača!

7. Da li si ikada rekla nekom da ne poseduješ knjigu koju zapravo poseduješ?

Jesam, komšinici koja je tražila “Malog princa”, lektiru za svog sina sedmaka. Prilično sam sigurna da bi ga Vesna čitala umesto njega! I obično pribegavam ovakvoj laži kada želim da izbegnem pozajmljivanje sopstvenih knjiga ljudima za koje (iz iskustva) znam da su neodgovorni, pa ću morati da ih narednih godinu dana jurim i podsećam kako je vreme da mi vrate nešto moje, kao i ljudima koji su, znajući da imam kućnu biblioteku, skloni da se naprosto navade i stalno traže. A pritom nemaju razvijen osećaj odgovornosti.

8. Da li si ikada rekla nekom da nisi pročitala knjigu koju si zapravo pročitala?
Ovo zaista ne – niti razumem  poentu takvih postupaka. Pa, valjda i putem šunda ili treš literature nešto možemo naučiti, prevazići, razviti kriterijume i dobiti argument za kritikovanje? Nije sramota pročitati, pogledati, poslušati nešto trećerazredno i nekvalitetno, jer se tako najbolje poboljšava ukus i razlikuje vredno od bezvrednog. Da se razumemo, niko od nas se nije rodio čitajući Foknera ili Džojsa. Niti je uvek raspoložen za njih.

9. Da li si ikada preskočila neka poglavlja ili delove knjige?

Iako sam često dolazila u iskušenje, nažalost – ili na sreću, ne! Nazovite to mazohizmom, profesionalnom deformacijom, čime god – ja sam vam od onih što novine iščitaju od korice do korice, detaljno pređem uputstva i etikete, pa gde neću poglavlja knjige? Uvek imam u vidu kako bi svaki pasus mogao da sadrži nešto važno, čak ključno, pa ne bih da mi to promakne. Ne kažem da mnoge stranice, mnogih knjiga, nisu bile potpuno suvišne i besmislene, ali, nije mi teško, ni žao: uvek čitam redom i čitam sve.

10. Da li si ikada pričala loše o knjizi koja ti se dopala?

Kao što sam već rekla, ne razumem zašto bi iko to radio? Nije me sramota da priznam kada mi se  nešto što većina omalovažava svidelo – i obrnuto, da nisam zadivljena opštevoljenim  ostvarenjem iz bilo koje sfere. To je pošteno, uvek stajati iza svog stava, bez dodvoravanja aktuelnom “talasu” bilo kog trenda. Volite knjige i nemojte se nikada, nikome pravdati zbog toga. Više cenite dobru diskusiju, nego isprazno, izveštačeno usaglašavanje sa stavom mase.

10 коментара:

  1. Ja sam rekla da za Novu godinu želim Mulen ruž i Alisu u Zemlji čuda (Kontrastovo izdanje); muž je rekao da želi Romanove (Montefjorove), tako da sam mu to kupila. I ja mislim da je tako bolje nego nagađati. Doduše, ove godine sam se s drugaricama dogovorila da razmenimo po 2 knjige (jedna će biti tražena- kao što sam rekla da želim Mulen ruž, a druga iznenađenje), pa ćemo videti kako će to proći :-)) Nemoj, bre, da mi spojluješ Crveno i crno, to tek treba da čitam, a zaista sam neobaveštena kada je o raspletu reč (sad mi treba neki smajli koji se stidi)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Divni pokloni!:)))) Iste knjige bih i samoj sebi kupila, samo što će moja nabavka, posle nekoliko "sušnih" meseci, uslediti u januaru, kad napokon budem mogla da to priuštim. Baš su mi "Romanovi" dugo na listi.:)
      Ne brini, neću ništa da spojlujem, posebno me zanima kako ćeš "premijerno" doživeti jednu od mojih najdražih knjiga naq svetu i lik Žilijena.:)

      Избриши
  2. Hej konačno dočekasmo i tvoj tag!
    Odličan tag i sjajni odgovori, pre svega SVAKA ČAST što si vratila svaku pozajmljenu knjigu. Ja smatram da je ta odgovornost nešto što treba poštovati ali moram da priznam da sama nemam najveću savest te da mi se par puta desilo da ne vratim, iz bibilioteke (ili vratim milijardu godina kasnije) što ej razlog zašto apsolutno ništa ne pzajmljujem.
    Skoro sam čitala istraživanje da ljudi koji znaju kraj knjige zapravo više uživaju u delu. Meni isto spoileri ne smetaju jer ti kad uzmeđ da čitaš uprkos svemu imaš jedinstven doživljaj da ne pominjem da sam autor često spoliuje kraj što je npr. slučaj "Dame sa kamelijama".
    Ja generalno imam veći problem sa pozajmljivanjem odnosno vraćanjem knjiga-mene je sramota da tražim nazad (bez obzira što je moje) nekako teško to "prevalim preko usta".
    BRAVO za poruku na kraju, suštinu si pogodila. Kao VELIKI grešnik moram da priznam da se sada stidim svog taga (no dobro bitno je da više ne ponavljam većinu tih grešaka) ali sam isto tako mnogo srećna kad god čitam ostale odgovore. Tvoje posebno volim imam osećaj da mi držiš ne čas (jer ipak školu nisam volela) već seansu na određenu temu i stvarno uživam čitajući.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala TEBI, Saro, jer većinu "tagova" mi upravo tvoj blog otkrije.:)
      Hvala i na divnom komentaru, srećna sam što uspevam da učinim tekstove bar malo zabavnim, ali i informativnim, pa da kroz podelu iskustava dam koju preporuku ili koristan savet.
      Što se vraćanja knjiga tiče, naročito otkad sam radila u biblioteci ono kratko, uverila sam se kako sve funkcioniše i kako mnogi, nažalost, ne reaguju na opomene, čak ni novčane kazne (koje bi, kad smo već kod toga, trebalo da budu pooštrene).
      Odgovornost je ono što se stiče, kao vežbanjem, naprosto navika. I meni je neprijatno da budem "uterivač dugova", ali, isto tako sam izgubila toleranciju na tuđu aljkavost.
      A za spojlere - gledaj, ako ne moram, radije i sama uvek biram da ne saztnam kraj, ali ako se i desi (npr. moja mama NE MOŽE da ne oda završetak filma, žena je hodajući "spojler"!), nije strašno.:)
      Reprize takođe, svaki naredni put potisnem činjenicu da znam rasplet i otkrivam neke nove aspekte dela.
      Hvala još jednom.:)

      Избриши
  3. Evo i mene! Drago mi je da je tag stigao na red, kao i uvek uživala sam u čitanju. Ja sam uvek za to da me pitaju nego da mi kupe napamet knjigu, u krajnjem slučaju, kao što kažeš, od para koje mi daju sama kupim željeni naslov. Veruj, još uvek se sećam od čijih sam para uzela koju knjigu i tada mi je još draža. Hvala ti mnogo na knjizi, sutra ću je napokon uzeti u ruke. :*
    Kad je pozajmljivanje u pitanju meni uvek bude neprijatno da konstantno podsećam nekog da mi vrati pozajmljeno, uglavnom su oni bili u fazonu "pa to je samo knjiga", a ja sam gledala u kalendar i odbrojavala dane. :D Otad ne pozajmljujem. Interesantno je koliko spojlera mogu pokupiti kada su klasici u pitanju. :) Izuzev Šekspirovih tragedija i Džejn Ostin to jest. "Crveno i Crno" i "Gospođa Bovari" mi predstoje sledeće godine, a jedino što za sada znam to je da Ema nije baš fina i da je tebi Žilijen Sorel drag književni lik.
    FANTASTIČAN zaključak!

    Hvala ti na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, draga Kaćo, biće još zanimljivih upitnika i u narednoj godini, Bože zdravlja. A i poklončića!:)
      Srećom, pa za nas knjigofile nikad kraja temama i govoranciji o literaturi.:)
      Ista stvar, pamtim za svaku knjigu kada sam je, kojim povodom, od kog/čijeg novca kupila, uredno beležim datum i svoj potpis na prvoj stranici, to je pod obavezno.:)
      Javljaj utiske o Žilijenu i Emi.:)
      Hvala mnogo, još jednom!:)))

      Избриши
  4. Ja taman pomislila da si iskopala neki novi tag, kad ono... prevod! :D
    Pošto je već odavno na mom blogu (hvala što si se setila), slede komentari na tvoje odgovore:

    1. Ja sam izgleda jedina koja misli da je stav "poklonu se u zube ne gleda" izmislili ljudi koji se ne trude previše kada je kupovina poklona u pitanju. I zato bez ikakve griže savesti prosleđujem poklone dalje i nastaviću to da činim :D

    2. Pre neki dan sam popunjavala neku od onih "100 knjiga koje bi trebalo da pročitate listu" i tu se našao i "Vini Pu" kog sam automatski štiklirala, pa sam morala da se vratim jer, iako sam sigurno nabasala bar na neku slikovnicu, a crtaće gledala nebrojeno puta, originalno delo zapravo nikada nisam pročitala. A takvih knjiga ima još :)

    3. Ja još uvek nisam vratila onog nesrećnog Maslova, i pitanje je da li ću ikada biti u prilici :/ Retko pozajmljujem knjige. Pre ću ih kupiti ili pozajmiti iz biblioteke. Isto tako ne volim da dajem svoje knjige, tu čast ima samo nekoliko meni veoma bliskih ljudi.

    Kao i obično, uglavnom se slažemo, a pojedini odgovori su nam skoro identični :) Baš sam uživala čitajući!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, mogu ti reći da zaostajem u određenoj meri za ostalima, pa mi je nekoliko tagova "preteklo" za narednu godinu, nije suvišno imati "štek".:)
      Hvala ti na idejama i inspiraciji!:)
      Znaš kako, mene sve oni staromodni, "patrijarhalni" obziri nagone da poštujem bukvalno svaki, ma i najbesmisleniji poklon, jer računam kako bih se osećala da MOJ poklon neko prosledi dalje - s druge strane, baš zato gledam da ne donosim proizvoljne odluke i rekla bih da uspevam u tome.:)
      Dobro si me podsetila na "Vinija", čitala sam baš davno, a otkad je "Plato" objavljivao sve one knjižice iz edicije o Puu, zainteresovala sam se.:) I Meda Pedington bi tu spadao!
      Baš tako, svoje knjige pozajmljujem samo najboljoj drugarici i eventualno je tu još par ekstra-privilegovanih i odgovornih ljudi.
      Hvala mnogo, drago mi je što ti je bilo zanimljivo!:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...