Subota sa knjigom: Jesenji knjiški upitnik

piše: Isidora Đolović

Prošlo je poprilično vremena od poslednjeg, ovde objavljenog, upitnika, pa je tako na red došao jedan sasvim prikladan – “sezonski”. Ne znam kakav je drugima utisak i osećaj, ali meni se jesen oduvek činila kao savršeno godišnje doba za druženje sa knjigom (namerno ne kažem “pravo”, jer smatram da je uvek dobro vreme za čitanje!). Pretpostavljam da su mnogi, združeni faktori uticali na to: dolaskom jeseni počinju školska i akademska godina, održavaju se veliki međunarodni sajmovi knjiga, otvaraju sezone kulturnih smotri i manifestacija, a s obzirom na sve hladnije i kraće dane, nekako prirodno „stremimo“ prema ušuškanosti u zatvorenim, toplim prostorijama i mirnom bavljenju sopstvenim misaonim, intelektualnim sveto(vi)m(a). Jesenja melanholija, koja nas zasigurno ni ove godine uglavnom nije zaobišla, takođe nepogrešivo korespondira sa sadržajem između korica: bilo da je njime lečimo ili pojačavamo.

Zato predlažem da se, ukoliko volite da imate odgovarajuću muzičku podlogu uz književne teme, prisetimo prošlogodišnje jesenje plejliste i malo pozabavimo tipičnom literaturom ovog perioda -  ili barem onom koju tako doživljava moja malenkost. Izuzetno zanimljivu „anketu“, sa predivno formulisanim pitanjima, preuzela sam od naše Ivane. Ovom prilikom joj zahvaljujem na uobičajenoj, nepogrešivoj inspiraciji, a Sari i Kaći  na odgovorima koje mi je bilo veoma zabavno čitati (što i vama preporučujem, klikom na postavljene linkove u imenima). 

Više od ostalih godišnjih doba (a uzmite u obzir da spadam među ljude koji vole svako na drugačiji način i gotovo podjednako!), jesen budi u meni želju za čitanjem i pisanjem. Možda je razlog onaj tradicionalno “školski” momenat; ili šarenilo lišća i prizora iz parkova na kojima intenzivno “parim” oči, prisećajući se tema pismenih zadataka i živopisnih ilustracija u udžbeniku iz Poznavanja prirode i društva; ili naprosto proradi poriv da se nešto konkretno učini sa svim tim navirućim slikama i utiscima, a pisanje je najprirodniji, prvi izbor? Ko zna, uglavnom, asocijativno povezivanje lista papira sa onim opalim, ukrasom odbačenim od drveta, takođe se obavezno pojavi – po njihovoj zajedničkoj krtosti, naslućivanju priče koju nose, a koja čezne da bude ispripovedana, po toplini (vizuelne) poznatosti i starih navika. 

Kao što sam, od ranog detinjstva, a iz još uvek nedokučivih razloga, obožavala da, šetajući parkom, razgrćem narandžasto-žuti „tepih“ od suvog lišća i slušam kako šušti, pucketa pod nogama; isto tako mi je oduvek bilo drago „oglašavanje“, pod prstima, stranica već požutele ili tek „ispod prese“ izašle knjige, njen miris, obećanje iznenađenja (čak i u poznatosti sadržaja). Nema lepšeg osećaja od onog kada se, posle napornog radnog dana i užurbanosti, pritisnutosti svakojakim obavezama i brigama, hladnoćom, kišom, uvek izazovnim i često frustrirajućim međuljudskim odnosima, napokon „parkirate“ u omiljeno ćoše i prepustite lekovitom delovanju knjige. Dok po prozorskom staklu dobuju kapi ili grebu nasilnikom-vetrom uznemiravane grane, vi ste nasamo sa svojim najdražim, najzahvalnijim papirnim sabesednikom, spremni da mu u svakom smislu posvetite pažnju. Knjiga je među retkim, privilegovanim prijateljima koji imaju apsolutno pravo na isključivi monolog, što nimalo ne pada teško, niti deluje sebično zbog zahteva da je – samo pomno slušate!

I dok tako vodite neobični, jednosmerni dijalog, neprimetno se stapate sa atmosferom koju vam nudi. Ukoliko je ona odgovarajuća aktuelnom godišnjem dobu napolju, ugođaj bude potpun – a složićemo se kako postoje izvesne nacionalne književnosti i žanrovi koji su kao stvoreni za pojedine sezone. No, o tome malo više u nastavku, tačnije, odgovorima. Kao i obično, pozivam vas da se i sami nadovežete, kroz komentare ili linkove ka sopstvenim verzijama upitnika. Prelazim na pitanja:

1. KADA DOĐE JESEN, VAZDUH MIRIŠE NA KIŠE I PEČENO KESTENJE, NAVEDITE KNJIGU ČIJA SE RADNJA ODVIJA U ŽIVOPISNOJ SREDINI.

Moram odmah reći kako je miris pečenog kestenja jedan od meni najdražih, ali, uvek pre vezanih uz zimske dane! I, evo odmah prilike da se nadovežem na maločas iznetu tvrdnju o pojedinim podnebljima koja “gaje” najbolje primerke književnosti za određena godišnja doba, gde stvaralaštvo najreprezentativnijih autora nosi prepoznatljivi “pečat” (u ovom slučaju) jeseni. Za mene je to, van svake sumnje, Engleska – odnosno, čitava Velika Britanija. Londonske magle i smog, pesnička “jezerska škola”, boje na platnima Prerafaelita, poslovične kiše, sve to zajedno uticalo je na  ovakvu percepciju – a vidim da je delim sa ne tako malim brojem ljudi! Rusi su oštra zima, Francuzi (ponekad i Nemci) i Japanci dah proleća, a Italijani, Mediteranci uopšte i hispanoamerički autori - žarko, egzotično leto. 

Mislim da neću pogrešiti ako, kao savršen za ovo doba, preporučim bilo koji britanski roman iz devetnaestog veka, pogotovo kada je u pitanju Tomas Hardi, čuven po sjajnim opisima prirode. “Daleko od razuzdane gomile” je, koliko se da primetiti, zajednički izbor mojih blogokoleginica sa kojim se potpuno slažem. Čak i knjige čija je radnja smeštena u gradsku ili varošku sredinu, poput detektivskih romana Agate Kristi i Artura Konana Dojla, stvoriće odgovarajući ugođaj, doneti mirise, boje i impresije jesenjih meseci. Iz naše književnosti, nipošto ne zaobiđite “Salaš u Malom Ritu” (Arsen Diklić) i nastavak “Jesen u mrtvaji”.

2. PRIRODA JE PRELEPA, ALI TAKOĐE POLAKO UMIRE. NAVEDITE KNJIGU KOJA JE PREDIVNO NAPISANA, ALI OBRAĐUJE TEMATIKU GUBITKA ILI TUGE.

Nije li još Edgar Alan Po u “Filozofiji kompozicije” ustanovio da je “smrt lepe žene” najpoetičnija od svih tužnih tema, ujedno i preduslov za nastanak savršene stihovane književno-umetničke tvorevine? Roman “Viktorija” Knuta Hamsuna najviše nalikuje umetničkoj bajci sa sumornim završetkom, koji je Sara odlično imenovala kao “brutalni udar stvarnosti”. Stil je izuzetno lep i istančan, doprinoseći potresnoj priči, ali, bez imalo “sladunjavosti”. Na sličnom tragu, a svakako neka (makar i podsvesna) vrsta uzora skandinavskom Nobelovcu, bile bi Andersenove bajke  - naravno, u originalu, a ne prilagođene varijante. Bacite pogled na “Divlje labudove”, “Palčicu” ili “Carevo novo odelo”. 

Što se srpske književnosti tiče, ne samo zbog uvodne rečenice prve pripovetke, koju zasigurno mnogi pamte iz školskih dana (“S jeseni, kada počnu vetrovi…”), već celokupnom atmosferom i traganjem za iščezlom figurom oca, živopisnog Eduarda Sama, svim navedenim kriterijumima odgovara zbirka “Rani jadi” Danila Kiša – baš kao i celokupna trilogija “Porodični cirkus” (koju čine još romani “Bašta, pepeo” i “Peščanik”).

3. JESEN JE VREME ZA POVRATAK U ŠKOLSKE KLUPE. ODABERI KNJIGU, NE FIKCIJU, KOJA TE NAUČILA NEČEMU.

U principu, svaka “ne-fikcija”: stručna studija, monografija ili enciklopedija, naučila me nečemu. To im je, zar ne, ionako svrha?! Iz biografija slavnih ličnosti, na tuđem iskustvu, razumevala sam druge, razvijala empatiju i prepoznavala zajedničke dileme koje nas sve povezuju. Iz istorijskih knjiga/udžbenika, čitajući o prošlosti, primenjivala bih njene lekcije na sadašnjicu. Enciklopedije mi uvek otkrivaju šarolikost sveta i obnavljaju divljenje pred njegovom beskrajnom raznovrsnošću, svim raznolikostima koje ga ulepšavaju. A iz priručnika i rečnika učim da korigujem sitne ili krupnije pogreške, jer upravo detalji čine život, kao sitne pločice na podnom mozaiku sklapajući celovitu sliku. Mislim da je suština sledeća – važno je neprestano tragati za novim, a obnavljati postojeća znanja, jer, čovek (se) uči dok je živ.

4. KAKO BI SMO SE UTOPLILI, DOBRO JE DA VREME PROVEDEMO SA LJUDIMA KOJE VOLIMO. NAVEDI PORODICU ILI GRUPU PRIJATELJA IZ NEKE KNJIGE, ČIJI BI DEO VOLEO DA BUDEŠ.

Sada bih mogla vrlo lako (i rado) reći – Karamazovi, Forsajti, ekipa iz Manovog planinskog sanatorijuma, Bratstvo bez barjaka ili družina Gospodstvenih Nitkova… jer su svi oni beskrajno zanimljivi, vode jedinstvene razgovore i nikada mi ne bi bilo dosadno u takvom društvu! Ali, činjenica je da uopšte nisu pravo okruženje za prevladavanje jesenje melanholije i hladnoće, čak bi me svojom preteranom komplikovanošću i bizarnošću, sasvim dotukli, pa zato biram nešto prikladnije miru pored kamina. Koliko god otrcano zvučalo, u takvim trenucima  zamišljam da sam se našla uz družinu iz „Pet prijatelja“, već poslovično omiljenu porodicu Vizli (iliti Vesli, u domaćem prevodu) iz „Harija Potera“, ili možda sestre Marč, koje je uobličila mašta Lujze M. Alkot („Male žene“). Dakako, Martinova dinastija Stark ima čvrste porodične veze i svest o zimi pred vratima, ali, njihovi nimalo svetli izgledi za budućnost takođe ih eliminišu iz konkurencije...

5. JESEN JE SAVRŠENO VREME ZA PRIPOVEDANJE PRIČE UZ KAMIN. NAVEDI KNJIGU U KOJOJ POSTOJI NARATOR.

Ne moram da razmislim dvaput - to je “Prokleta avlija”, zbog jedinstvenog preplitanja glasova više naratora, koji čak često “upadaju” jedni drugima u reč i misao, stvarajući zavodljivu zbrku kod čitalaca koji bi da se razaberu u tom poliloškom klupku. Više od pripovesti o sudbinama Džem-sultana, mladog Ćamila, Karađoza ili fra-Petra, to je priča o pričanju, gde Andrić fascinantno otvara sve same nove i nove vratnice, aktivirajući mnoštvo mogućih mehanizama pripovedanja. Poput lavirinta, krenete li korak po korak u njegovu dubinu, ovaj (obimom) neveliki i naizgled jednostavan roman ubrzo će vas uvući u svoju magičnu suštinu, kao u pozorište senki koje je dalo nadimak “avlijskom” upravniku. Pođimo samo od pitanja ko, na samom početku, zapravo posmatra kako sneg zasipa svežu humku, dok nedaleko fratri popisuju alat preostao iza pokojnika? Iz čije tačke gledišta sve počinje, a u kom se trenutku već upliće neka druga?

6. NOĆI POSTAJU MRAČNIJE, PODELI NEKU STRAŠNU I JEZIVU PRIČU.

Pravi jesenje-jezoviti izbor predstavlja Safonova “Trilogija magle” (novele “Princ magle”, “Ponoćna palata” i “Septembarska svetla”), ali, roman koji mi je ubedljivo prva pomisao, svakako mora biti klasik “Drakula” Brema Stokera! Podeliću sa vama prisećanje na svoje, za sada poslednje, čitanje ovog kultnog primera gotske/horor proze, upravo jednog poznonovembarskog vikenda. Večeri i noći bile su izrazito maglovite, hladne, moja cimerka otputovala kući na par dana, a pod prozorom zgrade mi se, u kasne sate, dernjale neke ulične mačketine. Ne moram ni pominjati kako jedva da sam oka sklopila, što usled očaranosti knjigom, više zbog zastrašujuće autentičnog doživljanja njene strahovitosti. Zurila sam u mrak, pribojavajući se da će mi odgovoriti neki iznenadni, crveni pogled. Eto, upravo me i na samo evociranje svega toga prolaze trnci od užasa!

7. DANI POSTAJU SVE HLADNIJI, NAVEDI TOPLU PRIČU KOJA MOŽE UGREJATI NEČIJE KIŠOVITE I HLADNE DANE.

Baš nedavno pročitan roman Orhana Pamuka, “Čudan osećaj u meni”, ulio mi je preko potrebno sledovanje nade i blagonaklonog pogleda na svet. Prosto je nemoguće ostati ravnodušan na makar delić ljubavi i topline sa kojima ovaj pisac, svaki put i kroz svako svoje delo, rečima slika rodni Istanbul i pored njegove (tadašnje) bede, sivila, tegobnih godina kroz koje likovi čudom i ludačkom upornošću istrajavaju. 

Naravno, uvek su, u istoj misiji, provereno uspele pripovetke Branka Ćopića – baš kao i (nemojte se smejati!) “Ježeva kućica”! Priznajte, fale vam panoi iz predškolskog sa poređanim kolažima od sakupljenog lišća svih mogućih oblika i nijansi, lutkice napravljene od žira i kestenja, improvizovane “jesenje trpeze” i recitacije “šumskih” standarda, u slavu i pozdrav ovom godišnjem dobu!

8. JESEN SE, NA SVU SREĆU, VRAĆA SVAKE GODINE. NAVEDI NEKU KNJIGU KOJOJ BI ŽELEO DA SE USKORO VRATIŠ.

Mnogo ih je, pre svega klasika iz različitih faza mog školovanja, kojima bih iskreno volela i najozbiljnije nameravam da se (barem jednom) vratim. Zaista sam uverena u to kako veliki broj knjiga, onih najboljih, zahteva ponovljeno čitanje u više navrata tokom života, sa stalno drugačijim, bogatijim i prečišćenim razumevanjem. U tim slučajevima, mada dobro poznajemo tok radnje, svaki novi susret ima čar još jednog otkrića. Za mene, to su svakako neki od, na fakultetu mnogovoljenih mi pisaca, kao Stendal, Mopasan, Zola, romani poput “Čarobnog brega” i “Rimljanke”, a moram priznati da u planu imam povratničko čitanje izvesnih knjiga iz detinjstva. Ovih dana naročito često mislim o serijalu “Hajduk”, Gradimira Stojkovića.

9. JESEN JE PRAVO VREME DA SE UŠUŠKAŠ UZ NEKU KNJIGU. KOJI JE TVOJ OMILJENI AKSESOAR PRILIKOM  ČITANJA?

Nemam neki poseban “aksesoar” (inače gledam da se ne služim tuđicama bez preke potrebe, ali, za ovaj izraz zaista ne  znam alternativu), čak stvarno izbegavam da, dok čitam, “vucaram” bilo šta sporedno, a što bi mi ikako odvlačilo pažnju. Posebno nemam naviku da jedem ili pijem uz knjigu, jer se maksimalno udubim, pa zaboravljam na okolinu i onda se lako može desiti da nešto prospem. Ipak, na slici mog savršenog “jesenjeg čitanja”, nalazi se jedno karirano ćebence sa lažnim Burberry dezenom (koje smo dobili upravo u sklopu neke od davnih narudžbina iz “Mladinske knjige”!) – jer sam zimogrožljiva preko svake mere; dobro osvetljenje – lampa ili jača plafonjerka; zatim, šolja čaja i keks koji se može umakati; uz obavezan obeleživač (uslovno, to je stvarno jedini “aksesoar” bez koga ne mrdam kada su u pitanju knjige).

10. PODELI OVAJ TAG I TAGUJ PAR LJUDI.

Na tekstove mladih dama koje su me uključile u ovu “akciju” već sam ukazala uvodnim pasusima, a ja “bukmarkiram” (!) Sandru sa bloga STSH Book corner, Aleksandru – Books and Lilies i Jovanu – Između korica. Sve tri su dragi diplomci Filološkog fakulteta i imaju mnogo toga pametnog da sroče o čitanju, pa se njihovim odgovorima unapred, iskreno radujem!