недеља, 03. септембар 2017.

Avgustovski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović


7. “Jedi, moli, voli” (Eat, pray, love; 2010)

Liz Gilbert (Džulija Roberts), na prvi pogled, ima sve što čini savremenu, uspešnu ženu: dobar posao, muža koji je voli i podržava, finansijsku stabilnost, karijeru, bogat društveni život. Međutim, ova Njujorčanka, pisac i novinar, duboko u sebi oseća kako se gubi u nedovoljnosti tog „izobilja“. Najpre donosi odluku da se razvede od Stivena (Bili Krudap), pa brzo započinje vezu sa mladim glumcem Dejvidom (Džejms Franko), a kada i druga emotivna pustolovina počne da joj izaziva nemir, setiće se „proročanstva“ koje je pre izvesnog vremena dobila na Baliju, od iscelitelja po imenu Ketut. Liz odlučuje da narednih godinu dana posveti spajanju svog rasutog života u celinu, tragajući za promenom i samostalnošću. Njena tri odredišta biće Italija, Indija i Indonezija, a ciljevi (za svako mesto ponaosob): fizičko, duhovno i emotivno samoisceljenje. Na svom putu, Liz mora naučiti da oprosti sebi, ostavi u prošlosti loša iskustva, a pre svega se zavoli i ostvari sklad sa sopstvenim bićem, onda i svetom. 

Tako će u Rimu i Napulju uživati u italijanskim specijalitetima; indijski hram će je suočiti sa „čarima“ – i realnim izazovima meditacije; a na Baliju se opušta i pronalazi ono neočekivano. U sva tri slučaja, Liz uspostavlja dragocena poznanstva (Đovani i Sofi; Ričard iz Teksasa – dobra epizoda Ričarda Dženkinsa – i Tulsi; Vajen i njena kći), a ne propušta ni priliku za dobročinstva. 
Krug se zatvara tamo gde je sve i počelo, sa Ketutovim savetima, a ljubav koju postepeno razvija prema turističkom vodiču Felipeu (Havijer Bardem) suočava je sa spoznajom da nekad bežati i strahovati nije ono što nas štiti od „rizičnih“ osećanja. Uz sve to, iz prve ruke posmatra ostvarenje stereotipa, kao što su prejedanje u Italiji ili to da je na svakom kraju sveta, bez izuzetka, neudata – ili još gore, razvedena žena „čudo prirode“, hodajući skandal. Pritom, naravno, od svakoga ponešto nauči.
Film „Jedi, moli, voli“, zasnovan na istoimenoj knjizi Elizabet Gilbert, bio je i kod nas pošteno izreklamiran u zimu 2010. Moja koleginica je jednoga dana, u pauzi predavanja, pričala utiske sa bioskopske premijere i pomenula kako joj se više puta prispavalo, pošto ostvarenje traje bespotrebno dugo. Da preciziram, sada iz ličnog iskustva – za dva ipo sata sam i ja čak dva puta gotovo zaspala. Predugo, previše razvučeno, naročito s obzirom da „traka“ nije ispunjena zadovoljavajućim dijalozima, realizacijom priče, niti uspešnim poentiranjem. Nisam čitala knjigu, verujem da poruka postoji, ali ekranizacija ne prilazi ni blizu njenom prenošenju. Neosporni šarm Džulije, Havijera i Franka, kao ni ono najvrednije u filmu – same lokacije zbivanja (prelepi kadrovi bilo prirode, bilo gradske gungule, prave su turističke brošure u malom), nisu dovoljni da pruže smisao celini. Neću počinjati o samoj činjenici da je situacija glavne junakinje nešto sa čime se vrlo mali broj žena uopšte može poistovetiti: bogata Amerikanka uzima odmor od svega, kako bi putovala svetom, vodila beskrajne unutrašnje monologe, dvoumila se između dva frajera, tu i tamo donirala novac (koji joj, naravno, nije problem) i delila savete (iz pozicije gradske dame). Dakle, reč je o filmu koji eventualno može prijati u letnjim danima, prenoseći vas privremeno do egzotičnih, toplih predela, ali ne očekujte prosvetljenje, ni naročitu zabavu. Ukoliko vas ne smori, barem vizuelno će biti interesantan. Zanimljivost – izvršni producent je Bred Pit, što takođe nije moglo da mu podigne  ocenu: 1,5


6. “Tri muškarca i mala dama” (Three men and a little lady, 1990)
U današnje vreme, različite “nepravilne” ili rasformirane porodice više nisu neobična pojava, ali sredinom osamdesetih, kada se pojavio prvi deo ove komedije („Tri muškarca i beba“, 1987), krajnje nekonvencionalna četvorka svakako je predstavljala zanimljivost. Priča se nastavlja pet godina kasnije, tako da ću vas najpre podsetiti na siže originala: Trojica cimera u zrelim godinama, bonvivani  Piter – arhitekta (Tom Selek), Majkl – strip crtač/satiričar (Stiv Gutenberg) i Džek – glumac (Ted Denson), moraće preko noći da promene stil života, kada im neko na pragu ostavi šestomesečnu bebu, vanbračno dete jednoga od njih. U početku će biti teškoća i sve će se prevrnuti naglavačke, ali, vremenom će je, naravno, sva trojica silno zavoleti – a ukoliko neko nije gledao prvi deo filma, neću otkriti za koga se ispostavilo da je biološki tata.
Sada je Meri devojčica predškolskog uzrasta, bistro i srećno dete koje odrasta okruženo nepodeljenom ljubavlju i pažnjom jednog pravog, dva „počasna“ oca i majke-pokajnice Silvije (Nensi Trevis), britanske pozorišne glumice na radu u Njujorku. Kvartet odraslih cimerski deli visoko stilizovani penthaus, ali, kako malena raste, počinju da se javljaju problemi njenog budućeg uklapanja u društvo, čijim stereotipima ovakvo porodično okruženje uveliko izmiče. Takođe, postaje jasno i da svako od staratelja ima lične potrebe, emotivne i socijalne prirode, koje podrazumevaju prostor za sklapanje novih poznanstava i veza. Kada Silvija prihvati bračnu ponudu kolege i zemljaka, reditelja Edvarda - što podrazumeva selidbu na Ostrvo – muški trojac će morati da „prelomi“ i pokuša se izboriti za dobrobit voljene Meri, ali i tajnu ljubav koja se u međuvremenu javila kod jednog od „tata“ (a nije biološki!) prema Silviji.
Iako je sama priča, jasno, prilično nerealna i u stvarnosti neodrživa, film predstavlja pravi primer stare porodične komedije koja razgaljuje srce. Muzika, šarenilo boja, garderoba, simpatični glumci i duhoviti obrti, svakako ga čine uvek zabavnim i gledljivim. Protagonisti su jasno definisani, počev od nestabilne Silvije, preko epizodistkinje – nastavnice Elspet, do šablonski krutog i strogog engleskog verenika. Edvardov  velelepni seoski zamak je  hladan, baš kao i budući devojčicin internat – u odnosu na božanstveno potkrovlje oslikano karakterističnim 80s muralima u vidu scena iz stripa. Džek kao lice iz reklama, u stalnoj potrazi za ozbiljnom ulogom, takođe je kliše-lik, ali ipak interesantan i smešan. Meni lično, najdraži član ekipe je Tom Selek (još u „Prijateljima“, kao Ričard, bio mi je – svaka čast Čendleru! – omiljeni Monikin partner). Sve u svemu, za nostalgičare obavezna „lektira“, simpatičan i drag filmić, prepun pozitive i vedrine bez roka trajanja. Ocena: 3,5 (samo zato što je prvi deo, ipak, nešto bolji)


5. „Noćni let“ (Red eye/Night flight, 2005)
Lisa Rajzer (Rejčel MekAdams) je mlada, ljubazna i strogo profesionalna devojka, zaposlena kao menadžer u hotelu „Luks Atlantik“ i, po prirodi službe, sklona strpljenju u pristupu drugim  ljudima. Vraćajući se za Majami sa bakine sahrane, mora da se ukrca na noćni let (žargonski „red eye“), kako bi stigla da nastavi brojne obaveze koje je čekaju. Do tada, telefonom neprestano izdaje uputstva koleginici, s obzirom da im sutradan predstoji veliki zadatak – kod njih će, sa porodicom, u okviru turneje odsesti aktuelni ministar Čarls Kifi. Odlaganje leta zbog nevremena, nespretni i naporni putnici na terminalu, strah od turbulencija, kod Lise se pomalo stišavaju usled slučajnog poznanstva sklopljenog sa privlačnim Džekom Ripnerom (Kilijan Marfi). Njih dvoje započinju razgovor, odlaze i na piće, a kada se kasnije ispostavi da imaju susedna sedišta, Lisa pomišlja kako bi let mogao biti zanimljiviji nego što se nadala, te da je možda čak i sudbina u pitanju.
Ipak, neće proći dugo dok joj Ripner (svaka sličnost sa Trbosekovim prezimenom je namerna) ne otkrije svoj zadatak i ono što se od Lise tu traži. Kao pripadnik tajne službe, učestvuje u nameravanom atentatu na Kifija. Lisa bi trebalo „samo“ da izda zahtev za premeštajem važnog gosta u drugu sobu – u suprotnom, njen voljeni otac (Brajan Koks), na čiju se kuću upravo motri, biće ubijen. Kako ostati iole priseban na hiljadama metara nadmorske visine, u ograničenom prostoru punom različitih ljudi i sa ubicom koji pomno prati svaki vaš pokret, a pritom spasiti jedan ljudski život?
Kada imate tandem šarmantnih, talentovanih glumaca ispred, a proverenog majstora napetih priča iza kamere (Ves Krejven), ne ostaje mnogo mesta za sumnju. Autor horor-trilogije „Vrisak“ i ovoga puta pokazuje da sjajno vlada žanrom, držeći gledaoce na ivici sedišta preko mnogo „trenutaka za štrecanje“. Dramu glavne junakinje proživljavamo veoma neposredno i u celini, što nije teško, između ostalog i zahvaljujući prisustvu „magnetičnog psihopate“ u interpretaciji odlično izabranog Marfija. To posebno važi za prve dve trećine filma, koje se odigravaju u avionu i čine znatno ubedljiviji deo radnje. Dinamično, ludo i brzo, film izaziva osećaj panike, ima jasnu postavku likova, pazi na pojedinosti – a ka raspletu se kreće bez „vrdanja“. Ocena:3,5


4. “Iskrivljena ljubav” (Crooked hearts, 1991)

Zasnovana na knjizi Roberta Bozvela, drama čiji je režiser Majkl Bortman počinje u “coming out of age” stilu – naracijom glavnog lika, Toma Vorena (Pit Berg). Seća se bezbrižnih dana odrastanja, kada je lokal “Kod Hala”,  sa neizbežnim fliperima, džuboks-aparatom i crvenokosom konobaricom Džanetom (Mardž Helgenberg) - u koju je bio platonski zaljubljen, predstavljao prostor ostvarenja svih detinjih snova. Veče uoči selidbe porodice za Takomu/Vašington, Tom i mlađi brat Ask slučajno će se naći u pratnji najstarijeg, buntovnog maturanta Čarlija (Vinsent D'Onofrio), u istom lokalu. Tom postaje svedok čudne, neprijatne scene između Čarlija i Džanete, u kojoj se ime njihovog oca značajno pominje, a koja maglovito iznosi na videlo postojanje izvesne sramotne tajne. Iako još uvek nejasna, već tada počinje da nagriza dečakov doživljaj sveta; međutim, tek će kasnije, potpuno shvaćena, ostaviti posledice.
Prolazi devet godina i Tom (sada dvadesetogodišnjak) se vraća kući, nakon neuspešne godine na Berkliju. Ništa manje bitnu ulogu odigrali su neraščišćeni računi sa bivšom ljubavi Ajlin, u međuvremenu udatom za drugoga. Tomovo napuštanje fakulteta, kao i sve ostale neuspehe, porodica svejedno proslavlja – u znak snage da se prevaziđu i pobede iskušenja. Vorenovi: otac Edvard - profesor (Piter Kojoti), majka Džil, sinovi Čarli, Tom i Ask (Noa Vajli) - sada tinejdžer kao i najmlađa, jedina kći Kesi (Džulijet Luis), na prvi pogled odaju utisak izuzetno bliske i povezane porodice....čak ISUVIŠE povezane. Čarli, koji deluje kao opasnost za sve oko sebe, jedini pokušava da pobegne od toksičnog dejstva „toplog doma“, na šta i Toma odmah upozorava. Ali, njegovi destruktivni postupci samo izazivaju suprotan efekat, čineći ga „crnom ovcom“.
Istovremeno, Tom nerado prihvata (od strane majke) namešten sastanak sa devojkom Marijet (Dženifer Džejson Li), takođe povratnicom iz Kalifornije. Osim što će mu se neočekivano dopasti, ona i sama „vuče“ traume iz prošlosti, ali mizerne u poređenju sa svime što krije nasmejana „fasada“ kuće Vorenovih. Da li je Čarli negativac što tako očajnički nastoji da se otrgne? Mogu li se laži sakrivati dovoljno dugo, a  da naposletku ne zatraže naplatu u vidu žrtve?
Solidna priča sa dobro razvijenim likovima, pristojnom glumom i uverljivo razrađenim odnosima između članova porodice, ali i na relacijama: pojedinac-svet, mali grad-želja za slobodom, istina-privid. Granica između ljubavi i mržnje gotovo je nevidljiva unutar zajednice, kada težnja da se njeni članovi zaštite dovodi do veće izloženosti razočaranju, pa i pravoj opasnosti. Posebno je četvoro dece, shodno uzrastu (npr. Kesi, kao najmlađa, ujedno i najbezazlenija), ubedljivo dočaralo način na koji funkcioniše klan Vorenovih pred iskušenjima. A ona su brojna, komplikovana i proishode u odličnom epilogu. Ocena: 4


3. “Ledeno plava” (Cool blue, 1990)
Dastin Kenet (Vudi Harelson), slikar i Baz (Henk Azarija), novinar sa ambicijama da postane pisac, najbolji su prijatelji. U svojim kasnim dvadesetim godinama, žive u Los Anđelesu i, poput mnogih vršnjaka, dovijaju se na razne načine da plate stanarinu, sanjajući uspeh u svojim primarnim profesijama. Njihovi razgovori se uglavnom i „vrte“ oko (nedostatka) posla, devojaka, pristajanja na kompromise, (ne)zrelosti i opšteg osećanja neostvarenosti u životu. I dok Baz nesigurnost, ipak, prikriva ležernim, bučnim stavom, Dastin je romantičan i pomalo tradicionalan idealista. Možda i zbog toga, uporno i jednako uzaludno pokušava da proda svoja platna, baš kao što se Baz mora zadovoljiti honorarnim poslom u skarednom magazinu „Skru“.
Jednoga dana, Dastin u galeriji susreće privlačnu, zagonetnu Kristijanu (Eli Puže). Devojka ga je istog trenutka zaintrigirala, prevrnuvši mu život naglavačke pošto, nakon zajedno provedene noći, nestane bez poruke. Uveren u to da je upoznao savršenu ženu, započinje opsesivnu potragu za Kristijanom, dok iz njegove emotivne zbrke istovremeno izrasta stvaralačka inspiracija (u vidu ciklusa portreta neuhvatljive). On ne zna da je Kristijana u zavisnoj vezi sa bogatim i veoma ljubomornim Klejtonom, opterećena prošlošču i uverena da samo nepoznavanje, odnosno, tajnovitost može održati ljubav...
Ovaj vrlo atmosferičan, neobičan film, spada u grupu neodoljivo artističkih, poluanonimnih ostvarenja s početka devedesetih, sa MNOGO razgovora, a malo dešavanja. No, to nije mana, s obzirom da su junaci sa svojim svakodnevnim životima dovoljno zanimljivi i zahtevni. Mogao bi se opisati kao „simfonija boja, zvukova i dramskog iskustva alternativnog tipa“. Pre svega, tu je odlična muzika; uz nju se savršeno uklapaju divni kadrovi: zidni murali, Dastinov crveni kabriolet koji se kvari na svakom ćošku, izložbe, gradske noći…Potkrovljem u kome glavni junak stvara dominiraju tonovi plave, a scena sa istom bojom/farbom, uz prateći instrumental, suptilna je i prelepa. Prisutne su neskrivene aluzije na Pikasa („plava faza“), kroz inteligentnu razmenu replika i retro-šmek koji prožima svaki prizor.
Radnja je jednostavna, a više od ljubavnog zapleta u fokus dolazi odnos dvojice prijatelja, obeležen naizmeničnošću zavisti i saučesništva. Dastin se nalazi usred izazova modernog vremena, opterećenog diktatom brzine, novca i sebičnosti. Naročito je sjajno predstavljeno visokoparno, usiljeno izražavanje posetilaca umetničkih dešavanja. Vredi spomenuti i prilično dobre eizodiste: komičnu nastojnicu zgrade, Bazove prolazne devojke, galeristu Bruksa (koji govori uglavnom kroz aluzije na stare filmove), kritičara Pita…Obratite pažnju - iako nije naveden na špici, primetićete Šona Pena (slika gore) u zapaženoj sporednoj ulozi Fila, čudnog tipa iz bara. Dramski dijalozi učiniće da se osećate kao u pozorištu, dok skoro potpuno scenska gluma pojačava utisak o filmu kao eksperimentalnoj formi.  Ocena: 4


2. „Mlađa punoletnica“ (Young adult, 2011)
Mejvis Geri (Šarliz Teron) je tridesetsedmogodišnja spisateljica, autor romana za mlade. Iako je prelepa, samostalna i živi u velikom Mineapolisu, iz mnogo razloga se oseća frustrirano i neostvareno. Njen brak je propao, a serijal „Vejverli“, koji zapravo piše za drugoga (ona je tzv. ghost writer – „pisac iz senke“), izgubio je nekadašnju popularnost i nalazi se pred gašenjem. Kada joj na društvenoj mreži stigne vest da je njena srednjoškolska ljubav, Badi Slejd (Patrik Vilson) sa suprugom Bet (Elizabet Rizer) dobio kćerkicu, Mejvis će iz toga, nekako, zaključiti da joj je bivši zarobljen, nesrećan i „kačenjem“ fotografija zapravo, posredno, šalje poziv u pomoć.
Pakuje kofer, svoje kučence Dolčea, vraća se u rodni gradić Merkuri i odseda u hotelu. Odlučna u nameri da ponovo osvoji Badija, uverena kako su stvoreni jedno za drugo i da će baciti na kolena ostatak mizerne, palanačke sredine, Mejvis pokušava da održi stav glamurozne gošće iz velegrada. Ali, posebno usled njene ozbiljne sklonosti alkoholu, taj prikaz ne uspeva da zavara nikoga, počev od invalida Meta (Patton Oswalt), koji joj čistom slučajnošću postaje glavni savetnik. Iza besmislenih pokušaja da razori Badijev brak, Mejvis će prepoznati duboko lično nezadovoljstvo, očaj zbog protraćenih godina, usamljenost i nezrelost.
Ovaj film mi je bio zaista potreban, iz ličnih razloga i iskreno se nadam da mnogi od vas NE MOGU da se na sličnoj osnovi povežu sa pričom. Nažalost, ovakvi slučajevi su sve češći. U definitivno netipičnoj komediji (čiji je režiser Džejson Rajtman, a autor scenarija proverena Diablo Kodi), fantastična Šarliz Teron vrlo ubedljivo tumači sebičnu, ogorčenu Mejvis Geri – koja se, kako primećuju bivši sugrađani, fizički gotovo nimalo nije promenila, ali ni psihički. Beznadežno razočarana životnim ishodima, hvata se, kao za slamku, tinejdžerskih „dana slave“, u  pokušaju da se ponovo oseti dostojno i vredno.  Osvajanje Badija samo simbolizuje težnju ka utešnom vraćanju prošlosti. Njen očigledni problem sa pićem, nepriznavan kao ni psihička labilnost, postepeno i gradacijski pokazuju svoje razorno dejstvo. Odlična je korespondencija realnog delanja Mejvis sa fiktivnim likom Kendal Strikland, kraljice mature iz njenog serijala. Takođe, neprekidno odvijanje rialitija o Kardašijankama u pozadini, skreće pažnju na suštinski besmisao i beznađe. Uostalom, sam naslov aludira na žanr kojim se junakinja bavi, ali još više na njen status i stanje svesti.
Poruka je, ipak, utešna: postanimo, najpre, svesni sebe, ostavimo uspomene i okrenimo se današnjici. Drugi lek ne postoji. Ocena: 4


1. ”Don Huan DeMarko” (Don Juan DeMarco, 1995)
U trenutku kada ga od penzionisanja deli svega par nedelja, psihijatru Džeku Mikleru (Marlon Brando) upućuju mladića koji je pokušao samoubistvo. Slučaj je specifičan, pošto dotični (Džoni Dep), obučen poput Zoroa, govori kastiljanskim naglaskom i predstavlja se kao don Huan, „najveći ljubavnik na svetu“. Iako mu je prilično jasno kako pred sobom ima primer poremećaja ličnosti, doktor odlučuje da pruži šansu šarmantnom pacijentu i, bez podvrgavanja lekovima, sasluša njegovu ispovest: o detinjstvu, roditeljima, ženama i životnoj ljubavi koja ga je dovela do očajanja, dona Ani (Geraldine Pailhas). Dok ga polako obuzima pripovedana „biografija“, tako očigledno zasnovana na Bajronovom romanu i prepuna anahronizama, uloge lekar-pacijent se preokreću.  Mikler i sam počinje da prihvata lekcije od mladića, iznova otkrivajući životni elan, strast prema supruzi Merilin (Fej Danavej), a iznad svega ljubav kao pokretačku silu.
„Don Huan DeMarko“ je u svakom pogledu neuobičajena romantična priča (režiser: Jeremy Leven), koja dosta uspešno adaptira legendu u savremeni svet i kontekst – pritom, dosledno (kroz preuzete epizode) poštujući komični ton romana „Don Žuan“. Lišen emocija, moderni čovek se čak i stidi svega što naš „Don Huan“ pokušava da vrati i na šta svojim ekscentričnim istupima uporno skreće pažnju. Mada ponekad pretera sa sentimentalisanjem (opet, namerno; ali, ako niste romantični – kao što ja nisam – par puta možda doživite transfer blama), poenta njegove „predstave“ je više nego jasna, baš kao i simbolika maskiranja, uz želju da identitet preinačimo u nešto veće, uzbudljivije, lepše. Uprkos tome što su Brando i Danavejeva uobičajeno briljantni kao sredovečni bračni par, zvezda filma je, u svakom pogledu, Džoni Dep. On naprosto zadivljuje, što glumom, što lepotom – i ako me pitate koji je to film posle koga sam se, još kao klinka, ZALJUBILA u ovog glumca, evo odgovora. Naklonost još uvek traje. Isto tako, koliko god se muzička tema Brajana Adamsa, „Have you ever realy loved a woman?“, već svima popela na glavu, mora se priznati da sasvim odgovara ostvarenju, doprinoseći njegovoj senzualnosti, latino-privlačnosti i egzotici.
I zapravo nije ni bitno da li je DeMarko rođen u Kvinsu ili meksičkoj provinciji, je li mu otac nastradao u dvoboju ili u saobraćajnoj nezgodi, niti da li je don Oktavio de Flores zaista klinički psihijatar, a „dona Ana“ obična devojka sa duplerice (iskreno, moj utisak je uvek kako „i nije baš neka“, za razliku od Talise Soto – u ulozi done Hulije, prve ljubavi). Ne mari ni da li je Mikler stvarno „poblesavio“ i „podetinjio“ usled uticaja neznanca sa plaštom (koji, uzgred-budi-rečeno, neskriveno uživa u poigravanju sa ostalima i njihovom čuđenju!). Sve te donkihotovske halucinacije u jednom trenutku će se ispostaviti životvornijim i smislenijim nego što je suvi racio bolničke komisije koja odlučuje o zadržavanju ili otpuštanju pacijenta. 
U tom smislu, epilog je adekvatno zamagljen po pitanju sudbine mladića i njegove zamišljene drage – baš kao i ključnog odnosa ideala i realnosti koji dominira pričom. Sa druge strane, prilično je određen za doktora i njegovu suprugu, „stvarnosne“ ljude koje je tuđa, naizgled smešna i besmislena iluzija (?) vratila jedno drugom. Ocena: 4,5



12 коментара:

  1. I meni je ''Jedi, moli, voli'' film bio predugačak, mada zaista volim Džuliju Roberts. Knjige sam se otarasila jer me glavna junakinja (ili sama autorka, kako god) nervira, neprestano se prenemaže i sa svoje 32 godine ne zna šta hoće. Plus, u jednom pasusu se hvali kako je društvena i sa svima može da se sprijatelji ''čak i sa srpskim ratnim zločincem'' - meni je i to zasmetalo.

    Volim Rejčel MekAdamas, tako da ću svakako pogledati Red Eye, kao i ovaj film sa Šarliz. Don Huana sam gledala dva-tri puta (treba li da pišem da je to zbog Depa?)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ista stvar, mnogo volim Džuliju i trudim se da pogledam svaki njen film jer mi je nekako neodoljiva, prirodna i zrači pozitivnom energijom. "Jedi, moli, voli" mi se sviđa samo sa vizuelnog aspekta, jer su predeli mnogo lepi, odmor za oči i dušu. Možda u nekom trenutku pročitam i knjigu, čisto da upotpunim/potvrdim utisak, ali tačno znam da bih isto reagovala kao i ti.:)

      Verujem da će ti se oba filma dopasti, javi utiske :), a Džoni je stvarno neodoljiv. Plus, bilo mi je zanimljivo što se, u scenama kada je skriven u haremu i našminkan, posebno vidi koliko Lili-Rouz liči na njega! Vanesina građa i kosa, Džonijevo lice/glava. Lepa devojčica, a ima i na koga da bude.:)
      Hvala mnogo na čitanju.:)

      Избриши
  2. Od svih filmova koje si navela, gledala sam samo Young Adult, na koji sam potpuno zaboravila, i Jedi, Moli, Voli, koji nikad neću zaboraviti.

    Jedi, Moli, Voli sam pogledala odmah pošto sam pročitala knjigu, ne znam ni sama zašto, jer je knjiga bila čisto gubljenje vremena. Valjda sam se nadala da će film biti bar vizuelno lep (što jeste), pa će estetikom nadoknaditi svo to izgubljeno vreme i upalu očnih mišića izvazvanih kolutanjem na svakoj drugoj rečenici. Ukratko, ne savetujem ti da uzimaš knjigu uopšte, jer, verovala ili ne, film je zapravo bolji od knjige, bar po mom skromnom mišljenju. A razlog zašto nije preneo bilo kakvu poruku je zbog toga što nikakve poruke ni nema :)

    Ako te baš interesuju detalji:

    https://stshbook.blogspot.rs/2015/06/jedi-moli-voli-elizabet-gilbert.html

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pogledaću tekst, hvala na linku, nadala sam se da je knjiga iole bolja od filma (kao što je sa "Divljinom" slučaj), ali izgleda da je beznadežna priča potpuno.:)

      Избриши
  3. Od navedenih gledala sam "Jedi, Moli, Voli" koji me je, takođe, uspavao sa svojom previše razvučenom radnjom bez poente. Knjigu sam batalila nakon 60tak strana, Liz mi je bila toliko iritantna da nemam reči, jednostavno nisam mogla da se poistovetim ni sa jednim delićem priče. "Tri muškarca i mala dama" je ok, ali je prvi deo daleko bolji, interesantniji. U Džonija sam se i ja zaljubila zahvaljujući upravo pomentutom filmu. Divan je <3 Setim ga se kad god čujem Brajanovu pesmu.

    Nisam znala da je Dijablo Kodi pisala scenario za film "Young Adult", hvala na preporuci, stavljam na listu. :)

    ОдговориИзбриши
  4. Isti utisak nam je za Jedi, moli, voli. Ni ne trudi se da čitaš knjigu, ja sam prvo knjigu pročitala, čim je izašla, pretenciozno sranje bogatog, belog srednjeg staleža.
    Slažem se i za drugi deo Tri muškarca i beba, nekako su mi simpa ti filmovi iz osamdesetih, doduše naivni, ali i dalje simpatični i zabavni.
    Uf, ovaj Noćni let sam htela da gledam samo zbog Kilijana, ali nikako da pogledam, valjda zato što bih za njega navijala tokom filma. :D
    Young Adult me je baš nekako dojmio, iako su ga reklamirali kao komediju, meni to nimalo nije bio, više neka drama o životu i nespremnosti na isti, koju svi ponekad možemo osetiti.
    Don Huan jedna od boljih uloga Džonija, dok nije postao karikatura sebe, pesma iz filma predivna.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Potpuno se slažemo u svemu, upotpunila si mi utiske, hvala.:)*
      Da, baš to, "Young adult" uopšte nisam doživela kao komediju, naprotiv, bio mije čak tužan film u neku ruku...

      Избриши
  5. Odlična lista, uvek me raduje ova rubrika :)
    Ja sam Jedi, Moli, Voli čitala nisam gledala film sto godina i zaboravila sam mogla bih da ga odgledam čitsto da vidim koliko se razlikuje. Ali ono što mogu da ti kažem je da knjiga ima preko 100 glava na kojima poenta baš i ne postoji. Uglavnom su scene prazne -Elizabet sedi i jede u Italiji i komentariše hranu, Elizabet hoće da je neki momak poljubi ali neće jer je možda čeka dečko u Njujorku a možda je i ne čeka. Indija -to je brale tak smorno a Bali je tek pitaj Boga dakle manje-više isto.
    Ja mora da sam jeidna koja nije gledala film "tri muškarca i baba" nekako slabo poznajem komedije '80ih mada ono što sam gledala volim :)
    Red Eye je bio prvi film u kome sam gledala Kilijana (moje razočarenje kada sam shvatila da on nije Silijan je veliko) Marfija i zato mi je jako drag mada objektivno ima dosta mana.
    Bože ovakvog Vudija nikada nisam videla ovde mora da je bio baš baš mlad inače genijalan glumac Cool blue ide na listu :)
    Don Huana obožavam prvi film nakon kojeg sam bila strašno zaljubljena u Džonija Depa i dan danas ga jako volim.
    Odlična filmska lista uvek uživam u tovjim listama i meni definitivno omiljena rubrika na blogu :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znam, znam, zato mi je uvek i izazov da odaberem naslove koji će biti interesantni, a raznovrsni.:) Drago mi je da te nisam razočarala ni ovoga puta!:)
      Joj, da, vidim da nam je svima manje-više isti utisak:što kaže Ivana, sranje za američku belačku višu klasu...uz to, razvučeno i dosadno. Moja koleginica je tada, posle bioskopa, ukratko ovako opusala film: Elizabet se prvo sat vremena prežderava u Italiji i ugoji se k'o krmača, onda ide u Indiju i moli, jel'te, pa na Baliju voli.:))))
      Gledaj "Tri muškarca i BEBA" (pretpostavljam da je greška u kucanju, mada i baba zvuči zanimljivo :); možda bi mogli da snime treći deo, haha), mnogo sladak filmić - ovaj nastavak možda nije ni bio potreban.
      E, ja isto tek pre neki dan saznala da je Kilijan, a ne Silijan, haha, a meni lepše zvučalo ovo prvo.:) Film ima mane ali je meni isto super zbog njih dvoje, oboje su mi divni.
      Vudi je ovde bio baš mlad i film je skroz umetnički, sigurno će ti se dopasti, jako je neobičan.:) Ali, teško se nalazi, ne znam ima li igde na Netu pošto je valjda izašao kao TV/VHS, ja sam ga gledala na televiziji (AMC na kablovskoj).
      Sve smo, izgleda, zaljubljene u ovakvog Džonija.:))))
      Hvala ti mnogo, mnogo.:****

      Избриши
  6. Jaooo, Isidora, ali sad bi baš bila fora da ti se svidi knjiga ''Jedi, moli, voli'' i napišeš super prikaz koji će nas sve navesti da preispitamo svoje stavove :-D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nije isključeno!:)))
      Al pazi, toliko me sama polazna situacija junakinje iziritirala, da bi bilo pravo čudo kada bi kao rođeni "proleter" razvila empatiju, pa i podršku, prema njoj. Doslovno bi morala da me RASPAMETI za tako nešto.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...