piše:
Isidora Đolović
Zagledate
li se, ponekad, u osvetljena stakla komšijskih soba, pitajući se kakve male ili
velike lične drame tamo upravo traju? Pruža li vam svest o tom neznanom
sapatništvu izvesnu utehu i podstrek ljudskosti, sveprožimajuće osećanje
bratstva? Možda se italijanski pisac Lorenco
Marone rukovodio sličnim mislima, stvarajući roman interesantnog, a tako
običnog naslova – „Sitnice koje život
znače“. Kod nas, za prošlogodišnji prevod i izdanje zaslužna je „Dereta“.
Korice
pokazuju pročelje jedne višespratnice, iza čijih prozora svaki stan krije
živote srećnih ili tužnih, usamljenih ili samoće željnih ljudi. Nekolicinu
takvih upoznaćemo zahvaljujući Čezaru Anuncijati, koji se na zalasku života, iz
dotadašnje „autistične“ egzistencije, otvara prema bližnjima. Shvatiće šta sve
i koliko to svako od njih trpi, prećutkuje, sanja; saznaće u čemu je lepota i
kako život čine upravo te male stvari
iz naslova. Na točku sudbine, svako je čas pobednik, čas poraženi, a
približavanje takvog stanovništva i sugerisano prihvatanje svakodnevnih patnji
i radosti kao dela kruga postojanja, zasigurno čini veći deo formule uspeha
Maroneove knjige, najpre u rodnoj Italiji, potom i u ostatku sveta. Pridobio me
već uvod (nazvan „Objašnjenje“), sjajno nagovestivši crnohumorni ton ovog
simpatičnog romana:
Moj
sin je homoseksualac.
On
to zna. Ja to znam. Ipak, nikad mi to nije priznao. Ništa strašno, mnogi čekaju
da im roditelji umru da bi mogli da se opuste i u miru žive sa svojom
seksualnošću. Samo što sa mnom neće ići, ja nameravam još dugo da živim, bar
još desetak godina. Dakle, ako Dante želi da se emancipuje, moraće to da uradi
mimo dolepotpisanog. Ne pada mi na pamet da umrem zbog njegovih seksualnih
sklonosti.
Čezare
Anuncijata (77), penzioner iz Napulja, okoreli cinik, glavni je junak (iako se
svim silama trudi da ne deluje tako!) i pripovedački glas ove priče. Odlučuje
da iskoristi preimućstva tzv. „trećeg doba“ – podrazumevano poštovanje i,
naspram toga, odsustvo odgovornosti starih. Čezare ustaje rano, ne sanja, ali
često otplovi za prijatnim sećanjima, sve do detinjstva. Omiljena navika mu je
igra lažnog predstavljanja, najčešće kao šefa policije ili generala u penziji,
mahom pred taksistima, što mu je više puta pomoglo da završi kakav hitan posao!
Već pet godina udovac, posle smrti supruge Katerine viđa se sa bivšom
negovateljicom, zapravo prostitutkom. U noćima nesanice, koje su česte, društvo
mu pravi komšijski mačor Fafi, gost svakog stana sa otvorenim kuhinjskim
prozorima.
Iako
nastoji da deluje nezainteresovano i pomalo mizantropski, njegov svet čini
nekoliko ljudi bez kojih, uprkos svemu, teško može da zamisli dan. To su, pre
svega, kći Zveva – pravnica i možda preljubnica, unuk Federiko (obično saučesnik
u lutanjima gradom, pri čemu na videlo izbijaju sve sličnosti dece i staraca) i
sin Dante, gej-galerista. Pošto je već sama koralna
košulja brižnog naslednika, za oca jasan pokazatelj sklonosti ka istom
polu, Čezara izluđuje što Dante godinama krije ovaj važan podatak od njega. Mada
se nikada nije naročito trudio da ispita, kamoli preinači razloge te
otuđenosti, u dubini duše bi voleo da je malo bliži sa svojim potomstvom. Zatim,
tu su mu pomenuta intimna prijateljica Rosana – sredovečna prostitutka; susetka
Eleonora Vataljano – tipična jezivo zapuštena starica sa mačkama, čija
bratanica već planira da proda njen stan; simpatična, ali ne naročito ljubazna
nova susetka, Ema i njen zagonetni suprug, za koga Čezare osnovano sumnja da je
tuče; te Marino, najstariji prijatelj, koji već neko vreme ne izlazi napolje.
Junakovo viđenje svakog ponaosob zanimljivo je i duhovito, a izdvajam ono koje
me najviše zabavilo:
Marino
je jedan od onih matorih gnjavatora koga unuci zavitlavaju, onaj koji stalno
ponavlja jedno te isto, ne čuje, ne razume jezik mladih i ne zna da koristi
kompjuter. Međutim, za razliku od mnogih svojih vršnjaka, on ima kompjuter,
ponosno ga je izložio na stolu svoje male radne sobe.(...) Marino je prevalio
osamdesetu, iz usta mu se širi gadan zadah, bez veštačke vilice ne može da
izgovori nijedan slog, a događa mu se i da se upiša. Ukratko, težak slučaj. S
druge strane, moj prijatelj je duša od čoveka i ponekad mi dobro dođe njegovo
društvo (...) zato što, premda ne čuje, pripada onom retkom soju ljudi koji
umeju da slušaju, a ponekad čak i daju dobar savet.
 |
| pisac sa originalnim izdanjem |
Suočen
sa svim pojedinačnim problemima koji tište ljude oko njega, Čezare je rešio da
se napokon umeša i preduzme ono što je u njegovoj moći, ne bi li bar nekima pomogao.
Vrlo duhovito prikazuje sve te jednostavne, poznate situacije i tipove ljudi,
što otkriva bliskost prepoznavanja, ali i svakidašnju, svedenu oštroumnost. U njegovom
pogledu na svet preovladava (auto)ironija, pa Čezare kao da namerno vidi samo
mane – kako lične, tako i svoje dece i okruženja. Međutim, iza hladnog i
podrugljivog stava krije se osećajna duša, a iza kajanja zbog promašenog i
propuštenog života – tuga što nije na vreme pokazivao osećanja, govorio i činio
ono pravo u pravi čas. Zato će sada, lišen potrebe za držanjem stava, osokoljen
slobodama starosti, manjkom preostalog vremena i odgovornosti da ikome više
udovoljava, povlačiti poteze koji popravljaju stvari.
Poslednjih
godina sam se toliko trudio da stvorim lošu sliku o sebi, da više nema nazad.
Umreću ciničan i podrugljiv.
Prvi
korak povezivanja sa svetom postaje zavereničko (dakle, u nespretnoj saradnji sa
Marinom) sastavljanje anonimnog pisma upozorenja, namenjenog nasilniku od preko
puta. Sledi angažovanje Zveve na slučaju Rosaninog sina, uz šta će poraditi i
na rešavanju Eleonorinog stambenog pitanja. Usput, namerava biti pažljiviji
prema Rosani i, naravno, nastojati da bude otvoreniji prema deci – jer je
celoga života krutim držanjem potiskivao ponos, naročito na Dantea. S druge
strane, svest o propustima usled favorizovanja kćerke, narušila je njenu
odraslu ličnost i odnos sa roditeljima, učinivši Zvevu histeričnom,
nezadovoljnom i naprasitom ženom. Svoju vezu sa Rosanom, Čezare upoređuje sa „ljubavlju dvoje klovnova“,
tužnom predstavom mlitavih tela koja se gade samih sebe – ali, ta ista žena
jedina ume da ga nasmeje i učini da se oseća „čak druželjubivo“. Zbog toga i
on, po prvi put za dve godine, želi da sazna što više o njoj, pomogne i iskreno
saoseća. Sin joj je radnik „na crno“, ostao bez posla i sredstava za
izdržavanje troje dece, uz to prekinuvši kontakt sa majkom nakon otkrića čime
se već tri decenije bavi kako bi mu pomagala. Svaka egzistencija krije poneki
uzrok tuge koja leži na srcu, ali je sa različitim uspehom podnosimo i
maskiramo. Istovremeno, u svemu je moguće prepoznati, vrednovati i iz sve snage
prigrliti poneku, življenja vrednu, “sitnicu”. Čezare će postepeno i sam doći
do ovog zaključka, neprimetno pretvarajući svoj dotadašnji “spisak uvreda” u
listu onoga što istinski voli.
Kad
se previše približiš nekome koga duša boli, počne i tebe da žiga.
 |
| Bella Napoli... |
Dok
čitamo o njegovim sadašnjim poduhvatima, Čezare nam ispoveda i mladalačke
epizode, poput tri propuštene prilike sa ženama – tri neprežaljene ljubavi;
neme dijaloge koje i dalje vodi sa Katerinom u praznom stanu, uz pomešano
prebacivanje i nedostajanje; očinsku vezanost za nesrećnu mladu Emu; čime u
prozu ulaze, neočekivani i time efektniji, osećajni tonovi. Neuvijeno govori o
ličnim staračkim ekscentričnostima, komšijskom mentalitetu Napuljaca (npr. bakalinu,
mesaru i piljaru, koje zove dobar, loš,
zao!) i specifično negovanoj, sopstvenoj sociopatiji. Kako poglavlja
odmiču, priča se razvija iz cinične, ali tople i pomalo neozbiljne, u istinski
potresnu, teskobnu i naprosto željnu srećnog razrešenja.
Treba
na vreme da naučimo da posmatramo tuđe živote, da ne bismo neopravdano kukali
na svoj.
Ukoliko
vam se dopada „Otmenost ježa“, ne dvoumite se mnogo. Svideće vam se i ovaj
životan, nadasve realan roman, između smešnih i tužnih epizoda, ispunjen
jednostavnim - a iskustvenom mudrošću bogatim zaključcima, pravim lekcijama iz
solidarnosti.