недеља, 02. јул 2017.

Junski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) “Neko kao ti” (And then came love, 2007)

Uvek zauzeta samohrana majka, uspešna novinarka Džuli Dejvidson (Vanesa Vilijams), nakon što joj se školski psiholog požali na sve agresivnije ispade šestogodišnjeg sina Džejka, odlučuje da sazna ko mu je biološki otac i postoje li možda genetske predispozicije za problem hiperaktivnosti. Naime, Džuli se svojevremeno podvrgla veštačkoj oplodnji, ne želeći da čeka na pravog muškarca koji se možda nikada neće ni pojaviti. S vremenom, ova odluka prozašla iz težnje za apsolutnom samostalnošću počinje da pokazuje mnoge nedostatke, dok pritisak koji majka vrši na nju i sve veća potreba za očinskom figurom u vaspitavanju dečaka, lome Džulinu volju za nezavisnošću.

Dok se koleba da li da prihvati bračnu ponudu svog aktuelnog momka Teda (Majkl Boutmen), neočekivano počinje da se zbližava sa upravo otkrivenim donatorom sperme. On je Pol Kuper (Kevin Denijels), „gubitnik“, sin uspešnog advokata i glumac u pokušaju, koji ništa ne sluteći, postaje neka vrsta dadilje za Džejka, osvojivši najpre dečakovo srce. Inače, Džuli dva puta sedmično piše kolumnu pod nazivom „Izbori“, kojom kao da opravdava sopstvene životne poteze, sve dok se njihova ispravnost ne dovede u pitanje. Da li je bila sebična? Šta je najbolje za dete?
Mora se priznati da su glumci svetla tačka vrlo trapavo postavljene radnje, neubedljivog scenarija i slabe priče prepune „rupa“. Pre svih, pokretačku snagu predstavlja Vanesa Vilijams, koja je prelepa, zrači i odlično se snalazi u svojoj ulozi. Međutim, ni pored dopadljivosti angažovanih za mali broj likova, odnosi među protagonistima su ispunjeni nelogičnostima, neubedljivo motivisani, često izbacuju iz takta svojom besmislenošću, a da ne pominjem koliko je problematična ideja da se sreća za dete krije jedino u porodici po krvnom srodstvu. Glavna junakinja, Džuli, očajnički se drži samodovoljnosti, iako očigledno puca po svim šavovima, a (kranje iritantno!) sinovljevo ponašanje joj jasno pokazuje kako postoji nešto što im fali. Međutim, nije najbolje prikazano zašto se naprečac vezuje za problematičnog, na momente čak agresivnog Pola, odbacujući kandidata broj dva – Teda, koji je sasvim OK lik, sa karijerom i iskrenom voljom da se dopadne dečaku, prilagodivši svoj život eventualnom porodičnom. Romansa, odnosno simpatije u povoju nisu opravdane odgovarajućim razlozima, kamoli u skladu sa ono malo vidljive psihologije likova. Džuli deluje prilično neodlučno u datoj situaciji, uprkos silnom upinjanju da to prikrije svojom uobičajenom samouverenošću, što je Vanesa odlično prenela. Ponavljam, zaista solidna gluma koja, nažalost, nije bila dovoljna da „izvuče“ mlaku pričicu. Ocena: 2

6) „Kod kuće je najlepše“ (Failure to launch, 2006)
Trip (Metju Mekonahi) je tridesetpetogodišnjak sa dobrim poslom i čestim promenama devojaka. Svaki put kada se veza učini suviše ozbiljnom, primenjuje istu taktiku, dovodeći izabranicu u svoju veliku, lepu kuću – nakon čega obično dotične pobegnu glavom bez obzira. Razlog je u činjenici da Trip i dalje živi sa roditeljima, uživajući u tzv. „zoni komfora“ iliti produženog puberteta, baš kao i njegovi nerazdvojni ortaci, Ejs (Džastin Barta) i Demo (Bredli Kuper). Međutim, iako deluje da je brižnoj majci (Kejti Bejts) i ocu zadovoljstvo dvoriti već prezrelog jedinca, njima to, zapravo, strašno smeta. Konsultujući se sa nekolicinom prijatelja koji su nedavno uspešno rešili isti problem, angažovaće stručnjaka za prevaspitavanje „maminih sinova“ i njihovo osposobljenje za napuštanje porodičnog gnezda. Fraza iz naslova, doduše samo u engleskom jeziku, odnosi se upravo na proces bezuspešne integracije u svet odraslih.
Taj stručnjak je šarmantna Pola (Sara Džesika Parker), sa zadatkom da osvoji „pacijenta“, podstičući ga da se što pre svojevoljno osamostali. Privatno, uigrana dama stanuje sa uvek ogročenom cimerkom Kit (Zui Dešanel), opsednutom ubistvom dosadnog drozda (iliti ptice rugalice – pri čemu ne razume aluziju na ime romana!) sa drveta ispred kuće. Poli uopšte neće biti teško da, primenom već ustaljenih koraka, pridobije Tripovu naklonost, ali ubrzo shvata kako on baš i nije tipičan slučaj kakav je očekivala...
Romantična komedija, koja počinje zaista dobro i zanimljivo, do kraja sve više počinje da nervira. Najveći plus odlazi standardno sjajnoj Kejti Bejts i beskrajno simpatičnoj Sari Džesiki, čiji osmeh i umilni glasić zaista mogu da otope i najhladnija srca. Nije loš ni Mekonahi, mada je ovo tip uloga kakve je mnogo puta odigrao pre nego što je (srećom!) počeo da se dokazuje kao ozbiljno dobar glumac. Ostalo je već uobičajeno, do blage iritantnosti: fazoni sa napadima (inače pitomih) životinja na glavnog junaka; raskrinkavanje laži i javna pomirenja, uz voajersku podršku čitave ekipe; pomoć od strane dečačića druge rase; Dešanelova koja igra samu sebe; nelogični izbori (npr. iako Kit isprva pokazuje interesovanje za Demoa, kasnije iz potpuno glupavog razloga „pada“ na blago retardiranog Ejsa – a ispostaviće se da je seks lek za sve njene frustracije: doviđenja, mozgu!). Sve u svemu, lagan filmić koji ipak ne uspeva da se zadrži na nivou solidno smešnog i prelazi u banalnu, više ne tako zabavnu priču. Ocena: 2,5

5) „Kralj Artur“ (King Arthur, 2004)
Tokom boravka na britanskom ostrvu, rimska vlast je uvela neku vrstu „danka u krvi“, obavezujući lokalne sarmatske ratnike ne samo da se bore za njih, već i da njihovi sinovi to isto čine u određenim rokovima. Period od dugih petnaest godina službe došao je do kraja i, širom zemlje čuveni vitezovi, predvođeni zapovednikom Arturom/Artorijusom Kastusom (Klajv Oven) jedva čekaju povratak porodicama. Na kontinentu je, u međuvremenu, uveliko započelo rastakanje rimskog carstva pred upadima varvarskih plemena kroz „vrata naroda“, pa se legije povlače iz Britanije. Ipak, mimo dogovora, usloviće slobodu Artura i njegovih ratnika još jednom, poslednjom misijom. Reč je o prevođenju (jedine preostale) rimske plemićke porodice sa severa na bezbednu teritoriju, naročito Alekta - papinog kumčeta i verovatnog naslednika Svete stolice.

A severno, iza Hadrijanovog zida, sa dve strane im prete starosedeoci: krvoločni Sasi (Saksonci) sa kraljem Serdikom (Stelan Skarsgard) na čelu i Briti (zbog ratničkih boja koje nose) zvani „Modroglavi”, predvođeni druidom Merlinom (Stiven Dilejn). Pošto se prilikom izvršenja ovog zadatka bude uverio u lažljivost biskupa Germanusa (Ivano Mareskoti) i propadanje obećanog „zemaljskog raja“ u vidu Rima, Artur će – naročito zahvaljujući hrabroj zarobljenici Ginevri (Kira Najtli) i harizmatičnom Merlinu, shvatiti šta mu je istinska misija i osetiti u žilama onaj keltski deo krvi, nasleđen od majke.
Ova verzija priče o kralju Arturu, legendarnom začetniku samostalne Britanije, umnogome se razlikuje od uobičajenih. Naše (i filmadžijsko) viđenje vitezova Kamelota obeleženo je oblikovanjem mita tokom srednjeg veka, ali se ovoga puta reditelj Antoan Fukva vratio  izvorištu. Vizuelno, tematski i hronološki, njegova reinterpretacija je dosta slobodna, a sa upadljivo više oslanjanja na pagansko nasleđe, pogoduje načinu na koji je Bernard Kornvel predstavio arturijansku legendu kroz književnu trilogiju „Hronike gospodara rata“. Dakle, svi poznati akteri su tu, uz pojačanja iz nekih drugih vremena i priča: Gavejn, Galahad, Lanselot, Tristan, Dagonet, Bors – ali, nisu uglađeni, uredni, obrijani, naprotiv. Ovo je rani srednji vek, divlji ratnici se skrivaju po jednako nepristupačnim šumama, živi se kratko i neizvesno, brutalnosti su deo svakodnevnice. Ginevra nije nežna, bespomoćna gospa, već britska ratnica, veoma odlučna i zadivljujuće domišljata; Merlin je takođe dosta živopisniji. Ipak, svima su karakteri uglavnom u skladu sa uobičajenim oblikovanjem: Artur je čestit, požrtvovan, uzorni budući kralj; .ljubav sa Ginevrom nenarušena sugerisanom iskrom privlačnosti prema Lanselotu (Ioan Gruffud), vešto povezanom uz rivalstvo-u-prijateljstvu sa Arturom. 
Klajv Oven se dosta dobro snašao u ulozi Artura, Kira je sasvim jedinstvena, drugačija Ginevra; „kralj Stanis“ ubedljiv kao Merlin, a najviše iznenađuje Mads Mikelsen kao nikad mračniji sokolar Tristan. Za muziku se pobrinuo provereni majstor Hans Zimmer, a lokacije snimanja su autentične: Engleska, Irska i Vels. Kada se sve sabere i oduzme, film je solidan, ali nekako nerazrađen u pogledu priče, akcije, scena borbe. Usled toga, ostavlja utisak nedovršenosti i neujednačenosti, mada me nije razočarao kao ljubitelja ove tematike. Ocena: 3,5

4) „Svadbeni pevač“ (The Wedding Singer, 1998)
Priča počinje 1985. godine, kada su se na jednom venčanju upoznali Robi Hart (Adam Sendler) i Džulija Saliven (Dru Barimur). On je svadbeni pevač, ljubazan i fin momak, nekada frontmen amaterskog hard-rock benda, upravo pred ženidbom. Ona je stidljiva konobarica, koja se dve godine nada da će je momak zaprositi i već gubi strpljenje. Dok se smeju nastupu problematičnog devera, koga epizodno tumači Stiv Bušemi, dogovaraju se da Hart bude zadužen za muziku kada Džuiji bude došlo vreme za slavlje. Ali, pošto ga verenica Linda ubrzo ostavi pred oltarom, željna perspektivnije budućnosti i nezadovoljna onim što je u međuvremenu njen momak postao, Robi očajava. S obzirom da više nije u stanju da „tezgari“ na svadbenim prijemima, a da ih ne upropasti svojom ogorčenošću, njegovi konkurenti zadovoljno trljaju ruke, dok samom Robiju delokrug postaje prilično ograničen, uglavnom na bar micve.
Za to vreme, Džulija će napokon dočekati sudbonosno pitanje i podsetiti Robija na obećanje. S obzirom na promenjene okolnosti, on joj ne može uslišiti želju, ali prihvata da pomogne u organizovanju proslave, koja će se održati za tri meseca. Mladoženja Glen Gulija (Metju Glejv) ionako nema strpljenja, ni interesovanja za sve to. Družeći se sa Robijem, Džulija će pokušati da mu uzvrati uslugu kroz ohrabrivanje da prevaziđe fazu ekstremne razočaranosti u ljubav, ali i ostvari davno zanemareni san o stvaranju autorske muzike. Robiju je i samom već dosta života kod sestre i zeta, držanja časova pevanja bakici iz komšiluka, Rozi, za - ćufte, kao i nećaka koji ga zezaju da je „na ivici nervnog sloma i zreo za ludaru“. Uz to, kako vreme odmiče, uviđa da nabusiti japi Glen i nije baš najbolji izbor za njegovu novu prijateljicu, što simbolično potvrđuje i komično rimovanje njenog imena sa budućim prezimenom.
Ovo je vedra komedija, puna bezazlene ironije i komike koja se pametno prepliće sa ozbiljnim temama vernosti, (prirode) zaljubljenosti, (emotivne) zrelosti, odnosa između materijalnog i snova. Vodeći tandem je izrazito simpatičan i odlično usklađen, a dopadljivi su i sporedni likovi, posebno Džulijina cimerka Holi (Kristin Tejlor) i Robijev najbolji drug Semi (Alen Kovert). Za ljubitelje osamdesetih, tu je mnoštvo zabavnih aluzija, kojima se ova decenija istovremeno (sa ukusom i merom) karikira i slavi, dobrog humora, prepoznatljivog imidža i mnogo, mnogo dobre muzike. Primera radi, klavijaturista i povremena Robijeva vokal-zamena je  (Boj)“Džordž“(Aleksis Arket), sa uvek istom numerom na repertoaru – „Do you really want to hurt me?“ U trenutku kada se Robi prepušta patnji, na televiziji ide spot „White wedding“; prilikom dvostrukog izlaska, Džulija i Holi u klubu ekstatično pevaju „China girl“ i komentarišu Bouvija; sve je odlično uklopljeno uz situacije koje su zadesile likove, uključujući i gostovanje samog Bilija Ajdola, u prvoj klasi aviona za Las Vegas! Zaplet je tipičan, sa nesporazumom, jurnjavom i razrešenjem u poslednji čas, ali svejedno zabavan i neodoljiv. Film za nostalgičare, podsećanje na Sendlerov komičarski talenat. Ocena: 4

3) “Lepotica i zver” (Beauty and the beast, 2017)
Kada Holivud počne sa ekranizovanjem, bolje reći – oživljavanjem crtanih filmova, imate prilično pouzdan znak da su originalne ideje presušile. Seta za provereno omiljenim ostvarenjima pokazala se, više puta, kao brz i nepogrešiv izvor zarade. Iako postoji mnogo igranih verzija francuske bajke “La belle et la bete”, koje se praktično svake tri-četiri godine pojave na velikom platnu, ovoga puta je reč o direktnom rimejku Diznijevog dugometražnog crtaća s početka devedesetih. Na ovaj film se, upravo zbog omiljenosti i opšteg (preteranog?) uzdizanja animirane verzije, dugo čekalo i naposletku burno reagovalo povodom svakog detalja, počev od izbora glumice za jednu od naslovnih uloga. Komentari koji se, od zvaničnog izlaska pred gledaoce, mogu čuti, uglavnom  variraju između oduševljenja i razočaranja, pa je samim tim jedini način da formirate lični sud – pogledati film, pažljivo, od početka do kraja. Čak ni to ne garantuje da će vam utisci biti pomireni.

Priča je više nego poznata, sa izuzetkom nekoliko dopuna, manje-više preslikana iz animirane prethodnice, pa u tom smislu ne donosi ništa novo. Bel (Ema Votson) živi u malom francuskom selu, kći je lokalnog naučnika – ovde umetnika Morisa (Kevin Klajn), udovca. Voli da čita i mašta o nečemu većem, značajnijem od njenog provincijskog okruženja, osećajna je i romantična. Zbog toga što joj je glava stalno „u oblacima“, pogled uperen u knjigu ili daljine, a dobra udaja ni na kraj pameti, barem ne kao glavna preokupacija, ostali seljani je smatraju čudakinjom. Reputacija koja je prati, a u kojoj Bel pomalo uživa, nimalo ne smeta vojničini Gastonu (Luk Evans). Rešen je da se njome oženi, iako devojka stalno odbija njegove neotesane pokušaje udvaranja. Prilikom jednog službenog puta, Moris zapada u nevolju zbog želje da ispuni kćerkinu skromnu molbu. Pokušaj da ubere ružu iz vrta oko napuštenog i očigledno ukletog zamka, koštaće ga slobode. Bel pristaje na razmenu i, kako bi spasila oca, postaje zarobljenica Zveri (Den Stivens), stupivši tako u čudni, začarani svet, čije je vreme istovremeno zaustavljeno i uslovljeno davnim prokletstvom.
Danas verovatno najpoznatija, Diznijeva verzija dobija svoju živu kopiju, osmišljenu kao mjuzikl. Čemu sve to, zapitaće se mnogi? Jer, zaista, sve je već viđeno i možda još bolje u samom originalu. Ono što film Bila Kondona  donosi, pre svega je lepo podsećanje (nama koji smo uz crtani rasli) ili novo otkrivanje (klincima koji dolaze) priče „stare kao vreme“. Oživevši uspomenu, dopunjenu određenim politučko-korektnim novotarijama koje su, meni lično, bile suvišne, pruža sadržaje zasnovane na nekim klasičnim, pozitivnim i maštovitim. Evidentno je da su se tvorci filma zaista potrudili da sve izgleda ovako koloritno, razigrano, zabavno i ponajviše NOSTALGIČNO. Uz to, iz današnje perspektive zapažam neke nove aspekte radnje.
Primera radi, u vizuelizaciji će neki od vas možda primetiti elemente koji asociraju na Minotaurov lavirint (u sceni prvog susreta Bele i Zveri, pred tamnicom), mjuzikl „Moje pesme, moji snovi“ (Belina pesma na livadi), Zlatokosinu kulu (prvi pokušaj bekstva, kroz prozor). Zanimljivo je uspostavljanje kontrasta između zelenila Belinog sveta i večite zime koja okružuje dvorac, što je na simboličnom planu verno folklornoj slici oblasti prelaza iz realnog u onostrano, ali jadnoj Bel je sigurno bilo hladno dok je u haljini bez rukava jahala kroz zavejanu šumu! Pomenuta politička korektnost ogleda se u, doduše dosta diskretnoj, zastupljenosti gej-junaka (to je LaFu, Gastonov pratilac) i tamnoputih članova domaćinstva, a nisu sluge! Možda najzanimljivije od svega, Bel uporno tvrdi kako želi „nešto više od provincijskog života“, ali, na kraju ispada da je to, opet, unosan brak?!
Dobre strane su šira motivacija data liku Zveri i Bel, kroz uvođenje priča iz prošlosti: u oba slučaja se radi o tužnom detinjstvu i gubitku majke. Reakcija Zveri na „Romea i Juliju“ je urnebesna, dok mi scena u biblioteci budi jednu misao: svaka devojka ima cenu?! Na vizuelnom planu, dominira barokna estetika sa dosta kiča; kraj je patetičan i na momente se preteruje u raspevanosti. S druge strane, angažman mnogih zvezda je pun pogodak: uz vrlo ubedljivu Emu kao Bel (ovo smatram odličnim izborom), sjajne Gastona i Morisa, u epizodnim ulogama prepoznaćete Ijana Mekelena, Juena Mekgregora, Stenlija Tučija, Emu Tompson. Uz poznate, pristojno izvedene muzičke numere/plesne deonice, u odjavnoj špici začuo se i prekrasan glas Selin Dion. Sve u svemu, film sam po sebi nije bio neophodan, ali pruža dva sata povratka u detinjstvo, budi lepa sećanja i unosi magiju u svakodnevnicu. Uprkos predubeđenjima, pojačanim činjenicom da mi ni crtani nikada nije bio među omiljenim iz “Diznijeve” radionice, nisam uspela da se oduprem, priča me odmah povukla. Ipak, ako već biramo, prednost radije dajem francuskoj verziji iz 2014, sa Leom Sejdu i Vensanom Kaselom, uz meni mnogo privlačniju estetiku i pristup Kristofa GansaOcena: 4 (ponajviše zbog nostalgije koju su uspeli da mi „prodaju“, kao i povratka onom detinjem uživanju u bajci)

2) „Bračni drugovi“ (Married to it, 1993)
Priča prati tri bračna para, pripadnike različitih generacija i tri društvena miljea, koje slučaj spaja u njujorškoj privatnoj školi, povodom organizovanja godišnje đačke predstave. Nina Bišop (Meri Stjuart Masterson) je novi školski psiholog, Ajris Morden (Stokard Čening) rukovodilac upravnog odbora i majka dvojice učenika, dok se Kler Loran (Sibil Šepard) tu našla kao jedini raspoloživi član porodice, da zastupa učešće svoje pastorke. Posredstvom žena, uključiće se i njihove jače polovine, pa započinje neobično druženje.

Mladi supružnici Bišop, Nina i Čarls (Robert Šon Leonard), nedavno su se doselili iz Ajove. „Čak“ je perspektivni japi, koji pokušava da opstane u firmi ne prljajući ruke, mada je pritisak kompromitujućih prečica jak koliko i rivalstvo među kolegama. Mordenovi, Ajris i Džon (Bo Bridžis) – uvek mrzovoljni socijalni radnik, bivši su hipici i društveno veoma osvešćeni etuzijasti, u svakodnevnoj borbi za pristojnu egzistenciju i bolje uslove života. Leo Rotenberg (Ron Silver), proizvođač igračaka, satire se od posla ne bi li udovoljio drugoj supruzi, glamuroznoj mondenki Kler, obezbeđujući joj život na visokoj nozi kakav je oduvek vodila – ali i da bi bio brižan otac Lusi. Devojčica je, usled loših odnosa roditelja (čemu Leova bivša, Medlin, uvek naročito doprinosi), dosta razmažena i nikako ne uspeva da se poveže sa maćehom.
Okupljeni su, isprva nerado, na zajedničkoj konsultativnoj večeri. Tema priredbe su šezdesete, o kojima upravo Mordenovi i te kako imaju šta da kažu, međutim, veče u polupraznom (još uvek nenameštenom) stanu Bišopovih počinje kao pravi fijasko. Čini se da ovi ljudi nikada neće pronaći zajednički jezik. Ipak, kako odmiču sedmično zakazivana sastajanja, najmanje će govoriti o samoj predstavi – a kada se Čaku, usled loše poslovne procene, preko noći poruši svet, ostali priskaču u pomoć i počinju da upoznaju probleme onih drugih, nudeći rešenja i iskrenu podršku.
Ovaj film je, iz nekog razloga, doslovno NEMOGUĆE pronaći na Internetu, tako da jedino preostaje vrebati periodično prikazivanje na kablovskoj „AMC“ (nekada „MGM“) televiziji. Isplatiće se! Fina drama, bez problema bi mogla da prođe kao pozorišni komad, na šta prvenstveno upućuju veoma dobri dijalozi, različiti i ravnomerno osvetljeni karakteri, uspešna glumačka podela i uverljiva interpretacija. Kroz pravu gradsku priču, obuhvaćena su pitanja monogamije, kompromisa i razumevanja u ljubavi, a naslovna fraza I'm not married to it! (koju izgovara Kler) odnosi se upravo na obavezivanje i suštinu prosečne emotivne zajednice. Ocena: 4,5

1) “Devojka sa tetovažom zmaja” (The girl with the dragon tattoo, 2011)
Mikael Blomkvist (Danijel Krejg), kompromitovani novinar časopisa “Milenijum”, usled  nepravičnog ishoda prethodnog istraživanja, zamerio se opasnim likovima i našao na nizbrdici karijere. Na to dodajte aferu sa urednicom lista (Robin Rajt Pen), propali brak i kći tinejdžerku, Nilu, koju ne viđa onoliko često koliko bi želeo. Kada ga prebogati Henrik Vanger (Kristofer Plamer) bude angažovao, uz ponudu koja se teško odbija, Blomkvist oberučke prihvata da se iz stokholmske gungule skloni na „plaćeni radni odmor“. Njegovo odredište je ostrvce Hedestad, čiju većinu žitelja čine međusobno zavađeni članovi porodice Vanger. Pod izgovorom pisanja Henrikove biografije, Mikael je zapravo pozvan da „iz naftalina“ izvuče nikad do kraja razjašnjeni slučaj nestanka poslodavčeve nećake Harijet, pre četrdeset godina. Tada šesnaestogodišnjakinja, devojka je iščezla 1966. u toku porodičnog okupljanja i Henrik decenijama sumnja da je ubio neko veoma blizak. 
Blomkvistu će u rešavanju slučaja koji, daleko od zastarelosti, deluje sve zamršenije, biti potreban partner. Nadređeni mu zato šalju, najblaže rečeno neobičnu Lizbet Salander (Runi Mara). Devojka izbrijanih obrva, anoreksične figure, tela ukrašenog brojnim prisinzima i tetovažama (među kojima je i ona iz naslova), pravi je primer marginalca. Štićenica države, zapravo žrtva zlostavljanja – najpre porodičnog, potom i od strane svog „socijalnog radnika“, istovremeno je briljantan istražitelj, hakerka sa izuzetnom brzinom zapažanja i razmišljanja. Pristigavši na motoru, odmah prelazi na delo, pa dvojac problematičnih veoma brzo uviđa kako se u pozadini svega pomalja serija brutalnih zločina sa nezanemarljivom biblijskom simbolikom, udelom nacističkih uverenja i strašnom porodičnom tajnom. Upućeni jedno na drugo, udruženi radom, Lizbet i Mikael će ujedno napraviti pomak na planu ličnih problema i predrasuda.
Film nastao kao ekranizacija prvog toma izuzetno popularne „Trilogije Milenijum“ Stiga Lašona, predstavlja rimejk/američku verziju (ako više volite) skandinavske adaptacije hvaljenog književnog dela. Pošto sam za knjige i švedski igrani original (takođe trilogiju) čula samo komplimente, nakon ovog gledalačkog iskustva više nemam nedoumice da ću ih što pre konačno potražiti. Ostvarenje Dejvida Finčera je, počev od onako sugestivne, „razbijačke“ uvodne vizuelno-muzičke teme (zasluge Trenta Reznora iz grupe „Nine inch nails“), preko zaista impresivne liste glumaca (već pomenutima dodajmo Stelana Skarsgarda, Džoeli Ričardson, Gorana Višnjića, Stivena Berkofa), do same priče, izvanredan triler/krimi-drama. Radnja smeštena u hladne severnoevropske predele, između dva Božića, predstavlja veoma uzbudljivi spoj akcije, intrigantne zagonetke, vešto osmišljenog raspleta i, iznad svega, odličnih likova sa zanimljivom interakcijom.
Lizbet je odmah postala jedna od mojih omiljenih fiktivnih junakinja, čemu uveliko doprinosi način na koji je Runi Mara dočarava. Ona i Krejg su dobar tandem, pa gledalac sa jednakim zanimanjem prati napredovanje slučaja i razvoj njihovog međusobnog odnosa. U skladu sa često vrlo mučnim slikama i škakljivom tematikom, kolorit (bolje reći, njegovo odsustvo) je tmuran i zagasit, ali se, posebno pred kraj filma, probijaju kadrovi prelepe nordijske zime sa vejavicama. Finčer je iznova pokazao rediteljsku veštinu, pa pred sobom imate priču u kojoj ćete sigurno uživati iz najmanje tri razloga, a to su: zaplet, likovi, kompozicija/dinamika. Ne čekajte tako dugo poput mene! Ocena: 4,8


4 коментара:

  1. Sjajan post, uvek se radujem ovoj rubrici, i uvek mi daš nove predloge :)
    Za "And then came love" nikad nisam čula da budem iskrena verovatno bi mi palo napamet da sam tražila neki opuštajući rom-kom ali sada znam da ne gledam :)
    Failure to launch sam davno gledala, nešto se ne sećam utiska, šta ja znam ja u SJP stalno vidim Keri jer Seks i Grad znam bukvalno napamet, i onda gde god da je gledam ja samo vidim Keri, prokletstvo serije :)
    Za ovg Kralja Artura sam čula (kažem ovog jer postoji i ovaj novi) prvenstveno kao prvi film u kome su radili Mads Mileksen i Hju Dansi (kasnije je Dansi doveo Mikelsena u Hanibala i to kao glavnu ulogu). Jako volim Klajva Ovena i ovo stavljam na listu.
    moraću povo da pogledam The Wedding Singer jer sam ga gledal davno a kako su mi i Dru i Adam bili antipatični isključila sam ga zbog tvog viđenja ću pokušati ponovo.
    Lepotica i zver je meni divna, kao cleina Pepeljuga (koj jedna live adaptacija) je bolja, Kenit Brana je odlično to odradio ali uprkos svim endostacima divna je ova adaptacija ja je više volim nego franskuku tim pre zato što ova dleuje superiornije i moćnije a i oba glavna glumca plsu Gaston su mi malo superiorniji u odnosu na francuse (plsu više volim engleski da slušam) :)
    Za Married to it prvi put čujem stavljam na listi.
    The girl with the dragon tattoo sam davno počela da gledama li nsiam završila, obavezno ću morati, Runi Mara je savršena u tom filmu :)
    Odličan post divni prikazi :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Evo i mene, sa malim zakašnjenjem.:)))
      Iskreno, nije mi bio neki izbor, uglavnom su ovo filmovi slučajno uhvaćeni sa televizije, ali raznovrsni su.
      Ove komedijice su za opuštanje, ali pošto ja nisam romantična u konvencionalnom smislu, a znam da nisi ni ti, samo će te do kraja izbaciti iz takta, pa bolje preskoči!:)
      Gledaj "Kralja Artura" svakako, zanimljiv je film, glumci dobri, a rekla bih da je bolji od nove verzije koju mislim da ipak neću ni gledati...
      Ni ja ne volim Adama i Dru, ali ovde su nekako slatki i zabavni, posebno meni kao 80s zaluđeniku baš je prijao ovaj komični omaž deceniji!:)
      Slažem se za "Lepoticu", mada je meni Vensan kao Zver posebna priča, ali Gaston je fantastičan, sve je bajkovito, dok "Pepeljugu" još nisam gledala, ali imam utisak da je dosta kvalitetniji i ozbiljniji film, pa jedva čekam.:)
      Hvala tebi na čitanju i drago mi je ako si našla neke zanimljive novitete!:)))))

      Избриши
  2. Kao i obično, fokusiraću se na filmove koje sam gledala u skorije vreme-dosta njih mi bude poznato ali nikako ne mogu da se setim da li je pogledan(svašta se uhvati na tv-u). :D

    "Kralj Artur"-Meni se ova verzija jako svidela, gledala sam je više puta...Ali nekako je nikada nisam direktno povezivala sa legendom o Arturu koju pamtim iz detinjstva, nekako mi je uvek bilo bajkovitije u mislima...
    Za početak Kira, odlična kao i uvek, njena harizma i sama harizma ove verzije Ginevre (nikada nisam bila sigurna kako se tačno izgovara njeno ime) me je osvojila na prvi pogled. Divlja, hrabra i opet na neki način ženstvena-mislim da samo Kira može da iznese ovako dobro. :) Ostatak glumačke ekipe mi se takođe jako dopao, posebno Merlin-dobri stari Stanis. Joan Grifid mi je ovde nikad lepši, neću da spominjem Medsa i Stelana-slaba sam na skandinavce. :D
    Složila bih se sa tvojom ocenom, dobar je film ali nikada mi neće biti prva asocijacija na Kralja Artura i njegovu priču.

    "Lepotica i zver"-Za početak da pohvalim kasting, kao da sam ja birala...Osim Eme ne zato što je ne volim, naprotiv, već će za mene ostati ona mala devojčica iz HP i nikako ne mogu da je zamislim u nekoj drugoj ulozi-sama sam kriva...Takođe nisam objektivna gledala sam ranije neki intervju gde je Alisija Vikander izjavila da joj je životna želja da glumi Bel, pa sam je pre vremena zamislila tu. :)
    Den Stivens mi je uvek izgledao kao princ, još u "Downton Abbey" mi je imao to neko držanje...Ostatak ne bih posebno da spominjem Ian Mekelen, Juan Mekgregor, Ema Tompson, Luk Evans...Sve su to dobro poznati i meni dragi glumci...
    Što se tiče samog filma, meni je VIZUELNO SAVRŠEN! Prelepi prizori, prelep izgled zamka, prepuno simbolike i uspešno su me transportovali u detinjstvo...Ali opet prednost dajem animiranom filmu jer ipak-original je original.
    Inače samo da dodam, jako dobro zapažanje izmena, posebno mislim na stavljanje akcenta na političku korektnost...Nisam obratila pažnju na to i tek sad vidim koliko ima smisla.

    "Devojka sa tetovažom zmaja"-Odličan prikaz, stvarno odličan! :) Jako mi je drago što ti se svideo i iz teksta se to primećuje. Ovo mi je jedan od najboljih filmova u poslednjih par godina...
    Kao što znaš, prednost dajem originalnoj verziji samo zbog autentičnosti jer ipak je na švedskom i sama radnja se tamo odvija-atmosfera je domaća. Takođe mi se za nijansu više sviđa originalni Blomkvist, nisam neki fan Krejga...Ali sve ostalo je na istom ako ne čak i boljem nivou. Američka verzija ima bolju fotografiju, vizelno je dosta bogatiji a i sam Oskar to potvrđuje. Runi Mara je savršena, vidim kako iz godine u godinu postaje sve bolja i bolja i mislim da je ulogu iznela na najbolji mogući način...Opet Stelan, slaba sam na Skarsgard porodicu tako da me sama njegova pojava uvek oduševi...
    Jako dobar i kvalitetan film, dokaz da trileri ne moraju imati previše komplikovan zaplet da bi bili dobri (lik sazna da je sam sebe ubio i da u stvari nikada nije bio ni živ, slično-mislim da je jasno šta hoću d akažem)...Knjigu mislim da neću pročitati, sada nema ni svrhe...
    Kada budeš imala vremena pogledaj i švedsku verziju, bez poređenja, mislim da ćeš uživati... Numi Rapas je takođe odlična.
    Samo još da dodam-Dejvid Finčer je to! :)

    Odlični prikazi!!! Raspisah se, nadam se ne previše, ali zaista uživam u čitanju ove rubrike. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ivana, nikad ne može biti previše, jer tvoji komentari ne samo da savršeno dopune moje prikaze - nekako, pored slaganja u utiscima, uvek uspeš da kažeš i ono što sam ja zaboravila, pa mnogo HVALA na tome :)))), već su, zapravo i razlog, poenta samog bloga: povratna reakcija čitalaca i kostruktivni dijalozi o iznetom.
      Nemam mnogo da dodam na tvoj divan, opširan komentar, sem da su moji utisci o ovoj verzijiarturijanske priče potpuno isti - a što se imena Ginevre tiče, to je naš (književni) prevod, dok u originalu zvuči "Gvenivir", pa mi nikad nije bilo jasno zašto ovdašnja transkripcija ne bira tu varijantu. Kira i Stiven su i meni fantastični, najbolji članovi ekipe.
      Nisam znala da je Alisiji želja da igra Bel, vidiš, stvarno bi se lepo uklopila u profil junakinje, tačno mogu da je zamislim.:) Preporučujem ti, ako nisi već gledala, pomenutu francusku verziju, nije perfektna, ali je bliža originalnoj bajci i Vensan + Lea su odličan izbor.
      Hvala ti na preporuci za "Milenijum", švedsku verziju obavezno gledam čim stignem, čula sam samo pohvale, naročito za Numi (koju sam gledala u nekim drugim filmovima i oduševila me), a čitaju mi se i knjige...
      Hvala još jednom na čitanju i praćenju!:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...