среда, 28. јун 2017.

Svaštara, (s)redom: Jun

piše: Isidora Đolović

Ne znam kako je vama, ali za sebe mogu reći da mi je jun prilično munjevito proleteo i imam utisak kao da sam koliko juče pripremala istu ovu rubriku, ali majsko izdanje. Dodajući tome ošamućenost usled tropskih vrućina koje su nas posetile i nemaju nameru da uskoro odu, zbunjenost pri percipiranju proticanja vremena dolazi kao očekivana pojava. Doprinosi joj i repetativnost izvesnih društvenih zbivanja, prvenstveno na najvišem državnom nivou – najozbiljnije, nije li prva predsednička inauguracija već održana, krajem maja? Svašta nam se nameće kao izuzetno važno, ali čim se isključite i prestanete da obraćate pažnju na medije, bude kao da i ne postoje – a svakako vam njihova besmislenost tada pokaže sve razmere. Još kada bi ova formula raskrinkavanja bila masovno primenljiva...Uglavnom, jun je mesec matura i jubilarnih okupljanja povodom nekih minulih, polaganja prijemnih ispita, otvaranja festivalske i pauze televizijske sezone, početak leta sa novim, prikladnim temama.

O Izabranima

Možda me pamćenje vara, ali čini mi se da ni Tadića i Koštunicu, ni Tomislava Nikolića i Sloba, pa čak ni Tita ne oslovljavaše drugačije nego predsednik (Srbije). Jedino je Vučić, obratite pažnju, IZABRANI predsednik, kao da stalnim naglašavanjem ovog epiteta uverava sebe i nas da je na delu zaista bila volja naroda. Tako se, između ostalog, dva dana pre onog majskog ustoličenja, iznova nacrtao na (nezvaničnom javnom servisu) „Pinku“, u specijalnoj emisiji, sa neizbežnim Marićem, tek da podseti taj isti narod na sebe i ogromnu privilegiju koju uživamo imajući ga na čelu države. Jer, ne zaboravite, izabrani je uglavnom mitska figura, pravi The Chosen One, Mesija, Azor Ahai, Obećani heroj koji će rasterati tamu i pobediti zlo. Njegov dolazak najavljuju pesme bardova, proročanstva gatara, raspored ptica u letu i ostali tradicionalni tragovi, a stupanje na vlast spektakularno je i prepričava se generacijama. Tako i ovom prilikom.

I bi INAUGURACIJA! Sa sve direktnim prenosom na Radio Televiziji Srbije, nesumnjivo „po prvi put u novijoj istoriji“. Teško je pobeći od naprednog likovanja, što prljavija pobeda – to agresivnijeg i glasnijeg. Ukoliko ste se drznuli da posumnjate u boljitak i slavodobitni put kojim nam domovina hodi, Vođa će se potruditi da vas razuveri – milom ili silom. Pod potonjom, podrazumevam maratonske govore sa televizijskih i radio-prijemnika (vežbalo se na famoznom ekspozeu!), svojevrsno ispiranje mozga prosečnog gledatelja, u nastojanju da mu se dokaže kako ga oči, umor, depresija i prazan novčanik varaju. U te svrhe, nakon „Beograda na vodi“, darovaše nam pevajuće-sijajuću fontanu na Slaviji, kao najavu vrhunske svečanosti u slavu i potvrdu grandioznosti Ave-a Izabranog, inauguracije. Takoreći reprizno.
Jer nije The Chosen One naivan, daleko od toga. Vrlo promišljeno birajući trenutak da povuče određeni potez, nastavlja sa zamajavanjem i pridobijanjem gladno-gnevnih podanika na sitne poene. Smena Gašića potrajala je taman dovoljno da se sve zaboravi i omogući njegov povratak, nikad jačeg i uticajnijeg. Ne sumnjajte kako će Siniša Mali, bude li uopšte i odlazio sa funkcije gradonačelnika, biti iste sreće. Zatim, nakon što je dugo „kao zmija noge“ skrivao svoj privatni život, Izabrani je najpre uoči glasanja odobrio da se kći Milica pojavi u medijima, čak mu i pravi društvo do glasačke kutije. Onda se, takođe uoči inauguracije, na „Tviteru“ pohvalio kako je dobio sina, a par nedelja kasnije, javnosti i predstavio lepu suprugu Tamaru. Rame uz rame sa njim, dočekujući i pozdravljajući zvanice, nova prva dama je praktično iz porodiljske postelje „uskočila“ u novu, pažljivo diktiranu ulogu. Čak je i haljina, čuli su se pojedini zli glasovi, bila neobično nalik na Melanijinu. A ceremonijom je prodefilovalo, kažu, „najviše međunarodnih zvaničnika u novijoj srpskoj istoriji“, uključujući i domaću elitu iz svih oblasti prosperitetnog nam društva. Tako su, na poklonjenju Aleksandru Velikom – Izabraniku Botova, uslikani Neda Ukraden, Vesna Dedić, Sanja Marinković, Haris i Melina Džinović...složićete se, sam krem srpske kulture, umetnosti i zabave. Oni drugi, strani plaćenici i, sumnja se, poštovaoci kojekakvih jankovićevskih prograđanskih inicijativa, sigurno su se iza zatvorenih vrata durili i bojkotovali. Srećom, „šačica nezadovoljnika“ nije uspela da pomrači sjaj veličanstvene ceremonije, na kojoj je Toma predao štafetu svom ideološkom sinu, da nas hrabro povede u bolje prekosutra.
Nisu, doduše, baš svi osmesi bili srdačni kao Kolindin i doktor-Nešin. Sasvim sigurno je među tim „kiselim grožđem“ prednjačio Palma, a nije daleko bio ni Ivica Dačić, sve zbog nove premijerke. Izbor Ane Brnabić, istina, još uvek nije ozvaničen, ali kada je sam The Chosen One dao odobrenje, ostalo su puke formalnosti. Ovo saopštenje je prethodnih dana podiglo oblak prašine u domaćoj javnosti, ne (isključivo) zato što je u pitanju žena, niti što je homoseksualno orijentisana. Nego, želim da verujem, prvenstveno zbog novog u nizu primera providnog povlačenja poteza, kojima onaj čijim marionetama žele da nas naprave, sam igra po notama diktiranim iz belosvetskih krugova. Zašto bi, inače, bilo bitno seksualno opredeljenje Ane Brnabić? Zašto se, na prvom mestu, ističe da je ona lezbejka, a ne političar, buduća premijerka, žena stručna u nečemu i zadužena za nešto? Ne, glavno je da Evropa pozdravlja prvu gej-funkcionerku u regionu i ako to nije lobiranje i manipulacija, zaista ne znam šta jeste...

Neke mogućnosti izbora, ipak, postoje

Ako je već nad političkim nemoguće uspostaviti kontrolu i uvesti poštovanje pravila “fer-igre”, određeni izbori su nam, ipak, dostupni. Druga je stvar što ih, kada zatreba, uopšte ne činimo i ne koristimo šanse, iako ćemo se koliko već sutra licemerno jadati zbog njihovog „odsustva“. To znači da vas niko ne primorava na čitanje tabloida, gledanje rialiti-emisija, još manje da „visite“ na društvenim mrežama i verujete svim veštačkim projekcijama svakodnevnice, koje ove nude. Istina je da ćete sve teže naći posao bez partijske knjižice ili poznanstva koje preporučuje, ali to ne znači da se ne možete i ne MORATE odupreti ovakvim, nepisanim i nemim, ali svima jasnim uslovljavanjima. Svesni prisustva i uticaja svih društvenih anomalija, podsmehnite im se i neka to  bude kraj kontakta sa svim istinski toksičnim stvarima. Nažalost, još uvek radije „puštamo mozak na ispašu“ i time, figurativno koliko bukvalno, potvrđujemo da smo, svojevoljno, ostali najobičnije ovce. Po vrućini, najbolje za šišanje.

RTS  nam je tako za letnju sezonu pripremio, kao zamenu kvizovima, dokumentarnim i debatnim emisijama, pogodite šta?!? Nove reprize (kakav pleonazam!) serija „Selo gori, a baba se češlja“ i „Stižu dolari“, uz vanredna uključenja u sveže predsedničke objave i skupštinske maratone. Za to, ako niste čuli, svi plaćamo pretplatu, iako pouzdano znam da mnogi nikada ne gledaju televiziju, barem ne domaći program. I kada nam, bukvalno, PRED NOGE donesu kulturu – gde smo? U Čačku je tokom juna priređeno nekoliko zaista interesantnih programa, koji su i pored BESPLATNOG ULAZA privukli sramotno malo posetilaca. Reč je o koncertu beogradskog pijaniste Nebojše Maksimovića, zatim gostovanju Dramskog teatra na Vasiljevskom iz Sankt Peterburga – sve to na velikoj sceni Doma kulture; naposletku, možemo tu uvrstiti i trodnevni festival „Priča“, sa gostovanjem zvučnih, mada već pomalo „izlizanih“ imena sa domaće pop-rock scene. U sva tri slučaja, čak i kada je reč o koncertima popularnih izvođača kao što su „Neverne bebe“ i „Van Gogh“, svi zagovornici oporavka kulture i bundžije zbog njenog (realnog) zanemarivanja, nikom ponikoše. Posebno mi je žao zbog prva dva gostovanja, jer je Nebojša Maksimović na klaviru ono što je Nemanja Radulović za violinu (kako imidžom, tako i virtuoznošću – docent na prestoničkom Fakultetu muzičkih umetnosti, klavijaturista hard-rock benda „Witch 1“, višestruko nagrađivan, impresivne biografije), dok su gosti iz Rusije dve večeri uzastopce igrali Gogoljevu komediju „Žendiba“, jednako predano kao što je Nebojša svirao kompozicije Rahmanjinova, Šopena, Skarlatija, Ravela...
Sledeći put teško da će bilo ko od „kulturnih apstinenata“ imati pravo žalbe – odavno su ispucani svi bodovi. Kultura, samim tim i potreba za njom, pre svega je individualna stvar. Polazi iz kućnog vaspitanja, neguje se i razvija, ne stiče naprasno. Ni kultura ni nekultura ne mogu biti silom nametnute,  ali, ukoliko postoji društvena atmosfera sistematskog, postepenog trovanja, kao kod nas, tu već stvari postaju malo složenije. Možda zaista imamo vlast kakvu zaslužujemo -  podsetiću, „prvu u novijoj srpskoj istoriji“ kojoj kultura predstavlja zadnju rupu na svirali, nepostojeću stavku u obraćanjima javnosti, apsolutno istisnitu i zanemarenu, čak štetnu. Kultura se često poistovećuje sa nivoom obrazovanja, a svi znamo da diploma ne samo što ne garantuje da je neko kultivisan, nego ih sada skoro pa poklanjaju ni za šta. Sve je relativizovano. Dakle, jedino preostaje raditi na sebi, napredovati, a ako utičemo na druge svojim primerom, još bolje. Sve je na nama, da pokupimo mrvice koje entuzijasti uspevaju da proture, želimo li da pobedimo mrak koji preti. Valjda smo nešto naučili iz iskustva devedesetih?

Kad me hoće...“Lagunine“ knjige!
Znate za one periode u životu kada vas nešto, narodski rečeno, baš hoće i sve se naprosto samo lepi? Razumljivo, možda mi najveće zadovoljstvo pričinjava kada su rečeno KNJIGE, a baš proteklih mesec-dva bili su mi, sticajem okolnosti, neobično u znaku našeg trenutno najtiražnijeg izdavača. O „Laguni“ prilično nepravedno vladaju brojne predrasude među „književnim elitistima“, pa se često njihova delatnost svodi na beletristiku sumnjivog kvaliteta, voditeljsku literaturu i slične „limunadice“. Ono što se uglavnom zaboravlja, jeste činjenica da je „Laguna“, za više od deset godina prisustva na izdavačkoj sceni regiona, među prvima prevodila i čitaocima otkrivala kvalitetne pisce i žanrove današnjice (pomenimo samo epsku fantastiku: Martina, Džordana, Sandersona, Pulmana, Gejmena; istorijsku fikciju Filipe Gregori i Trejsi Ševalije; trilere Nesbea, Patersona, Geritsenove), ali i moderne klasike, publicistiku, enciklopedije...Komercijalnim štivom su vrlo pametno obezbedili uslove da, sa druge strane, promovišu istinski vredne autore i njihova dela. U vremenu kada knjižarstvo uveliko propada, jedino lanci radnji „Vulkan“ i „Laguna/Delfi“ održavaju interesovanje šire publike za štampanu knjigu, pri čemu nikome od preostalih konkurenata nisu ugrozili poslovanje.

Još nešto u čemu „Laguna“ prednjači nad „Vulkanom“ i ostalima, jeste izvanredno razvijena komunikacija sa čitaocima, u vidu niza pogodnosti koje omogućuju potencijalnim kupcima da čitave godine dolaze do željenih naslova. Putem članstva u „Klubu čitalaca“ i popusta koje ono donosi, manifestacije „Noć knjige“ dva puta godišnje, sezonskih akcija, rođendanskog sniženja, različitih konkursa i nagrađivanja komentara knjiga na sajtu izdavača, pružaju vam se šanse da po veoma povoljnim uslovima dopunite kućnu biblioteku.

Nekoliko takvih, vezanih akcija, donelo je još dvadesetak naslova u moju kolekciju, a to je, realno, mnogo više od prosečne količine nabavljenih knjiga koje za isti vremenski period obično kupim ili dobijem! Počelo je sa konkursom za komentar jedne od ukupno deset novih objavljenih knjiga, krajem aprila. Nosio je naziv „30 knjiga po izboru“, jer su nagrađeni komentatori imali pravo da se opredele za tri naslova sa spiska noviteta. Dobila sam dugo željeni roman „Berlin Aleksanderplac“ (za čiji sam kratki prikaz i nagrađena, možete ga pročitati OVDE), Malufovu „Fotelju na Seni“ i Malaparteov antiratni klasik „Koža“. Usledila je akcija „3 za 999“, koja je trajala tokom čitavog maja i donela mi, u razmaku od petnaestak dana, šest knjiga(u dve ture). Na Sarinu preporuku, jedna od njih je „Z – Roman o Zeldi Ficdžerald“, a tu su se našle i „Ofelijina muza“, „Pod slobodnim suncem“, „Kruso“, „Dvanaest odaja Nila“ i „Putnik sa dalekog neba – Crnjanski kao književni junak“.
Zatim je, krajem maja, najavljena velika rasprodaja na sajtu, pod imenom „10 za 999“. Saznala sam putem mejla koji dobih nekoliko dana ranije, kao član pomenutog Kluba čitalaca (već desetak godina), inače verovatno ne bih ni obratila pažnju. Pošto mi je tog ponedeljka pre podne komp bio pri ruci, iz znatiželje sam otišla na sajt. Tokom prvih sat ipo, stranica je padala non-stop i blokirala mali milion puta! Jedva sam uspela da odmah sastavim porudžbinu, ali s obzirom da su do kraja dana mnoga izdanja rasprodata, dobro je što sam požurila. Uspela sam da proberem deset knjiga bez većih teškoća, plus je u tom prvom krugu ponude bilo sjajnih naslova koje  već imam (“Muzej nesvakidašnjih bića”, “Bruklin”, “Pomen”). Deset knjiga, koje bih inače platila 9200, koštale su me, sa poštarinom, 1150 dinara - što je sjajno, uz činjenicu da su žanrovski raznovrsne, mada preovladava istorijska tematika. Između ostalog, naručila sam "Pogrebne običaje", po još jednoj Sarinoj preporuci, a ostale naslove možete videti na slici gore.
u iščekivanju polica
Naposletku, mada sam planirala da preskočim ovogodišnju “Noć knjige”, upravo zbog previše nabavki u minulom periodu, tata me častio Raderfurdovim „Parizom“ u dva toma. Verovatno misli da će mi tako napokon prizvati nekakav uspeh? Tako je celokupni prolećni ulov iz lagune izašao na cifru 21 i prezadovoljna sam, šta drugo da kažem. Preostaje još da se snađem za prostor, pa mi do daljeg – baš iz tog razloga – nema kupovine knjiga!

Preporuka „na blic“
Džozef Bendiks se, nakon školovanja u Francuskoj i uspešnog učenja od doktora Lemetra, vraća u zavičajni London. Želja mu je da postane hirurg, ali i razvije sopstvene, smele naučne teorije, pa uz preporuke uspeva da postane šegrt uglednog, ali kontroverznog Edmunda Kalkrafta. Bendiks ne teži samo da se dokaže u profesiji, već i iskupi mladalačke greške koje su ga koštale porodičnog nasledstva, ispoljene u vidu dve godine ropstva kockanju i strasti prema pariskoj grofici. U novom okruženju, biće intelektualno i emocionalno stavljen na probu. London s početka XVIII veka ne ispunjava uobičajene prestoničke standarde, prepun mračnih tajni, nemaštine i zamršenih veza između vlasti i kriminalaca. Dom njegovog novog mentora, mesto je susretanja najbitnijih aktera londonske društvene pozornice, budući da je anatom prijatelj sa piscem Danijelom Defoom koji, opet, ima višestruke interese u policijsko-lopovskim krugovima.

Kalkraft je, osim toga, otac mlade, lepe Amelije, koja boluje od retkog oblika slabovidosti, zbog čega je od detinjstva osuđena da živi u zamračenom krilu kuće i kreće se svetom senki. Zaljubivši se u ovu devojku, Bendiks će osetiti iskrenu želju da doprinese opsesivnom cilju njenog oca i pomogne u njenom izlečenju. Međutim, sam metod je opasan, etički problematičan, a rizikom  povezan sa stalnim bekstvima i hapšenjima ozloglašenog razbojnika Šeparda, te noćnim poduhvatima gospode Siksisa i Vajlda. U romanu Nikolasa Grifina, dikensovskim i poovskim nijansama naslikan je veliki portret engleske prestonice u jeku doba razuma, kada su se filozofska i prirodnjačka stremljenja sudarala sa praznoverjem, mitovima i bezgraničnom ambicijom.

Muzička tema

Danas je Vidovdan, našem narodu posebno značajan datum, prvenstveno zbog kosovske legende  koju su u međuvremenu nacionalisti strašno zloupotrebili i iskrivili. Drugi bitan događaj koji evocira jeste Sarajevski atentat iz 1914, koji takođe pojedini maliciozni umovi već decenijama tumače kao čin terorizma (što je van pameti, pogotovo u svetlu aktuelnih, istoimenih zbivanja širom sveta!), a ne odvažnog polaganja života Mladobosanaca za buduću slobodu, ujedinjenje i nezavisnost Južnih Slovena. Moj stav je, po tom pitanju, iz ranijih tekstova više nego jasan. Zato današnju muzičku posvetu, numeru „Hero“ benda Nickelback, upućujem uspomeni na Gavrila Principa i drugove, a nasuprot svim lažnim, samonametnutim „spasiteljima“ današnjice. Umesto pravih heroja, imamo Izabranike, jer možda ni sami više nismo kadri da vidimo dalje od trenutnog interesa i jeftine prodaje moralnih načela. 


2 коментара:

  1. Odličan post ISisodra :)
    Meni je jun bio nikakv, prva polovina je bila dobra druga je bila katastrofalna, no dobro preživelo se i to :)
    Ja tu Vučićevu paradu nisam gledala, a što se tiče Ane ne volim što se potencra šta je ona po opredeljenju nikog ne treba da zanima. Nervira me i što naš narod ne gleda koliko je stručna več se aludira da je ona loša je voli žene, to je baš frizno jer nikome se ne sudi po tim stvarima kakva je ona ne znam vidim da je obrazovana sad šta će da uradi ne znam.
    Za naš nedostatak kulture smo sami krivi, ovde ljudi idu samo na dešavanja koja vidi na tv-u i u novin ama, moja sestra mi je pustila pemsu neke starlete koja ima ne znam ni ja koliko miliona pregleda na YT-u, a da je šlam nad šlajmovima malo je reći to je na žalost Srbija u 21. veku.
    Ja nsiam iskoristila ni jednu Laguninu akciju od one 3 za 1000 baba je bila jasna -do septembra ne planiraj ništa i to je OK imam elektronske ali dobre su ima cije svakako. Divno je što te tata častio.
    Odlična rubrika, ivala i meni je kao da sam ti juče pisala komentar za majsku sad kad razmilim :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Otprilike isto i kod mene - početak je obećavao, ali čitava druga polovina juna utopila se u nekoj monotoniji, izvuklo se vreme a da nisam ni primetila.
      Nisam ni ja, niti bih gledala, ali me zabrinulo što je prvi put RTS prenosio uživo, meni je to strašno i pokazuje da klizimo u apsolutizam, kult jednog čoveka koji o svemu odlučuje. Ana Brnabić i ceo cirkus oko nje samo je deo tog cirkusa, nevešto izrežirane i još gore odglumljene priredbe.
      Veruj mi, otkad sam završila srednju školu, nisam uopšte u toku sa starletama, turbo-folk pesmama i sličnim pojavama, iz prostog razloga što više nemam toliko kontakta sa ljudima koji to slušaju i gledaju. Otkad se krećem u krugovima manje-više istomišljenika, uverila sam se da, čim ne obraćaš pažnju čak ni iz zezanja, kič i šund prestaju da postoje. Nažalost, to ne znači da ne postoje i da nisu toliko popularni, još uvek se šokiram kad vidim koliko ljudi, zapravo, zna i prati te stvari...dakle, s jedne strane se to nameće i to žestoko, ali s druge je i stvar izbora: ne mogu da prihvatim da neko u eri Interneta tvrdi kako nema šta drugo da gleda i sluša.
      Iskreno, nisam se nadala da će rubrika prerasti u redovnu, ali, sada mi je drago. Hvala ti mnogo na čitanju i praćenju!:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...