piše:
Isidora Đolović
Jedan
neobičan roman često prati gotovo podjednako čudna priča o njegovom poreklu. „Nikadođija“ (Neverwhere) je prvobitno zamišljena kao televizijska serija, koju
je BBC 1996. godine naručio od autora
„Zvezdane prašine“, „Koraline“, „Američkih bogova“ (kod nas ih je sve objavila
„Laguna“). Sam rukopis nastaje uporedo sa uobličavanjem igranih epizoda, kojima
Nil Gejmen i nije bio baš
zadovoljan. Nameračivši se da, u inat svim (neophodnim?) skraćivanjima i
prilagođavanjima koja su njegovoj ideji oduzimala deo po deo pune snage, kroz
tekst nadoknadi svaki odbačeni segment, bacio se na pisanje knjige. Rezultat:
dok za seriju danas mnogi i ne znaju, knjiga odmah po izlasku pobira brojne pohvale,
oduševivši čitaoce različitih profila i interesovanja, udruženih ključnom
sklonošću dobro osmišljenoj avanturi. Silazak u londonsko podzemlje time
postaje neočekivano primamljiva turistička mogućnost!
Mladi
Škotlanđanin, Ričard Mejhju, veče pre selidbe u grad na Temzi izlazi na
oproštajnu pijanku sa prijateljima. U kišnoj noći, dobiće neobično proročanstvo
od jedne starice, naplaćeno kišobranom sa motivima mape prestoničkih stanica
koja mu, izgleda, neće ni biti potrebna. Blizu dve godine kasnije, Ričard je
uspešan i veren sa isprogramiranom udavačom Džesikom. Ima karijeru
perspektivnog poslovnog čoveka, naviknutost na šareni, bučni London i jedinu
ekscentričnost u vidu sakupljanja figurica trolova – izuzmemo li beznadežnu
zbunjenost, zaboravnost i neorganizovanost! Dok mu preti haos, upravo zbog
nepažnje prilikom rezervisanja večere za svoju zahtevnu devojku i njenog šefa
Stoktona, negde u podzemnim tunelima se jedna ženska osoba bori za život.
Progonjena je od strane izvesne „gospode“ Krupa i Vandemara, pri čemu su ti
delovi priče svedeni na kraće pasuse i, baš kao dah begunca u panici,
„iscepkane“ rečenice.
Paralelni
svetovi će se naglo sudariti pošto se povređena neznanka stropošta, niotkuda,
na pločnik – pravo pred noge užurbanom paru. Ričard joj, bez mnogo razmišljanja
i uprkos Džesikinoj uvređenosti, pruža pomoć i utočište, tek naknadno začuđen
njenom rasparnom, prljavom viktorijanskom odećom, pominjanjem nekakvog
Nad-Londona i čudnom sposobnošću da otvara prolaze tamo gde ih na prvi pogled
uopšte nema. Pa još kada mu se devojčini progonioci budu pojavili na vratima,
Ričardu tek neće biti jasno u kakvo je to ludilo uleteo, sledeći bezazleni poriv
za dobročinstvom. Porta, sa predznakom „ledi“, njegova slučajna gošća,
preživela je pokolj porodice i sada joj je neophodan posrednik za povratak
kući, radi pripremanja osvete i preduzimanja svih neophodnih mera.
 |
| likovi, viđeni očima ilustratora |
Ukoliko
vas posetioci modernog Londona svojom neobičnošću podsete na svitu prof.
Volanda (iz čuvenog Bulgakovljevog romana), niste mnogo pogrešili! Ipak, to je
tek delić začudnog sveta u koji će Ričard, pomažući Porti, zakoračiti „ravno do
dna“. A u kanalizaciji, uskoro ćemo se i mi sa njim uveriti, ne stanuju samo
Nindža kornjače! Otkriva podzemnu metropolu; sablasnog, čudesnog, potpuno
izvitoperenog brata-blizanca Londona koji poznaje, vremena i okruženja na koje
je navikao. U pitanju je svet zasnovan na podeli na feudalne posede i baronije,
gde pojedinci imaju važan dar komuniciranja sa pacovima, bukvalno vas može
pojesti mrak, a vreme i samo postojanje relativizovani su do granice apsurda.
Podvorje/Pod-London, sa svojim lutajućim pijacama, zamršenim hodnicima i
zlokobnim mostovima, nastanjuju neverovatna bića: Matori Bejli – trgovac
pticama i dojavama, markiz od Karabasa, prelepa žena-ratnik Lovica, zatočeni
anđeo Izlington, divlji Varni, plaćene ubice i naučnici, „pastiri“,
pacogovornici, Serpentina i njenih sedam sestara, kovač Hamersmit, vodič Lamija
(jedna od „Somotki“), bratstvo crnih monaha, kanalisci, bezimena stvorenja od
dima iz procepa na peronu – i najveća pretnja od svih, zver...S one strane
razuma i realnosti, uveden u jezivu čaroliju i nepovratno udaljen od svoje
dimenzije, Ričard se poput savremene Alise (što je i bio glavni Gejmenov uzor)
kreće i snalazi kako mora, a sve uz svoje nove saborce nalik Konanovoj ili
možda Dorotinoj družini.
Tamo
gde legendarne, smrtonosne londonske magle još uvek traju, ni pojmovi nemaju
identično značenje kao na površini, pa tako ni toponimi: primera radi, stanica
podzemne železnice Earl's court ovde
je doslovno dvor u malom, smešten
unutar vagona koji se kreće! Isto važi za Mayfair,
Blackfryars, Ravenscourt, Knight's bridge (u podzemlju, sasvim prikladno, Night's bridge)...U pauzama ispijanja
vina sa Atlantide, šunjanja po Britanskom muzeju tokom izložbe namenjene
džet-setu, učenja pravila novog okruženja, Ričard jedino želi da se vrati kući,
starom životu. Porta mu ni na koji način ne olakšava dilemu, sa svojim „ogromnim,
opalnim očima“, kratko podšišanom crvenkastom kosom i posebnošću kakvu Dik još
nikada nije susreo. U njemu se, očekivano, sukobljavaju prirodna potreba za
ponovnim nalaženjem u dobro poznatoj „zoni stabilnosti“ (svetu iz koga je
izbrisan i katapultiran u mračno naličje, obitavalište zaboravljenih,
društvenom oku nevidljivih, na toliko načina neobičnih individua) i
zaintrigiranost novim, nužnost koja postepeno poprima oblike želje da se
prilagodi, pronašavši novo uporište. Međutim, iznad i pre svega nalazi se
velika opasnost, čije otklanjanje zahteva angažovanost svih snaga protagonista,
odlažući bilo koje drugo, lično pitanje.
 |
| pisac u gostima kod "Simpsonovih" |
Na
delu su magija, snovi, izdaje, stara rivalstva, pokušaji da se određeni poredak
održi ili sruši, u obilju brzih preokreta.
Samim tim, pripovedanje je lako, uzbudljivo, protkano humorom, a scene
se živo javljaju i hitro smenjuju, te iznenađenja ne manjka. Gejmen piše
savršeno “zarazno”, filmično i interesantno. Sa svakim dijalogom, novim
rukavcem ili skretanjem u radnji, pojavom nesvakidašnjeg učesnika, uvlači nas
još dublje u iskonstruisani svet. Osetićete prijatnu vrtoglavicu prilikom
poniranja kroz te tamne nivoe Podvorja, susrete sa zastrašujućim ili
simpatičnim, a bez izuzetka jedinstvenim putnicima kroz alternativnu stvarnost.
Nakon svega toga, više nikada nećete na isti način posmatrati kanalizacione
otvore i šahte! Pisac pruža sasvim novo lice već vekovima intrigantnoj temi
velegradskog podzemlja, znalački i maštovito kombinujući (anti)bajku, fantaziju
i horor, sa malo distopije i aktuelne satire. Sigurno i čvrsto drži konce
priče, istovremeno ih razigrano preplićući u tvorevini čije će konačne nijanse
verovatno oduševiti svakog ljubitelja dobre fantastike. Moguće je prepoznati
oslanjanje na uzore iz literarne tradicije, što pisac, uostalom, ne krije –
ipak stavljajući na sve lični, sada uveliko prepoznatljivi, autorski pečat
fiktivnog univerzuma. Alogizmi, brojne igre rečima, antropomorfizacija u
opisima, kao i izrazita začudnost, ukazuju na uticaje Luisa Kerola, Frenka Bauma,
Miltona, Kafke. Gejmen je podjednako uspešan u dočaravanju atmosfere
fantastičnog i svakodnevnog, podzemnog i površinskog sloja velegrada, maštarija
i snoviđenja - koliko i bilo kome, na svakom koraku pristupačne realnosti.
“Lagunino” izdanje, uz duhoviti intervju sa piscem, sadrži i dodatni prolog koji, srećom, nije uključen u konačnu verziju
teksta. Naime, mada solidno napisan, bio bi suviše predvidljiv i oduzeo delu onako enigmatičan, korak po
korak izveden početak.
Tip
sižea svakako nije nov: pošto se delić drugog, neobičnog sveta umešao u njegovu
svakodnevnicu, glavni junak se iznenadnim spletom okolnosti i sasvim protivno
svojoj volji, obreo unutar druge stvarnosne sfere. Tamo je sve izvitopereno,
drugačije, nepoznato i preteće, ali zahvaljujući nekolicini prijateljski
naklonjenih bića i sopstvenoj snalažljivosti, uspeva da se koliko-toliko
prilagodi. Stranac, pokidanih veza sa zavičajem i bez mogućnosti izbora, tako
postaje nosilac rešenja za zatečenu problemsku situaciju, neko kome je zadato
da narušeni poredak vrati u ravnotežu – ili barem ima značajan udeo u toj
akciji, udružen sa nosiocima spasenja. Obred prelaza, modifikovan i
osavremenjen, dobija novo fiktivno uobličenje. U sličnim je pričama sve dobro
poznato, a ipak (kao i kod svake univerzalne pripovesti) uvek zanimljivo,
originalno, osveženo i individualizovano posebnim piščevim stilom. Zbog toga će
i „Nikadođija“ sasvim sigurno oduševiti sve koji vole ovaj tip proze, smeštanjem
prepoznatljivih motiva i tema unutar specifične Gejmenove stvaralačke vizije.
Sa junacima ćete svakako poželeti da se družite još dugo i u tom cilju odlagati
poslednje poglavlje, što je najbolji pokazatelj uspelog integrisanja u svet
knjige – nalik onome kroz koje glavni lik takođe prolazi. Na taj način se
uporedni planovi praćenja radnje utrostručuju: postoji čitalački, junakov i
onaj u koji je on „bačen“, zapravo centralno poprište zbivanja.
Samo,
naš protagonista neminovno biva obeležen iskustvom stečenim u čudesnom svetu
koji je pohodio, pa više nikada neće biti isti. Uostalom, nije li tako sa
svakim od nas nakon čitanja dobre knjige? Parče sveta kojim smo, koliko god
sporim hodom ili možda trkom prolazili, ostaje sa nama – jer, poenta i jeste u
ljudskoj potrebi za plodovima mašte,
odazivanjem avanturističkom porivu, bekstvom iz kolotečine, makar na nekoliko
sati, dok smo udubljeni u sadržaj sa stranica. Savet:
budite na stalnom oprezu, jer ništa nije onako kako izgleda. Volite li
spektakularne završetke u vidu otvorenih mogućnosti (na kraju krajeva, vrata jesu lajtmotiv “Nikadođije”) i
uvođenja u neku novu priču, ovo je bez sumnje delo za vas. A ukoliko vam se
dopadne predstavljeni svet, sa brojnim zavrzlamama, obavezno sledeće potražite
(još uzbudljivije) romane Skota Linča, iz serijala o Gospodstvenom nitkovu (a o
kojima sam pisala OVDE).