Dizni-upitnik

piše: Isidora Đolović

Kada se Volt Dizni sa malim mišom Mortimerom, kome će nedugo potom promeniti ime u Miki, otisnuo u pustolovinu osvajanja sveta na parobrodu “Vili”, teško da je mogao zamisliti baš sve razmere omiljenosti, uticaja i slave koju će njegova zaostavština jednoga dana uživati. Kompanija, a danas uveliko imperija sa prepoznatljivim logoom prerasla je u istinsku fabriku snova, njegovo prezime postalo sinonim za detinjstvo, radosne uspomene i doživotnu ljubav namenjenu svim generacijama, a možda pre i iznad svega za – dugovečnost. U međuvremenu, animirani filmovi su se razvijali, sticali sve veću popularnost, postajali brojniji i bolji, a „Dizni“ studio, koji je pionirski prokrčio put svima ostalima, uprkos novosticanoj konkurenciji ostaje superioran. Naravno, danas se sve klasične vrednosti nekritički, ili možda prekritički podvrgavaju učitavanjima podteksta i skrivenih simbola, pa ni Dizni nije izuzetak, ali bila sva naknadna uočavanja opscenih, problematičnih, kontroverznih detalja (sasvim) opravdana ili ne, ne dam da mi kvare lepa sećanja, plemenite pouke, nezaboravne slike iz detinjstva. Njima je posvećen današnji upitnik. Ivana mi je „čitala misli“ i njene odgovore na temu možete pogledati OVDE.

Moje druženje sa Diznijevim svetom datira otkad pamtim i mislim da neću preterati ukoliko kažem kako je bio tu od mog rođenja. U „Mikijevce“ sam se ubrojila već pre druge godine, zahvaljujući „Mikijevom Zabavniku“ i „Mikijevom Almanahu“ (što je posebna priča i ostavljam je za neku drugu priliku), pa knjigama (slikovnice iz „Mladinske knjige“ koje su pratile priču oslanjajući se na ilustracije iz filmova, zatim legendarni „Čudesni svetovi Volta Diznija“ u četiri toma – o čemu sam pisala OVDE), igračkama (jedno od prvih sećanja – figurice iz „Kinder jajeta“ poređane na muzičkom stubu, kolekcija „Mikijev orkestar“) i, naravno, crtanim filmovima. Uporedo sam čitala i gledala Diznija, bio je zastupljen u mojoj svakodnevnici kroz nekoliko različitih medija, pa je možda zato njegov status (s obzirom na kasnije profesionalno usmerenje koje sam odabrala) ostao tako važan. 

Dizni mi je na hiljadu načina ulepšao odrastanje i još uvek svako vraćanje ovim filmovima izmami osmeh, probudi toplinu, gane, obraduje, inspiriše. Sa vremenom i iskustvom, u mojim očima samo dobija na vrednosti i složenosti, pa zaista ne mogu da opravdam one koji smatraju ljubav prema crtaćima „odrazom infantilnosti i nezrelosti“. Na njih magija očigledno ne deluje, možda nikada i nije – što je sasvim u redu, ali istovremeno mi bude nekako žao bilo čije uskraćenosti za jedinstvenu privilegiju povratka u Zemlju čuda, Nedođiju, začarani zamak, morsku dubinu, raspevanu džunglu i sve ostale povlašćene prostore, pa makar na sat-dva, koliko bajka traje. 

Moram priznati da nije bilo baš tako jednostavno ispuniti upitnik koji sledi, jer su se na data pitanja nizali i za prednost gotovo utrkivali različiti odgovori, pa sam se teška srca morala odlučivati “sistemom eliminacije”. Shvatila sam koliko zapravo postoji “Diznijevih” crtaća koje sam pogledala i koliko ih volim uprkos tome što pojedini godinama nisu dolazili na red za podsećanje; koliko je njihova vrednost podjednaka i usled različitosti nesravnjiva, a da istovremeno ne dođe do ogrešenja o određeni, trenutno zaboravljen, izostavljeni primer. Uz sve to, ispostavilo se kako postoji dobar broj dugometražnih crtanih filmova za koje sam veći deo života bila uverena da potiču iz Diznijeve radionice, a zapravo to nisu (npr. “Hrabri mali toster”, “Svi psi idu u raj”, “Ferngali: poslednja prašuma”, “Princ Egipta”, “Anastazija”…) – tako da njih ostavljam za neku drugu priliku, svakako to zaslužuju. Takođe sam se morala ograničiti na animirane, a ne poluigrane ili igrane filmove (kao što su „Ko je smestio Zeki Rodžeru?“, „Meri Popins“ ili „Pirati sa Kariba“). Uz to su Mikijeva družina, „Pačje priče“ i ostatak repertoara pomenutog „Mikijevog Zabavnika“ (sa čuvenom nedoumicom „šta je zapravo Šilja?“) isto tako morali „otpasti“, budući da sami po sebi čine poseban univerzum sa jednako velikim brojem junaka i mini-franšiza, što bi iskomplikovalo konačni izbor i produžilo tekst preko svake mere čitaočevog strpljenja. Zato je ovoga puta pred vama „samo“ moj izbor iz repertoara dugometražnih crtanih filmova. Nadam se da ćete se podsetiti nekih naslova koje i sami volite, a možda odlučiti i da se sa nekima tek susretnete.

1. Koji je tvoj najdraži  Dizni film?

Znate ono kad vam na pamet odmah padne jedan jedini, konačni, ubedljivi izbor – da bi se već naredne sekunde nanizalo barem još pet mogućih? E, baš to je slučaj koji, uopšteno, prati svaki moj pokušaj ispunjavanja upitnika ovog tipa. Dakle, sledećim redosledom: Petar Pan je definitivno moj najomiljeniji “Dizni” crtani film i nalazi se, uvek, na prvom mestu. Odmah za njim su: 2. Alisa u zemlji čuda, 3. Zvonar Bogorodičine crkve , 4. Fantazija (mada nije tipičan, ali Diznijev jeste i upravo svojom različitošću zaslužuje da bude mnogo, mnogo poznatiji) / Mač u kamenu, 5. Mala sirena/ Uspavana lepotica. Da napomenem, volim i kratkometražne Diznijeve crtaće, poput “The Little house”, Susie, the little blue coupe”, “Pedro” i kompletan “Silly symphony” serijal, ali to je, opet, neka druga priča.

2. Sa koliko godina si pogledala prvi Dizni film?

Kao što sam već pomenula, nema šanse da se setim, jer je “Dizni”- svet od samog početka bio prisutan tokom mog detinjstva kroz najrazličitije svoje oblike. Možda je to bio “Robin Hud” ili “101 dalmatinac” – ali, lako je moguće da ih tako pamtim zbog toga što su bili prvi u knjigama koje su mi moji čitali; možda “Mala sirena” ili “Aladin” – jer su upravo tu negde moja generacija po starosti, zaista mi je nemoguće proceniti. Kad smo već kod prvih uspomena, pamtim i seriju “Mala sirena” koju je RTS emitovao pre nego što su nam zbog sankcija na nekoliko godina ukinuli Diznijeva ostvarenja; postojala su i specijalna strip-izdanja tog filma, ali i “Lepotice i zveri”, “Pepeljuge”, “Pačjih priča”.

3.Koji ti se Dizni film najmanje svideo?

“Tarzan”. Bio je aktuelan u vreme moje osnovne škole, baš kao i “Mulan”, “Zvonar”,  „Herkules", od kojih mi se najmanje dopao. Ni danas ga ne volim, jednostavno mi se uopšte ne sviđa animacija, ti “vižljasti” likovi i crtež koji je već počeo da se kvari. Samu priču volim u igranim filmovima ili serijama, ovaj mi zaista nije prijao. “Herkules” mi takođe nikada nije bio nešto zanimljiv, ponajviše zbog naslovnog junaka koji je iritantan, ali u celini nije loš film.

4. Koji Dizni film te rasplakao?

Primetila sam da kliše konstatacija “ko nije plakao kad Bambiju ubiju mamu, taj nema srca”, zapravo nije bez osnova! Pre par meseci, uhvatila sam slučajno ovaj film na RTL i kako danas, nažalost, retko imamo prilike da uopšte vidimo reprize “Diznija”, a ja ne mogu da odolim da ne „ostavim sve i gledam“, posle ko zna koliko godina (čak, decenija!), odgledah priču o Bambiju. Mada sam od onih koji se na sav glas hvale da za njih ne važe ta uopštavanja, čim je jadno lane počelo da, nakon potere u zavejanoj, mračnoj šumi, doziva majku, steglo me nešto u grlu. Inače, stvarno me rastužuju uglavnom jedino crtaći u vezi sa životinjama, pa pored „Bambija“, tu se svakako ubrajaju „Lisica i pas“, „Dambo“ (kada ga mama njiše na surli kroz rešetke kaveza) i da ne zaboravim, scena sa zaljubljenom vevericom iz crtaća „Mač u kamenu“ (u trenutku kada se Artur ponovo pretvori u dečaka). 

5. Stariji Dizni filmovi ili noviji?

Možda sam beznadežno staromodna, možda je do nostalgije i nespremnosti da se prilagodim novom vremenu, tek, meni su filmovi iz tzv. “zlatnog doba” i kasnije „renesanse“ Diznija ipak u svakom pogledu draži, kvalitetniji i originalniji od današnjih. 

Za poslednjih petnaest godina, jedino su mi se dopali "Frozen", "Princeza i žabac" i "Tangled"(Zlatokosa), pa čak ni oni ne mogu da priđu svim prethodnim. Što bi rekao Dilan, “vremena se menjaju”, pa me tako i ne čudi što, primera radi, tri kćerkice moje rođake više vole “Pepu prase” nego “Pepeljugu” – iako je njena animacija neuporedivo lepša. Ipak, moj izbor uvek ostaju klasici, iako zaista nemam ništa protiv da pogledam novitete, čak se uz njih često sasvim dobro razonodim. Naprosto, pristup stvaralaštvu je danas drugačiji, a to ostavlja posledice na svaki njegov oblik. Moram još pomenuti i da mi se nimalo ne dopadaju osamostaljene “franšize” o Diznijevim princezama i vilama.

6. Stariji Dizni film koji još nikada nisi pogledala?

“The Adventures of Ichabod and Mr. Toad” i “The rescuers”. Iskreno, uopšte me ne privlače.

7. Koji je poslednji Dizni film koji si gledala i šta misliš o njemu?

Ako ne govorimo o repriziranju klasičnih, već premijerama, onda je to svakako "Frozen". Sa zakašnjenjem, na nagovor drugarice, ali ispade baš prijatno iznenađenje, pravi povratak “Diznija” korenima. Drago mi je što nema klasičnu princess-bride priču, Elsa je neko ko odgovara mom shvatanju samostalne, slobodne žene – sa druge strane, euforija nastala oko ovog filma mi prilično narušava današnji utisak. Da ne pominjem kako je „Let it go“ verovatno najprecenjenija pesma iz Dizni-filma ikada.

8. Precenjeni film

Ovo je jedno od “nepopularnih mišljenja” i unapred naglašavam kako se moj odgovor ne odnosi na kvalitet, vizuelnu lepotu ili ukupnu vrednost ovih filmova: jer, u pogledu animacije, priče, muzičkih deonica, oni su prelepi, značajni, odlični. U pitanju su “Lepotica i zver”, “Kralj lavova”  i “Frozen”. Pod „precenjeni“ mislim na njihovu ogromnu, do iritantnosti prisutnu popularnost i famu koja se diže, sežući do generalizacija poput: svaka devojka koja voli da čita mora se poistovetiti sa likom Bel; svaka osoba koja nije površna mora gajiti ideal „lepotice i zveri“ kao pravi primer iskrene ljubavi; svako sa srcem zaplakaće zbog sudbine Simbinog tate; svaka feministički osvešćena ženska osoba obožavaće „Začarano kraljevstvo“ i njegove heroine. Nije tako, ali ponekad je potrebno pogledati još malo oko sebe i ne oslanjati se jedino na prekopirane statuse, citate i sličice sa društvenih mreža, koje toliko nekritički veličaju ove crtaće, pretvarajući ih u deo odbojnog trenda i oduzimajući njihovim porukama prvobitnu težinu.

9. Potcenjeni film

Ostvarenja iz tzv. “dark Disney” korpusa, poput “The hunchback of Notre-Dame” (o kome sam pisala OVDE), “Pocahontas” i “Black caldron”. Stekla sam utisak da je razlog njihovoj relativnoj neprijemčivosti težina tema koje obuhvataju, a s obzirom na današnju opsesiju “društvenom korektnošću”, šanse da se “ekscesi” ovog tipa ponove tek će biti minimalne. Zatim, atipični poput “Fantazije” – genijalnog upoznavanja sa čarolijom klasične muzike; stari i zanemareni kao što su “Robin Hud”, “Knjiga o džungli”, “Mačke iz visokog društva”, “Oliver i kompanija”…

10. Omiljeni Pixar film

Ne volim ih, upravo zbog pomenute drugačije animacije, ali ako moram da biram, najpodnošljiviji mi je “Finding Nemo”. Da se vratim na pitanje o precenjenim filmovima, tu obavezno ubrajam i “Toy story”, nikada mi neće biti jasno zašto ga pojedini toliko vole.

12. Scena iz bilo kog Dizni filma kojoj bi želela da prisustvuješ?

Nekoliko ih je, mada bi se odgovor mogao proširiti na prostor/ambijent iz pojedinih crtaća u kome bih volela da neposredno boravim. To su, odmah da kažem, noćni motivi grada iz “Lady and the tramp”, “Aristocats” ,“101 dalmatians”, kao i Tritonovo kraljevstvo iz “Male sirene”. Što se tiče scena: prvo, kuce koje jedu špagete u Tonijevom restoranu, gde se italijanska pesma savršeno uklopila: ima Sinatra-šmek i oduvek me podsećala na "Strangers in the night" ili numeru (i atmosferu) iz filma "Moonstruck". Zatim, scena sa sirenama u laguni, iz “Petra Pana”. I, recimo, završni ples sa menjanjem boja Aurorine haljine.

11. Najbolje otvaranje/intro filma?

Ovde nemam dvoumljenja. Izdvojite minut-dva da prosudite i sami jesu li ovo, možda, najmoćniji uvodi u crtane filmove ikada. Prvi je “The bells of Notre-Dame” iz “Zvonara Bogorodičine crkve”. Taj prigušeni, pa sve jači zvuk zvona koji prati probijanje kroz oblake i lagano otkrivanje panorama Pariza, uz spuštanje na gradske ulice i Klopenov narativ, zaista čine veličanstveno otvaranje:

Drugi je deonica “Arabian nights” iz “Aladina”. Oduvek me privlači svet iz “1001 noći”, rastrzana sam između očaranosti progresivnim Zapadom i mistikom Orijenta, tako da je ova priča jedna od meni omiljenih, sa svim neodoljivim likovima. Sadrži kontroverzan, kasnije promenjen deo  stiha:  Where they cut off your ear if they don't like your face – It’s barbaric, but, hey, it’s home. Po toj logici, uskoro ćemo iz udžbenika istorije izbacivati delove o npr. “Dušanovom zakoniku”, jer ustrojstvo srednjovekovne države vređa osećanja čoveka XXI veka. No, dobro, uživajte u glasu neponovljivog Robina Vilijamsa:

13. Koji film ima najbolju muziku?

Muzika je toliko veliki i važan deo “Diznijevih” ostvarenja, da je prilično nezahvalno i nerealno izdvojiti samo nekoliko njih, pa moram reći kako većina ovih crtaća ima spektakularan soundtrack , a moj izbor su, ako ga već mora biti, već spomenuti “Hunchback of Notre Dame”, “Aladdin”, kao i “Little mermaid”.

14. Omiljena Dizni pesma?

Dodajem prethodno nabrojanim numere “Colors of the wind” (Pocahontas), “Once upon a dream” (Sleeping beauty), “When you wish upon a star”(Pinocchio), “Bella note”(The Lady and the Tramp), “The gospel truth” (Hercules).

15. Omiljena villain pesma

Primetila sam da su numere negativaca obično dinamičnije, pune temperamenta i zaraznijeg refrena od onih koje izvode “dobrice”. Moj izbor je "Hellfire”, Frolova tema iz “Zvonara Bogorodičine crkve”:

Izdvojila bih i “Savages” iz “Pokahontas”, takođe iz današnjeg ugla “politički i rasno nekorektnu”, a suštinski odličan primer predrasuda, netrpeljivosti i ostrašćenosti prema drugom i drugačijem, nezavisno od tabora kome pripadate:

Bilo bi šteta preskočiti interpretaciju Vinsenta Prajsa - “(Radigan)The world’s greatest criminal mind”, iz “Basil, the great mouse detective” :

16. Omiljeni lik?

Petar Pan, Robin Hud, a od sporednih Cheshire cat.

17. Omiljeni negativac?

Zla maćeha iz "Snežane" – naravno, kada nije u liku veštice, Maleficent, Džafar, Kruela DeVil.

Simpatična mi je i Madam Mim, tim pre što je u „Mikijevom Zabavniku“ ona izrazito DOBRA veštica, pa mi je kao maloj bilo teško da povežem taj lik sa onim iz „Mača u kamenu“.

18. Ljubimac?

Sova Arhimed iz “Mača u kamenu”. Naravno, mnogo je preslatkih životinjica koje bih odmah udomila, npr. Lupko (Bambijev kompanjon), magarence (ali i ostatak ekipe) iz “Vini Pua”, onaj uspavani miš koji boravi u Šeširdžijinom čajniku (“Alisa u Zemlji čuda”), Pepeljugine ptičice...

19. Pratilac/pomoćnik?

Cvrčak, Jiminy Cricket iz “Pinokija”. Sa svime što simbolizuje, mislim da je to najbolji mogući pratilac.

20. Najdraža Dizni princeza?

Nikada nisam bila ljubitelj princeza, volim one malo aktivnije, samostalnije, koje ne čekaju da ih protagonista spasi već iole pokazuju određenu inicijativu. Takve su, barem do određene tačke u priči, Pokahontas, Jasmin i Arijel. Što se tiče klasičnih, moram priznati da mnogo volim Auroru/Trnoružicu, jer je ženstvena, nežna i pravi primer ličnosti iz stare bajke, kakav je ceo taj crtani sa svojom srednjovekovnom estetikom.

21. Koji Diznijev lik bi bio tvoj najbolji drug?

Čarobnjak Merlin za razgovor i filozofiranje, a Vini Pu/Balu/Mali Džon (nije li zanimljivo kako su uglavnom medvedi najodaniji prijatelji kod Diznija?) za tumaranje unaokolo i smeh.

22. Omiljeni Dizni par?

Robin Hud i ledi Marijana; poprilično zanemareni vlasnici dalmatinaca - Rodžer i Anita; Aladin i Jasmin.

22. Najbolji poljubac

Rečnikom fanova “Game of thrones” teorija, to bi bio unkiss Petra i Vendi, koji je pokvarila ljubomorna Zvončica!

23. Tvoj Dizni alter ego?

Do sada je vam sigurno postalo jasno, to je Petar Pan ili možda njegov ženski pandan, Zvončica. Takva sam i ja - večito, prgavo dete! Ali, volim i Elsu, u kojoj pronalazim izvesne crte svoje ličnosti.

24. Da li sakupljaš stvari sa Diznijevim logom?

Ukoliko mislimo na “baš-baš Dizni” markirane suvenire i proizvode, koji su uglavnom prilično skupi i ne baš dostupni na svakom koraku, onda je odgovor negativan. Ali, od malena su tu bile igračke, knjige, stripovi, garderoba, različiti predmeti oslikani Diznijevim junacima, pa se u tom smislu može reći da još uvek rado nabavljam iste, čim naletim na neki posebno zanimljiv. Inače sam veliki ljubitelj plišanih igračaka-maskota i čuvam sve iz detinjstva, ali uvek se obradujem kada dobijem i neku novu; isto važi za šolje, razglednice, sveske sa crtanim junacima. Sećam se kako je početkom devedesetih “Mikijev Zabavnik” uz svaki broj poklanjao ponešto (karte, lenjiri, raspored časova, kapa sa Mikijevim ušima, novogodišnja čestitka gde Pajine oči svetle u mraku, i slično) – dobar deo smo uspeli da sačuvamo, baš kao i igračke koje su dobijane uz “Mc Donald’s Happy Meal” (za ono kratko vreme koliko je ogranak poznatog lanca bio otvoren u Čačku). 

25. Zašto voliš Diznija?

Zato što mislim da je zaista za sve generacije i sva vremena. Diznijevi crtaći su prava umetnost, vizuelno, muzički, porukom, pričom. Jedno je sigurno, Volt Dizni i njegovi nastavljači su crtane filmove uzdigli od „zabave za malu decu“ do istinske umetnosti, priznate i ravnopravne sa igranim ostvarenjima, ozbiljne i profesionalne na toliko nivoa: od muzike, sinhronizacije, do adaptiranja književnih dela. Prema tome, u ovom slučaju su lični razlozi neodvojivi od objektivnih – iako zaista volim i, ovako “matora”, sa uživanjem i interesovanjem gledam različite crtaće (bili to Warner brothers, Hanna & Barbera ili nešto treće), Walt Disney ostaje bez premca.

Dizni nam je danas potreban iz tako mnogo razloga, čak i modifikovan na način koji mi se, iskreno, ne dopada – ali, savremena animacija je inače sve ružnija i čudnija nego što smo navikli. Potreban nam je kao podsetnik, merilo, lekcija, razonoda, nada i, ono glavno, vodič kroz snove. Zato mu i pored svih naknadnih teorija zavere, kojima se pokušava baciti senka na nešto čija je recepcija do sada bila apsolutno pozitivna i neškodljiva u svesti dece, dugujemo ogromnu zahvalnost.