“Black sails” (2014)

komentariše: Isidora Đolović

U čemu se krije privlačnost gusarskog načina života, romantizovane slike kojoj su vekovima doprinosili različiti vidovi umetničkog izraza? Stvarajući, danas već sasvim određen, katalog karakteristika, oblikovali su našu predstavu o ljudima opisivanim kao „strah i trepet na talasima“. Počev od Salgarijevih, Vernovih i Stivensonovih romana; preko stripova o Korto Maltezeu i crtanog filma „Petar Pan“; stila/imidža muzičkih grupa „Adam and the Ants“ i „Running wild“; pa sve do franšize „Pirati sa Kariba“ ili Martinovih Grejdžoja, gusarska ikonografija sa podjednakom snagom pleni, intrigira i inspiriše kroz decenije. Verovatno se odgovor na uvodno pitanje krije u kombinaciji slobode, neustrašivosti, neobuzdanosti i egzotike, kakvu zamišljamo da je gusarenje podrazumevalo. Poput svih mitova prošlosti, faktografija i fikcija su se vremenom do neraskidivosti ukrstile, te je danas kažnjeničko hodanje po dasci, vratolomno veranje uz katarku, povez za nedostajuće oko ili zastava sa ukrštenim kostima, nerazdvojivo od npr. papagaja na ramenu, uživanja u rumu i konzumiranja usoljenog mesa. Pirati kao junaci literarnih ili filmskih ostvarenja uvek će imati svoju interesnu grupu, a čini se da ih je poslednjih godina pomalo zafalilo, u poplavi raznih superheroja i futurističkih akcionih vizija. Možda je za sve “kriv” kapetan  Džek Sperou, tek, kao neka vrsta reakcije, pojavila se serija koja vraća, mnogima možda i tek otkriva, fenomen čija intrigantnost ne zastareva.

Ostvarenje „Crna jedra“ (Black sails, 2014) izdanak je već proverene (ali i ozloglašene!) mreže STARZ. Inspirisano klasikom Roberta Luisa Stivensona „Ostrvo sa blagom“, vodi nas dvadeset godina pre svima poznate romaneskne radnje, upoznajući sa predistorijom zbivanja. Pojedine ličnosti su, dakle, fiktivne - ali uveliko poznate iz književne tradicije, dok su ostale istorijske i  ništa manje čuvene. Prva epizoda je emitovana besplatno na Youtube-u, da bi ostatak sezone takođe bio stavljen na raspolaganje putem Interneta, kao svojevrsno probno osluškivanje “pulsa” gledalaca, ali i tržišta. Nakon pozitivnih reakcija, dato je “zeleno svetlo” za drugu sezonu i veći broj (jednočasovnih) epizoda, što je maksimalno i više nego zahvalno iskorišćeno. Četvrti ciklus (nedavno okončan) dostojna je završnica gusarske avanture, koja je u međuvremenu stekla svoju vernu publiku i odobravanje dobrog dela kritike. Producent Michael Bay, režija Jonathana E. Steimberga, muzika proverenog Beara McCreary-ja (zaslužnog, između ostalog, za teme serija “Outlander”, “Walking dead” i “Da Vincis demons”), a pre svega harizmatičnost i trud glumačke postave, najviše su doprineli tome.

Priča

Godine 1715, bahamsko ostrvo Nju Providens sa prestonicom Nasau, odoleva kolonizatorskoj sili kao jedinstveno područje pod upravom gusarskih družina. Različiti klanovi ovih otpadnika od imperijalističke prevlasti, svakodnevno ulaze u međusobne sukobe, prvenstveno prkoseći britanskoj kruni. Izvor njihove samouverenosti, bunta, opasne reputacije i nezavisnosti, leži u uspešnoj trgovini opljačkanim sredstvima sa napadnutih i zauzimanih brodova. Svet razbojništva, prljavštine, agresivnosti i neutoljive gladi za novcem, ali i avanturizma, smešten je između palube brodovlja i rajskih plaža sa belim peskom, plavetnilom svoda, palmama, te smenjivanjem neurednih krčmi i bogataških zdanja pod tropskim suncem. Preplanuli, zverski pirati obeleženi ožiljcima; zavodljive “prodavačice užitka” i njihove gazde; vlasnici krčmi, trgovci, kapetani, čine ovaj šaroliki svet kojim odjekuju zvuci mačevanja, na svakom uglu se bavi krijumčarenjem, prodajom tajni, ali i zamršenim odnosima svake vrste. 

Svestan da mu, usled dužeg perioda bez većeg plena, uprava ozbiljno izmiče iz ruku, ambiciozni i beskrupulozni kapetan Džejms Flint (Toby Stephens) predvodi još jedan pohod sa neizvesnim ishodom. Posada je nezadovoljna malom zaradom, usled toga podložna huškanju kako je vreme za smenu slabog zapovednika nekim novim, odlučnijim. Dok se priprema glasanje (a na brodu vlada, barem prividna demokratija, uz ravnopravno uzimanje učešća u donošenju odluka), Flint se uzda u ključni argument na svojoj strani: poduhvat potrage za basnoslovnim bogatstvom španskog ratnog jedrenjaka Urca de Lima. Ova ponuda da ih učini “prinčevima mora”, pod sigurnim zapovedništvom njega kao “kralja”, trebalo bi da mu obezbedi nastavak strahovlade i povrati poljuljani autoritet. Jedini problem predstavlja nedostatak presudnog papira iz brodskog dnevnika bivšeg kapetana. Istrgnutog ga, slučajno, pronalazi i prisvaja novopečeni kuvar, Džon Silver (Luke Arnold). Kukavički se, u potpalublju, skrivajući od borbe, ovaj mladić se odmah po završetku okršaja stavlja na raspolaganje zauzimačima broda, ali, bez jasne predstave o stepenu buduće privrženosti novoj družini.

Više u pohlepi, manje u neznanju, Silver će po iskrcavanju ponuditi isti dokument (čiju dragocenost za sada samo naslućuje) na prodaju, uortačivši se sa egzotičnom prostitutkom-mulatkinjom Maks (Jessica Parker Kennedy), što ih oboje dovodi u ozbiljnu nevolju. Za to vreme, Flint traži finansijsku potporu od trgovca Ričarda Gatrija i njegove samosvesne, otresite kćeri Elenor (Hannah New), koja praktično drži u rukama najveći deo uticaja nad ostrvom. U trku za nedostajućim papirom, uključuje se i trojac: kapetan Čarls Vejn (Zach McGowan) - Džek Rakham (Toby Schmitz) - En Boni (Clara Padget), jer, novac garantuje prednost i vlast, ali i raznovrsne „sitnije“ privilegije. Silver, čija perspektiva novajlije isprva dominira radnjom, polako povezuje konce i shvata značaj papira koji je nepromišljeno prosledio dalje. Pošto se njegova krađa otkrije, zaključiće kako mu je jedina šansa za preživljavanje - učiniti sebe neophodnim bilo kome od zainteresovanih rivala. Zbog toga uništava dokument, prethodno zapamtivši sadržaj, te ga Flint po nuždi stvari mora ne samo poštedeti, već i zadržati u svojoj službi do daljnjeg. 

Već na početku se naslućuju brojni zamršeni odnosi iz prošlosti. Maks je razočarana što Elenor između ljubavi prema njoj i posla u službi održavanja prosperiteta zajednice, bira potonje. „Puritanka koja voli da čita knjige“, gospođa Miranda Barlou/Hamilton (Louise Barnes), Flintova je ljubavnica, sa kojom ga veže saučesništvo u zločinu iz prošlosti. Vejn očajnički pokušava da se pokaže vrednim Elenor i ponovo zadobije njenu ljubav. Dok se njegovi pajtaši, još jedan neobičan par - Džek i En Boni, bore da istraju u lojalnosti, iste brige muče Silvera - ali i Bilija „Bouns“-a (Tom Hopper), nesigurne kako se postaviti prema surovom, zagonetnom Flintu. Iskusni Hal Gejts (Mark Ryan), njegov prvi savetnik i brodski glas razuma, ne deli u potpunosti mišljenje saboraca, godinama nastojeći da pokriva kapetanove nepodopštine, opravdavajući ga i pružajući podršku čak i kada je svestan da mu potezi nisu u redu. Ipak, njegovom strpljenju se takođe bliži kraj.

Večita glad morskih vukova

U zaista bogatoj i raznovrsnoj ponudi televizijskih serija, nije se lako naprečac “nametnuti” i izdvojiti. Potrebno je odmah pružiti gledaocu razlog da ostane uz predstavljenu priču. U ovom slučaju su prva dva uslova uspešno ispunjena: sjajna uvodna špica i glavni junak. I sama radnja nastavlja da drži pažnju, mada, poput „Igre prestola“, obilato - a često krajnje nepotrebno, koristi golotinju, nasilje i brutalnost scena. Istovremeno vešto uvodi i raspoređuje centralne figure u priči, otkrivajući taman dovoljno da zagolica maštu gledalaca i podstakne na dalje praćenje. Vizuelizacija deluje autentično i „nenašminkano“, ispunjavajući baš sve što se od gusara očekuje, a ipak više od pukog stereotipa. Izvrsno je uveden i obuhvaćen istorijsko-politički kontekst.

Tragajući za blagom Urca de Lime, Flint ne preza ni od kakve (lične ili tuđe) žrtve, istovremeno u nemogućnosti da se odluči između garantovane sigurnosti i daljeg prkošenja starim protivnicima, oličenim u britanskom sistemu i zakonu. S jedne strane je povratak mirnom životu, za koji se svim silama zalaže Miranda, a s druge nestabilnost - ali istovremeno opijajuća čar bitisanja i upravljanja na pučini. Elenor i Vejn su prinuđeni da se prilagode novonastalnom odnosu snaga i funkcija, a situaciju dodatno komplikuju njihove nerazrešene veze iz prošlosti. Između centralnih ličnosti je od početka prisutna upadljiva tenzija, unakrsno „streljanje“ polukoketnim - poluzbunjenim pogledima, tako da je iskliznuće u neku od krajnosti na širokoj liniji ljubav-mržnja, u svakom trenutku moguće i očekivano za bilo koga od njih. 

„Crna jedra“ su često upoređivana sa „Vikinzima“, kao vekovima mlađa braća, što svakako nije bez osnova. I „STARZ“-ova tvorevina (sa podrazumevanim činiocima koji su karakterisali „Spartaka“, „Kamelot“, „Belu kraljicu” - često izlišna golotinja i krvoproliće) isprva iziskuje gledaočevo strpljenje, s obzirom na usporenu dinamiku većeg dela prve sezone. Neophodno je izvesno vreme da se razgraniči „ko-šta-kome-s kim“ sklapa pogodbe, uz punu pažnju posvećenu  bogatom dijalogu, često zamršenom i pretrpanom nalik onim književnim. Taj pseudočitalački utisak neposredno sugeriše i činjenica da su epizode označene rednim brojevima, po uzoru na poglavlja romana. Zatim, gusari su istovremeno neuredni, ali ima i (najisturenijih) primera sa blistavim svetlim očima a-la-Ragnar Lotbrok, bisernim osmesima i savršenim „pločicama“ na stomaku. Vejn je bundžija sirove harizme, baš kao Rolo, Džek luckastošću ponekad asocira na Flokija, dok Elenor poseduje mnogo sličnosti sa jakom, samostalnom Lagertom. Prisutne su brojne scene eksplicitnog (i lezbijskog) seksa, uličnih napada, silovanja, amputacije udova: ali, tu su i uzbudljive pomorske bitke, prizori živopisne kafanske gungule, užurbanosti na molu, udruženih akcija mornara prilikom izvlačenja broda.

Glumačka ekipa je, bez sumnje, jedan od vodećih nosilaca vrednosti serije. Iz epizode u epizodu sve uigraniji, nakon početne nepovezanosti, kako je prva sezona odmicala, postepeno su učinili da publika zaista počinje mariti za protagoniste, ugradivši distinkciju i pojedinačne boje u svakoga od njih. Unose neophodnu ozbiljnost u svoju interpretaciju, nipošto uvek strogih ili tragičnih, već komplikovanih ljudi kojima upravljaju različiti vidovi manifestovanja “volje za moć”, ali i požuda, strahovi, nesigurnost, demoni minulih godina, promenljivost želja i interesa. Naročito se izdvaja beskrajno šarmantni Stephens kao ambivalentni (anti)junak Flint, a odmah u stopu ga prate McGowan i New-ova, vrlo strastveno i temperamentno dočaravajući mešavinu uzajamne animalne privlačnosti, ogorčenosti i besa, a iznad svega dugogodišnje pouzdanosti.  

Izraz “šekspirijansko” se često neumesno koristi (pa se već poprilično izlizao od pogrešne upotrebe), ali u ovom slučaju - koliko god možda delovalo nespojivo - zaista ima smisla. Ako ništa drugo, razlog su istinski brza menjanja tabora i premeštanje pozicija “igrača” pre nego što im čestito možemo ući u trag ili “pohvatati” očigledniju logiku njihovih postupaka. Čovek ukotvljen između interesa i nužde, zapravo je krajnje nestabilna figura na uzburkanom vodenom polju, što čini punu dinamiku, zbunjivost, ali i uverljivost likova i zapleta pred nama.

Podzapleti su takođe uspešno uklopljenu u osnovnu liniju radnje, npr. scena sa robovima u potpalublju ili peripetije između starog (zanimljivi Rendal) i novog kuvara. Udeo humora je sasvim dovoljan da, kada zatreba, opusti tenziju, a ipak ne banalizuje tok priče. Prepoznaćete izrazit feministički podtekst, s obzirom da su malobrojne HEROINE radnje to u pravom smislu, ne zaviseći gotovo nimalo od volje pripadnika jačeg pola - ali istovremeno ćutke podnoseći neminovnosti svog položaja. Previše se, doduše, insistira na biseksualnosti, ali verovatno je to neminovni danak savremenim “političkim korektnostima”. Dok uvodna muzička tema izaziva momentalnu privlačnost, celokupno izdanje uspeva da “dovrši posao” i probudi interesovanje za piratsku supkulturu. Čak i sa modnog aspekta, vraća (polu)steampunk garderobu u žižu interesovanja (preko korseta, košulja, kožnih pojaseva i čizama, neobičnog nakita).

Najbolje 

1. muzika (uvodna špica) – U većini prethodnih prikaza televizijskih serija, trudim se da skrenem pažnju na temu koja ih najavljuje, s obzirom da je uglavnom reč o veoma važnom podsticaju i “mamcu” za buduće gledanje. Kada je vizuelno-zvukovno saglasje u tih par minuta ubedljivo uspostavljeno, može se sa sigurnošću tvrditi kako je gledalac već upola pridobijen za sadržaj koji sledi. Postoji nekoliko serija koje se mogu pohvaliti intro sekvencom čija vrednost ponekad prevazilazi i samu epizodu. Te melodije, koje obavezno “odvrtimo” do kraja i pored nestrpljenja da saznamo šta je bilo dalje u priči, čak su se i osamostalile u odnosu na svoje polazište. Takva je muzička tema iz “Game of Thrones” ili “Vikings”, takvo otvaranje ima i “Black sails”. Uključivanjem egzotičnih instrumenata, postepenim pojačavanjem dinamike, svedenim – a simboličnim kadrovima koji je prate, najavljujući mrak, opscenost, neulepšanost radnje, postiže se efekat u smislu da slušalac/gledalac mislima biva i sam prebačen u dati ambijent, pa na najbolji način pripremljen za ono što ga očekuje. Čak i ukoliko do sada niste pratili seriju, pustite ovu muziku, garantovano će vas poneti sa sobom!

2. scene borbe – Mnogo je aktuelnih ostvarenja koja se oslanjaju na „seks, drogu, nasilje i strah“, ali u većini „epskih“ priča (smeštenih u prošlost i oslonjenih na većih broj akcionih deonica), okršaji između učesnika deluju neubedljivo, smešno, u svakom slučaju nedovoljno. U „Crnim jedrima“ to nije slučaj, bez obzira da li je reč o dvobojima ili masovnijim bitkama, koliko god nekad poželeli da prevrnete očima kada npr. Vejn izroni iz močvare u „Rambo“ fazonu, mora se priznati da je akcioni deo možda i ravnopravan sa dramskim.

3. garderoba i lokacije (vizuelno) – Da ima ulepšavanja, ima, ali opet ne preteranog. Atmosfera epohe i mesta odvijanja radnje dočarana je besprekorno, vodilo se računa o detaljima koliko i krupnom planu, pa je teško poverovati kako NISU snimali na nekom od bahamskih ostrva, čak ni u neposrednoj blizini mora!

4. likovi i gluma – Kao što sam već spomenula, ekipi je bilo potrebno neko vreme da se istinski uigra i složi, a kada se to desilo, sve je počelo da se odvija baš kako treba. Postoje bolji i slabiji kasting-izbori, ali kao celina, serija funkcioniše neometano, jer su najisturenije figure, uz pojedine zaista više nego ubedljive epizodiste (npr. Gusar Ned Lou, koji je kao uragan “uleteo” u priču i uneo dragocenu dinamiku; ili Ebigejl Eš, čija perspektiva osvetljava nove aspekte gusarskog života i bića), njena noseća snaga.

Na prvom mestu je, pre svega kapetan Flint, jedan od najkomplikovanijih i najharizmatičnijih likova koje smo dobili na malim ekranima. Od samog početka ambivalentna figura, takav ostaje i čak još više postaje u nastavku, dok se fragmenti njegove prošlosti jedan po jedan odmotavaju pred nama. Znamo da je veoma ozloglašen, daleko obrazovaniji nego što se očekuje od njegovih saboraca, surov i dostojanstven, ali njegova motivacija uvek ostaje kolebljiva, neuhvatljiva i izmiče sa obelodanjivanjem svakog novog podatka iz prošlosti ovog misterioznog čoveka. Da je u pitanju „Game of thrones“, bio bi po složenosti pandan Džejmiju, a intelektu i emocionalnosti Tirionu Lanisteru. Tobi Stivens ga igra besprekorno, pa je dovoljno reći da se meni lično pogled „zalepio“ za njega od prvog kadra i jasno pokazao ko će ostati junak u fokusu.

Sledi kapetan Vejn, kome je trebalo par epizoda više da me osvoji, ali kada se to jednom desilo, povratak postaje isključen. Isprva će vam se verovatno učiniti kao odbojni, zapušteni divljak, ali dalja priča ga otkriva kao čoveka sa možda jedinim zaista postojanim i razvijenim kodeksom časti na ostrvlju. Naravno da okolini često deluje brzopleto, kao rob osećanja i impulsa, ali u trenucima kada je potrebno stupiti u akciju, malo ko je spreman da pokaže sličnu srčanost i odlučnost. Iako sušta suprotnost Flintu, ovaj tandem začuđujuće sjajno funkcioniše kada se silom prilika udruže. Čarls Vejn je nemilosrdan kada zatreba, iskren u svemu što preduzima, lišen ljigave proračunatosti koja čak ni Flinta nekad ne uspeva zaobići, srce i duša gusarske republike. Na kraju krajeva, to je čovek koji će devojci koju voli na kocu doneti glavu onoga koji joj zapreti, ali se, s druge strane, neće ustručavati da se najstrašnije osveti za izdaju. 

Sa njim “u paketu” nekako logično dolazi Elenor, s obzirom da je on/off odnos ovog para jedna od najzanimljivijih strana priče. Gospođica Gatri je prava heroina kakvu na velika vrata vraća Lagerta iz “Vikinga” – samostalna, snažna, lepa i hrabra. Uprkos zaleđu i zaštiti najmoćnijih muškaraca u okolini, ona je i te kako u stanju da se stara o sebi bez ičije podrške, donosi odluke – često nepromišljene i blesave, održava autoritet u surovom, pretežno muškom svetu. Uz to, ima i, moguće, najbolji nadimak u serijama ikada – da ‘prostite, the cunt! I mada se (baš kao i Lagerta) s vremenom njen lik pogoršava u svakom smislu, pa već pred kraj druge sezone postaje ne samo razočaranje, nego i omražena osoba, ovaj tip junakinje je bio preko potreban i pravo je osveženje.

Izdvojila bih još i tandem En Boni – Džek Rakam, likove preuzete direktno iz istorije, čija je biografska avantura bila ništa manje zanimljiva i potresna. Spasivši je od nasilnog supruga, kao petnaestogodišnjakinju, Džek je na neki način iznova stvorio En, učinivši je svojom “poslovnom” i životnom saputnicom. Uz samu činjenicu da je time njegova posada upisana u udžbenike, kao prva i retka družina sa ženskim članom, ovo je neraskidivo, doživotno vezalo dvoje odmetnika. U seriji, ta će veza biti dodatno zakomplikovana uvođenjem Maks u neku vrstu (moram priznati, bespotrebnog) ljubavnog trougla, ali jedno je uvek sigurno. Džek i En ispod i nakon svih surovih “slojeva” gusarskog života nose dirljivu, beskrajnu ljubav jedno prema drugom, svesni da ne mogu da se odvoje, jer nije samo emocija ili strast ono što ih je udružilo. Izraz na licu En, kada pomisli kako će morati da se oda prostituciji, maestralan je primer slike koja govori više od reči.

Moje simpatije od početka je pridobio Bili – možda usled toga što istog glumca pamtim iz drage mi serije “Merlin”. Uglavnom, iako je često ukočen i zna da deluje „priglupo“, on je možda najmoralniji član posade. S druge strane, apsolutne  antipatije gajim prema Maks! 

Njen lik je izgrađen po modelu “prostituke dobrog srca”, izmučene, izvređane, a ipak sa snagom da se uzdigne i započne nove poduhvate ka uspehu, ali meni je beznadežno odbojna i to se nije promenilo ni nakon dve sezone. U tom smislu, odličan je par sa podjednako “ljigavim” Džonom Silverom, koga sam tek nakon što je udružen sa Flintom, pa time dobio na humoru i dopadljivosti, počela da iole podržavam. 

Ipak, to je još uvek nedovoljno i smatram da su od čitave glavne postave, Maks i Silver najbespotrebniji ili barem najlošije osmišljeni likovi. Takođe bi, kad smo već kod uloge i statusa prostitutki, bilo zanimljivo uporediti ih sa koleginicama  u “Game of Thrones”. Devojke iz bordela koji pohode ostrvljani znatno su delatnije, kao bitan faktor u “izvlačenju” i prenošenju ključnih informacija kojima Maks potom “trguje”. Za razliku od Maloprstićevih marioneta, “prodavačice ljubavi” iz Nasaua nisu tu samo radi povećanja broja scena golotinje i krevetskih igrarija, već u pozadini svega toga ipak postoji vidljiva svrha.

5.  boja glasa Čarlsa Vejna – Jer, da se ne lažemo, način na koji Zach McGowan (i inače afirmisani voice over artist) interpretira svoj lik umnogome dobija na kvalitetu upravo zahvaljujući tom dubokom, dubokom „brundanju“! 

Završetak prve sezone donosi prvoklasni “cliffhanger”, otvarajući prostor za vidljivi napredak u drugom ciklusu. Prevashodno je reč o razvijanju glavnog lika putem fokusiranja pažnje uvođenjem “flešbek” sekvenci. Na širem planu, tok priče vodi ka posledicama brojnih izdaja i daljem pojašnjenju nagoveštenih pozadinskih zapleta. Zbog ljubavi i moći se ubija, ali i vaskrsava, otima i krši svako postojeće načelo, izlazi na megdan nemogućim izazovima. Ambicija je jedina konstanta i vodilja, a postojanost tek apstraktni pojam, budući da ništa nije sigurno, niti nepodložno skretanju prema potrebi i okolnostima. Tako se, iznenađujuće, jedna u osnovi avanturistička priča obogaćuje i širi, pružajući zabavu daleko od trivijalne, eskapizam iole različit od preovlađujućeg - do predivnih lokacija i ništa manje nemilosrdnih ličnosti.

Vrednosna ocena: 9,40/10

Tekst posvećujem našoj Ivani sa bloga The stuff dreams are made of, zahvaljujući čijim sam upornim preporukama i pohvalama konačno pružila šansu seriji. Kao što se da primetiti, nisam se pokajala – nadam se da nećete ni vi!