недеља, 02. април 2017.

Martovski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) "Bićemo prvaci sveta"(2015)

Nakon dugogodišnje preplavljenosti domaćeg, ionako oskudnog filmskog tržišta, temama iz ratnih godina ili crne hronike koju su nam devedesete ostavile “u amanet”, došlo je do očekivanog prezasićenja i potrebe da se sami podsetimo, a svetu predstavimo i nekim vedrijim stranama, kojih svakako imamo u izobilju. Tako je poslednjih desetak godina moguće podeliti kinematografiju na dva najpopularnija toka, od kojih se prvi bavi sentimentalizovanjem prošlosti, a drugi ironizacijom sadašnjosti. U grupu podsetničkih spada ostvarenje koje je, upravo igrajući na kartu nostalgije i ploveći na talasu velikog uspeha prethodećeg mu projekta Montevideo, pobralo silne aplauze na Pulskom festivalu. Radi se o dramatizaciji formiranja velike jugoslovenske košarkaške škole, sa vrhuncem u osvajanju Svetskog prvenstva u Ljubljani, 1970, inače tek prvog u nizu velikih uspeha koje su nam buduće generacije reprezentativaca do danas priredile. Radomir Šaper, Borisav Stanković, Nebojša Popović i Aleksandar Nikolić, bili su članovi „velike četvorke“ od koje je potekla ideja i realizacija čudesne priče ispod obruča.

Delovalo je, po svemu, da će ovo biti novi "Montevideo" i, zaista, na prvi pogled postoji mnogo sličnosti. Ne samo zbog gotovo prekopirane ekipe glumaca (Miloš Biković, Aleksandar Radojičić, Sergej Trifunović, te epizodistkinje Tamara Dragičević i Nina Janković - koja se, uprkos minimalnom učešću u priči, iz nekog razloga našla čak na plakatima?), već i jednakog nastojanja da se pruži nostalgična, pomalo zašećerena, ali po kolektivni moral afirmativna i pozitivna slika prošlosti, kroz sport, kao jedno od retkih polja na kome smo uvek bili uspešni, i pohvalu  duhu kolektiva. Međutim, film ne poseduje koherentnost Bjelogrlićeve priče, valjda zbog mnogo "građe" koju su se nameračili da zahvate. Ona jeste povezana (prvenstveno mislim na vremenski raspon), ali nedovoljno čvrsto. Smena "flešbekova" i sadašnjosti, spojenih jednom linijom sna (o tituli prvaka sveta u košarci), građenjem i izrastanjem reprezentacije, stoji - ali na klimavim nogama. Dosta je razvučeno, predugo, na trenutke monotono, previše iscepkano.
Čak ni glavni likovi nemaju dovoljno prostora da se razviju, ostajući na nivou obrisa, krokija. Poenta je tu, poruka takođe, osećanje ponosa tu, toplina tu - ali, NEŠTO ipak fali. Ni provereni autorski tim Darko Bajić - Gordan Mihić - Nebojša Romčević, ni gostovanje Džona Sevidža, pa ni činjenica da je sve barem zaista prelepo i autentično snimljeno, a duh vremena do najsitnijih detalja dočaran, nisu uspeli da nadomeste utisak nedovoljnosti. Pretpostavljam da su očekivanja bila prevelika. Naprosto, imali su sve: dobrog reditelja, scenariste, glumce, a krajnji rezultat je kao prazna bombonjera - spolja lepa kutija, unutra ništa. Neuverljiva gluma, odsustvo humora ili posebno istaknutog trenutka, ni jedne scene koja se pamti, sve je nabacano...Ruku na srce, istoimena TV serija, sa dodatom okosnicom, tek dobija pravi oblik i pruža potpuno drugačiji utisak - o gledljivosti i da ne govorimo. Što se samog filma tiče, znam ljude koji su zaspali tokom projekcije Ja nisam, ali zato ništa bolje ne pamtim ŠTA sam to, zaboga, gledala - još manje zašto.  Ocena: 1/5

6) “27 haljina” (27 Dresses, 2008)
Njujorčanka Džejn Nikols (Ketrin Hajgl) obožava venčanja. Po sopstvenom priznanju, baš kao što su Pikaso i Mocart (!) veoma rano otkrili svoju životnu strast, tako i njoj već kao devojčici postaje jasno da neobično uživa u euforiji koja prati pripreme i samu ceremoniju. Zbog toga se uvek nesebično stavljala na raspolaganje budućim nevestama, istovremeno maštajući da se jednoga dana bajkoviti scenario (po uzoru na veliku ljubav njenih roditelja) dogodi i njoj. U međuvremenu, skoro jednako fanatično prati novinske najave sklapanja brakova (jer, “talenat” valja negde unovčiti, u njenom slučaju kao organizator), obara rekorde u stilu “dve proslave za noć” (sa sve trčkaranjem tamo-ovamo i presvlačenjem u taksiju), dok danju radi u kancelariji i beznadežno je zaljubljena u svog šefa Džordža (Edvard Berns). Kada joj u goste dođe mlađa sestra Tes (Malin Ejkerman), uspešan model, Džejn ne sluti kakve se promene bliže. Džordž će se na prvi pogled zaljubiti i još brže odlučiti da se oženi Tesom, a koga drugog da angažuju na pripremi najsrećnijeg dana, nego odanu i “nimalo ljubomornu” sestru?
Dok oseća kako joj se svet ruši, Džejn mora da trpi i dosadno upornog  udvarača Kevina (Džejms Marsden). A on je, zapravo, novinar i pod pseudonimom piše o velegradskim venčanjima (iste one srceparajuće tekstove koje Džejn tako pasionirano “guta”), istražujući fenomen nastajanja čitave industrije “snova u belom” i manipulacije komercijalnošću ženskih zanošenja istim. Primetivši njenu nesvakidašnju taktiku prisustva na više proslava, pa slučajno u taksiju pronašavši njen zaboravljeni planer (sa, naravno, do kraja sezone ispunjenim  rasporedom), “nanjušio” je dobru priču o serijskoj deveruši
Ovo je bio sažetak radnje filma, čiji naslov predstavlja ukupan broj haljina za deveruše, uglavnom grozomornih boja i modela, uredno pohranjenih u Džejninom ormaru. Iako su, dakle, u pitanju sve ružnija kreacija do ružnije, za našu junakinju poseduju nekakvu emotivnu vrednost i ova devojka istinski uživa u svadbama, uz zamišljanje sopstvene. Bilo mi je nemoguće da potpuno razumem ovakav hobi, tim pre što nisam “tipično žensko” sa “podrazumevanim interesovanjima” i snovima. Uprkos svemu, film - koji ionako traje predugo za jednu romantičnu komediju (plus televizijske reklame, što svakog časa počinju i traju bar po desetak minuta) - nema onaj potrebni kvalitet da zabavi uprkos svim šablonskim rešenjima. Gluma je slaba, priča razvučena, zapleti bez jasne logike, fazoni zašećereni i nezanimljivi. Od svih, izdvaja se jedino Ketrin Hajgl, koja uverljivo glumi zanetost i “teleći osmeh” s jedne, a histeričnu zavist sa druge strane. Sama priča oscilira između prevelike sličnosti sa sižeima “Neplaniranog venčanja” i, nasuprot tome, “Kako izgubiti momka za deset dana”. Možda najveću besmislicu nosi lik Kevina Dojla/”Malkolma”, autora romantičnih svadbenih hvalospeva, koji se privatno izjašnjava kao žestoki kritičar, nepopravljivi skeptik i dežurni ismevač podložnosti “čaroliji” ovakvih priča. Do samog kraja, mada se njegova strategija (napredovati, putem banalnih zadataka, do ozbiljnog novinarstrva) raspoznaje, ipak ostaje nejasno šta su mu istinska uverenja i motivi. Klišea je sasvim dovoljno: od cike, padanja u trans, opterećenosti pitanjem “usedelištva”, do zagledanosti u pogrešnog tipa, pijanog karaoke-blamiranja, itd. Ali, dok ponegde oni znaju da budu simpatični i zanemarljivi (kada ih, npr, dočarava Sandra Bulok), ovde samo idu na nerve svojom besmislenošću.  Ocena: 1,5/5

5) “Lusi” (Lucy, 2014)
Šta bi se desilo kada bi čovek, umesto uobičajenih 10, koristio svih 100 procenata svojih moždanih kapaciteta? Na ovom pitanju zasniva se predavanje uvažavanog univerzitetskog profesora Normana (Morgan Frimen) tokom gostovanja u Parizu, ali i bezmalo svaka (pseudo)naučna rasprava i ispitivanje čovečanstva. Odgovor je skriven u kobnoj slučajnosti koja se poigrala devojkom Lusi (Skarlet Johanson), studentkinjom sa trenutnim boravkom na Tajvanu. Uprkos lošem predosećaju, ne uspeva da se odupre nagovaranju od strane novog dečka Ričarda, očigledno dilera, da umesto njega dostavi kofer nepoznate sadržine izvesnom gospodinu Džangu. Ričard je ubeđuje kako će „zadačić“ brzo biti gotov, pa može produžiti u stan i odmoriti se od sinoćnog izlaska - ali, koliko još na recepciji, naoružani Azijati njega ubijaju, a Lusi odvlače pred gazdu lično. Ni kriva, ni dužna, postaje jedna od četvoro izabranih da u telima prenesu preko granice novu, nikad jaču drogu (i eto šta se krilo u koferčetu!). Usled prebijanja, Lusin „prtljag“ će se delom rastvoriti u organizmu i početi da pokazuje svoje, koliko zadivljujuće, toliko i razorno dejstvo. Svesna da joj, zahvaljujući rapidnom širenju svesti, oseta i sposobnosti, nije preostalo više od 48 sati života, Lusi odlučuje da nerado stečene moći upotrebi u dva smera. Prvi je osveta članovima kartela (koji su joj, ionako, uveliko za petama), a drugi povezivanje sa profesorom u hitnom pokušaju prenošenja i pohranjivanja novih saznanja, na dobrobit čitavog sveta.
S obzirom da sam se unapred naslušala negativnih komentara o ovom filmu, bila sam spremna na sve i gotovo sigurna da mi se uopšte neće svideti. Doduše, Skarlet volim i zaista mogu da gledam i u najbezveznijim ulogama. Tema jeste poprilično u već viđeno stilu, ali „Lusi“ je uprkos tome na mene delovala, pre svega, prilično uznemirujuće. Reditelj Lik Beson nimalo suptilno ponavlja svoje ranije (uspešnije) priče, a sve se odigrava do te mere munjevitom brzinom, da se nakon odjavne špice još neko vreme osećate poprilično prodrmano. Narativ iz perspektive glavne junakinje potpuno će vas „uvući“ u sebe i omogućiti doživljaj nedostatka vremena, a nasuprot tome konfuziju „veću od života“. Prepoznatljivo je Besonovo oslanjanje na rane radove, poput „Nikite“ (obična, čak pomalo razuzdana devojka, koja se bez lične odgovornosti uplela u mrežu opasnih eksperimenata) i „Petog elementa“ (i ovde tajanstvena heroina postaje ključ za istinu o čovečanstvu, a u misiji joj pomaže jednostavni policajac, tu je čak i malo simpatija).
Ukoliko bih morala žanrovski odrediti, rekla bih da je ovo relativno uspela mešavina naučne fantastike, akcije i nekakve polufuturističke antiutopije. Zgusnutost dešavanja odgovara presudnoj činjenici da vreme ističe, doslovno leti. Uzbuđenja, jurnjave i „pucačine“ je zbilja mnogo, dok kroz pozadinsku priču i aluzije biva ostvarena veza između nauke i umetnosti kao stubova civilizacije - nasuprot kriminalu, pohlepi i žeđi za materijalnim sticanjem. Primera radi, pored više nego očigledne nomenklaturne paralele sa „prvom ženom na svetu“, fosilom Lusi, na samom završetku se (kroz parafrazu koju ćete već i sami čuti) uspostavlja (slučajna?) referenca na Vordsvorta, engleskog romantičarskog pesnika, te njegov ciklus tzv. „Lucy poems“ (i centralni motiv kruženja sa elemenatima prirode, u večitom jedinstvu i neraskidivom poretku). Mislim da je tema mogla biti znatno bolje realizovana: naročito je drugi deo filma lišen logike, a prebrz, nasuprot nesrazmerno dugoj i boljoj ekspoziciji; takođe, Frimen nije uspeo da izađe iz svoje skorašnje uloge naratora „National geographic“ kanala. Ipak, moram priznati kako mi je film bio solidno uzbudljiv i podstakao neka nova-stara preispitivanja. Beson se ponavlja, ali nije ni sasvim omanuo. Ocena: 2,5/5 

4) „Ovo znači rat“ (This means war, 2012)
Tak (Tom Hardi) i FDR (Kris Pajn) su federalni agenti i dugogodišnji najbolji prijatelji. Više od saboraca u rizičnim tajnim misijama, više i od svakodnevnih saradnika u štabu, jedan drugom predstavljaju praktično članove porodice. Naročito Britanac Tak, budući da je siroče i razvedeni otac sedmogodišnjeg Džoa, u FDR-ovoj familiji ne samo što biva prihvaćen, već i vidi uzor sklada koji mu čitavog života nedostaje. Za razliku od njega, FDR je neozbiljni, uvek ležerni plejboj, kome stabilnost niti fali, niti predstavlja ideal. Voli provod, jednokratne vezice i živi za sadašnji trenutak. Pošto se odvažio da na novu društvenu mrežu postavi „oglas lične prirode“, Tak upoznaje Loren Skot (Riz Viterspun). Ova uspešna mlada žena, zaposlena u losanđeleskoj marketinškoj kompaniji, zauzeta je karijerom, povređena propašću veze u koju je nekada previše uložila, pa u glavnim crtama, prilično usamljena. Predlog najbolje prijateljice Triš (Čelsi Hendler) da oproba sreću na novom sajtu za povezivanje, prihvatiće tek nakon onespokojavajućeg slučajnog susreta sa bivšim, sada verenim i vrlo raspoloženim da tu činjenicu (ljigavo i nametljivo) svima „potura pod nos“.
Sastanak na slepo je protekao odlično, između Loren i Taka se odmah uspostavlja razumevanje i sjajna komunikacija, pa se čini da baš ništa ne može krenuti naopako. Igrom slučaja, iznajmljujući film u povratku, ona upoznaje FDR-a, koji se tuda motao „loveći“ usamljene „očajnice“. I dok Loren momentalno raskrinkava pokušaje, spustivši ga na zemlju prilično grubo, u FDR-u odbijanje samo budi privlačnost prema otresitoj neznanki. Iako joj je isprva krajnje antipatičan, pod pritiskom njegovog uhođenja, blamiranja na radnom mestu i, naposletku, novog naletanja na bivšeg sa verenicom (baš u trenutku kada se spremala da otkači nametljivca), prihvata da mu pruži šansu. Sa druge strane, pošto prijatelji ustanove kako im je ovoga puta predmet ljubavnog interesovanja istovetan, sklapaju dogovor: ni po koju cenu neće otkriti da se poznaju i dopustiće joj da sama odabere onoga koji joj se više dopada. Pri tom obostranom stavljanju na probu, mada se „takmičari“ izjašnjavaju za poštovanje fer-igre, ustanovljena pravila se brzo gube i najstrašnije krše. Koristeći se  raspoloživim službenim „trikovima“ i svim mogućim vidovima sabotaže, pokušavaće da izbace suparnika iz trke - dok im istovremeno „za vratom diše“ belosvetski kriminalac Hajnrih, gnevan zbog nanetog poraza iz prethodne misije, te njegov uhoda Ivan Sokolov (a kako drugo?!?). Za to vreme, Loren nije ni svesna šta se zbog nje zbiva, ali je veoma zbunjena neopredeljenošću između dve naklonosti…
Priča izmiče strogo definisanom žanru, pa bi se najbliže mogla opisati kao mešavina romantične i akcione komedije. Već uvodna scena podseća na parodiju filmova o Džejmsu Bondu ili Itanu Hantu, čime je nagovešten opšti ton ostvarenja: neozbiljno, ali sigurno postavljeno. Pre svega, prisutan je zaista ravnopravni tretman svih članova „ljubavnog trougla“, što znači da nema pretežno mačo, a ni feminističkog gledišta. Zatim, odvijanje priče je brzo, zanimljivo i bez padova. Likovi su dosledno definisani, gluma ubedljiva. Čak i ukoliko ne simpatišete naročito Krisa i Riz (poput mene), sjajni Tom Hardi je sasvim dovoljan podstrek da pogledate film. FDR (odnosno, Frenklin - sa osnovanom pretpostavkom da ostatak inicijala znači Delano Ruzvelt!) je neozbiljan, čak antipatičan i u većoj meri se služi prljavim trikovima, podvalama. S druge strane, Tak je pouzdan, ozbiljan, stabilnija ličnost (i, da se ne lažemo, Tom Hardi!), ali, baš zbog te upadljivije zrelosti, pomalo dosadan kolebljivoj Loren. Do kraja neizvestan, otuda za neke iznenađujući konačni izbor glavne junakinje, naravno, neću otkrivati. Međutim, u duhu alternativnog prevoda naslova - „Neka bolji pobedi“, možda je neophodno problematizovati pojam boljeg i samim tim opravdanost/pravednost pobede.

Mnogo je podsmevanja klišeima, a između više zaista odličnih fazona, moram da izdvojim: scenu sa reprodukcijama Klimtovih slika (gde FDR, u stilu Marine iz filma „Mi nismo anđeli“, s obzirom da pojma nema o austrijskom umetniku čiji je Loren fan, na „bubicu“ prima podatke i simulira poznavanje secesije); u azilu za pse (takođe, doznavši za devojčina interesovanja, podilazi joj, iako ne podnosi životinje); tuču u restoranu a-la-Darsi protiv Danijela oko Bridžet Džons; aluziju na Timberlejkov spot „Cry me a river“ (dok joj se šunjaju kroz stan, u potrazi za informacijama); foru sa iznajmljenom Takovom porodicom (i posebno zanimljivu epizodu Rebel Vilson), kao i scenu u kojoj Loren bivšem, kroz priču, predstavlja tobožnjeg verenika-hirurga Kena, služeći se imenom suši-majstora u čijem lokalu redovno sama doručkuje. Sve u svemu, tri razloga ZA: više nego solidna priča, dobar humor, Tom Hardi (koji bi definitivno bio moj izbor). Ocena: 3,5/5

3) „Nevidljiva žena“ (The invisible woman, 2013)
Povezanost gospođe Elen Vorton Robinson sa pokojnim Dikensom, dok u svom domu priprema predstavu i zadivljuje muževljeve kolege upućenošću, kao i posedovanjem retkih sabranih dela ovog velikog književnika, ipak nije tek „poznanstvo sklopljeno u njenom detinjstvu“. Teskoba koju godinama brižljivo čuvana tajna izaziva kod, sada udate žene i uglednog člana društva, nagoni je da preduzima redovne, duge šetnje brzim hodom do obale, tom prilikom prolazeći stazom sećanja. Kao osamnaestogodišnja kći glumice i jedna od tri sestre koje, prirodno, nastavljaju roditeljsko bavljenje „daskama koje život znače“, Elen Neli Ternan (Felisiti Džouns) upoznaje čuvenog i veoma cenjenog Čarlsa Dikensa (Ralf Fajns). Sredovečni umetnik je zvezda u pravom smislu te reči, društveno angažovan, neumoran, na toliko načina fascinantan duh - dok njegova mnogočlana porodica, kao podrazumevajući faktor potpore, živi u senci genija, podnoseći i susprežući nezadovoljstvo. Neli je, kao i ostatak sveta, očarana skoro dve decenije starijim piscem, međutim, tek će njegova - znatno manje bezazlena i platonska zagledanost, probuđena strast čoveka nezadovoljnog brakom i sustižućim godinama, usloviti da čak i majka (Kristin Skot Tomas) podstakne Nelino stupanje u tajnu vezu. Svesna svih posledica koje je očekuju, kao i neophodnosti da, u zamenu za privilegiju bivanja inspiracijom književnog diva, postane njegova senka i pretrpi mnogo bola, devojka snebivljivo ulazi u njegov haotični svet. Tako se stvara istinita priča o poslednjoj Dikensovoj ljubavi, ženi koja je poslužila kao model za nekoliko literarnih junakinja (pre svega Estelu iz „Velikih očekivanja“), a po čijoj je romansiranoj biografiji Ralf Fajns režirao istoimeni film.
Obično smo skloni da naše omiljene pisce (i klasike uopšte) doživljavamo pomalo nekritički. Jednostavno, njihov kulturno-istorijski status im obezbeđuje neku vrstu nedodirljivosti, pa usled zadivljenosti njihovom stvaralačkom zaostavštinom, često zaboravljamo kako su privatno bili (iako to, naravno, nipošto ne sme, na bilo koji način, uticati na odnos prema samim delima!) ljudi sa manama i vrlinama, greškama i porocima, nezgodni, ćudljivi, teškog karaktera. U engleskoj književnosti, takav status uživaju Šekspir i Dikens, pa je svaki pokušaj zadiranja u pitanje njihovih ličnosti hod po veoma „klizavom“ terenu. Ralf Fajns se na to odvažio ne samo kao reditelj, već i glavni glumac, zbog čega mu, barem na takvoj hrabrosti, dugujemo poštovanje.

Da život sa velikanom nikako nije lak, ni lišen „bura i oluja“, svedoče brojni primeri - počev od braka Sofije i Lava Tolstoja. Čarls Dikens je figura koja ubedljivo stoji u središtu i svojim postojanjem baca kako osvetljenje, tako i senku, na svoje brojno potomstvo i strpljivu, odanu suprugu Ketrin (Džoana Skarlan). Posedujući svest o uticaju, daru i statusu koji uživa, dozvoljava sebi da mnogo toga uzima zdravo za gotovo, istovremeno proživljavajući znatne unutrašnje potrese. Kao čovek u zrelim godinama, koji još uvek nije izgubio životnu snagu i sposobnost da oseti žudnju, biva neodoljivo privučen Nelinom inteligencijom, razumevanjem i mladošću. U prilog tome ide i nedvosmislena zasićenost koju oseća prema supruzi (čije je telo, u onoj jednoj blic-sceni, prikazano surovo naturalistički: gojazno, izmučeno mnogim porođajima i proteklim vremenom). Ali, kao javna ličnost i otac porodice, mora biti na neprestanom oprezu, te briga za poštovanje moralnih normi ipak prevagne u času kada odluči da se civilizovano rastavi ili ne izvrgava ljubavnicu sramoti. 
Međutim, mada je njime obasjana čitava priča, Dikens NIJE njena glavna ličnost. Neli je ta koja, ni dete, ni žena, uz snažno odupiranje razlozima za i protiv, ipak nezadrživo pada pod uticaj blistavog uma zabranjenog joj čoveka. Neli je ta koja, uglavnom ćutke, ali izrazito dirljivo proživljava i iz svoje tačke gledišta nam prenosi kako izgleda biti deo njegovog života i rada. Ni sama ne znam zbog čega tačno, ali, njen me lik poprilično podseća na Grit u tumačenju Skarlet Johanson, iz filma „Devojka sa bisernom minđušom“. Odnos između Neli i Dikensa tretiran je sa mnogo suptilnosti i opreza, ali sasvim dovoljno jasnoće da film ne postane otužno dramatičan, ali ni nedovoljno ubedljiv. Felisiti Džouns je više nego dorasla Fajnsu, te njihova interakcija čini veliki deo kvaliteta priče, upotpunjena potresnom, pomirljivom stranom Ketrin Dikens. Prijatna je i epizoda Amande Hejl kao Neline najstarije sestre Fani (oduševila me još u ulozi Margarete Bofort iz serije „Bela kraljica“). Inače, jedan od producenata filma je Gabrijela Tana, kći holivudske legende i naše gore list.

Značajan uticaj ima lik dramaturga Vilkija Kolinsa (Tom Holander), Čarlsovog prijatelja i saradnika, koliko zbog pitanja čuvene izmene završetka „Velikih očekivanja“ (upravo na njegovu sugestiju, iako su se Dikens i Neli zalagali za prvobitno, „mračnije“ rešenje - a otkad sam saznala za tu verziju kao studentkinja, moja malenkost je takođe njen pobornik!), toliko i problema vanbračne zajednice za koju se svesrdno zalagao, u inat i na užas okoline. Upravo će susret sa njegovom saputnicom (divna Mišel Ferli) otkriti Neli šta je zapravo „nevidljiva žena“.
O Dikensu saznajemo taman onoliko koliko je i sama Neli mogla steći pristup njegovom svetu. Priča je stoga izvedena nenametljivo, a zaokruženo, bez pretrpanosti detaljima i podacima, pa ipak dovoljno da se stekne predstava o ljudima koje nam otkriva. Naročito su dobra rešenja suptilnog smenjivanja planova sadašnjosti i sećanja, koji naprosto „klize“ jedan u drugi, bez naglih i napadnih „rezova“. Kostimi i mesta odigravanja radnje stvaraju jasan doživljaj viktorijanske epohe i doprinose utonuću u priču. Za sve ljubitelje istorijskih drama i biografija čuvenih ličnosti, ali iz malo drugačijeg ugla, ovaj će film biti sasvim pristojna zanimacija: stišana, skladna i, pored očekivanog sindroma protagoniste „većeg od života“, veoma, veoma ljudska. Ocena: 4/5

2) “Albatros” (2011)
Zahvaljujući Šarlu Bodleru, ova veličanstvena ptica ušla je u lektiru i postala simbol, ne samo pozicije neshvaćenog pesnika, već bilo kog bića željnog širine i slobode, a sputanog okolnostima života u nenaklonjenoj sredini. Uključujući i moju malenkost, verujem da nema mlade, a umetnički ili intelektualno nastrojene osobe koja se nije pronalazila u stihovima ove simbolističke himne, analizirane na srednjoškolskim časovima književnosti. Samim tim je slučajna podudarnost sa naslovom za film lepa i logična, uzevši u obzir temu kojom se ostvarenje bavi. Sama inspiracija naziva, ipak, nije potekla od Bodlerove pesme, pa ni od (iako objašnjenje donekle asocira na to) Kolridžovog mrtvog albatrosa oko vrata starog mornara - već od metafore koju deda glavne junakinje koristi da opiše prirodu talenta, ali i dela svakodnevnog krajolika koji okružuje likove.

Emilija Konan Dojl (Džesika Braun Findli) sedamnaest godina živi u (i od) sigurnosti da je potomak slavnog Šerlokovog tvorca. Ova (nepouzdana) činjenica joj gradi identitet i pruža snagu da se iz dana u dan suprotstavlja sredini, ali i veruje u svoju prirodnu predodređenost za bavljenje književnošću. Emilija je lokalna buntovnica, koja je digla ruke od škole, te posvetivši se pisanju romana i uz to radeći na par mesta (npr. u kafeteriji), slobodno vreme uglavnom provodi na plaži sa ostalom omladinom, nema dlake na jeziku, niti se ustručava od bilo kakvih provokacija (uključujući pokazivanje grudi bubuljičavom kasiru). Ono što je u pozadini tako bučnog, nonšalantnog i namerno izazivačkog stava, jeste ranjivost deteta bez roditelja (otac je rano napustio, a majka iz očaja izvršila samoubistvo) koje živi sa dedom (Piter Von) i senilnom babom. U istom, malom primorskom mestu, poznati romanopisac Džonatan Fišer (Sebastijan Koh) pati od, preko svake mere razvučene, stvaralačke blokade. Pre mnogo godina, zaljubivši se u lokaciju i mladu glumicu iz amaterske trupe, napisao je svoje najčuvenije delo “Kuća na litici”, skrasivši se u srcu svoje inspiracije. Sada mu je građevina iz naslova porodični dom i ujedno pansion, koji vodi supruga Džona (Džulija Ormond), frustrirana neostvarenošću i muževljevom nezainteresovanošću za svet izvan radne sobe. Dok ona radi i podiže kćerke, tinejdžerku Betani (Felisiti Džouns) i mlađu Pozi, Džonatan dane provodi zatvoren u potkrovlju, čekajući inspiraciju i ubijajući vreme perverznim razonodama. Emilijin upad u njihove živote, nakon što se zaposlila kao sobarica, uticaće na sve - ponajviše (i presudno) Bet (povučenu vršnjakinju koja se priprema za upis na Oksford), a ništa manje i njenog oca (čiji je poslednji uspeh bila upravo „Kuća na litici“, pa ipak samouvereno nudi da joj drži časove kreativnog pisanja).
Najpre jedno, pomalo površno priznanje: sem zanimljivog sažetka radnje, gledanju ovog coming-of-age filma privukla me činjenica da glavna junakinja neguje retro-stil i ima skoro identičnu jaknu kao ja (crnu „rokericu“ sa mnogo nitni na reverima i klasičnim krojem osamdesetih!). Od nečega se mora početi. Upravo je Emilija, koju izvrsno glumi Braun Findlijeva, vodeća sila „Albatrosa“, koja svojom hotimično raščupanom, neobuzdanom, a ipak tako saosećanja vrednom pojavom, poput uragana uleće na scenu zbivanja i menja sve. Oslobađajući lične demone i preobražavajući ih u, više ne samo pozu, već pravu kreativnu energiju, ona istovremeno budi različite porive u svakom od članova porodice pune prikrivenog nezadovoljstva. Bet, Džonatan, čak i mala Pozi, u njenoj nesputanosti pronalaze svežinu koja leči, dok s pravom ogorčena Džona, usamljena i izneverena snovima o budućnosti, prepoznaje pretnju i razorni impuls.
Svako iz glumačke ekipe je odličan, posebno Džesika, Felisiti i uvek divna Džulija. Ono što naročito oduševljava jeste okruženje u koje je sve smešteno: mir i tišina priobalnog gradića, koje narušavaju samo ptice, povici ribara, zvuk talasa i plamsanje vatre oko koje sanjare tinejdžeri. Odnos između dve drugarice ostavlja jači utisak nego sama, očekivana i kao motiv već izlizana afera sredovečnog intelektualca i mlade devojke. Naime, Bet i Emilija su samo na prvi pogled različite, jer njihova izolovanost (iako drugačijeg porekla) i čežnja za prijateljstvom čine da sa ushićenjem i prepoznavanjem hrle jedna drugoj u susret. Uzajamno se dopunjujući i podstičući na promenu, one se i podržavaju u teškim trenucima kakve svako odrastanje neminovno donosi. Upravo taj, mladalački impuls osvetljava jedno lomno životno doba, pa uz dirljivi prkos vodeće figure u priči, što tako upadljivo odskače - ali i odgovara uvek vetrovitom i tmurnom pejzažu oko sebe, jeste faktor koji osvaja. Ocena: 4/5

1) “Kraljica Katvea” (Queen of Katwe, 2016)

Poverivši režiju provereno originalnoj Miri Nair, “Diznijev” studio iznova pravi iskorak (sa plemenitim ciljem otkrivanja marginalizovanih kultura), ovoga puta do Afrike. U istinitoj priči o najmlađoj šahovskoj šampionki, njenoj požrtvovanoj majci, siromašnoj - ali bliskoj porodici, vršnjacima “pionirima” i upornom treneru, odjekuje snažna, optimistična poruka o značaju snova i borbe za njihovo ostvarenje. 
U blatnjavom predgrađu Kampale (prestonice Ugande), zvanom Katve, ljudi žive od ulične prodaje na zgusnutom, vozilima, pešacima i zapregama zakrčenom, blatnjavom tlu, u iznajmljenim udžericama, često sa jedino prostirkom i odećom na sebi kao pokućstvom. Tu dečaci izbegavaju da igraju fudbal, jer su čuli da se “od toga lome kosti”, a njihovi roditelji ne mogu da priušte bolničko lečenje. Većina dece je nepismena, uključujući i veoma inteligentnu Fionu Mutesi (Madina Nalwanga), kći mlade udovice Harijet (Lupita Nyong’o). Ostavši bez supruga, ova hrabra žena odoleva brojnim udvaranjima i ponudama da se preuda ili, još gore, pronađe sebi kakvog „sugar daddy“-ja, što bi svakako rešilo njene finansijske brige. Umesto toga, marljivo radi i trudi se da svoje četvoro dece izvede na pravi put. Dok najstarija kći Najt izmiče kontroli i (kao mnoge) počinje da se vucara sa lokalnim probisvetom Teom, dvoje srednjih pomažu majci. Primetivši jednoga dana kako se Brajan, u neko doba, uvek diskretno izgubi, Fiona odlučuje da prati mlađeg brata i tom prilikom otkriva da ovaj pohađa školu/radionicu šaha. Vodi je nastavnik Robert Katende (David Oyelowo), školovan u gradu, plemenit i entuzijastičan čovek. Sa suprugom, učiteljicom Sarom (Esther Tebandeke), uočava potencijale dece iz baraka, neumorno ih učeći - on igri pobednika, ona slovima. Katende se neumorno bori sa ministarstvom i vlastima, a pre svega predrasudama, ne bi li klinci dobili šansu u životu, prevazilazeći neljudske uslove u kojima odrastaju. Naročito Fiona, obdarena britkim umom i prirodnim talentom, brzo napreduje. Robert će morati da ubedi njenu majku, komisiju, ali i samu štićenicu, kako ni Olimpijada u Rusiji i zvanje velemajstora nisu neostvariv cilj, kada postoje posvećenost i odlučnost koje devojčica ispoljava.
Tokom šest godina, pratimo kako njihova zajednička upornost postepeno daje rezultate. Osim Fione, obuhvaćeni su i slučajevi ostalih polaznika radionice - Bendžamina, Ajvana, Glorije, a oni nisu nimalo jednostavni. Na putu im stoje brojne predrasude i prepreke, koje nije moguće ukloniti dejstvom čarobnog štapića. Primera radi, Fionina potištenost zbog neprijatnog mirisa na koji joj deca u prvo vreme podrugljivo skreću pažnju ili opšta odbojnost koja prema mladim šahistima „iz blata“ vlada kod učenika gradskih, prestižnih škola, biva razbijena brzinom razmišljanja i veštinom igre. Isto tako, drugu stranu junakinjine priče čini nesrazmera između ponuđenog i postojećeg.  Moć znanja i čarolija knjige ujedno postaju izvor teške frustriranosti, kada odškrinete vrata mogućnosti (npr. doživite sneg u Moskvi!) - a suočite se sa realnošću, u kojoj ostajete bez krova nad glavom, nemajući ni za kiriju. Glavna pitanja u tim trenucima su: Pripadam li ja ovde? i Zašto ste mi pokazali perspektive koje svet nudi, ako će mi od toga život kakav vodimo postati nemoguć za podnošenje? Srećom, nepokolebljivost nasleđena od majke, Fioni ne dopušta da se potpuno obeshrabri, a njen izlaz ostaje - šah.
Ono što mi se najviše dopalo u filmu, fascinirajuća je neposrednost afričkih dijalekata, naglaska, ritmova, autentičnog kolorita, stvarnosti bez ulepšavanja, ali pune istinske krasote različitosti. I pored teške sirotinje, oduševljava borbenost ovih ljudi. Tu su prelepi dezeni, boje, lica, afrička kultura u punom, nenameštenom sjaju. Nisam sigurna da li su sva deca u filmu naturščici, ali su se sjajno pokazali, pa ostvarenje nosi šarm dobro produciranog dokumentarca. Oskarovka Lupita, očekivano, briljira iznad svih - svojim pokretima, stavom, dostojanstvenošću reprezentujući veličanstvenost „crne Afrike“. Naposletku (i najbitnije) skrenuta je pažnja na nedovoljno plasiranu igru, podneblje koje ne poznajemo, pomalo zanemarene vrednosti. Film koji ne igra na uobičajenu kartu rasne diskriminacije, možda tim ubedljivije širi moćnu poruku ravnopravnosti i lepote raznolikosti sveta. Kome svi pripadano! Zbog toga se jednostavno MORA pogledati - naime, podstreka i inspiracije nikada nije previše. Ocena: 5/5

7 коментара:

  1. Juhu moj omiljeni post tokom meseca uvek se radujem da vidim šta si gledala :)
    7.Ja slabo/uopšte gledam naše filmove a kad vidim da je Biković glavna uloga tek dada ih ne gledam. Fali nama dobre režije :)
    6.Ovaj sam jendom pokušala da gledam i odustala jer ne volim Ketrin Higl nikako, i deluje kao da je kliše :)
    5. Za Luis sam čula, možda pogledam kada poželim nešto drugačije :)
    4. Ta "This means war" sam isto čula, stavljam ga na listu uprkos tome što Riz ne volim deluje mi da je priča zanimljiva.
    3.The invisible woman mi je na listi već jaako dugo obavezno ću ga pogledati u skorije vreme, hvala na preporuci da je vredan gledanaj
    2. Za Albatros prvi put čujem niko osim Felisiti Džouns mi nije čak ni poznat od glumaca, dopada mi se kako si ga pretstavial i njega stavljam na listu.
    1.Queen of Katwe je isto film za koji priv put čujem uopšte nisam znala da je Dizni radio jendu ovkvu priču baš deluje zanimljivo, gledaću da je pogledm u skorije vreme :)
    Odličan post, puno zanimljivih predloga :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti, najpre, na komentaru koji me razveselio, pošto me ovi rezultati izbora opasno deprimiraše.:(
      7.Što se domaćih filmova tiče, ja volim da gledam one starije, nove kako nalete (ovaj je bio na televiziji) i uglavnom nisam zadovoljna.
      6. Baš tako, čitav niz klišea, ništa ne gubiš. Uz to se na pola nekako gubi nit radnje i poptpuno je nelogičan.
      5. Pogledaj bar zbog Skarlet, ona zaista pleni.:)
      4. Jeste, jako je zanimljiv i duhovit, meni je npr. Kris ovde napokon simpatičan, a Tom dominira.
      3. Mnogo mi se svideo "Invisible woman", tako je suptilan i umetnički.:)
      2. Ja sam ga takođe slučajno pronašla i oduševila se, odgledaj obavezno, baš je dobar.
      1. Isti slučaj, izbacio mi sajt kao predlog i prijatno sam se iznenadila.

      Gledala sam još nekoliko filmova, ali uvek napravim izbor od 7 onih koji su mi bili najinspirativniji, kao i manje poznatih, a vrednih da se za njih više čuje.
      Hvala mnogo na čitanju, drago mi je ako si pronašla nove predloge.:)*

      Избриши
    2. E, da, u vezi sa filmom "Albatros" - kako ti nije poznata Džulija Ormond, igrala je u "Legends of the Fall" i "Sabrini"?:)

      Избриши
  2. Prepusti blogosferi da ti ulepša tmuran dan. :) Odličan izbor od kog sam gledala samo "27 haljina" i "Nevidljivu ženu". Delim mišljenje u oba slučaja.
    Naročito me je sa liste zainteresovao "Albatros" pa javljam utiske čim pre, a jakna i stil oblačenja su, slažem se, i više no validan razlog za gledanje - hvala na preporuci. :)

    Za Lupitin film sam čula, dobro me podseti da ga odgledam.
    Jao, "Lusi" sestra mi ga je jedno vreme neprestano pominjala, a ja nikako da odgledam, sad definitivno moram. :)
    Hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi na čitanju, nadam se da ti se svideo izbor. Javi utiske kada odgledaš neki od noviteta.:)
      Meni je dan bio vedar i pun optimizma, ali kako je padalo veče i, evo, kulminirajući sa trubačima, vatrometom i povratnikom Karićem u izveštaju sa televizije, osećam se baš....poraženo, strašno deprimirano.
      Ne vredi se nadati, blogsfera je ipak spas. Tu znamo na čemu smo.:)

      Избриши
  3. Ja sam za ovo Bićemo prvaci dugo mislila da je drugi deo Montevideo. :D
    Nije me nešto ni privlačio, naši baš ne znaju kada treba da stanu i da se zaustave sa istom formulom.
    Jao 27 haljina sam jednom uhvatila na kablovskoj, ali mi je ova Higl toliko nešto antipatična postala.
    Slažem se za Lusi, meni tako nije bio ništa posebno, bukvalno kao spoj sekvenci iz Besonovih ranijih filmova, baš je izgubio dodir, a bio je nekada vizionar, sada kopira sam sebe. Film mi je bio užasno predvidiv i nimalo revolucionaran.
    Haha jao i meni je Ovo znači rat bio simpa, neću lagati ponajviše zbog Hardija, samo me je izbor razočarao, ali da ne odajem, a vidim da se i tebi čini da je pogrešno izabrala. :D
    Albatros već neko vreme želim da gledam, jer jako volim tu glumicu, samo moram da budem u pravom raspoloženju, a isto važi i za Nevidjivu ženu.
    Odlična i raznovrsna lista. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Haha, zaista tako i deluje, mada je "Montevideo" zanimljiviji jer barem ima neku konkretnu priču, a ovo je (meni, barem) naprosto dosadno. Serija je bolja, jer ima okvir i razvijeniju priču.

      Meni je bila antipatična još u "Grey's anatomy" i nisam promenila mišljenje, nešto kod nje mi se ne sviđa.

      Slažem se za "Lusi", a "Ovo znači rat" mi je zaista bio super i simpatičan, ocena nije viša jer ipak nije u rangu ovih prvoplasiranih, a što se izbora tiče - da, da, potpuno se slažemo.:)

      Velike preporuke za oba filma, mislim da ćeš uživati.:)
      Mnogo hvala na čitanju.:*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...