Crveno i(l') plavo

piše: Isidora Đolović

Nije navijačko rivalstvo, nisu ni partijske boje. Reč je o najčuvenijem i najvoljenijem proizvodu požarevačkog “Bambija”. Duško Kovačević neka proširi svoju listu “20 srpskih podela” za novu stavku!

Na spisak boljki od kojih patim, dodajte još jednu - plazmatičar sam. Okoreli, nepopravljivi. Zapravo, postoje svega tri proizvoda od kojih još uvek ne odustajem, jer su sačuvali onaj prepoznatljivi ukus iz detinjstva, kao sećanje na stara vremena i vrednosti koje ne prolaze: “Cipiripi”, “Galeb” čokolada i “Plazma” keks. Promenila se ambalaža, ali, kada ih probate, to je i dalje ista poslastica koju pamtite iz doba Juge. Čak je i “Smoki” podlegao vremenu, čačanski čips se vratio izmenjen, “Jafa” i “Medeno srce” su postali bezobrazno skupi, pa sam od njih odustala još u vreme studentske oskudice...ali, “Plazma” se ne da. Nije ni čudo što, kada putujem za Beograd (a poslednjih devet godina mi je autobus, praktično, druga kuća), s radošću primećujem da nisam jedina kojoj je crvena kutijica neizostavni deo prtljaga. “Plazma” je, jednostavno, već odavno više od brenda - deo života, kom se god stilu inače priklanjali. Neosporno ima veliku sentimentalnu vrednost.

A kada je nešto decenijama kićeno sličnom, kultnom reputacijom, normalno je da svaki pokušaj “udara” na nju bude burno dočekan. Svet ne voli promene, naročito onih stabilnosti sa proverenim kvalitetom. Busamo se u avanturističku otvorenost za novo, ali, istina je da teško podnosimo menjanje navika. Možda se sećate kratkotrajnog eksperimenta “Smokija” sa raznim ukusima (sir, pica i šta li još), koji je brzo povučen iz prodaje. “Čoko-Smoki” postoji, ali svakako ni približno popularan i tražen. S druge strane, tržište živi od pokušaja zgrtanja novca putem već dokazane omiljenosti određenog proizvoda - otuda mnoštvo rimejk izdanja filmova, remiks verzije muzičkih hitova, “limitirane edicije” kozmetike ili prehrambenih namirnica. Rizik uvek predstavlja pitanje koliko se daleko može otići u privlačenju kupaca novom proizvodu, a preko modifikovanja postojećeg (i omiljenog), te na koji će način potrošači reagovati. Drugim rečima, unapređivanje lako može postati skrnavljenje. Ni slučaj “Plazme” nije izuzetak.

Već konstatovah kako su društvene mreže postale pravi poligon za svakojake rasprave, uglavnom “dizanje bure u čaši vode”. Jedan od novijih “životno važnih” problema, skandalozniji (barem privremeno) i od ljubavnog statusa Anastasije Ražnatović, bila je nova “Plazma”. Slana. Zamislite.

Smešnu frku prihvatili su gotovo svi portali, bilo je parodija, a bogami i ozbiljnih poziva na bojkot noviteta. Kakva blasfemija: “Plazma”, ali SLANA i kutijica plava! A proizvođači zadovoljno trljaju ruke, jer, dobili su reklamu kakvoj se nisu ni nadali. Od blogerskih izveštaja i analiza “čuda” (sa sve podrobnim razmatranjem “teksture, sastojaka, ukusa”, pa i vizuelne transformacije novog-starog keksića) do ozbiljnih (!) debata o opravdanosti njegovog izbacivanja u prodaju, nema ko nije obavešten o “senzaciji”. Pa, sad, bio za ili protiv, svakako je morao probati.

Kao što rekoh, “Plazmu” obožavam. Standardnu, mini, posnu, čoko, u obliku životinjica - svejedno. Zapravo, neke bitnije razlike nema. Čak i u onoj kratkotrajnoj seriji sa ukusom jabuke/cimeta ili maline (koja me veže za zimu 2009, studentski život na Zvezdari i kupovinu u “Super Veru”, na skretanju za Učiteljsko naselje), koju još uvek ne mogu da prežalim, osećao se uvek TAJ ukus, specifičan i neopisiv. Plazmatičan! I slanu sam, naravno, probala. Tipičan kreker sa susamom, kao mnogi drugi. Ali, to je u redu - pošto originalna “Plazma” ionako NIJE SLANA, kako se uopšte može očekivati sličan ukus? Da li je opravdano i dalje koristiti ime prvobitnog brenda? Zašto da ne - kome se ne dopada, neće je ni jesti, pa se možda neprimetno i ona preseli u zaborav, poput pomenutog “Smokija” sa sirom. Uostalom, niko nam nije ukinuo, niti povukao iz prodaje staru “Plazmu”. Hoćete li podleći marketinškoj manipulaciji, isključivo zavisi od pojedinačne odluke. A beli “Mančmelou”, “Skroz-čokoladna bananica”, voda sa ukusima voća, itd, uvek će postojati, kao (očajnički) pokušaji dodatne zarade.

Što se mene tiče, mada mi je crvena draža, budite sigurni da neću odbiti ni plavu “Plazmu”. Posebno kad im (sa “Mini-plazmom”) združena ambalaža tako lepo formira boje francuske zastave! I ovde se, izgleda, pokazuje moja sklonost srednjem izboru, jer radije nego “ili-ili” biram opciju “i jedno i drugo”. Doduše, u nečemu ostajem “dežurni kontraš”: uvek ću više voleti beli deo eurokrema!