„This is us“ (2016)

piše: Isidora Đolović

A sada, nešto sasvim drugačije! Dosadili su vam isprazna komika, smeh po diktatu, priglupe postavke aktuelnih priča; svuda zavere, jurnjava, fantastika, vremeplovi, bića “veća od života”...ukratko, svega interesantnog (do neke granice) na pretek, samo tog neposrednog ŽIVOTA ni od korova? Uželeli ste se, za promenu, nečega svakidašnjeg, povezujućeg, prisnog - a istovremeno pametno postavljenog? Nečega sa mogućnošću da vas dotakne, ali i izazove na pokret, rasuđivanje, razmišljanje o sopstvenom postojanju ovde i sada? U tom slučaju, evo prave serije za vas, a zahvalnost što mi je otkrila i svojim prikazom me ubedila da novom NBC ostvarenju pružim priliku (iako me, kao ljubitelja istorijskih priča i upravo spomenutih “monumentalnih” sižea, isprva nije nešto privlačila), dugujem Sari.

Porodična serija kao (pod)žanr obično ovdašnje gledaoce asocira na dogodovštine Popadića, Golubovića, Gavrilovića, policajca Boška sa Petlovog brda....koje malo-malo, pa reprizira matični RTS, time doprinoseći da prva reakcija na ovakav tip priče bude - “dosadno”, “ponovljivo”, “predvidljivo”. Ništa bolje ne biva ni prilikom pozivanja na dugu tradiciju inostrane televizijske ponude, čiji su predstavnici npr. “Full house”, “Seventh Heaven”, “The Cosby show” ili “Family Matters”, koje je nekada i naša publika bila u prilici da prati. U obzir obavezno moramo uzeti sitkome skrojene prema istom obrascu, kao što su: “According to Jim”, “Everybody loves Raymond”, “Modern family”, “Yes, dear”, “Reba” ili “Parenthood”. Na osnovu brzog podsećanja, donosimo zaključak da ovakvi formati opuštaju, izazivaju prepoznavanje, dovode do poistovećivanja, ali i nose nekakvu podrazumevajuću “boljku” površnosti, sentimentalnosti, sladunjavosti. Postoji provereni šablon koga se većina autora drži - u pitanju su porodice srednje klase, često iz predgrađa, sa troje ili više dece. Svako od članova je individualizovan, istovremeno ukalupljen u neki od žanrovskih tipova (otac je ozlojeđeni radnik, majka trpeljiva domaćica, jedno od dece je odlikaš, kći obično vetropirasta tinejdžerka, najmlađi član tipično dete. Neizostavni su tetke, dede i babe, komšije, svako sa svojim specifičnim karakteristikama, a peripetije su takođe u okvirima uobičajenog). Ne računajući žestoku satiru „Married…with children“ ili jednako beskompromisne, animirane „Simpsonove“, porodične serije uglavnom naginju melodramskom. U priči koju vam danas predstavljam, to nije slučaj. Patetika je izbegnuta, iako ćete više puta osetiti „knedlu u grlu“. Humora ima, ali ga je katkad preciznije nazvati crnim. Sa stereotipima se hvata u koštac na neuobičajen način, upotrebljavajući ih u sasvim druge svrhe od čistog ispunjavanja kriterijuma karakterizacije protagonista.

Serija kakva je odavno nedostajala, kvalitetna, dirljiva- ali ne i patetična drama, sa pravim životnim temama i vrlo simpatičnim junacima, počela je svoj medijski život ove jeseni. Do sada je emitovano 15 epizoda (od kojih sam odgledala 11, koliko je trenutno moguće pronaći online), za prvi krug ih je planirano ukupno 18, nakon čega će uslediti još dve pune sezone druženja. Pilot epizoda je jedna od najboljih uvodnih koje sam ikada odgledala, a obećavajući start kasnije biva višestruko opravdan. Priča i za suze i za smeh, izdvaja se sjajnom glumačkom ekipom i neporecivo važnom porukom. O čemu je reč? Vrlo interesantna zamisao povezivanja sudbina ljudi rođenih na isti dan, ali u različitim decenijama - koji, opet, dele određene rodbinske veze, sprovedena je iznenađujuće uspešno. Hronološko „šetkanje“ uopšte ne dovodi gledaoce u zabunu, a smenjivanje scena iz narativa koji ne slede obavezno „u stopu“ jedan drugog, zapravo se zaista prirodno pretapa, pri čemu dolazi do objašnjenja situacija, postupaka i razvoja likova. Svaka epizoda budi interesovanje za dalje odvijanje, a sa sudbinama protagonista se iskreno saživljavate, vezujete za svakoga od njih.

Pred gledaoce se istupa direktnim i ogoljavajućim naslovnim konstatovanjem - „Ovo smo mi“. Likovi nisu idealizovani, nerealni, nepristupačni: takve ljude možda svakodnevno susrećete, stanuju u vašem komšiluku, kupuju u istoj prodavnici, voze se istim tramvajem, a možda ste baš vi jedan od njih. To smo, dakle, svi mi (bar ponekad), kao da poručuju: nesavršeni, tužni, razočarani, uplašeni, ali i zahvalni, maštoviti, borbeni. Krhki - a snažni, prestravljeni - a odlučni. Nema ušminkanih portreta, pa ipak je nemoguće ne zavoleti glavne likove, sve do jednog. Dragi su, šarmantni, plemeniti i skloni greškama, ali i priznanju istih, izvinjenju, kajanju, želji za popravljanjem situacije. Bez imalo udvaranja publici, na šta ukazuje i krajnje jednostavna (često i neprimetna) najavna špica, serija se fokusira na ono što je suština: priču i njene aktere. A oni su svi, pa i epizodisti, nepogrešivo precizni i na svom mestu.

 Priča:

Godine 1980, bračni par Džek (Milo Ventimiglia) i Rebeka Pirson (Mandy Moore), očekujući trojke, tradicionalno proslavlja još jedan, trideset i šesti rođendan jače polovine. Prekinuće ih ženin prevremeni porođaj. Trudnoća je bila visokorizična, pa je jedna od beba mrtvorođenče. Istovremeno skrhani i ponosni, novopečeni roditelji utehu pronalaze u savetu svog dobrog doktora - da iz svake teške situacije pokušaju izvući ono najbolje, odnosno, „iscede nešto nalik limunadi” iz kiselog životnog dara - prateći signal sudbine. Naime, istoga dana u bolnicu donose tamnoputog dečačića, ostavljenog pred vatrogasnom stanicom. Detetova majka je umrla na porođaju, a otac (pesnik, muzičar, ali i narkoman) u stanju trenutne nesposobnosti da se o njemu adekvatno stara, napušta tek rođenog sina. Džek i Rebeka usvajaju dete i kući ipak odnose trojke.

Tačno 36 godina kasnije, Kevin Pirson (Justin Hartley) odlučuje da povuče radikalan potez i naspusti isprazni sitkom „Manny“ („Muška dadilja“) koji ga je proslavio, preseli se u Njujork i pokuša dokazati talenat na pozorišnoj sceni. Njegova bliznakinja Kejt (Chrissy Metz) rešena je da se bez novih izgovora i odlaganja bori sa problemom gojaznosti, a početak grupnih terapija donosi joj i emotivni izazov, u vidu upornog udvarača Tobija (Chris Sullivan). Za to vreme, uspešni poslovni čovek Rendal (Sterling K. Brown) pronalazi biološkog oca. Vilijam Hil (Ron Cephas Jones), danas čist od droga, ali u završnom stadijumu kancera, postaje gost u njegovom domu. Isprva praćen sumnjičavošću i nezadovoljstvom svoje lepe snahe Bet (Susan Kelechi Watson), brzo se povezuje sa njom i unučicama Tes i Eni, a pre svega sa svojim otuđenim sinom. Dok se na sva tri plana otkrivaju tajne i otvaraju duše, to što spaja sva vremena, prostore i nivoe radnje - velika je međusobna LJUBAV, od one vrste koja prašta i oplemenjuje. 

Kasting / likovi:

Džek Pirson - Srećne su osobe koje mogu da se pohvale kako im je prvi i možda najveći heroj u životu bio otac. Iz ličnog iskustva mogu to da potvrdim. A Džek, koga ovde savršeno igra Majlo Ventimilja (najpoznatiji kao problematični Džes iz “Gilmorovih”), upravo je to zacrtao sebi tokom odrastanja sa nasilnim ocem - da će, jednoga dana, biti najbolji  tata na svetu. I zadatak je ispunio, decenijama kasnije, podižući troje potpuno različite dece sa jednakom dozom ljubavi, razumevanja i strpljenja. Ništa manje požrtvovan nije ni prema voljenoj supruzi, čije je snage i dragocenosti svestan, pa se trudi da u trenucima kada Rebeka poklekne pod životnim teretom, bude njen oslonac i stub porodice. Na sve načine će se truditi da im obezbedi pristojan život, makar to zahtevalo i molbe upućene šefu za povišicom ili tajnu posetu ocu. Podizaće moral i samopouzdanje svojim ukućanima onda kada bude bilo najpotrebnije, na duhovit i bezbolan način otklanjajući ozbiljne probleme. Zato će njegov trag u životima “velike trojke” biti dug i neizbrisiv. Majlo je do sada bio briljantan u ulogama “loših momaka”, ali je tek sa rolom Džeka pokazao svu širinu svog glumačkog dara i sposobnosti da ponese emotivno zahtevnu ulogu i besprekorno je dočara.

Rebeka Pirson - U svom prikazu, Sara je opisala kao “ženu kakvu je bilo neophodno da imamo u jednoj televizijskoj seriji” i potpuno se slažem. Ona je osoba sa vrlinama i manama, koja uprkos tome što je majka, ne glumi savršenstvo, “mučenicu” ni “žrtvu”. Rebeka ima svoje trenutke kada je stres lomi, pa ne zna šta bi uradila, kada sumnja u svrhovitost određenih postupaka, pati za karijerom i stvarima kojih se odrekla. Ona isprva nije planirala decu, plašeći se izlaska iz “komforne zone” braka punog ljubavi, ali i slobode. Nije je doticalo to što se u tridesetoj osećala kao devojčica i više uživala u praćenju utakmica, nego pravljenju očekivanih daljih koraka, koje društvo nalaže kao podrazumevajuće. Ali, kada se već pristalo na obaveze, od njih nije bežala, prihvatajući izazove sa odgovornošću jednakom prkosu i slobodoumnosti koje je zadržala u odnosu na, npr. svoju majku. Rebekine greške dolaze iz ljubavi i straha da svoju malu zajednicu ne poremeti nešto spolja. Poseban izazov, prihvatanje i podizanje deteta koje nije ona rodila, ispunila je sa iskrenom voljom i punog srca. Igra je Mendi Mur, meni lično najprijatnije iznenađenje, s obzirom da je nekadašnja tinejdž-zvezdica postala ozbiljno dobra glumica. 

Kevin - Najstariji sin, kao dete je bio otelotvorenje američkog klinca sa razglednice: svetle kose, sladak i živahan- pa, ipak, duboko nesiguran i nezadovoljan, naročito u odnosu na svog brata Rendala. Dugo ne uspevajući da ga prihvati, prevaziđe razlike i suzbije osećanje zanemarenosti, Kevin je neprekidno pokušavao da skrene na sebe pažnju roditelja. Kao odrasloj osobi, to mu je donelo zanimanje glumca u veoma popularnom sitkomu, ali i imidž privlačnog, međutim ne preterano bistrog niti nadarenog zabavljača. U jednom trenutku shvativši da to nisu život i karijera, niti predstava o sebi, kakve želi, na brojne rizike prekida svaki dotadašnji angažman, seli se i teži da ga napokon drugi, ali prvenstveno on sam, shvate ozbiljno. Njegov odnos sa bratom i sestrom ovim zaokretom će biti stavljen pred novu razvojnu fazu, dok će na emotivnom planu postati središte ljubavnog trougla sa dve potpuno različite devojke.

Kejt - Od malena kubureći sa težinom, posmatrajući svoju lepu majku i slušajući zadirkivanja, pa vremenom uvrede i osude vršnjakinja, jedina kći Pirsonovih se rano povlačila u sebe. Oslonac i uteha svojoj braći, nežna i osećajna žena, nikada nije uspela da se potpuno oslobodi pritiska ljušture spoljašnosti. A on je, uz dugogodišnju potajnu borbu sa depresijom, došao do alarmantne tačke kada zbog gojaznosti postaje neophodno da se nešto menja. Kejt je, svesna svog tela, naučila da živi u njemu, čak i uverava sebe kako joj XXL veličina ne smeta, ali ispod površine, jasno je da se potištenost duboko ukorenila. Takođe, zadovoljavajući se ulogom podrške iz pozadine, posvetivši se menadžerisanju svog brata, nikada nije zaista dopustila sebi da se zapita šta želi. Otuda je veoma rezervisana prema vezi sa Tobijem, koga upoznaje na programu za skidanje kilaže, što je dodatna komplikujuća okolnost. Naime, Tobijev ležerni stav na momente ozbiljno ugrožava njenu odlučnost da smrša, a Kejtina unutrašnja borba je vrlo vidljiva i burna.

Rendal - Iako je dobio najbolje moguće roditelje, treći član njihove male ekipe nikada se nije u potpunosti osećao lagodno u toku odrastanja. Uprkos neizmernoj ljubavi i podršci, pogađali su ga Kevinova distanciranost, čudni pogledi ljudi upućenih belačkoj porodici sa crnim detetom, prirodna zapitanost o tome ko su mu pravi roditelji i očajnička želja da ih nađe ili se barem poveže sa nekim sličnim sebi. Čak ni kao odrastao, veoma uspešan čovek, koji je isključivo ličnim vrednim radom i inteligencijom stekao dobar posao, pazi na izgled i voli svoju porodicu, nije uspeo da prevaziđe nesigurnosti iz detinjstva. Pošto potraga za ocem napokon da rezultate, prvobitnu ogorčenost smeniće razumevanje, kako se budu bolje upoznavali i razjašnjavali razloge za davne postupke. Rendal se trudi da izbalansira između bioloških srodnika i usvojitelja, krvi i vaspitanja, u očajanju shvatajući da mu neizlečivo bolesni otac izmiče upravo kada ga je pronašao. Sa suprugom Bet ima skladan brak, jer je ona njegova idealna polovina, neko ko zahvaljujući sopstvenom teškom detinjstvu zna da na pravi način unese ravnotežu u svakodnevnicu i odgovori na dileme. Odnos im se zasniva na apsolutnom poverenju i otvorenosti.

Vilijam Hil - Muzičar, aktivista i boem iz Nju Džersija, zvani “Šekspir”, pravi je izdanak svog doba. To su šezdesete i sedamdesete, revolucionarne, ispunjene poezijom i borbama za ljudska prava, seksualne slobode, a protiv rasne diskriminacije i političkih nepravdi. Tadašnja zavisnost od narkotika ga je zavila u crno, oduzevši mu jedinu ženu koju je voleo, lišivši ga njihovog malog sina. Pošto se predomisli i pokuša, u par navrata, vratiti u detetov život, nailazi na “zid” u vidu Rebekinog nepokolebljivog stava i molbe za ostavljanjem prošlosti tamo gde joj je i mesto. Jedino što će uspeti da mu, tada, zavešta, jeste imenovanje po svom omiljenom pesniku, Dadliju Rendalu. Biće potrebno da prođe mnogo godina, dok ga upornost samog potomka ne vrati u njegov život - upravo pošto tragovi starih poroka postanu fatalni. Vilijam je čovek starog kova, prijatan i produhovljen, a scene između ukućana Hil-Pirson najčešći su izvor humora u seriji.

Mada je svaki član glumačke postave briljantan, usled čega je gotovo nemoguće odlučiti se za manje dragog junaka, posebno bih pohvalila Majla i Mendi kao požrtvovane roditelje. Kejt (gojazna žena prelepog lica) i Kevin su ranjivi, neraskidivo povezani blizanci, Rendal i njegova porodica neodoljivi i zabavni, a naročito je dirljiva Vilijamova ljubav prema pokojnoj supruzi i tuga zbog odustajanja od sina. 

Kevin sa Sloan (gore) i Olivijom (slika dole)

Sporedni likovi koji se posebno ističu su pozorišna glumica Olivija (Janet Montgomery) - tipičan britanski snob i nova Kevinova devojka; njihova koleginica Sloan (Milana Vayntrub) - koja režira predstavu čije su ovo dvoje glavne zvezde, istovremeno predstavljajući protivtežu kapricioznoj Oliviji u Kevinovom srcu; Migel (Jon Huertas) - Džekov najbolji drug, čovek za koga će se Rebeka u budućnosti preudati; Džesi (Denis O’Hare) - Vilijamov partner (jesam li pomenula da je Rendalov umirući tata biseksualac? Ovo je, po mom mišljenju, jedina stavka bez koje se zaista moglo - očigledno udvaranje društvenoj korektnosti) i predmet Rendalove ljubomore; dok se u zapaženoj epizodnoj ulozi pojavljuje Kejti “Pegi Bandi” Sagal, kao Kevinova menadžerka. 

Teme/ problematka:

Neka od najupečatljivijih pitanja kojima su se epizode, na primerima iz prošlosti i sadašnjeg (upravo tom “istorijom koja se ponavlja” često uslovljenog) trenutka, do sada pozabavile, jesu: planiranje porodice, usvajanje, različitosti (u fizčkom izgledu, ponašanju, neuklopljenosti u standarde), veze. Zatim, profesionalna “lutanja” i neopredeljenost, pokajanje i praštanje, priroda i snaga roditeljske ljubavi, odnosi među braćom, ljubomora, život u senci (zanosne majke, nasilnog oca, intelektualno superiornijeg brata). Upornost i istrajnost. Iskrenost. Kako da znamo je li ono što smatramo najboljim (za nas) jednako dobro i za druge? Kako ne razdajati decu, a ipak negovati njihove pojedinačne talente i osobenosti (odnosno, održati ravnopravan tretman, bez utiska favorizovanja)?  

Najbolje (epizode, scene):

Vilijamova sećanja na prvi susret sa suprugom u autobusu; Simbolika Rendalovog imena - trenutak kada Vilijam poklanja Rebeki zbirku pesama i moli je da dečak dobije SVOJE ime (a ne Kajl, namenjeno izgubljenom trećem dečaku), što će istovremeno stvoriti adekvatnu povezanost između same majke i usvojenog sina. Deca na bazenu. Praznici kod Pirsonovih. Boravak u kolibi, obeležen suprotstavljenošću porodične tradicije i uspomena snobizmu njujorških gostiju-hipstera. Kejt u avionu, praćena diskriminišućim pogledima žene sa sedišta do nje, koja će joj nakon turbulencije i pretrpljenog straha ipak čvrsto stegnuti ruku. Migelov tretman od strane Kevina, koji infantilno podriva očuhove dobronamerne i iskrene pokušaje da se uklopi u porodični krug. Tes kao Snežana u školskoj predstavi, reakcije publike i Rendalova opsesivna rasna ugroženost. Improvizacija pozorišnog teksta, koja vodi ka ujakovom objašnjavanju fenomena smrtnosti devojčicama, ujedno i razjašnjenja sopstvenog odnosa prema postojanju. I, naravno, beskrajno zabavna epizoda u kojoj se Vilijam i Bet „naduvaju“ u podrumu, radi terapije!

Ovo je zaista inspirativna priča o ljudima poput nas, snazi emocija svake vrste, dilemama i odlukama, usponima i padovima, odustajanju i borbi kroz sve nagle zaokrete koje život donosi, praštanju i razumevanju. Pokreće mnoga važna pitanja, ublažava krajnosti, ruši predrasude, a sve to nenametljivo i sa stilom. Serija kakva nam je, ponavljam, bila istinski potrebna. Ocena: 9,20/10