недеља, 05. фебруар 2017.

Januarski pregled: 7 filmskih dana

piše: Isidora Đolović

Poslušala sam Sarin predlog da isprva slučajna lista ("premijerno izdanje", OVDE) postane neka vrsta stalne rubrike, u kojoj ću ocenjivati i(li) preporučivati filmove koji su se (slučajno ili ne) proteklog meseca našli na mom gledalačkom repertoaru. Uglavnom nastojim da lista bude žanrovski raznovrsna, sastavljena od jednakog broja izvikanih i, nasuprot njima, možda nepoznatih naslova, tako da se za svačiji ukus može naći ponešto. Naravno, ocene su rezultat strogo subjektivnog utiska, pa uopšte nije isključeno da se nečije mišljenje drastično razlikuje od ovde obrazloženog. Pozvani ste da komentarišete!

7. „Alisa iza ogledala“ (Alice through the looking glass, 2016)

Režija: Tim Barton; uloge: Mia Vašikovska (Alisa), Džoni Dep (Ludi Šeširdžija), Helena Bonam Karter (Kraljica Srca), En Hatavej (Bela kraljica), Saša Baron Koen (Vreme); posvećeno Alanu Rikmanu (koji je pozajmio glas jednom od likova); prateća numera: Pink - “Just like fire”.

Iako obožavam animiranu adaptaciju Kerolovog klasika-za-decu-koji-to-zapravo-i-nije, moram naglasiti da mi prelamanje Alisinih avantura u Zemlji čuda kroz specifičnu vizuru (takođe mi veoma dragog) Tima Bartona zaista nije „leglo“. Mada se već vek ipo nagađa da je sam Kerol potpomogao svoju imaginaciju izvesnim halucinogenim sredstvima, te iznedrio ovu konfuznu - a genijalnu, ludo zabavnu priču, Bartonova verzija prevazilazi i već poslovičnu ekscentričnost razbarušenog režisera. Put u Zemlju čuda tako postaje ogromno košmarno-tripozno iskustvo, kakvo verovatno proživljavaju korisnici određenih droga, ali bez psihodelične intrigantnosti. Ako je (a jeste) u originalu iz 2010. sve bilo (pre)naglašeno, nastavak probija i očekivane limite u tom pogledu. A moralo ga je biti, s obzirom na to da je Kerol napisao drugi deo pustolovina svoje junakinje, ovoga puta u svetu “sa druge strane ogledala”.
Odrasla Alisa Kingsli, sada kapetan simbolično imenovanog broda „Wonder“, odvažno jezdi nemirnim morima (što je čini sličnijom Pipi Dugoj Čarapi), prkoseći talasima - a na kopnu devetnaestovekovnom društvu koje i dalje od (bogate) mlade žene ima sasvim jasna očekivanja. U njih se svakako ne uklapa smelo pojavljivanje na prijemima odeveno u ruho koje „imponuje kineskoj carici“ (možda pre cirkuskom zabavljaču!), ali, neke lekcije ekscentričnih drugara iz Zemlje čuda očigledno su više nego uspešno savladane. Posle očeve smrti, a ne dobivši podršku uštogljenih lordova - na čelu sa Hejmišom, nedavno odbijenim, pa time uvređenim proscem - da nastavi svoje istraživačke pohode, Alisa se sa majkom našla na rubu finansijske propasti. Od pritiska da proda porodični imetak i prepusti se činovničkoj budućnosti, beži u svet koji skriva veliko ogledalo iz privatne odaje, gde se tokom zabave ušunjala. Tamo će ponovo zateći neobično društvance i biti odabrana da, kao jedina nada, pomogne Ludom Šeširdžiji u pronalaženju davno nestale porodice. Kako bi spasila život svom, brzinski venućem prijatelju, moraće da zakorači na izvor samog (personifikovanog) Vremena, dočepa se dragocenog hronometra i pokuša naučiti od prošlosti. Naravno, ovaj predmet želi i Kraljica srca, kako bi pokušala da IZMENI prošlost i posledice davnog sukoba sa svojom sestrom…
Ovako sažeta, priča zvuči interesantno i takva zbilja jeste, ali pogrešno realizovana. Počev od neravnomerne radnje, koja je uglavnom zbrzana i pretrpana napadnim pojedinostima, preko sa jezgrom nevešto skopčanih okvira (prelazi Alise iz svog u imaginarni svet i nazad), dolazi se do opšteg utiska velike zbrkanosti. Prilično iritira sama gluma, pogotovo najisturenijih Depa i Helene, ali i En Hatavej - mada je namera svakako bila da likovi budu ekscentrični i uvrnuti, a njihovi postupci i reči lišeni logike, ovde se odlazi u krajnost. Kada priča, koja je po sebi već apsurdna, dosegne nepodnošljivost, znajte „koliko je sati“. Inače, verbalne i značenjske igrice ovog tipa, sa Vremenom kao potencijalno zabavnim likom, jedina su iole dobra strana ostvarenja. Mia Vašikovska se standardno snalazi u već šablonskom tipu uloge koja joj je dodeljena. Obavezni feministički momenat, bez koga se, izgleda, u ovom politički korektnom razdoblju više ne može, jedan je u nizu nepotrebnih dodataka. Sve u svemu, provozaće vas na „gusenici“ ludila koje, za promenu, više nije simpatično čak ni prosečnom detetu. Ocena: 1,5/5

6. „Klub nereda“ (The Riot Club, 2014)

Dolaskom na Oksford, brucoši Majls (Maks Ajrons) i Alister (Sem Klaflin) bivaju zavrbovani u kontroverzni, ekskluzivni „Klub buntovnika“, koji upravo traži nove članove za upražnjena mesta. Reč je o starom, polutajnom i neformalnom studentskom udruženju, čiji su pripadnici po pravilu birani iz redova najbogatijih, najuspešnijih i najrazuzdanijih sinova uglednih porodica. Osnovna načela kluba su dekadencija i ekscentričnost, što u njihovom slučaju podrazumeva najraznovrsnije ispade ponosnih buržuja. I dok je Alister unapred skeptičan prema teretu reputacije pod kojom mu pamte starijeg brata, čijim je stopama bio nateran da krene, Majls oduševljeno i oberučke prihvata sve stupnjeve inicijacije i onoga što sledi. Njihovi poduhvati i uticaj ne nailaze na odobravanje Majlsove nove devojke i koleginice Loren (Holidej Grejndžer)…
Ko je gledao seriju „Gilmore girls“, setiće se postojanja udruženja „Life and Death Brigade“ na Jejlu. Sačinjeno od bogatih naslednika, podrazumeva tajne, periodične poduhvate okupljanja u viktorijanskim kostimima, sa maskama životinja i uz izvođenje raznih, koliko obesnih, toliko i opasnih zadataka (od demoliranja hotelskih soba i krađe jahti, do skakanja sa litica u južnoameričkim zabitima). Pokušaj kopiranja „britanskog stila“, za kojim Amerikanci i inače toliko žude, tu je više nego očigledan. E, pa, „The Riot club“ predstavlja nešto vrlo slično, samo na nacionalni način. Vodeći se ,očigledno, davnim uzorima libertina, Bajrona, Vajlda, dendizma i dekadencije, ovi mladi ljudi pod maskom „tradicije“ iživljavaju sve niske porive i demostriraju statusnu nadmenost. U „Gilmorovima“ mi je taj deo priče bio iritantan i nezanimljiv, a u ovom filmu to doseže stepen više. Jedini motiv koji bi vas eventualno mogao podstaći na gledanje jeste prisustvo nekoliko zvučnih glumačkih imena mlađe generacije u glavnim ulogama. Mimo toga, priča o bahatim, zaludnim mladićima koji misle da svojim postupcima prkose nekoj društvenoj instanci ili roditeljima, a zapravo to čine isključivo radi sopstvenog ćefa, samo nervira i dovodi do osećanja nemoćnog besa protiv nepravde. Ovo nije „Paklena pomorandža“ i nikakva po(r)uka ne stoji iza prikazivanja „sirotih malih bogataša“, gnevnih što ih tate ne shvataju ozbiljno, a „srebrna kašika“ žulja vilice.
Prvobitno pozorišni komad pod nazivom „Posh“, ostvarenje uglavnom i ostavlja utisak kao da bi bolje funkcionisalo na sceni nego u razvijenijoj, filmskoj formi. Uvodni deo podseća na travestiju i lako se stiče (nažalost, pogrešno) očekivanje da će nastavak radnje biti neka vrsta podsmeha, čak i vrste vodvilja na datu temu (nije preterano setiti se primera, ne tako davne, postavke Vajldove drame „Važno je zvati se Ernest“ na scenu beogradskog Narodnog pozorišta), ali, do toga ne dolazi. Kao što rekoh, jedino je zanimljiva glumačka ekipa, jer su mladi, lepi i talentovani. Tako će npr. ljubiteljima „Bordžija“ biti zanimljivo da kao par posmatraju „Lukreciju“ i „Rodrigovog“ stvarnog sina (Maksov otac je Džeremi Ajrons); Sem Klaflin je već ozbiljno popularan, a u ovom filmu apsolutno briljira i zasenjuje ostale kolege; Natali Dormer ima manju, ali upečatljivu ulogu prostitutke, dok se Džesika Braun Findli takođe pojavljuje relativno kratko, ali sa značajnom rolom. Obratite li pažnju, u  uvodnom pojavljivanju prepoznaćete Harija Lojda kao osnivača kluba. Ocena: 2/5

5. „Prosidba“ (The proposal, 2009)
Margaret Tejt (Sandra Bulok) je uspešna urednica u velikoj njujorškoj izdavačkoj kući, jedna od onih „zmaj-žena“ koje sve podređuju poslu, a zbog autoritarnosti ih prati netrpeljivost kolega. Među  članovima kolektiva koji joj iza leđa „prišivaju“ razne, nimalo laskave, nadimke, njen je lični asistent (neuvijenije rečeno, potrčko) Endru Pakston (Rajan Rejnolds). Kada joj, međutim, kao rođenoj Kanađanki sa problemima oko (zapuštene) boravišne „vize“, zapreti brza deportacija, kome će se drugom obratiti za „sitnu uslugu“ poput sklapanja braka radi papira, nego Endruu? On će, kao vredni i ambiciozni pisac u najavi, morati da prihvati naređenje, servirano u vidu prilično neoborive ucene, ne bi li sačuvao posao i šansu da (nakon tri godine „rintanja“) napreduje. Naravno, neće joj ostati dužan, jer, deo strategije da se uspešno nasamari služba za testiranje budućih „supružnika“ jeste vikend na Aljasci, u porodičnom domu Pakstonovih. Tamo će Megi biti predstavljena njegovim roditeljima, devedesetogodišnjoj baki (sjajna Beti Vajt), nekadašnjoj verenici i meštanima živopisnog naselja, pri čemu uloga mora biti što uverljivije odigrana. Nakon početne nelagode, dojučerašnji „ratni neprijatelji“ otkriće kako društvo onog drugog nije baš toliko mrsko, ni neprijatno kao što su očekivali da će biti.
„Prosidba“ (ponegde prevedena i kao „Prisila na brak“) je tipična komedijica, u svojoj drugoj polovini sa naročito izraženim predznakom „romantična“, uz više duhovitih scena, dobru „hemiju“ među glavnim dvojcem i proverenom humorističkom umešnošću najzvučnijih imena (Bulokova, Rejnolds i veteranka Vajt). Ideja nije bogzna kako originalna, pomenuću samo filmove „Green card“ i „A walk in the clouds“ koji zahvataju približnu temu (barem što se lažnih brakova i (ne)očekivanog zbližavanja saučesnika tiče), tako da su pojedine scene i zapleti upadljivo slični - pa ipak, ostvarenje se dosta uspešno bori sa zadatkom da gledaocu priredi gotovo dvočasovno opuštanje i udaljavanje od svakodnevnih briga. To znači da nema smisla „juriti“ logičke greške (kojih ima više nego dovoljno, počev od pitanja kako je, zaboga, Megi uspela da godinama vodi izdavačku kuću, dogura do vrha, a ne reši pitanje državljanstva - koje joj, takođe, biva iznebuha servirano, sa kratkim rokom za rešavanje?!), „već-viđeno“ momente i predvidivosti (postepena promena plana, anegdote sa kućnim ljubimcem, mobilnim telefonom i golišavošću, ispovedanje životne priče, priznanje i, neizbežna, scena izjavljivanja ljubavi pred brojnim posmatračima), kao i pojedine prilično trivijalne duhovitosti - jer sve nabrojano čini podrazumevajući deo „paketa“ tog tipa filmova. Gledljiv je, glumci ispunjavaju svoja zaduženja sa neophodnim šarmom (lično ne volim Rajana Rejnoldsa, ali ovde je bio zabavan), tako da će sve ukupno svakako pružiti neopterećujuću, a ponekad preko potrebnu, dozu „smeha i zaborava“. Ocena: 3/5

4. „Devojka iz voza“ (The girl on the train, 2016)
Ekranizacija i kod nas veoma čitanog bestseler-trilera Pole Hokins, u potpunosti odgovara zakonitostima žanra i očekivanjima od istog. Relativno uspešno ukršta tri priče iz perspektive tri, svake na svoj način oštećene žene, premeštajući se sa jednog na drugi vremenski plan i bez suviše predvidivosti držeći napetost na nivou, do završnog raspleta. Radnja je takva da i sam ambijent, prateći teške situacije junaka, biva tmuran i turoban, a ličnosti učesnika do kraja nejasne po pitanju stanovišta koje, kao gledaoci, možemo razviti prema njima. Niko nije dovoljno dopadljiv ni vredan empatijskog saživljavanja, čak ni pošto se uloge na kraju razjasne. Usled toga, po završetku filma ostaje nekakav mračan osećaj da se nikome ne može u potpunosti verovati i da je svaka idila, koliko i porok, samo maska koja skriva sasvim drugačije lice stvari.
Rejčel (Emili Blant) svakodnevno vozom putuje u grad, kroz prozor posmatrajući uvek iste predele. Kompenzaciju za svoj privatni fijasko, razvod koji već dve godine ne uspeva da preboli, pronalazi u skoro opsesivnom praćenju života stanovnika kuća uz prugu i nagađanju njihovih priča. Pažnju posebno često zadržava na mladom bračnom paru, čiji joj fragmenti svakodnevnice deluju poput ljubavi iz snova. Rejčel, pored svega toga, ima nezgodnu sklonost prema druženju sa flašom (koja ju je, uz bezuspešne pokušaje da zatrudni, koštala braka), te posledice svojih opijanja u vidu povremenih „crnih rupa“. Megan (Hejli Benet) je nežnija polovina supružničkog tandema na koje je usmerena Rejčelina pažnja; žena opterećena brojnim demonima prošlosti i pritiskom muževljeve ljubavi, od koje utehu traži u psihijatrijskim seansama. Ono što Rejčel takođe ne zna, jeste da Megan čuva kćerkicu susetke Ane (Rebeka Ferguson), druge supruge svog bivšeg - Toma (Džastin Teru), sa kojom ju je potonji dugo varao i koja usled ne tako davnog incidenta zazire od Rejčel. Pošto jednoga dana ugleda neobičan prizor na terasi Meganine kuće, pripita Rejčel ranije nego uobičajeno silazi sa voza i u momentu „zatamnjenja“ postaje svedok nečega uznemirujućeg, ali izgubljenog u tami alkoholičarske amnezije. Zna samo da se probudila u krvi, saznala za zločin počinjen nad Megan i postala deo kolopleta misterije, koja još tešnje povezuje tri žene, prošlost i sadašnjost, krivicu i tajne.
Jedan od kvaliteta filma zasigurno je savršeno dočaravanje perspektive zavisnika od alkohola, usled čega je i naša vizura do samog kraja zamagljena, teturava i „iscepkana“. Deo po deo, otkriva se kako baš ništa nije onako kako izgleda, pozicije i osobine se preokreću, očekivani ishodi menjaju. Naročito je za pohvalu gluma Blantove i Fergusonove (o kojoj sam nedavno pisala povodom serije „The White Queen“). Interesantna je i epizodna uloga Lise Kudrou, čuvene Fibi iz „Prijatelja“. Ono što zameram jeste izvesna, uprkos svemu,  bezbojnost i indiferentnost koju film zadržava od prvog do poslednjeg kadra - a što nije obavezna odlika trilera (za šta postoji niz primera). Ocena: 3/5

3. „Let uoči Božića“ (The flight before Christmas, 2015)
U pitanju je televizijski film, jedna od namenskih prazničnih priča. Božić u Los Anđelesu svakako je daleko od tipičnog već samom činjenicom klime, pa nije ni čudo što većina zaposlenih bira da odmor od užurbane svakodnevnice provede među svojima, u rodnom mestu. Ne i Stefani Hant (Mayim Bialik), zaokupljena preseljenjem kod Brajana, sa kojim je u vezi godinu dana i smatra da će ovakav korak pomoći u prevazilaženju problema koji ih u poslednje vreme prate. Pošto je kolebljivi dečko-slabić „ispali“ nakon što je otkazala stan, a cimerka joj već pronašla zamenu, Stefanini planovi se preko noći ruše. Nema drugog izbora, do da rezerviše poslednji let do Bostona, ne bi li se u roditeljskom domu pribrala i odlučila šta dalje. Istovremeno, markantni Majkl Nolan (Ryan McPartlin) žuri na redovni put u isti grad, gde ga čeka dugogodišnja devojka „na daljinu“ Kortni. Probleme u vezi i osećanje dužnosti planira da smiri prosidbom. Cinična, opuštena Stefani i poslovni, pomalo uštogljeni Majkl, naleteli su jedno na drugo u redu za ukrcavanje na let. Prvi susret je neprijatan, usled obostranih antipatija. Ipak, pošto (tako očigledno ko je!) zagonetni čikica Noel umeša prste, nevoljno će ih slučaj primorati da sede jedno do drugog u avionu, koji će zbog nevremena biti prizemljen. Nemajući izbora do da provedu Badnje veče u mirnom, pitoresknom gradiću Charles Peak (gde božićni duh i dalje živi, naročito kod simpatičnih vlasnika pansiona u kome, opet sticajem okolnosti, zbog prebukiranosti moraju da dele sobu), slučajni saputnici se kroz bolje upoznavanje lišavaju početnih predubeđenja i odbojnosti. Majkl preispituje pobude za svoju odluku i budućnost sa Kortni, a Stefani pomalo vraća nadu u to da nije baš sve tako crno.
Ovakva ostvarenja se obično prepoznaju po osrednjoj glumi i scenariju, predvidivim situacijama i dijalozima, obiljem klišea i žanr-slika, ali za promenu, osim što neosporno opušta, ovoga puta nije u pitanju iritantno „iskežena“ i veštačka, već sasvim pristojna, inteligentna radnja. Prilično reklamiran na kanalu „DIVA“, najveću vrednost dobija zahvaljujući glavnoj glumici, poznatoj kao Ejmi Fara Fauler iz „Štrebera“, koja je vrlo dopadljiva i zabavna; zatim, tu je realističnost većine situacija i ne previše „amerikanizovanja“. Sve u svemu, dobar način da se zatvori ovogodišnja praznična sezona. Ocena: 3,5/5

2. „Legena o Tarzanu“ (The legend of Tarzan, 2016)

Na listi svega što Zoran, dečak-narator filma „Tito i ja“, IPAK voli više od maršala Jože, našao se i Džoni Vajsmiler u ulozi Tarzana. Neobični junak serije romana Edgara Rajsa Berouza, uselio se preko stripova i filmova u srca mnogih generacija. Ukoliko ste pripadnici moje, sigurno pamtite seriju koja je u drugoj polovini devedesetih emitovana na televiziji, a čiji je glavni glumac do danas u mojoj svesti ostao idealno otelotvorenje „gospodara džungle“. Naravno, moram pomenuti i filmsku priču „Grejstok“, sa Kristoferom Lamberom i Endi Mekdauel, koja mi je bez konkurencije najozbiljniji i najbolji odgovor na temu. Diznijevu animiranu verziju zaista ne volim. Prošle godine se pomalo zaboravljeni heroj vratio na veliko platno.
Osam godina po dolasku u civilizaciju, Džon Klejton III - lord Grejstok (Aleksander Skarsgard), ima veliko bogatstvo, ugledno ime, raskošnu vilu u Londonu, mesto u Domu lordova i svoju voljenu Džejn za suprugu. Iako se svojski trudi da potisne prošlost, što uspešnije se integrišući u visoko društvo, a ignorišući svako podsećanje na „Tarzana, gospodara džungle“, stari identitet će mu uskoro zakucati na vrata. Izaslanik belgijskog kralja Leopolda, beskrupulozni Leon Rom (Kristof Volc), sa zadatkom da namiri dugove svoje države putem prisvajanja basnoslovnog blaga iz dubine afričkog tla, sklapa dogovor sa poglavicom plemena Mbono. U zamenu za dozvolu da eksploatiše njihova prirodna nalazišta sa vojskom plaćenika, Rom obećava da će mu pred noge dovesti starog neprijatelja Tarzana, sa kojim poglavicu spaja davnašnji sukob i neosvećena, prolivena krv. Nesvestan je istinskih namera kolonijalnih sila, ali Amerikanac Džordž Vašington Vilijams (Semjuel L. Džekson), sa iskustvom učešća u Građanskom ratu i svedočenjem nepravdama nanetim indijanskim starosedeocima i te kako prozire pozadinu zbivanja. S druge strane, Tarzan/Džon će povratkom u Kongo morati da iznova u sebi probudi „zov divljine“ i uspostavi veze sa zavičajem, dok se Džejn (Margo Robi) uveliko raduje bekstvu iz neprijatnog i opterećujućeg sveta evropskog velegrada…
Za razliku od dosadašnjih, ova verzija priče ne kreće se hronološki niti preterano objašnjava kako je junak postao i prestao (?) da bude herojska figura, urbani mit. Zatičemo likove posle nekog vremena, distancirane od prošlosti, dok legenda uveliko živi i opija savremenike. Kroz svedene, ali jasne i dovoljno rečite flešbek-sekvence, raspoređene baš na mestima gde pristaju, u glavnim crtama otkrivamo ono najbitnije iz minulih dana, što je odredilo ličnosti pred nama. Kuriozitet: zbivanja su smeštena u 1889. godinu, kada je kralj Leopold bio lično dotaknut „majerlinškim incidentom“ kuće Habzburga, s obzirom da je njegova kći, princeza Stefani, bila udata za prestolonaslednika Rudolfa. O toj priči više OVDE (skenirani dodatak tekstu).
Pre svega, u ovom ćete ostvarenju pronaći sve odlike dobre, stare akcije, bez mnogo dubioza, ali bezazlene i zabavne. Jasna je podela na dobre i loše ljude (životinje su, bez izuzetka, van datih kategorija!): tu su protagonista i njegova lepša polovina, simpatični pomoćnik, pohlepni protivnik i čitav korumpirani, izvitopereni sistem iza njega. Pobedu odnosi neiskvarena, sirova, ali lepa priroda, sa raznovrsnošću životinjskog sveta, plemena, rastinja, vizuelnom lepotom, prostornom slobodom. Radnja leti brzo, često dosta naivno i bez mnogo logike (što je karakteristika stripova i starih filmova o ovom junaku), ali sasvim zadovoljavajuće za žanr. Evocira nekadašnje ekranizacije ovog tipa, poput pomenute televizijske priče iz ’98, dosta slične serije „Gospodar zveri“ ili filma „Fantom“. Skarsgard je u naslovnoj ulozi ubedljiv i pomalo podseća na samog Vajsmilera; Džekson interesantan i duhovit kao njegov brbljivi američki gost; Volc vrlo dobar negativac; Margo lepa i plemenita Džejn. Dodir sa prirodom, jednakost, svest o jedinstvenoj lepoti sveta, prosijavaju iz čitave priče. Još jedna napomena, NEMA ponegde najavljivanih „vrelih“ scena, tako da ga bez problema mogu gledati i mlađi osnovci. Za glavnu temu - „Better love", zadužen je Hozier i meni lično se veoma dopala. Sve u svemu, ovo je topla, ljudska, moderno predočena stara priča, uz koju će svi željni akcije bez dodataka, „šminke“ i previše efekata, svakako provesti par ugodnih sati. Ocena: 3,5/5

1. „Žena francuskog poručnika“ (The French Lieutenant’s Woman, 1981)
Ekranizacija odličnog romana Džona Faulza, na vrlo zanimljiv način dopunjuje izvornu priču udvajanjem likova i smeštanjem radnje na dva vremenska i metafiktivna plana. Tako se, uz viktorijansku (London/Lajm), paralelno širi na savremenu scenu zbivanja (snimanje filma po ovom klasiku). Scenario je „skrčkao“ legendarni Harold Pinter, a glavne uloge tumače Džeremi Ajrons (Čarls/Majk) i Meril Strip (Sara/Ana). 
Čarls Smitson, mladi naučnik, u primorskom mestašcu Lajm proučava fosile, ali i pronalazi priliku za prijatan i društveno unosan brak sa lepom Ernestinom Fridman, kojoj se elegantno udvara. Ubrzo nakon sklapanja veridbe, dok su šetali nedaleko od obale, primećuje usamljenu žensku figuru koja prkosi magli, vetru i talasima, pogleda uperenog u daljinu. Saznaje da je u pitanju „sirota Tragedija“ ili „ženska francuskog poručnika“, kako glasi pogrdniji nadimak koji su joj prikačili meštani. Sara Vudrof, bivša guvernanta, na lošem je glasu zbog navodne afere sa francuskim poručnikom koji se od ranjavanja oporavljao u kući njenih nekadašnjih poslodavaca. Zbližili su se, obećao joj je brak, upropastio je i napustio, ali ga ona uporno čeka na istom mestu, kao da uživa u sopstvenoj patnji i kompromitovanju. Strogi moral male zajednice, u kojoj se „sve zna o svima“, Sara dodatno provocira dugim usamljeničkim šetnjama u prirodi, strogom crninom i nezavisnim ponašanjem kakvo „ne priliči jednoj dami“. Čarls, od prvog trenutka zaintrigiran, postaje odlučan u nameri da otkrije što više o toj neobičnoj ženi, razlozima za melanholiju koje se tvrdoglavo drži, njenoj prošlosti koja krije mnoge odgovore. Počinje da je prati, neprimetno razvijajući opsesiju zbog koje rizikuje društveni ugled, status, ženidbu, ali i duševni mir - jureći za nečim što je tek malo više od vizije…Ništa manje se opasnosti ne izlažu ni glumci Ana i Majk, koji doživljavaju ljubavnu aferu na snimanju upravo ove priče, boreći se sa osećanjima dužnosti prema svojim životnim partnerima i emocijama koje gaje jedno za drugo. Ana je za svog kolegu podjednako nedokučiva i zagonetna kao junakinja koju oživljava pred kamerama, a poslednja klapa koja se bliži nosi bojazan od rastanka i pritisak da se donese prava odluka.
Pre svega, naglasila bih da je Faulzov roman specifičan upravo zbog svoja TRI (iako se u filmu pominju samo dva) ponuđena završetka, pa se samim tim i filmska verzija do kraja poigrava otvorenošću mogućnosti ishoda. Ispoštovane su obe alternative, na način koji vam neću otkrivati. Još jedna vrednost književnog predloška jeste beskompromisno poigravanje kanonom viktorijanskog romana i podsmevanje njegovim ustaljenim sižeima, načinima karakterizacije, kompoziciji. To je gotovo nemoguće postići na filmu, ali se adaptacijom otišlo najbliže moguće i vidljiv je trud, verovatno preko primetno „ukočene“ glume. Moderni junaci imaju nekoliko sličnosti sa likovima koje interpretiraju: ona je misteriozna Amerikanka i uvek izmiče, bukvalno je supruga Francuza (David); on je oženjen i ima kći, ali ne može da se odupre vezi započetoj na setu i održavanoj u tajnosti. Odnos između njih i filmskih „dvojnika“ do te mere se meša, poistovećuje, da u trenutku kulminacije Ana postaje Sara; takođe, prelazi sa jedne na drugu scenu različitog vremensko-prostornog plana, korišćenjem istih enterijera i gestova, podstiče „stapanje“ i nadovezivanje. Muzika je izvanredna, gluma katkad previše „kamerna“ - ali, u potpunosti prema situaciji SNIMANJA, jer ipak gledamo nastajanje jedne priče (tj. njenog prenošenja) unutar druge. Ajrons i Meril, legende svetskog glumišta, očekivano dobro funkcionišu u tandemu, pogotovo prelaskom na moderni, spontaniji plan priče i privatnu dramu dvoje umetnika. Ocena: 4,5/5

8 коментара:

  1. Evo me i ovde :)
    Odličan post jako mi je drago što si usvojila predlog i zadržala ovo kao mesečnu kolumnu jer uživam čitajući je :)
    Ja sam gledala prvi deo Alise i ona je bila ok, idalje smatram da je Tim Burton preterao u filmu i priči kojoj je teško preterati ovaj drugi deo verovatno neću ni gledati
    Za The Riot Club priv put čujem, ali meni sve što ima ovog Sema postaje iritantno, stvarno ne volim čoveka :)
    Ja Prosidbu volim, radak film u kojem zapravo mogu da tripm Rejdnolsa (ni ja ga ne volim), genralno ja imam "grešno zadovoljstvo" kada su upitanju skoro sve Sandirne komedije, volim da je gledam :)
    O Devojci iz voza sam dosta negativnih kritika pročitala, meni je Emili jako odbojna koliko su i njen muž i njen zet simpatiči ne vidim sebe u toj priči
    The flight before Christma mi deluje interesantno kao neka opuštena varijanta :)
    Legendu o Taraznu ću gledati samo da bih gledala polu-golog Sasgarda, mada mi je njegov Vkingški brat draži :)
    Prvi put čujem za The French Lieutenant’s Woman, ali mi se dopada definitvno ide na listu :)
    SJjnao si predstavila filmove, posebno mi se dopada kako si stavila zamerke i pozitivne strane ovo je kolumna koju ne treba ikada da prekineš pa makar tri filma u toku meseca odlgedala bravo:)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, na inicijativi pre svega, a onda i na praćenju.:* Nikada nisam pisala ovaj tip tekstova/kratkih prikaza, pa mi je drago ako nisam mnogo omanula.:) Svakako nastavljam!
      U drugom delu je Barton potpuno sumanut i nećeš ništa propustiti, veruj mi.
      Sem je ovde najbolji, zaista, ali film mnogo nervira....
      Meni je isto Sandra Bulok mnogo draga glumica i gledam sve što snimi, stvarno mi je zabavna i zanimljiva bilo u komediji, bilo u drami.:) Ovde su ona i Rajan baš super tandem, a na pojedine scene kao kad ona ptičurina ugrabi psa, smejala sam se naglas. Mora čovek nekad i da sev opusti.:)))
      "Devojka iz voza" mi je bila tu i tamo, nit' smrdi nit' miriše...
      Baš tako, opuštencija i nije skroz kliše (lepa devojka, npr, kao glavni lik), a opet tipičan praznični filmić.
      I meni je Gustaf/Floki draži, a rekla bih i bolji glumac, ali Aleksanderove pločice ne treba propustiti, haha...

      Obavezno stavi "Ženu francuskog poručnika" na listu, dobar film, po još boljoj knjizi.
      I mnogo hvala još jednom!:)))*

      Избриши
  2. Umalo zaboravih da otvorim dva pendžera. :D
    Šarenolika lista, za svakog po nešto, a činjenica da ću uvek pronaći bar jedan koji gledala nisam ili mi je pak apsolutno nepoznat me raduje unapred. Krenimo redom.

    7. Bartonov okršaj sa Alisom u prvom delu sam podnela dok sam ovaj drugi deo stojički izdržala, čak i za njega previše je jednostavno previše. Kao da sa svakim narednim ostvarenjem pokušava da nadjača, nadglasa prethodni umesto da bude ono što jeste, ekscentrik i inovator. Nije mu neophodan okršaj sa samim sobom.
    Izgleda da imamo samo krajnosti na raspolaganju u kinematografiji danas. Ili je svoj čovek ili je domaćica.. Nijanse ne postoje. No da se vratim filmu, Džoni je prosto tu, nit' smrdi nit' miriše, uloga mu je bleda kao Enina šminka. Lepo je zakoračiti u taj svet, ali realizacija je mogla biti smislenija. Sve je svugde i nigde.
    6. Često mi je zapadao za oko, ali bi se neki drugi film isprečio. Vidim da nisam pogrešila što sam gledanje odlagala.
    5. Gledala davno, a sada se već može uhvatiti i na TV-u.. Sve fore su tu, standard, ok šablonski film iz žanra romantične komedije. Slažem se, ni meni Rajan nije naročito drag, ali sa Sandrom dobro funkcioniše.
    4. Ne znam zašto, možda mi je trejler ubio želju za gledanjem filma, jer su po običaju pokazali više no što treba, ali film mi je na trajnom stand by-u. Ukoliko ne nađem u skorije vreme nešto pametnije gledaću njega, čisto da budem u toku. :)
    3. Jao.. Mislim da su ga puštali svaki božji dan jedno nedelju dana. :D Nismo ga mogli zaobići nikako. Gledala sam zbog "Ejmi", jeste kliše ali ne toliko strašan kao što to s TV filmovima zna biti slučaj.
    2. Mene "Tarzan" nije nešto naročito oduševio, ali svakako Skarsgard je bio ok izbor za ulogu.
    Hozier je drugi par cipela.. On je ljubav. <3 Smejala sam se komentarima ispod Hozierovog spota "Hozier više liči na Tarzana od Aleksa.." :D
    1. Krenula da gledam, pa me nešto omelo i nisam završila. Čim odgledam, javljam utiske..

    P.S. Slažem se sa Sarom, ne prekidaj kolumnu nikako. :)
    Hvala ti na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo tako, trudila sam se da bude šarolika, kako bi se za svačiji ukus našlo ponešto, zatim da ne bi bile samo pohvale ili osude, a naposletku i zato što volim da razbijam monotoniju gledajući razno.
      Hvala ti mnogo na čitanju i komentarima, rubrika definitivno ostaje!:)))
      Genijalne opaske, šta da ti kažem! :*

      Избриши
  3. Ovaj post sam pročitala bukvalno kada si ga izbacila, međutim nikako da stignem da ostavim komentar. Sada sam ostavila praznične dane da fino napišem par postova unapred i iskomentarišem šta želim. :D
    Elem, bukvalno smo bile u istom fazonu tokom janauar, ja sam takođe pogledala Girl on the Train i znam da je dosa ljudi razočarano, ali meni se film svideo, čak je uspeo pomalo i da me iznenadi. Baš mi je krivo što ti se nije svideo Riot Club, ja tu sezonu GG nisam ni gledala, inače mi je iritantno kada Ameri pokušavaju da budu Posh. Meni se film svideo, kažu da je, kao i predstava, zasnovan na istinitoj priči, nekako sam ga više i posmatrala u toj formi predstave, onako iživljavanje i dekadencija mladosti i kako lako neki naizgled nestašluci mogu da poprime katasrofalne razmere. Nije da me je oduševio, ali ostavio je neki utisak, naročito Sem Klaflin.
    Meni je Tarzan bio užasan, priča niđe veze, kao da je sklepan iz različitih sekvenci, a do kraja se ne zna ni šta je režiser pokušao da kaže. Scenario i dijalozi su mi jezivi. Jedino što mi se svidelo torzo Skarsgarda i naslovna numera Hoziera. :D
    Alisu 2 preskačem, Barton me izluđuje,uglavnom, poslednjih godina.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma, nije da mi se nije dopao, ali me "Riot club" toliko iznervirao, da uopšte nisam uspela da razdvojim neki objektivni utisak od gneva na tip ljudi kakav su prikazali...Sem je bio fantastičan, toliko sam ga mrzela da je to pokazatelj sjajno odigrane uloge, dobri su bili u ostali, ali opet kažem, tema me poprilično razbesnela i pretpostavljam da ću tek pošto "hladne glave" ponovo budem gledala, moći da dam neki realni sud.:)
      "Tarzan" mi se, naprotiv, dopao jer sam isključila mozak i podsetila se detinjstva, sam žanr jeste takav da su filmovi obavezno naivni i glupavi, ali me nekako opuste. :)
      "Alisa 2" je grozna, zaista. "Devojka u vozu" mi je bila sasvim u redu, nisam čitala knjigu, ali ne vidim čemu tako negativni utisci ljudi, sasvim gledljiv film.
      Hvala na čitanju.:)))

      Избриши
  4. Shvatila sam da uglavnom kada dođem ovde gledam ranije tekstove i osvežim neke od pre dva meseca. Jako kasnim ali je verovatno zanimljivo vraćati se na stare postove. Inače ovog puta ću se ograničiti samo na filmove koje sam gledala, neću čitati ostale delove da ne spojlujem sebi nešto.
    „Alisa iza ogledala“ - Slažem se sa svim što si napisala. Čudno je sa Bartonom, u jednom trenutku ga volim, u sledećem je peviše za mene... Ne znam kako bih to definisala, ali iz godine u godinu postaje ekstremniji i ide do granice podnošljivosti, na primer ovaj film ne treba gledati kasno uveče može uticati na snove. Ukoliko izuzmemo „Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu“, nisam preterano zadovoljna njegovim skorašnjim radom. Inače izbor glumca mi se dopada,volim Džonija a i Miu (iako me još uvek nije oduševila savšenom glumom nekako mi je prijatna), Helen je dobra ali luda na svoj način, smatram da nije za „normalne“ uloge.
    „Let uoči Božića“ – Uhvatila sam ga slučajno na TV-u, oko praznika. Baš kao što si i napisala, osrednji film koji zabavlja, ništa posebno a opet prijatno. Pritom bih dodala da mi je jako čudno bilo videti Majim Balik van uloge Ejmi.
    Ostale filmove planiram da pogledam u doslednom vremenu zato sam se odmah ogradila, s obzirom da će tvoj utisak uticati i na mene.
    Nisam dugo bila ovde i odmah da kažem da mi se jako dopada ova rubrika, toliko različitih filmova na jednom mestu a opet primetila sam da su svi približno istog kvaliteta (po tvojoj oceni a i po raznim kritikama). Teško je uspeti iskombinovati sve to u jedan tekst, sve pohvale! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti mnogo, uvek volim da čujem tvoje mišljenje i komentar. :*
      Zapravo, ovde nema zakašnjenja, srećna sam kada se tekstovi čitaju, tako da nemaš brige po tom pitanju - kada god došla, dobro došla.:)
      I još nešto, HVALA na dopuni, napisala si otprilike sve ono što je meno promaklo ili sam izostavila. Potpuno se slažem!

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...