Subota sa knjigom: Happy Books Year!

piše: Isidora Đolović

Za početak: Hristos se rodi! Bili pravoslavci/hrišćani ili ne, današnji pozdrav je pre svega univerzalna poruka nade, a ona je, složićemo se, čovečanstvu potrebnija nego ikada. Verovatno bi mi mnoge patriJote sada prebacile što, na veliki praznik, zaboga, objavljujem tekst sa naslovom na (iju!) engleskom jeziku. Šta da kažem, zvučao mi je veoma simpatično (inspirisan onim reklamama za sok: “Happy Next Year“), a što bi se prevođenjem na naš jezik neminovno izgubilo. Takođe, s obzirom da je naredna „subota sa knjigom“ 14. januara, a o „srpskoj“ novoj godini - po Cezarevom kalendaru - imam sasvim jasno i nipošto laskavo mišljenje, nisam želela da na bilo koji način ispadne kako istu, makar i imenovanjem teksta, podržavam.

Prelaz iz jedne kalendarske godine u drugu, tradicionalno je vreme rezimiranja i sastavljanja planova za nastupajući period. Ovo naročito važi za svaku vrstu organizovanja, poslovnog, studentskog, školskog, stvaralačkog. I sama sam od onih što već duže vreme naprosto bolje i lakše funkcionišu kada se drže određenog zacrtanog plana, samozadate norme, čija je svaka ispunjena etapa kao jedna mala pobeda nad sobom, demotivišućom okolinom i, možda, životom. Među spiskovima se kod ljudi naklonjenih knjizi, bilo to stručno ili naprosto iz hobija, obavezno nađe i onaj sa naslovima koje u godini pred nama vredi (napokon) pročitati, nabaviti, nekom pokloniti. Na tematskim blogovima poslednjih par nedelja primećujem sve više tekstova koji sumiraju utiske o 2016. u knjigama, ali nisam imala nešto slično u planu, između ostalog i zbog instinktivne odbojnosti prema bilo čemu što mi „zasmrdi“ na trend. Promenila sam mišljenje pošto sam prekjuče, u biblioteci, uhvatila sebe kako unapred planiram šta to ove godine obavezno moram pročitati, podsećajući se na brojne knjige u kojima sam tokom upravo ispraćene uživala, a koje bi bilo lepo, barem u kratkim crtama, pobrojati i drugima preporučiti.

U minuloj godini, pročitala sam mnogo knjiga, što iz domena stručne literature i za potrebe ispita, što za ličnu razonodu. Veoma korisna “Goodreads” statistika kaže - 140 naslova, čime sam, moram priznati, iznenadila i samu sebe. Ali, imajte u vidu da je uglavnom reč o izvesnoj uhodanosti i rutini maratonskog prevaljivanja stranica - svako ko je polagao famoznu Opštu književnost 3 ili Srpsku književnost XX veka, pridržavajući se redom (kilometarskog) spiska lektire, zna kako se stiče takav staž! Još nešto se potvrdilo ovim učinkom, da sam definitivno čovek proze i prošlosti, na profesionalnom koliko i jednostavnom čitalačkom planu. Sve u svemu, izdvojila sam 40 NAJBOLJIH dela (romani u nastavcima su uračunati kao jedan), za koja smatram da ih vredi proslediti dalje. O mnogima sam prošle godine pisala i posebne prikaze, pa da ne dužim mnogo, krenimo po kategorijama.

1. Uvod

Čitalačku sezonu otvorila sam romanom „Atlas oblaka“ Dejvida Mičela, veoma hvaljenim kao jedno od najzanimljivijih i najoriginalnijih ostvarenja XXI veka. Već izvesno vreme je postojala  želja da pročitam ovu knjigu, pa sam kao nagradu za prikaze objavljivane na „Laguninom“ sajtu odabrala upravo nju. Oko prošlih praznika je nekom slučajnošću na televiziji emitovana i ekranizacija, tako da sam lepo zaokružila priču. Kao i svako neobično, jedinstveno i genijalno delo, nemoguće je prepričati "Atlas oblaka" - neophodno je otvoriti knjigu i "zaploviti" njenim stranicama sa prvim protagonistom, Adamom Juingom, prateći hronološko kretanje priča ka središnjoj i vraćanje na prvu koja sve zaokružuje i otkriva. Neverovatne su pripovedne bravure i kompozicija "ruskih babuški", šest celina koje "iskaču jedna iz druge" i vraćaju se na početak, a nama je omogućeno da se opredelimo koju (ideološki gledano) poruku želimo da usvojimo. Roman nas vodi kroz nekoliko različitih epoha i narativnih stilova - od "pustolovnog (pomorskog)" i dnevničkog obrasca, dekadencije i epistolarnog žanra, anti-utopije, nekog crnog humora, do jeftinog pulp-a i potpune nečitljivosti/razbijanja sintakse, toliko da je teško poverovati kako je jedan čovek sve to napisao. U svakom slučaju, drago mi je što sam najpre pročitala roman, što i vama preporučujem, jer je bolji od (inače, sasvim solidnog) filma. 

2. Ekranizovane knjige

Sticajem okolnosti, moju godinu u knjigama omeđile su dve ekranizacije (prva je već pomenuti „Atlas oblaka“, o drugoj će biti reči u nastavku), a evo šta je stalo između: „Intervju sa vampirom“ - En Rajs, „Bruklin“ - Kolum Toubin; „Engleski pacijent“ - Majkl Ondatje; „Iskupljenje“ - Ijan Makjuan; „Sati“ - Majkl Kaningem; „Spavači“ - Lorenco Karkatera i „Paklena pomorandža“ - Entoni Bardžis. Od svih nabrojanih, moram priznati da su ekranizacije „Intervjua sa vampirom“ (uz izuzetak Armandovog lika, koji je u knjizi mnogo zanimljiviji) i „Sati“ još bolji od svojih pisanih uzora, dok su ostale skoro u detalj verne romanima na osnovu kojih su nastale. „Izgubljeni“ završetak „Paklene pomorandže je savršeno dopunio delo i prava je šteta što se, usled cenzure, nije našao u igranoj verziji.

3. Serijali/trilogije

Imam nekakvo uverenje o „optimalna tri nastavka“ knjiga ili serija, kao pravoj meri nakon koje kvalitet postepeno počinje da opada, do neminovnog razočaranja. Zato mi trilogije najviše odgovaraju, mada i tu postoji sijaset primera neujednačenosti i upadljivog vrednosnog „odskakanja“ uvodnog dela. Pošto je kod mene uvek, naročito tokom kasne jeseni i hladne zime, pravo vreme za fantastiku, ni ovoga puta nije bilo mnogo drugačije.

U slučaju serijala Skota Linča - „Gospodstveni nitkov“ i Filipa Pulmana - „Njegova mračna tkanja“, pre više godina sam se (bez ikakvog određenog razloga) zaustavila nakon pročitanog prvog dela, pa je sada došla dobra prilika da se to nadoknadi. Odvojila sam vreme za letnje druženje sa Lokom i, eto, ponovo pročitana prva knjiga serijala ostavila je još bolji utisak nego prvi put. Kako filmično, uzbudljivo, duhovito, maštovito, genijalno! Osećala sam se kao da sam upravo odgledala sjajnu epizodu serije ili film sa nastavkom, pa jedva čekala da pređem na sledeću epizodu. Zaljubljena sam u Linčov svet - tako je drugačiji, a ipak stilom sličan Martinu. Kada je o Pulmanu reč, možda vam je poznat po (dosta lošoj) ekranizaciji prve knjige, pod nazivom “Zlatni kompas”. Mada mi je u trećem delu dosta toga smetalo (od lika Vila koji mi se zapravo nikako nije ni dopadao od samog pojavljivanja, te njegovog uticaja na Lajru i "young Adam and Eve" koncepcije, zatim nedoslednosti u izgradnji lika gospođe Koulter, a naročito vrlo vidljive piščeve frustriranosti i razočaranosti u hrišćanstvo), prevagnulo je to što autor zaista PREDIVNO piše, stil je odličan, radnja sjajno osmišljena, čitav izmaštani univerzum, preplet simbola, dinamika, uzbudljivost. Sve u svemu, lepo skopčano i kao idealno za ove hladne, zimske dane, kada biste da malo lutate brojnim izmaštanim svetovima.

Što se Karlosa Ruiza Safona tiče, kako već dugo sa svih strana slušam pohvale na račun njegovih romana, za upoznavanje sa delom ovog pisca odabrala sam “Trilogiju magle” i “Marinu”. Sve četiri knjige spadaju u njegov rani opus, namenjen mladima, ali svejedno su me odmah pridobile i predstavljaju više nego ubedljivu preporuku za “odraslije” romane iz serijala “Groblje zaboravljenih knjiga”. Volela bih da neka od njih bude KVALITETNO ekranizovana, sve vreme sam imala utisak kao da gledam film. Safon stvara žive i lepe slike, proputovala sam kroz nekoliko epoha, osećala mirise i kišu, tumarala skrivenim uličicama i zavlačila se po baštama, a o samoj slici Barselone tek nemam dovoljno reči hvale - veoma je sugestivna i očarava. Npr, rečenica koja počinje sa "Gaudijev duh lebdeo je nad gradom..."(“Marina”)  jedna je od mnogih koje su mi se urezale u sećanje, tako jednostavna - a mudra. Svidelo mi se, iako šablonsko, paralelno vođenje dve priče, dva sveta: misterije iz prošlosti i porodične ljubavi/prijateljskog povezivanja iz sadašnjosti. Istina, primetna je  manja ubedljivost obaveznog gotik/horor zapleta, pa iako Safon zaista ume da izgradi napetost i uvuče u jezivu priču, akcioni delovi su nekako odudarali i bili manje ubedljivi. 

4. Bajkovito

I na tom tragu, veoma su mi prijali kratki romani jednog klasičnog i jednog savremenog autora: “Viktorija” Knuta Hamsuna i “Duhovo dete” Sonje Hartnet. Bave se temama poput mašte, sazrevanja i gubitka ljubavi, raspolažući simbolikom i metaforikom bajke, lirskim i prefinjenim stilom.

5. Klasici

Ove godine sam se nešto manje nego inače bavila klasicima. Ako je opravdano reći, delimično je razlog bila rešenost da bar malo nadoknadim zaostajanje za savremenom produkcijom, s obzirom da do sada zaista malo šta od svetskih i srpskih klasika nisam pročitala. To ne znači da ne planiram ponovo - drugim delom je ovaj predah bio uslovljen svešću o tome da ću vrlo brzo krenuti sa radom na doktoratu, prema tome i do dna “zaroniti” u XIX vek i dobro znane stranice. U međuvremenu, mogu izdvojiti sledeća dela sa kojima sam se u 2016. družila, ponegde reprizno. Džozef Konrad me nanovo očarao svojim romanom “Srce tame”, baš kao i “Stanarka napuštenog zamka” En Bronte. Opravdana su moja očekivanja od Jukio Mišime (kontroverzno-potresno rano delo “Ispovest maske”), Teofila Gotjea (očaravajuće dekadentna “Gospođica de Mopen”) i Ralfa Elisona (“Nevidljivi čovek”: nikako ne mešati sa SF klasikom Herberta Dž. Velsa, ovde je reč o izvanrednom problematizovanju rasizma u Americi sredinom XX veka). Oduševljena sam “Kućom veselja” Edit Vorton (čiji stil je sjajan i nekako, bez spektakularnosti, a savršeno jasan. Podseća na Džejn Ostin i Henrija Džejmsa jer tako mirno opisuje nimalo naivne stvari. S druge strane, Lili Bart me više puta ozbiljno iznervirala, ali...taj završetak!) i “Crvenim maglama” Dragiše Vasića (veoma čulan, a opet “Dnevniku o Čarnojeviću” sličan roman o tragedijama pojedinaca u vihoru Velikog rata). Kao “trešnjica na torti”, dolaze moji voljeni Emil Zola (“Stranica ljubavi”) i Viktor Igo (“Bogorodičina crkva u Parizu”). Upravo je Igoov roman još jedan primer superiornosti nad svakom ekranizacijom (s obzirom da sam ih ove godine, za potrebe ispitnog rada, odgledala u velikom broju), tako da se NIKAKO ne oslanjajte isključivo na filmovanu verziju priče (pogotovo ne Diznijev crtani, koliko god bio fenomenalan!). Naime, 90% njih donosi izmenjen završetak, valjda jer svet “ište” hepiend, a Igo je izrazito mračan i tmuran…Ipak, verujte mi na reč, ništa se ne može meriti sa tom „crnom“ lepotom i veličanstvenošću romana! Čak i ukoliko vas Esmeralda bude ubijala u pojam svojom budalastom, pogubnom zaslepljenošću kapetanom Febusom, istrajte do kraja, jer je delo zaista dostojno samog Notr Dama.

6. Istorija

Bez kvalitetne istorijske fikcije nikuda, a tu podrazumevam skladno povezivanje faktografije i stvaralačke dopune, brze i kvalitetne zaplete, upečatljive likove i ubedljivo razvijanje događaja. Najviše me oduševio „Grad zvani Armagedon“, roman K.K.Hamfriza o opsadi i padu Carigrada 1453. godine. U praskozorje jednog, a na zalasku drugog velikog carstva, na raskršću, ali i u kontinuitetu epoha, putevi različitih ljudi se ukrštaju, htenja sudaraju. Gregora i Teon, Sofija i Lejla, Mehmed i Konstantin...borba za slavu, ljubav, veru, dom...borba ambicija, strasti, osvetoljubivosti. Rat za opstanak, izmirenje pobune krvi ili ostvarenje proročanstva. Veličanstvena slika događaja koji je oblikovao svet u kome živimo. Živopisno, šareno, verodostojno. Napete scene, neočekivana razrešenja, ponešto Martinovog stila u pripovedanju, vešta upotreba simbolike i misterije. Dobar zaplet, zanimljivi likovi, očigledan uloženi trud u prikupljanju građe, izostanak klišea, dočaravanje pada Carigrada iz perspektive obe strane, osvajača i osvojenog, tolerancija, težnja da se ne zauzima strana - a opet, jasan naboj ponosa vizantijskom, evropskom tradicijom, tuge zbog dekadencije i sunovrata, ljubavi prema antičkom nasleđu. Ukratko, sjajna istorijska proza. Za sve ljubitelje žanra, ovo je pun pogodak.

Slede: romansirana biografija vizantijske carice Teodore u dva toma, autorke Stele Dafi; teme iz bogate engleske istorije, razvijene kroz dva (od planirana tri) „Bukerovom“ nagradom ovenčana romana Hilari Mantel („Vučje leglo“ i „Leševe na videlo“, priča o vladavini Henrija VIII iz perspektive Tomasa Kromvela), kao i prvi u serijalu „Rodbinski ratovi“, roman „Bela kraljica“ Filipe Gregori (mada imam izvesne zamerke na njen stil, usled ponovo odgledane serije „The White queen“, rešena sam da kompletiram i čitalački utisak). 

Zainteresovanima za romane smeštene u prošlost, koji živopisno rekonstruišu epohu i dešavanja, ali u središtu imaju izmaštane ličnosti, te nešto laganiju - ali nikako sladunjavu, jeftinu fikciju, preporučujem „Stakleni grad“ Imodžen Robertson (Pariz, bel epok, slikari, krimi-elementi) i „Lovac na bogatstvo“ Dejzi Gudvin (Britanija, doba kraljice Viktorije i austrijske carice Elizabete, konji, izložbe i zabranjene veze).

7. (Auto)biografije

A kada je o osvrtu na prošlost značajnih figura rock-kulture reč, često su najbolji glasnogovornici sami protagonisti priča. Životopisi Peti Smit („Samo deca“) i Neleta Karajlića („Fajront u Sarajevu“) u potpunosti odgovaraju njihovom već čuvenom muzičkom izrazu - ona pesničkom genijalnošću, on neodoljivom duhovitošću, oživljavaju neke velike decenije, mesta i ljude koji su ih krasili. Ko kaže da muzičke zvezde nisu i vešti pisci? Uostalom, aktuelni laureat Nobelove nagrade za književnost je u čvor zavezao sve zlonamerne jezike.

8. Otkrića i prvi susreti

Nekoliko je autora zavredelo da ponese zvanje mojih „otkrića 2016.“ To su, bez konkurencije, već pomenuti Mičel, Hamfriz i Safon. Dovoljno će biti da kažem kako je najbolji pokazatelj interesovanja i oduševljenja kada se potrudite da dođete do njihovih ostalih dela i pročitate ih što pre! Kao što mi se prethodnih godina desilo u slučaju Murakamija, Kucija i Pamuka, ovi pisci i još nekoliko pojedinačnih dela vratili su mi nadu u modernu književnost i razbili mnoge predrasude. Izdvojila bih Hamfriza, koji me nakon „Grada zvanog Armagedon“ neopozivo pridobio romanima „Vlad:Poslednja ispovest“ (koji mi se dopao zbog svog izrazito istorijskog, realističnog osvrta na priču - nema vampira, ni fantastike koja od Stokera naovamo obavija mit o vlaškom knezu Vladu Cepešu “Drakuli” i oblikuje naše viđenje te ličnosti...već ga predstavlja kao čoveka, u pozitivnijem svetlu, mada ne prećutkujući i one najkrvavije i najbrutalnije stvari koje mu se pripisuju) i “Šekspirov buntovnik” (uplovićete u svet pozorišta, špijunaže, ustanaka i zavera tokom blistavog veka Elizabete I). Ukratko, ovo je istorijska fikcija na najvišem nivou. 

Kada govorimo o prvim susretima sa nečijim stvaralaštvom, izdvojila bih izuzetni roman svoje drage koleginice Aleksandre Mihajlović “Kroz prstohvat cimeta” i prelepo napisano delo “Zvao sam se Juda” Kristijana Karlstona Steda (zaboga, reći će neki, zar takva jeres na ovaj sveti dan?!? Bez brige, alternativni pogled na biblijsku priču nikome neće naškoditi prihvatimo li pravila UMETNIČKE FIKCIJE, pogotovo ovako skladno izvedene. Uostalom, “Poslednje Hristovo iskušenje” Nikosa Kazancakisa i istoimena ekranizacija koju potpisuje Martin Skorseze, među najboljim su varijacijama teme za koje znam). Vredi spomenuti “Sedam sestara” veoma popularne Lusinde Rajli, prvu knjigu ove tražene spisateljice koju sam za sada pročitala. Uprkos izvesnim sentimentalnostima koje su mi pokvarile celokupni utisak, sama zamisao je više nego zanimljiva (radi se o prvom od sedam planiranih nastavaka; ovo je priča Maje, najstarije od šest sestara imenovanih po sazvežđima, njihovom čudnom usvojitelju i testamentarnim tragovima koji svaku od njih vode do otkrića porekla, na različitim stranama sveta). Oživljavanje prošlosti i neodoljivi ambijent Rio de Žaneira, paralelne priče iz različitih vremena i država, kao i zaista pitko pripovedanje, dovoljan su razlog za iskrenu preporuku.

9. Najbolje od godine

Nije bilo mnogo premišljanja prilikom odabira “top 5” romana, koji su mi priuštili najlepše ovogodišnje čitalačke doživljaje, ujedno me iznova podsetivši ZAŠTO toliko volim i uzdižem pisanu reč kao vrhunsku umetnost.

5. “Bogorodičina crkva u Parizu” Viktor Igo

4. “Cimetaste prodavnice” Bruno Šulc (ČAROBNO. Šulca bi trebalo gustirati natenane, s vremena na vreme kao duševnu terapiju - kakva lepota rečenice, slika, metafora, sklopa priče!)

3. “Kad je Niče plakao” Irvin Jalom

2. “Nevidljivi sati” Dejvid Mičel

1. “Videla” Elenor Katon

Reč-dve o prvoplasiranom delu. Knjiga je zaista nesvakidašnja za savremenu književnost, ambiciozno osmišljena, ali suštinski ne toliko komplikovana za praćenje kada se "pohvataju" svi likovi i veze između njih. Dopada mi se tema, period, kompozicija poglavlja i uopšte osnovna zamisao strukture romana. Ko voli dikensovsku prozu, sa viktorijanskim šmekom i dosta detektivskih zapleta, plus inteligentno građenje priče i lep stil, verovatno će je voleti kao i ja. Zanimljivi likovi, dobra kompozicija priče, bravurozan stil, starinski kako volim - bez patetike, eksplicitnosti, vulgarnosti...u maniru klasika, a opet vrlo čitljivo. 

10. Završnica

Ispratila sam 2016. jednom opuštajućom i jednom malo ozbiljnijom pričom, a obe dovoljno zabavne. “Sve o dečaku” Nika Hornbija takođe ide u kategoriju uspelih ekranizacija (s tim što je onaj filmski rasplet sa pevanjem “Killing me softly” na priredbi, ovde još zanimljiviji - Elino protestno razbijanje izloga zbog vesti o smrti Kurta Kobejna - jer, 1994. je! - pa privođenje nedužnog pratioca Markusa u policijsku stanicu). Ne samo što sam sve vreme zamišljala Hjua Granta kao Vila i Toni Kolet kao Fionu, nego sam se i naglas smejala pojedinim scenama.

“Pomen” Ane Houp je debitantski biser i, kako se navodi, jedan od najuspešnijih romana u Engleskoj 2014. godine. Upravo na jubilej početka Prvog svetskog rata, ova priča iz 1920. surovo iznosi njegove posledice, kroz tri prepletena pogleda žena (starosti u rasponu od dvadeset do pedeset godina) - Heti, Evelin i Ejde. Svaka od njih je u ratu izgubila nekog svog ili stekla obavezu staranja o krvavim iskustvom zauvek obeleženim, slomljenim muškarcima. Pa ipak, vreme nužno donosi i potrebu za nadom, nastavkom života, talase mode kratkih frizura i plesnih klubova, a njihove sudbine se ukrštaju oko ceremonije prenošenja kostiju Neznanog junaka. Iako ostavlja utisak nedovršenosti, priča je u suštini veoma dobro izvedena.

................................................................................................

Kao i prethodnu, započela sam ovu godinu sa Dejvidom Mičelom, (jedinim preostalim prevedenim kod nas) romanom “Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta”. Već uveliko osvojena naracijom i stilom, preselila sam se na razmeđu XVIII i XIX veka, u daleki Japan i jednu trgovačku postaju. Nema sumnje da ću i nadalje biti veran posetilac biblioteke, a vama želim (već prema vremenu i mogućnostima) dobar izbor knjiga i mnogo čitalačkih pustolovina za pamćenje u 2017. godini!