Plastična žena u Zemlji šunda

piše: Isidora Đolović

Praznici su bili i prošli, a u razobručenosti svetkovanja nekako se najbolje pokaže pravo lice, bolje reći naličje mnogih stvari, tokom godine koliko-toliko prikrivano neutralnim bojama. Nije neophodno čitati između redova, da bi nam mnogo šta bilo jasnije - gde smo i ko smo, na primer.

Hvaljeno bilo crveno dugmence, ali ono što pruža potpuni značaj dragocenoj MOGUĆNOSTI IZBORA svakako je prethodno stečena svest o tome između čega se uopšte opredeljujemo, kakve se opcije nude, a od kojih se ograđujemo i zašto. Stoga je, koliko god mrsko, ponekad korisno i pre definitivnog okretanja glave, kritički osmotriti ono protiv čega dižemo glas ili ga naprosto ignorišemo. Nije to, nažalost, ni baš nemoguća misija - dokazi svega što je „trulo u državi srpskoj“ nameću se sami od sebe i bez lova na njih, pa je izgovor za potpunu neupućenost pre posledica slepila nego ignorancije. Napadaju nas na dva, često zdravo za gotovo uzimana  polja: „bezazlenim“ sadržajima tobožnje zabave (mahom za žene) i preširokim, prežvakanim „slobodama“ javnog istupanja. Iza njih se, ako samo malo zagrebete po površini, brzo ukazuju ozbiljna akcija dovršavanja zaglupljivačke misije (započete devedesetih) i proturanje banalnosti, nedoslednosti, ograničenja pravoj misli.

Nije grupa „SARS“ kriva što se njihov „Buđav ’lebac“ nekima osladio, pa ne shvatajući poentu pretvoriše bend u zamalo još jednu populističku atrakciju. Na kraju krajeva, bez pogrešnog razumevanja, prilagođavanja sopstvenim sitnim kapacitetima i svođenja na trivijalnu zabavicu sa „mamipara“ potencijalom, nema ni široke popularnosti. Prvo se „Lutka“ do izlizanosti koristila, od svadbenih veselja do radio-stanica koje istovremeno „vrte“ Dženana Lončarevića i „Tropiko/Akapulko/Florida-bendove“. Postade opšteomiljena kod zaljubljenih parova, iako sama numera, ispostavilo se, o ljubavi nema ni slovca. Istina je, kao i u slučaju već kultne „Neko te ima (noćas)“, da je sklonost iz stihova usmerena nečemu drugom, a ne ženi, što stvara finu ironiju. Ne reče li Brajan Feri „Love is the drug“? Hajde-de, ispade još i duhovito, ali kad njihova parodijsko-satirična, a pre svega veoma društveno angažovana (pogledajte samo spot!) „Praktična žena“ postade deo mejnstrima kao (prikladno iseckani) džingl jedne od najglupljih emisija koje trenutno postoje na nekom domaćem televizijskom kanalu…osmeh se pretvorio u kiselu grimasu.

Moja mama obožava kulinarske emisije i novine, još od vremena kada to nije bio još jedan od pomodarskih hobija (poput dekupaža, Instagram-fotkanja ili kućne proizvodnje kapkejka), uzdignut na nivo atomske fizike. Za ženu koja i dalje bez problema uđe u svoje devojačke suknje i pantalone, nikad se ne bi reklo, ali majka mi je ekspert za kuhinjske majstorije i, što je najbitnije, to je stvarno zanima. Elem, prati ona revnosno razne programe tog tipa, a neposredno pre jednog od njih završava se pomenuta „Praktična žena“ i u prolazu često čujem odjavnu melodiju. Ona nam, dakle, kratko poručuje kako bi savremena žen(k)a danas trebalo da se ponaša, koje kriterijume da ispunjava, šta da prati, sanja, priželjkuje…a što televizija, na fazon sličnih papazjanija Lee Kiš, Sanje Marinković i Žike „Šarenice“, nadugačko i naglupačko obrazlaže. E, sad, od kada mi je prvi put zalutala do uha, ono „praktična“ stalno mi više zvuči kao „plastična“ i nema sile, iritirajuću melodiju prati ovakva zamena reči. Onda shvatih da to i nije baš slučajno, još manje nelogično kao izbor! Svaki put čujem “moja žena PLASTIČNA”, a to ne samo da se zaista dobro rimuje sa “skroz fantastična”, već i odgovara očiglednom imperativu današnjice. Kakva je, po tim merilima, savremena žena? Ko su joj modeli ponašanja i izgleda?

Pošto uđete na bilo koji pretraživač ili običan informativni sajt, bio on domaći ili svetski, sa strane će vam „iskočiti“ predlozi za druge vesti, portale, stranice, uglavnom tabloidnog sadržaja. I letimičnim pregledom jasno je kakve su im teme: „ekskluzivne“ fotografije nekadašnjih zvezda/lepotica, sa senzacionalističkim podnaslovom:“…a sada izgleda OVAKO/nećete je prepoznati/nikad ne biste poverovali…“; samopromotivni prepisi novih Instagram/Twitter objava kćeri poznatih i starleta (u najavi); saveti dotičnih za zdrav život/lep izgled/porodičnu i uopšte emotivnu ispunjenost/dijetu i tome slično. Odnedavno je „lifestyle“ guru postala i Jelena Đoković, barem u to određeni portali pokušavaju da je unaprede. O (ne)pismenosti, (ne)proverenosti, amaterizmu i nedostatku bilo kakvog znaka autorstva (makar i inicijala ispod teksta) pomenutih napisa, bolje je ne počinjati. Pa, ipak, oni su veoma čitani, uprkos svojoj ispraznosti, irelevantnosti, besmislenosti. Da li je to posledica masovnog prihvatanja linije manjeg otpora? Jer, izbor svakako postoji, UVEK - a verujte na reč, tek upoznavanjem alternativnih opcija počnete da ga dodatno cenite.

Uoči tradicionalnih novogodišnjih „tezgi“ po srbijanskim trgovima, hotelima i klubovima, iznenada se zatalasalo „mrtvo more“, pokazujući da je povremeno moguće pokrenuti inicijativu za nekakav tračak razuma i osećajnosti na delu. Sugrađani i sunarodnici opredelili su se, u nipošto zanemarljivom broju, da ne pristanu na nametanje „hleba i igara“ strategije, nego da predlože vlastima, kad se već toliko insistira na „politici stezanja kaiša“, preusmerenje ovogodišnjih sredstava (koja bi uložili u javni doček, negde i dupli, 31. i 13.) na nešto zaista korisno. Ideja je bila da, umesto u džepovima estradnjaka, njihovih menadžera i lokalnih „foteljaša“, iznosi sa minimum pet cifara završe kao finansijski doprinos npr. lečenju bolesne dece, popravkama infrastrukture, pomoći za kojom se sa svih strana vapi. Ipak, Vođina administracija mudro bdi nad nama neukima, pa su sve peticije budalaste raje glatko odbijene. Ima da se veselite - i tačka! Valjda oni znaju šta je dobro za nas?!?

 Čačanski epilog izgledao je ovako: gradonačelnik i njegov savetnik za (obratite pažnju) KULTURU i pitanja mladih, samouvereno su ponavljali kako, budući da našem gradu „nedostaje ovakvih manifestacija“, a „sredstava za HUMANISTIČKE (?) svrhe uvek ima u budžetu“, zlonamerna peticija otpada, Lepa Brena će pevati. Tresla se gora, rodio se miš, a gospođa Živojinović na kraju nastupila za više od Šojićeve „četiri osobe“. Zvuci su, kao i uvek, neizbežno dopirali i do mog prozora, a snimku na vestima smo se sutradan malo čudili, više smejali. U ful-„makro sa Sanset-stripa“ fazonu (sa šeširićem, leopard-bundicom i nadograđenom kosom do pojasa), kričavo je na debelom minusu pevušila za zabavu onih koji su se ushićeno tiskali oko pozornice. U jednom trenutku, na bini su se pojaviše neka deca, a mladež i sredovečne žene činili su većinski deo publike u prvim redovima, radosno odgovarajući na…hm, intelektualno problematična pitanja reporterke („Šta ste poželeli u Novoj godini? Da li se ispunilo?“). Drugi deo televizijske ekipe izveštavao je sa ostatka terena, iz obližnjih lokala - koji su listom podsećali na prizore sa svadbi iz pretprošle decenije.

Od „kačenja veša“ do „orijentalno-izazovnog“ uvijanja kukovima, sa sve pućenjem patkastih usana nalik presečenim kobasicama i izvijanjem vrata kao da ih je dokačila promaja, profil prosečne srpske „praktične žene“ je sazdan prema (nametnutom) modelu iz medija. Nebitno da li je uzor Kim Kardašijan ili Ana Kokić, razlike nema - tetovirane obrve, „napucana“ usta, pet bičeva nadograđene kose, loptaste grudi „pod vratom“ i lice nalik voštanoj maski, neprirodno kratak nos…crte su koje postaju reprezentativne za našu epohu. Kao što se na osnovu starih slika, usled određenog načina češljanja, poziranja i senčenja, stiče utisak da su svi savremenici nekako ličili međusobno, verovatno će u daljoj budućnosti početak XXI veka biti prepoznavan po liku „plastične žene“, koja uživa u zvucima i sadržajima iz radionice šunda. A on, opet, ni zapakovan u zvanični, „kultivisano-urbani“ ukrasni papir, ne uspeva sakriti svoju prirodu.

„Praktična“ srpska žena ušla je u Novu godinu, možda, uz televizijski program koji je bio, na ovdašnjim kanalima, kao preslikan. Ista lica, drugačije toalete, iste pesme. Ništa bolje ni, kao što se dalo primetiti, u hotelima, kafićima, na trgovima. Zar je moguće da i dalje „nema slavlja bez narodnjaka“? Ukoliko neko nije bio u prilici da Brenu sluša uživo, RTS 1 se pobrinuo da „Čik, čik pogodi“ bude jedan od vodećih hitova muzičko-scenskog „spektakla“. Na kanalima odavno profilisanim prema prirodi pomenute numerice, već se podrazumeva sličan repertoar, ali nacionalna televizija je iznenadila. Kao, zabavno je, pa hajde da  šund napokon proturimo kao standard.

 Preselimo se zato, brzinski, na Javni medijski servis, taj (kako se često i, ne uvek bez razloga predstavljaju) ponosni bastion odbrane pristojnosti, kulture i dobrih, starih vrednosti. Pa ipak, kao da, nažalost, niko nije dovoljno imun da ne poklekne pod diktatom udvaranja najširoj publici i činjenjem „sitnih“ ustupaka“ nečemu što je, tobož, odlika narodnog mentaliteta. I onda ugledate pojedine zaista dobre novinare, ljude od kojih koji bi se očekivalo da stalno drže određeni nivo, kako đipaju i krevelje se uz melos pozajmljen sa „Grandovog narodnog veselja“, par kanala dalje.  Beše i reprizno, u naredne dve nedelje, sa sve Breginom povampirenom brukom nazvanom „Bijelo dugme“, mada sem trećeg (ujedno najruralnijeg) pevača sastava i do neprepoznatljivosti poseljačenih numera (u novim, trubačkim aranžmanima), nema baš ništa zajedničko sa najpopularnijim rock sastavom bivše Jugoslavije. Dodajte još i stupidni kviz „Ja volim Srbiju“, gde se ne zna šta je nesnosnije: voditeljka sa svojim tragikomično nepravilnim govorom i neartikulisanim ponašanjem, raštimovani prateći bend, gosti ili čitava koncepcija „igre“. Ukratko, na snazi je „zabava miliona“ koja se spustila na pinkovski nivo iz devedesetih, baš kao i celokupno društvo - iako ovoga puta nemamo inflaciju i sankcije na vratu, al zato je tu Internet, pa nam je k’o fol bolje.

A da li je? Starlete i samoproklamovane „lepotice“ uzurpirale su portale - teško ih je potpuno ignorisati, jer „iskaču“ sa svih strana. Proturaju nam se egocentrični monolozi: ili ponoćni, praznični u pokušaju „lirske zdravice“ Radoša Bajića ili svakodnevne tirade Velikog Vođe o svetloj budućnosti, već očigledno izgubljene u samoobmani proširenoj na podanički kolektiv. Beskonačne su to govorancije, kao indijske serije - unosni produkt zemlje u kojoj je nedavno boravio „prvi put u novijoj istoriji“. Verovatno slušajući stalne jadikovke za vremenom SFRJ, premijer je rešio da postane „novi Tito“, barem ako je suditi po sveprisutnosti i nadzoru, te učestalnosti pojavljivanja u medijima. Fešta u Republici Srpskoj, uz nedavnu „zamalo izbijanje rata“ situaciju, doprineli su da hleba i igara novogodišnja strategija za raju dobije produžetke. Nikad veće politizacije medija, ni upadljivijeg nametanja nebitnih, folirantskih, po logiku i razum uvredljivih vesti. Malo našminkanije i u „evropska stremljenja“ zamaskirane devedesete, naša su svakodnevnica. Sportisti, taj argument za koji se mnogi odmah uhvate u odbranu, zaista ne čine bitnu razliku, pa se ne zavaravajmo: dizel-potkulturu zamenila je era selfi-plastikarije. Jednosmerne seobe se, za to vreme, nastavljaju - a cenzura je podmukla i postojana.

Kao što rekoh, uteha je uvek svest da izbor postoji. Januarski melem predstavlja, već prvog dana, prenos novogodišnjeg koncerta iz Beča. Onda malo prošetate, vidite se sa familijom, razmenite čestitke sa prijateljima, pročitate dobru knjigu, pustite omiljeni film ili seriju…Kvaliteta ima, vrednosti čekaju svakoga ko je voljan da im se okrene. Ali, to ne znači da druga, tamna strana stvarnosti ne postoji kao brojnija, da ne zatupljuje, ne zamajava i ne truje. Ne znači da ovakvo stanje stvari ne služi nekakvoj i nečijoj svrsi, a to je, čini se, opšta estradizacija - dok se najzad ne uspostavi tako kriva lestvica kriterijuma, pa više ništa ne bude neobično, ni neprihvatljivo. Zbog toga nije suvišno bar ponekad promoliti nos iz naših malih oaza razuma, u halabuku što pritiska i nervira - pa samo dati do znanja kako smo ih „PROČITALI“ i da NISMO PRISTALI na gledanje svega ponuđenog kao normalnog. Jer, zapamtite ono Andrićevo: Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. Ako ništa drugo, zato što smo po prirodnoj predodređenosti svesna bića - mada se po pogrešnom izboru sve više pretvaramo u plastikariju, botove i bezličnu masu.