субота, 31. децембар 2016.

Smisao ponoćnih želja

piše: Isidora Đolović


Uvek sam bila od one dece što, duvajući svećice na rođendanskoj torti, zažmure i zamisle želju. U ponoć, na isteku stare godine, ponavljala bih ritual. U sve to sam, što je najsmešnije, iskreno i iz sve snage VEROVALA, kao i u zvezde padalice (iako nijednu nisam stvarno videla do sada), bubamare, izbegavanje da prođem ispod ukrštene bandere i slično. Onda sam malo porasla, pa naučila da su želje lepa stvar, ali ne padaju same sa neba, nego je potrebno da malo pripomognemo višoj sili, šta god za nas ona bila, te da se potrudimo i „zapnemo“ ne bi li nam težnje bile ispunjene. Možda. I to sam jednako revnosno sprovodila, primenjujući barabar uz veru u moć (ne)izgovorene želje, iz godine u godinu.

A potom me skroz zaprepastilo novo otkriće - da ni do asketizma istrenirani „red, rad i disciplina“, ni upornost i zalaganje dok ne izgoriš u svemu tome, opet nisu dovoljni bez neodredivog faktora koji neki zovu sreća, drugi slučaj, a trećima sam dolazi na vrata. Imao oblik sredstva podmićivanja, partijske knjižice ili istinske koincidencije, samo taj „začin“, kako izgleda, može te pokrenuti sa mrtve tačke. U njegovom izostanku, koliko god vredeo i ulagao „krvi, znoja i suza“, ostaješ tu gde jesi. Narod bi rekao, „kad te nešto neće, pa neće“ i tačka. A onaj glas savesti iz refrena Balaševićeve stare pesme, kao Pinokijev cvrčak, namah mi se javi:

Tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna!

Lepo vaspitanje i obziri ne dopuštaju mi da crnjak sopstvenih spoznaja olako prenosim na druge, ali, kako lagati? Na koji to način odglumiti entuzijazam koji više nemam, naslikati kez i ponoviti frazu o najlepšim željama, neku od autosugestivnih mantri da se doslednost uvek isplati? Kako istrajati u propovedanju uzaludne, ali još uvek neodbačene vere, koja je deo tvoje prirode i samim tim neotuđiva, ma koliko te često život obeshrabrio? Još uvek ne mogu da nazovem zvezde padalice smešnim i suvišnim - ali, ni da poreknem koliko je od istih ponekad slaba vajda!
neke navike opstaju: jelku sam ipak okitila
Svake godine, u “tradicionalnoj” novogodišnjoj kolumni pokušavam da pospem malo vilinske prašine po svakodnevnom sivilu, da bodreći druge ohrabrim sebe. Ali sve češće se pitam koliko je iskrenosti ostalo u prostoj činjenici da, mada neiscrpne vere u tuđe, sve manje osećam istu za svoje mogućnosti. I dok sam prekjuče koračala centrom, ka Birou, a stidljivo i nečujno počinjao  prvi sneg nad Čačkom, razmišljala sam koliko je, zapravo, tanka linija koja pojedine doživljaje prebaci sa terena oduševljenja do potištenosti, od radosti do suza. E, moj Đole, za svaku boljku imaš odgovarajuću stihovnu dijagnozu, ako već ne i lek:

Čuješ tišinu, taj zvuk - prolazi vreme, zuji i preti kroz noć, drhti k’o kobra...

A to vreme, najveći krvnik, nemilosrdno gazi i podseća da je, ispadneš li iz vagona u nekom trenutku, teško izvodljivo da se vratiš u kolosek, samim tim i da uopšte stigneš na cilj. Prednovogodišnja euforija me ovog decembra naročito podseća na jedan doček, pre tačno deset godina, kada smo Ana, Maja i ja na gradskom trgu slušale “Neverne bebe”, onda posetile kućnu žurku u horor-okruženju Ljubić-brda (gde su naši dugokosi drugovi kao zbor veštica vilenili oko vikendice, a neki se obeznanjivali po tepihu babe domaćina), pa završile sa jutarnjim “One Tree Hill” maratonom kod Maje i pokušajem pijuckanja prokrijumčarenog “Crnjaka” (vino koje je moj tata doneo sa Župske berbe, a bilo je toliko kiselo da su me “optužili” kako pokušavam da ih otrujem, nečim što je verovatno boravilo u kaci za kupus!). Radovale smo se punoletstvu, odlasku na studije narednog leta, svetu koji se obećavajuće širio pred nama. Ni osetila nisam kada su proletele godine, kamoli čitava decenija. Ni slutila koliko malo će od snova sanjanih u osvit 2007. godine, sem fakultetskih, postati java. Da vreme ne pita, ne čeka i ne oprašta. 
Vreme odnosi. Crni bilans 2016. kaže da nas je ove godine napustilo preko PEDESET slavnih ličnosti, samo na internacionalnom nivou, ne brojeći ovdašnja imena. Počelo je sa Dejvidom Bouvijem, pa nek su još samo Prins i Leonard Koen, previše je, ali ovih dana me ozbiljno uzdrmao odlazak Džordža Majkla. Uvek sam bila retro-tip, smatrala da sam rođena u pogrešno vreme, na poseban način doživljavala osamdesete i, uopšte, prethodne decenije, na planu pop kulture naročito. Toliko sam vremena provela zaneseno, zadivljeno gledajući snimke, slušajući pesme, svesna toga da ne mogu DOŽIVETI baš te epohalne nastupe, ali isto tako i da su njihovi izvođači žive legende, tu negde u svetu, podsetnik na vreme kome su toliko toga dali i nadahnuli mnoge generacije posle. Kao što će, verujem, tek činiti. Uglavnom, kada ti ljudi odlaze, bespovratno se gubi i DUH VREMENA, ostaje nekakvo beznađe i neispunjiva praznina. I mislim da je više nego znakovito što smo ove godine izgubili tri, na različite načine, ikone muzike XX veka: Bowie, Prince, George Michael. Kompletni izvođači, koji su imali i glas i pojavu, harizmu, talenat, viziju. I pomerali granice! Znam za bizaran trend "RIPovanja" po društvenim mrežama i k'o fol postajanja nečijim fanom preko noći jer je, eto, umro. Od mene će barem pomenuti trio (jer se radi o umetnicima koje sam stvarno pratila i volela) dobiti tekstove, želela bih da budu dostojno i ozbiljno realizovani. Do tada, šta drugo da kažem, uvek se naglašava ono “zvezde su na nebu, a na zemlji ljudi”. E, pa, sad je astralni svod svakako bogatiji.

Vreme i donese ponešto, pa tako ova godina nije bila baš potpuni promašaj, kada se sve sabere i oduzme. Iako i dalje osuđena na glib “privremenog” povratka u provinciju, trudila sam se da mi duh ne izgubi krila za druge vrste putovanja. Čitala sam mnogo, neko uravnotežen bi rekao - previše. Pisala i objavljivala na blogu više nego ikada, nadam se i kvalitetnije. Zahvaljujući blogosferi, upoznala neke divne i motivišuće ljude, što je uticalo na maločas pomenutu produktivnost - jednostavno, kada znate da se vaš glas ne samo čuje, već dobija i povratnu reakciju, nečiji odgovor i razmenu mišljenja, sve dobija poseban smisao. Znate ko ste (Katarina, Ivana, Sara, Slavica, pre svega) i koliko mi znači ova drugarska, istomišljenička, skribomanska saradnja - ali, HVALA do neba svima koji uopšte svrate, izdvoje vreme da bace pogled na ova pisanija. Dajete mi “vetar u leđa” i nastojaću da ni ubuduće ne razočaram.

Radila sam na određeno vreme, što mi je omogućilo korisno praktično iskustvo, ali i sredstva za kupovinu mnogih dugo traženih i dragih knjiga. Ono najbitnije, završila sam sa ispitima (još uvek ne mogu da verujem!), našla se pred Mont Everestom akademskog obrazovanja, onim najvećim izazovom, o kome sam godinama maštala...i shvatih koliko me put iscrpeo, obezvoljio, obeshrabrio. Toliko, da je dovedeno u pitanje imam li uopšte više želje, snage i volje da dovršim taj Sizifov (?) posao. Jer, ono što me godinama motivisalo bila je prvenstveno vera da put nekuda vodi - ako ne u Pariz, a ono barem tu gde sam se konačno pronašla i najbolje osećala. Nikako u rikverc, nikako natrag.

Ali, borim se. Naučila sam, ne postoji recept za sreću i uspeh - postoje samo dobre namere. Baš tu se krije smisao želja, u stalnoj mogućnosti njihovog ostvarenja, bez obzira na broj pokušaja koje možda iziskuje. U svemu što činimo, jedino se možemo rukovoditi njima, u nadi da će ishod doneti nešto pozitivno, ako ne baš nama lično, onda barem drugima. Uz pregršt dobrih namera, najdublje uverenje u smisao rada, vrednost dobrote i svrhovitost doslednosti, uz neuništivu odanost snovima i iskricu nade, želim nam svima srećnu novu 2017. godinu!


5 коментара:

  1. Divan post i divno sumiranje utisaka Isidora :)
    Ja nikada nisam bila vernika da nova godina donosi nešto novo, ja sam tip koji veruje da sve zavisi od perioda do perioda pa tako ako u martu ide loše u aprilu će svanuti sunce i biće bolje :)
    Ja imam mini tradiciju a to je da desetak minuta pred kraj godine otvorim prozor i ispusujem sve što mi je smetalo kod stare, japanski običaj koji mi je davno postao interesnantan još kada sam kao srednjoškolka počela da razmišljam o prelasku u budizam :)
    Što se tiče ove godine, da na žalost obeležena je velikim odlascima slavnih ličnosti mene je Džordž Majkl posebno potresao jer baš nikako nisam mogla da očekujem da će on otići bio je mlad i idalje je pristojno izgledao ali eto život na kraju pečatirano sa odlascima majke či kćerke-Keri Fišer i Debi Rejndols :(
    Hvala tebi što si inspiracija i večiti mentor i lektor svima nama :)
    Srećna i tebi nova godina,(evo i ovde) pa ako ima nešto u novim počecima neka ti cela godina bude kao tvoj omiljeni period godine-kasni maj: topla i snučna sa blagim povetarcem koji vraća u stvarnost :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Saro, MNOGO HVALA na divnoj poruci i čestitkama.:)))) Tvoj običaj je sjajan, čitala sam da Japanci baš tako "čiste" sve loše iz stare godine i moram priznati, vrlo pametan potez!:) Da, godina je, nažalost, bila vrlo sumorna i čudna, ali, nadam se da nas čeka mnogo više smeha i uspeha u narednom periodu.
      Uzvraćam čestitke, najlepše želje i nadu da ćemo se i u 2017. družiti i čitati. Hvala ti!:))))

      Избриши
  2. Evo i mene. :)
    Čim sam sela za komp mora biti da je najgori deo virusa prošao..

    Hvala ti na divnom tekstu i nekom, svima sličnom, sumiranju godine koju ćemo uskoro pozdraviti. U svakoj rečenici sam se pronašla. Da sam iznela svoje viđenje ne bih bolje umela, zaista.

    Umetnost je ove godine primila do sada nezapamćen, a samo trovanje nacije crnom hronikom uzima sve većeg maha.

    Hvala tebi na usmeravanju, na svoj svesrdnoj pomoći i podršci i pre svega na prijateljstvu. :*
    Čitamo se i pijemo virtuelne kafe i do godine.

    Želim ti svu sreću i uspeh, da ti u svaki dan bude suncem okupan i na licu osmeh postojan. :*

    ОдговориИзбриши
  3. Ozdravi što pre!:***
    Hvala tebi, Kaćo, najiskrenije, vi ste mi baš vetar u leđa i ponoviću ti ovde uz najlepše želje za predstojeću godinu, svakako ide i ona da se družimo, čitamo i jedni od drugih učimo i nadalje!:)))
    Da, čitavi redovi su pokošeni, gledam malopre "Dnevnik" i stvarno je za nevericu, koliko je ličnosti ove godine otišlo, nenadoknadivi gubici...:(
    Ali, dok je nama nas (da se opet pozovem na Panonskog mornara), mora biti i optimizma!:)))
    HVALA!:*

    ОдговориИзбриши
  4. "Ништа није коначно док у нама постоји тражење; крај тражења је и наш крај. Апсолутне среће нема - она је у тражењу."

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...