Praznici nam stižu!

piše: Isidora Đolović

Kalendarski danas, po vremenskim prilikama uveliko, uplovili smo u zimu. A njen početak, uz jutarnji mraz, ranije smrkavanje i karakteristični miris u vazduhu, dok dahom pravite oblake, žureći toplini zatvorenog prostora, obeležavaju raznorazne svetkovine. U bivšoj Jugoslaviji  počinjalo je Danom republike, kasnije se vratila - i poput mode ustalila - tradicija krsnih slava, čiju sezonu od skoro dva meseca maratonskog prežderavanja „presecaju“ novogodišnji i božićni praznici (ili obrnuto, u zavisnosti od toga koje ste veroispovesti). Počinje užurbano, nostalgično, histerično, romantično, u svojoj ponovljivosti nadasve uzbudljivo, POSEBNO doba godine.

Praznična sezona poseduje mnoštvo specifičnosti, koje su se vremenom povezale u šarenu, ponekad napadnu - već sledećeg trena domaćinski stišanu, prepoznatljivu zbrku od reda tradicije, reda komercijalizacije, vezivnog sloja vere u čuda i neuništive nade, šlaga zimske bajkovitosti (posebno ako ima snega) i, kao svetlucavog praha posutog na sve to, one naročite magije. Naravno, muzika se podrazumeva i nezaobilazni deo „vanrednog stanja“ koje nas sve zahvata ovih dana, uz obavezne crveno-zelene nijanse, predstavljaju melodije. One ZIMSKE sam vam već predstavila, u prvom ovogodišnjem tekstu - OVDE. Danas su na redu pesme koje me najviše podsećaju na praznike i sve što uz njih ide.

Pre svega, treba reći da sam apsolutni, večiti praznični entuzijasta, euforičar i ekscentrik, sve to u jednom! Tvrdoglavo istrajavam u svim šašavim oduševljavanjima novogodišnjom dekoracijom i suvenirima, ritualu kićenja jelke i ukrašavanja stana, stajanju u mraku i hipnotisanom zurenju kako raznobojne sijalice namiguju sa susednih prozora, slušanju muzike i gledanju filmova u tom stilu. Još kada padne sneg, doživljaj bude potpun. S druge strane, sam dan dočeka Nove godine mi je postao kao i svaki drugi - ništa posebno (isto važi za, npr. rođendan), ali, u samom IŠČEKIVANJU su čarolija i lepota!

Odrastajući u postkomunističkom vremenu, veoma dugo nisam bila načisto sa preuzimanjem i mešanjem katoličke estetike uz državni praznik, ali danas vidim još goru zbrku kod novopronađenih pravoslavaca i pokušaja da se naš Božić na silu prilagodi ovom obrnutom praznovanju. Naime, u detinjstvu mojih roditelja, pa sve do generacije kojoj i sama pripadam, centralno mesto u svečarskom kalendaru pripadalo je Novoj godini. Stizala je, bez pardona, prvog januara - dan pre, firme, škole i vrtići organizovali su svečane ručkove, žurke u učionicama ili podelu paketića. Deda Mraz se, govorili su nam, ušunjao u toku noći i ujutru bi pod jelkom osvanuli pokloni, a „novo leto“ se čekalo u ponoć, uz vatromet, predjelo i sarmice, tortu, kuvano vino, prskalice i konfete. Nova godina je bila bučna, šarena, svetlucava i razigrana.

Božić bi dolazio sedam dana kasnije, najpre obeležavan na selu, potom preseljen u naš gradski stan. Tih, dostojanstven, u slavu predaka i tradicije, bez nakita i pompe. Na Badnje veče se postilo, unosili smo badnjačić, oko čijeg je počasnog mesta pucketala slama i mirisale suve šljive, žito, jabuke. Svuda braonkasto-zlatni tonovi. Ujutru se spakujemo u „jugića“, pa pravac kod babe i dede, gde pomalo pompezno dočekuju položajnika da “prodžara” šporet uz ono “Koliko varnica, toliko parica”; seljani se, svečano obučeni, provezu fijakerima kroz sokak; o ručku se okupi cela porodica, uz lomljenje česnice i priželjkivanje da odabrani komad skriva paru. Izvukla sam je samo jednom, pretprošle godine i još mi, lepljiva od testa, stoji u kasici. U osnovi svega, bilo je iskazivanje poštovanja nekoj nemoj, a velikoj, sveprožimajućoj sili drevnog i domaćeg, koju ću tek kasnije prepoznati kao pravoslavlje, duboko zapleteno u moje korene.

Evo kako pamtim te, prve, Nove godine. SFRJ je već bila pred raspadom, ali njeno izobilje i red još uvek su se mogli prepoznati. O tome svedoče sačuvani snimci devojčice pred veštačkom jelkom punom lampiona, oko koje su raspoređeni najraznovrsniji slatkiši i igračke. Sa kasetofona dopiru novogodišnje pesmice popularnog dečjeg hora „Kolibri“, iste one koje smo učili u predškolskom. U Deda Mraza ta mala ja nikad nije stvarno verovala, (prepo)znajući da je to zapravo tata, prerušen i nevešto izmenjenog glasa - ali je do dana današnjeg sačuvala simpatije prema ideji dedice koji saonicama na irvaski pogon, kroz dimnjake (a ja sam oduvek živela u stanu!) posećuje domove dobre dece.

„Onda su došle devedesete, tužne i nesretne“, što bi rekao Balašević. Moji se nisu “snašli“ u novim pravilima igre lopovluka i bezvlašća. Kao preko noći, sa propadanjem državnih firmi i srozavanjem poštenih, nestalo je i uslova za ono elementarno, kamoli praznične kupovine. “Ćao”  figuricama Kalimera ispunjenim čokoladnim bombonicama i pakovanjima „Rafaelo“ kuglica, ali zato smo naučili da cenimo svaku sitnicu. Sastavljali su se i dalje spiskovi želja, igračaka zapaženih na reklami, u izlogu knjižare ili na polici u popularnoj prodavnici „Fantazija“. Retko kad sam zaista dobila baš ono što sam želela, pa ipak, moji su se dovijali kako su znali i umeli, da ni kriza ne ostavi podnožje jelke praznim. Mali globus, plastični Miki Maus za olovke, pakovanje „magičnih“ flomastera „Crayola“, trolovi raznobojnih kosa i, naravno, mnogo slatkiša! Gledajući praznična izdanja crtaća na „Cartoon Network“-u i reklamne blokove (LEGO i Mattel sa svojim fantastičnim ponudama) između, naučila sam da maštam. Zapisala bih ili nacrtala predmet svoje želje, pa je tako delimično utažila. Istrenirala sam se da verujem i sanjam, makar to nešto nikad ne dobila. Koristiće mi kasnije.

Uoči Nove godine, pravile su se papirne dekoracije. Moje „alke“ i harmonikaste, ručno bojene jelkice, bile su ružne i nevešto isečene, ali mama je svejedno dozvoljavala da ih kačim na prozore. Posećivali smo novogodišnji vašar u Domu kulture, priželjkivali koju video-kasetu sa Diznijevim crtaćem, a zadovoljavali se i lepim rukavicama. Kupovali smo, kod uličnih prodavaca pred robnom kućom, razglednice sa motivima seoskih brvnara negde u Alpima, koje u najluđoj noći pohodi Deda Mraz, praćen obaveznim snegom. Brižljivo ispisivane, te su čestitke (na koje nas je lepo podsetila Belgradesa) zatim putovale rodbini, kumovima i prijateljima, a zauzvrat se iščekivalo od koga ćemo i kakva iznenađenja mi dobiti. Eto još jednog lepog običaja, izgubljenog sa dolaskom savremenog tehnološkog doba. Pred Novu godinu, izlazili su specijali „Mikijevog zabavnika“, čiji su junaci i sami praznovali. Sve to skupa, povećavalo je našu dečju ushićenost, a naročitu ulogu imale su pokretne slike i muzika uz njih, koju su tih dana svuda naokolo forsirali. Svet mašte je uvek bio otvoren, besplatan i bezgraničan.

U međuvremenu, umešala se „srpska“ Nova godina (o kojoj sam se izjasnila OVDE), a izmišljen je i Božić bata, radna konkurencija Deda Mrazu (iako je, u staroj pesmici, reč o glagolu izvedenom od imenice „bat“ - zvuk koraka; dakle, „Božić, Božić bata“ - korača, dolazi). Ništa od toga kod mene nema prođu. Moje detinjstvo (o)živi u sećanju samo kroz staru, dobru bleštavu Novu godinu i gospodstveni, drevni Božić.

Dok ovih dana posmatram kako se atmosfera dolazećih proslava bliži usijanju, razmišljam koliko nas, ljubitelje novogodišnje euforije, za nju vezuju pre svega simbolički i emotivni razlozi. Kod većine, doduše, dominira i neka vrsta uslovnog refleksa prouzrokovanog dejstvom marketinga, američki oblikovane slike praznika, koju bitno određuje potrošačka groznica. Sve te raspevane, šljokičaste, prigodnim motivima obeležene stvari; svi popusti, akcije i rasprodaje, zarazni džinglovi i iskačući bilbordi, imaju za cilj da zavrte svest potencijalnog kupca, iskoristivši prijatnu omamljenost blizinom odmora, ne bi li mu sasvim ispraznili džepove. Za praznike, sve poprimi odlike megalomanije, od sadržaja potrošačke korpe, do “kao pred inflaciju” pretrpanih frižidera, iako se, realno, može bez barem polovine svih tih zaliha. Primera radi, samo od prosečne slave (kada kažem “prosečne”, mislim na one koje poseti samo uža familija, a ne na “Ivkovu”), pripremane da zadovolji apetite omanje kasarne, može komotno da se živi narednih sedam dana, bez odlaska u prodavnicu. Dopuštamo da nas nosi talas ushićenja, jer mu je u osnovi ipak isto što ga odvajkada pokreće: prvobitna radost, u kombinaciji sa nadom. A to, ipak, čini pretprazničnu vrtoglavicu razumljivom i opravdanom. Njome kao da svi pokušavamo da vratimo onu bezazlenost sa kojom smo, kao mali, iščekivali ponoć i oduševljavali se stvarnošću.

No, vratimo se muzici. Najveći krivac za uspostavljanje i širenje određene, prijemčive simbolike (katoličkog) Božića, u vidu svima poznatog gosta iz Laponije u crvenom odelu, jeste industrijski gigant “Coca Cola”. Njihove reklame su pune šarma i topline, koja seća na pomenutu  bezbrižnost, kada smo praznike doživljavali kao nešto zaista veliko, važno i čudesno. Uz adekvatnu, ništa manje nostalgičnu i pozitivnu muziučku podlogu, nije ni čudo što su upravo “Coca Cola” reklame, iz sezone u sezonu, najlepše i najomiljenije (uz “Milka” i eventualno “Next” od ovdašnjih, pošto Dragana Nikolića više nema da sa svojom Milenom dočekuje Deda Mrazeve na kafi). Iako je uopšte ne pijem (štaviše, spadam među ljude kojima je “Kola” najveći otrov i zlo!), neću kriti da sam uvek naprosto očarana njihovim promotivnim rešenjima, a sami reklamni spotovi su odavno postali pravi sinonim za toplinu i veselje praznika.

Pored ovih, jedno od neizostavnih obeležja novogodišnjih dana, za nas koji pamtimo odrastanje u drugoj polovini devedesetih, bile su pesme snimane za tu priliku. Obično bi se okupili, u tom trenutku najpopularniji izvođači i snimili jednu zajedničku prazničnu numeru - dok oko njih padaju konfete, lažne pahuljice i baloni. Te saradnje, sa horskim refrenima i optimističnim porukama, nisu noviji izum - iz jedne slične izrodio se humanitarni projekat Boba Geldofa, Live Aid. Reč je o numeri “Do they know it’s Christmas?” iz 1984. godine. Sem reklama i vokalnog udruživanja snaga u slavu Božića/Nove godine, moram pomenuti uvek popularne (pogotovo na Zapadu) “praznične albume”. Mnogi nisu odoleli izvođenju zimskih standarda na svoj način: od Stivija Vondera i Roda Stjuarta, preko Kristine Agilere, do Bilija Ajdola i Eni Lenoks. A govorim samo o ozbiljnim muzičarima!

Uglavnom, lista pred vama sadrži izbor nekoliko pesama koje mi uvek “mirišu” na ovo vreme, pa ih  oko praznika najčešće slušam. Kao što ćete primetiti, nisu sve tipično “novogodišnje” (kao što ni sve sa rečju “Božić” u naslovu ne govore, zapravo, o njemu!), neke verovatno nisu uopšte. Zajedničko im je što sadrže barem neki od atributa-pokazatelja šta mi sve znače i u meni bude praznici: užurbanost, setu, nadu, planiranje, poziv na sanjarenje, oživljavanje atmosfere vejavice...ponešto od toga, ili sve zajedno. Nema melodija poput “Jingle bells” ili “Preko brda, preko brega”; ipak, nadam se da ćete pronaći ponešto za svoju dušu.

10) Mariah Carrey - All I want for Christmas is you

Snimljena 1994, dok je pevačica još uvek bila pod mentorstvom supruga Tomija Motole, ovo je pesma iz prve faze Marajine karijere, one koju najviše volim i verovatno je nikada neće nadmašiti. Poletna je, simpatična, ima melodiju koja “hvata” naprečac, pa je usputno možete čuti u velikom broju romantičnih komedija. Iako postoji još obrada, ova verzija je najbolja, a bez obzira na, u međuvremenu stečenu, popularnost (i vulgarnost) kostima “Deda-Mrazice”, malo je slučajeva gde isti ne deluje jeftino i glupavo. Prvi takav je u vezi sa jednom od prazničnih epizoda serije “Ali MekBil” (ko je gledao, zna!), drugi upravo Marajin spot.

9) Đorđe Balašević - Otilija

Lista bi bila nepotpuna bez Đoleta, ravničarskog kulera sa stihom za svaku priliku, naročito kad je potrebno dočarati čaroliju “jedne proste, vojvođanske zime” (znam da je Čola, ali se ovi stihovi tako lepo uklapaju!), slikama poput:”vitlao Božić jata zvezdana, mrznuo je Dunav nizvodno od Bezdana...”Sa Balaševićem, čak i Rani mraz greje dušu poput najboljeg, kuvanog vina.

U spotu se, inače, pojavljuje Balaševićeva kći Jovana.

8) Divlje jagode - Zauvijek tvoj

Biće već jedan tekst o tim “zimskim” pločama koje je Mladen Vojičić Tifa, neuhvatljiva rokenrol ptica-pevačica, snimao sa nekim od najboljih “teškaša” bivše Juge. Na stranu to što je ovo moja omiljena balada “Divljih jagoda”, što smo svet ugledale iste godine, da bih je deceniju ipo kasnije slučajno uhvatila na radiju -  i to od pola! -  pa narednih mesec dana “lovila” da zarobim ceo snimak i razgraničim je li vokal Alenov ili Tifin (beše to pre Interneta). Na stranu i to što je decembar ionako “dušu dao” za raskide, bedačenja i tužne uspomene. Ova pesma, od samog uvodnog instrumentala, stvara živo osećanje gaženja putem bez jasnog cilja, kroz zimsku noć i s ledenim vetrom u lice, a (pre)moćni vokal ranjava i “reže”. Nisam želela da odmah krenem sa “depresivcima”, al’ biće da su neizbežni, kao druga strana blizine praznika.

7) Frank Sinatra - Let it snow

Ako mene pitate, savršena božićna. Posebno kada počne da zasipa. Odmah bih istrčala napolje i bacila se u sneg od radosti. “Plavooki Frenki” je inače za mene čovek-zvani-zima, nekako mi svi njegovi klasici dođu kao poručeni za noć, hladnu, samotnu, uz šetnju parkom ili blizu reke u nekom velegradu. Kao i Marajina, već je opštepoznata i voljena, svuda korišćena, sa previše verzija i samo jednom pravom. Dokaz ovakvog mog mišljenja je i to što sam numeru već birala za  počasnog gosta jedne od novogodišnjih kolumni iz prethodnih godina.

6) Legende - Nova godina

Provereno, “Legende” idu s godinama. Kažu da isto nepisano pravilo važi za Zvonka Bogdana i Arsena Dedića (u prevodu - smaraju te dok si mlad, a posle naučiš da ih voliš), ali do te faze još uvek nisam stigla. Međutim, ovaj jedinstveni preplet strarogradskog i pop zvuka, sa tekstovima na pola puta između Balaševića i “Garavog sokaka”, a nipošto pretencioznim imenom, pridobio me dosta rano. Najpre su mama i tetka obožavale grupu, išle na koncert, a najstariji brat ih zavitlavao sa “Stižu i četrdesete....” Onda me pogodio film “Jesen stiže, dunjo moja”, sa njim i savršeno uklopljena muzika koju su baš oni radili. Predivni glas Ivana Milinkovića, inače operskog pevača, uz poetičnost reči i prijatne melodije, ne mogu da ne osvoje. Eto šta bih ja (osim  grešnog zadovoljstva, starih pesama Hanke Paldum) naručila od orkestra u kafani, ako ikad dođem u takvu priliku.

5) U škripcu - Nove godine

Ulazimo u uži izbor, samim tim je red da podignemo raspoloženje i malo se razvedrimo. Pokojni Milan Delčić - Delča jedna je od legendi urbanog Beograda, a razdragana, novotalasna numera njegovog bivšeg benda još uvek odlično prolazi na kućnim žurkama (iz milošte prozvanih “garnisera parti”, od moje družine filologa-komparatista, iz sad već davno prošlih dana...). Ili kad je slučajno “ukačite” slušajući radio, pa se magla odmah raziđe i zasija Trg republike (od početka decembra do kraja januara pretvoren u “Trg otvorenog srca”, sa svim sjajnim sadržajima zaslađenim svilenim bombonama) u ledenoj prestoničkoj noći. Beograd je uvek znao najbolje da pleše i najlepše da slavi, dok sat otkucava poslednje minute sa ruba starog kalendara, zaglušujući čak i petarde. Možda jedino parisku i njujoršku zimu više sanjam. Ni košava ne smeta.

4) Crvena jabuka - Za sve ove godine

Jabuka može biti kisela i slatka, kao i ova odlična stvar, sa tačno tri decenije staža. Objavljena je na istoimenom albumu, prekretničkom za bend i posvećenom tragično nastradalim članovima, Draženu i Aljoši. Upravo Dražen Ričl je autor, njegov demo možete poslušati OVDE, a drugovi su nedosanjani san pretočili u vinilsku stvarnost, tako da ne može bolje, ni emotivnije. Praporci s početka, kao lajtmotiv i vesela, svečarska protivteža, prate gradsku priču o zasićenosti ljubavlju. Ona dogoreva kao cigareta i ništa, baš ništa pod milim Bogom ne može je obnoviti, ali se zato može malo (p)o(d)smehnuti i, da, nazdraviti! Ne mora šampanjcem.

3) K2 - Dabadamdam

Kad čujem izraz “vesele devedesete”, ne pomislim na turbo-dizel koji se brzinom 200 na sat zakucavao u inflacijom i nestašicama ošamućene mozgove. Jave mi se zvuk i slika koje su slali Tap 011, K2, Ortodox Celts, (prve) Neverne bebe, Generacija 5 sa Đorđem Davidom, Ana Stanić...i dašak onog pravog, svetskog, tvrdoglavo krijumčaren u balkansku tamnicu. Bila sam klinka kada je duo sestara Kovač, Kornelijevih muzikalnih kćerki, spotovima i ritmom pratio aktuelne “MTV” tokove. Bile su neobične, autentične, zgodne i luckaste. Danas Aleksandra i Kristina imaju samostalne, veoma uspešne karijere, što su njihovi počeci u velikoj meri nagovestili. Ovo je bila jedna od najslušanijih prazničnih pesama, negde 1996/7, ako me pamćenje dobro služi.

2) WHAM! - Last Christmas

Beše “gusto” između prva dva mesta. I da sam odlučila da ne ponavljam favorite, ova divna pesma bila bi pobednik, bez predomišljanja. Kako god, pre svega se radi o “skroz 80s” numeri, od spota do zvuka, u najpozitivnijem smislu. Nosi određenu priču, spaja uspomenu i sadašnje otkriće, razočaranje i oproštaj, sasvim u skladu sa vodećom porukom praznika o ljubavi (ma i nesrećnoj), razumevanju, pomirenju. Zatim, Džordž Majkl je zaista jedan od najboljih pevača, sa moćnim, izražajnim i “milujućim” glasom, a to je kasnija solo karijera samo potvrdila. Naposletku, lepo je ovde izgledao. Singl “Last Christmas”, mada objavljen još davne 1985. godine, zapravo nema rok trajanja, a i podseća na to kako se onda provodio odmor, koliko je pravog snega bilo i kako su se ljudi, na kraju krajeva, zbližavali i rastajali, bez sajber posrednika.

1) Crvena jabuka - Kad kazaljke se poklope

Ponovo! Preciznije, treći put. Ma, bombardujem svoj mozak i čula, kao i sve oko sebe tom pesmom, čim na vrata “zakuca” Nova godina. Neću se ponavljati, na ZIMSKOJ LISTI potražite, pa pročitajte kako je doživljavam i uklapam u kontekst sezone. Ovde je barem poslušajte, jer, savršena je: za sve koji su bar jednom sami provodili doček; za sve koji su se usred slavlja setili onoga ko je daleko; za svako prisustvo u odsutnosti i složenost doživljaja sveta.

* Bonus:

Album: Konceptualnih prazničnih albuma je mnogo, uglavnom se odlikuju ponovljivošću i ne naročitim kvalitetom, ali ja vam za ovu priliku izdvajam, uz veliku preporuku, “The Cristmas Album” (2003) grupe Jethro Tull.

Klasika: Šta drugo, “The Nutcracker” (“Krcko Oraščić” ili “Ščelkunčik”, kako vam više odgovara), balet Petra Iljiča Čajkovskog. S razlogom je najpopularnije klasično delo u božićnoj sezoni, na scenama širom sveta. Imala sam zadovoljstvo da prisustvujem obnovljenom izvođenju u beogradskom Narodnom pozorištu pre tri zime. 

Katarina je svoje nedavne utiske sa nama podelila OVDE, a svi koji su u mogućnosti, neka ne propuste da uživaju u čaroliji (kad sam već tekst otvorila sloganom iz jedne reklame, dobro dođe da ga tako i završim!).