среда, 16. новембар 2016.

Jesenje melodije

piše: Isidora Đolović

Na šta pomislite kada se povede priča o jeseni? Vatromet boja, „pljusak“ lišća, izlož(b)ene primerke voćki na pijačnim tezgama, „miomirise“ kupusa iz komšjskih podruma, oštri dah zimski skraćenog dana koji neopaženo pređe u sumrak, teglice ajvara i kajmaka na simsu svakog drugog prozora zgrade studentskog doma, monotoniju buđenja uz zvuke upornog rominjanja kiše? Školski pribor, autobuske gužve, sajamsku groznicu, premeštanje toplije odeće u prvi plan na policama ormara? Jata odlazećih ptica, nebrojeno mnogo prikladnih tema tekstova, filmova, akvarela i, naravno, stihova posvećenih „zlatnoj kraljici godine“? Ili možda sve to, pomešano?
Kako god je prizivali ili terali, na prepad nas je prisvojila iz vazdušastih ruku produžene letnje obmane. Neposlušna i svojeglava, zavladala je ošamutivši sve i, eto, tek smo se navikli - a polako se sprema da nas, letargične, prosledi zimi. Do tada, kad smo već duboko zagazili u novembar, red je i da se pozabavimo jesenjom „džuboks-ponudom“. Podsetiću, 
lista, već su bile pred vama. Ovom zaokružujem nešto što bi se moglo nazvati, namah inspirisano neprikosnovenim Vivaldijevim, Četiri muzička godišnja doba - ili još bolje, „Život kroz godinu“!

Među „klasičnim“ temama pismenih zadataka koje pamtimo iz osnovne škole, čini mi se da je ubedljivo najzastupljenija (dakle, najviše izlizana!) bila „Jesen u mojoj ulici“ (kraju, sokaku, mestu - već prema želji i prilici). Ponavljala se iz godine u godinu, generacijama prenošena poput štafete pune jednih te istih metafora i liričnih opisa, stalnih mesta i šablona. Našao bi se tu najčešće „rumeno-zlatni tepih od lišća“, koje na hladnom vetru ubrzo „zapleše oko bandere“. Neizostavni deo slike činile su magle, sivi oblaci, pokisli džukci-lutalice, šareni kišobrani kao kontrast olovnom nebu i, naravno, šljapkanje po baricama na putu do kuće. Pa zatim: sa časova (tada još uvek) Poznavanja prirode i društva primenjeno, nabrajanje jesenjih plodova i aktivnosti. Obavezno pominjanje kratkodnevnice, sezone pečenja paprike i dovlačenja kaca u kojima se kiseli kupus. Zimnica, turšija, pinđur i prve slave (uvod u maraton svečarskih prežderavanja), pojačani tempo rada i školske obaveze, navikavanje na dug period hladnoće i tmine pred nama…Uz nezaobilaznu melanholiju, sve su to prve asocijacije na tekuće godišnje doba. Drugo ime mu je - seta, ali postoji još jedna strana priče, razlog što je mnogima, uprkos svojoj depresivnosti, jesen omiljeno doba godine.

Pre svega, ona je sva u protivrečnostima. Istovremeno sa zamiranjem toplote i povlačenjem svetlosti, predstavlja OBILJE - boja, mirisa, zvukova, plodova. Ni više nijansi, ni kratkotrajnijeg uživanja u koloritu koji donese. Preko noći krošnje nabace bakarni sjaj, pa se pozlate i - tek što se snađete za „sokoćalo“ kojim biste uslikali tu divotu - prorede. Parkovi osvanu prošarani najtoplijim nijansama koje je paleta velikog umetnika-prirode, izdašno prolila na svet. Oduvek me oduševljavao osećaj koji budi hod po pomalo prokislim stazama, slojevito prekrivenim suvim lišćem što šušti ispod koraka. Još su mi na pameti najveći i najlepši primerci koje smo, uz šišarke, sakupljali i odvajali za herbarijume ili sezonsko dekorisanje učionice.
...te duge kiše jesenje...
Jesen nadahnjuje pesnike i prozaiste. Koliko samo dela znate, a da počinju nekom jesenjom slikom, bez izuzetka povezanom uz (pr)opadanje, tugu i hronični umor duše? Ne bojte se, neću citirati Crnjanskov uvod u onaj kratki roman, inspirisan onim još kraćim, francuskim, s jesenjim naslovom - dovoljno ga pohabaše drugi. A tek koliko li je znalačkih opisa izašlo iz „fabrike“ zanesenog posmatrača preobraženog sveta, u ove dvosmislene dane? Naprosto, čas mami za izlaskom napolje i uživanjem u njenim darovima, čas ubija svaku volju za pokretom i ustajanjem u sumorno svitanje. Septembarske miholjske varke (nalik poslednjoj navali krvi u obraze samrtnika), oktobarska brzopotezna revija nijansi, novembarske ledene kiše i otvaranje vrata zimskom čemeru - otprilike tako joj izgleda sled. Podjednako zadivljujuća u gradu i na selu, od one je tužne lepote što neminovno upozorava na prolaznost i neodrživost. Istovremeno, jesen nas asocira - više i brže od ijednog drugog razdoblja za koje se naš šašavi globus zarotira oko Sunca - na obnovu, smenu, zaokruženost. Jedan vremenski ciklus se zatvara, blizina praznika poziva na polagano sumiranje godišnjeg učinka i planiranje novog.

Sve je to jesen. Za mene lično, doba koje najviše podseća na školske/studentske dane, obaveze pomešane sa propratnim „brigama“, susretima i dešavanjima zbog kojih se odbrojavalo do oglašavanja električnog zvona, reckali dani na kalendaru i žurilo posle nastave na gradski trg, epicentar svih zbivanja. Jesen mi donosi miris Morave, poslednjih ugrabljenih dana pre konačnog povlačenja u dim i gužvu zagrejanih kafića; žmirkanje dotrajalih uličnih svetiljki, šetnje po parku, nadu da će se negde iza krivine ukazati, u prolazu, blesak izvesnog modrog pogleda. Kasnije, beogradske košave na čijem krilu stižu Sajam knjiga, otvaranje pozorišne sezone, fajront iz bašte KST-a, zimski semestar sa kolokvijumima i referatima, preslišavanja uz čaj u „Piramidi“, pa hvatanje dupke punog prevoza barem tri puta dnevno.
Volim je, mada me zna ozbiljno sneveseliti i redovno natera da se naoružam svim mogućim sredstvima protiv vrebajućih prehlada. Onako, pravo mazohistički, uživam u svojoj jesenjoj nostalgiji i navali uspomena. „Parim“ oči na njenim pejzažima, dok traju. Radujem se malim ritualima koje zapažam u okolini, poput dovlačenja drva i zvuka „motorke“ po zabačenim dvorištima, narandžastim tonovima nezaobilaznih bundevica koje krase - zapadnjački, pa šta? - izloge i rafove. Veselim se blizini novogodišnjih praznika koje nagoveštava, istovremeno probudivši u meni ono bivše, klinačko - i zabrinuvši ovo sadašnje, ništa manje neiskvareno. Imate li predstavu kako je osećati se „nezrelo - a prezrelo“? Dvosmisleno, kao jesen.

Kad malo bolje razmislim, zaista volim svako godišnje doba (uz normalnu blagu prednost koju jedno dobije nad ostalima), u svemu sam kadra da prepoznam i prigrlim ono najbolje. Ipak, mogu reći da na jesen najemotivnije reagujem, nekako mi njena prelazna priroda najviše pogoduje da pustim na volju svojoj - bezboljnosti! I nađem tako izgovor za svaki depresivni momenat jer, zaboga, jesen to podrazumeva! Istovremeno, kulise koje postavlja savršene su za povlačenje u sebe, rad, čitanje, razmišljanje. Jesen je kraj, ali i nagoveštaj. Evo njenih melodija:

5. Accept - Seawinds
Uglavnom nam već kroz naslov ili neki od stihova biva sugerisan doživljaj, odnosno, uspostavljanje asocijativne veze sa godišnjim dobom. Primetićete da je to slučaj kod većeg broja odabranih numera, ali ne i ove. Jedna od retkih laganih stvari nemačke hevi-metal grupe „Accept“, iako tematski smeštena u zimu na obali, mene prenosi direktno do kasnojesenje večeri. I dok me, kao što ćete videti, jesenje melodije mahom podsećaju na rodni grad i tinejdžersko doba (u čemu ima logike, Čačak iz brojnih razloga svakodnevno podstiče na depresivne misli), ova je baš „beogradska“. Spustite se nekad, sa prvim sutonom, do obale - možete i sa Kalemegdana. Svuda je gusta tama, stopljena sa vodom čiji se obrisi i granice više ne razaznaju, ali čujete njen šum. Retki šetači, već pozatvarani lučki lokali, miruju barke. Negde iznad, pale se prva svetla na zidinama trvđave i još dalje, u Knez Mihailovoj - treperava toplina prestonice nudi svoju večitu budnost, sigurnost. Ali, kraj reke je sačuvan delić nenarušenog mira i, mada pomalo jezivo, jasno oživljava atmosferu pesme pred vama. Tišina, samoća, ali ne i tuga - već izvesna sigurnost, snaga koju pruža svest o potpori iza i oko tebe. Grad je tu, a na koju god se stranu otisnuli, slobodni ste i svoji.

4. Kraljevski apartman - Jesen
Otkad je Lotke, pevač ovog sastava, preminuo prošle godine, uvek mi bude teško da slušam njihove pesme. „Apartman“ je i uživo beskompromisno „rokao“, čemu sam bila radosni svedok pre nekih sedam godina, u ovdašnjem Klubu Doma kulture. Baklju „teškog zvuka“ nosili su svojski, uporno i borbeno kroz najteže godine, novim klincima - mojoj generaciji, predstavljajući pravu inspiraciju. Među baladama, ova mi nije ni omiljena njihova, a ni najbolja - ali, čim naiđe  oktobar, stalno bude na pameti. Njen jednostavni tekst predstavlja tužni bilans jednog života, koji je tekao kako se jedino znalo, moglo, pa i želelo. Možda mi do ovakve rezigniranosti fali još „staža“, ali, osećanje je dobro poznato. Već par jeseni koje provodim iznova u rodnom gradu, pitam se - i odgovaram - isto, refrenom.

3. Za 1 noć - Melanholija

Bio jednom jedan bend, pod neobičnim imenom - „Za jednu noć“. U maloj sredini poput čačanske, kao što obično biva, posthumno stiče status svojevrsnog gradskog kulta. Morate znati da se Čačak, mada je u novije vreme sve manje povoda za to, veoma ponosi svojom rokerskom prošlošću i sportskim uspesima. Grad koji je dao Točka („Smak“), Boru Đorđevića („Čorba“) i imao jednu od prvih i najžilavijih rock scena u Srbiji, ne predaje se lako. Barem je u godinama mog srednjoškolskog „klošarenja“ još uvek tako bilo.
Boemija, tekstovi i zvuk grupe pod vođstvom pokojnog Raška Jovičića, osvojili su dolazeće, mlade alternativce pre deceniju ipo. Ovu pesmu, njihov zaštitni znak, otkrila sam zahvaljujući ekipi koja je sebe zvala „hipicima“ (bilo je u gradu nekoliko „klika“, od rokera/metalaca gde sam ubrajala sebe, do blekera, HC-ovaca, „dredaša“, „pozera/tripera“, itd.). Drugarica iz razreda, Tina, uspela je da prokrijumčari kasetu sa „Melanholijom (u septembru)“ i postigne da je puste, tokom kasnog povratka autobusom iz Beograda (moj prvi odlazak tamo), gde su nas sa školom vodili na predstavu. Naravno, većina je negodovala što im taj čudni, demode zvuk narušava dotadašnju „City records/Pink/Grand“ komu. A nama ostade himna, pesma-obeležje  jednog naraštaja. Danas su to uglavnom ili ljudi sa porodicama i malom decom, koji su se skrasili u ovom gradu; ili su otišli, pa putuju i postavljaju fotke svojih nasmejanih lica sa različitih destinacija. Nekolicina nas je „obeskorenjenih“, ni ovde - ni tamo, sa prevelikim ambicijama i premalo sreće. Svakog septembra, odbolujem prošlost i porušene nade, uz ovu pesmu. Nema više ni daljine da leči.

4. Valentino - Kad me više ne bude
Za promenu, jedna koja NIJE lokalno obojena! Pesma koja bi komotno mogla da se pripiše nekom finom filmu iz osamdesetih, sa bilo kog meridijana on dolazio. Izuzetno je atmosferična i melodija naprosto „klizi“, lagano poput podizanja maglene zavese. Njen izvođač, sarajevska grupa „Valentino“, obično se uzima kao primer sladunjavog (kako se tih godina govorilo, „šminkerskog“) zvuka, koji su opasni rokeri obožavali da ismevaju. Ali, na prvih par ploča, nastalih do raspada SFRJ, ostavili su nekoliko zaista odličnih numera. Ovo je jedna od takvih. Budi jasne, žive slike sumraka posmatranog kroz prozor kakvog gradskog stana. Horizont krvari, u daljini žurno proleću poslednje selice, sluti na kišu. Nižu se snažne, ubedljive reči skladnih strofa, u njima stoička tuga, uvijena u opijajući Amilin prateći vokal. Dobra stvar i još jedan primer kvaliteta nekadašnje muzičke scene sa ovih prostora.

5. YU grupa - Dunavom šibaju vetrovi
Znate ovaj rif! Znate i stihove. Prvi put sam ih čula - i pevušila - kao sasvim mala (posredstvom tatine kasete sa nasnimanim pesmama iz rock-radionice neuništivih Jelića), shvatila kao šiparica, a doživljavam ih ovih nekoliko godina. Prepravim ime reke, dok šetam moravskim kejom, s jeseni opustelim i onda i sada. Prošla sam „Skarlet O'Hara“ fazu, kao mnogi, nije mi žao „Ešlija“ - bio je jednako nepotreban osobi kakva sam danas, koliko i moje mlado „ja“ u zabludi (srećom, prolaznoj). Pa, ipak, žao mi je prebrzo proletelog vremena i volela bih da barem usput nisam izgubila nadu s kojom se obično otiskujemo u „beli svet (grad)“. Jer, kada se osvrnem deset godina unazad, na onu malu Gimnazijalku koja se uz obalu „bedačila“ uz zvuke gitare iz „Mančule“, a sve zbog nekog što nije ni bio za nju, raduje me uspešno odbolovana „patnja mladog Vertera“. Izabrala sam da sanjam drugačije snove, ali, neuhvatljivije i možda previsoke za trapave skakače. Njihovo se izmicanje skuplje plaća i više boli. Pa se lako nađeš na istom  mestu odakle si krenuo, ustanovivši da ti je sve promaklo, dok si jurio vetar.  A nisi se držao dovoljno čvrsto da bi te isti odneo što dalje!

4 коментара:

  1. Setih se školskih sastava i "Jesen u mojoj ulici" fora i fazona.. Nisam napisala jedan takav od završetka osnovne.
    Hvala ti za nove, meni nepoznate, numere.
    Što će reći sve sem poslednje dve. :D

    ОдговориИзбриши
  2. E, imam jednu anegdotu u vezi sa tim sastavima!:) Moj brat od tetke, od koga sam (pošto je dve godine stariji) svojevremeno nasleđivala neke udžbenike, imao u drugom razredu osnovne domaći, da napiše sastav na jesenju temu.
    I, kreće klasično: "Jesen je stigla u moju ulicu, lišće žuti i opada, vetar ga nosi oko bandere", taj šablon.
    Odjednom, vrhunski zaokret: "Pas hoda pored reke i nosi komad mesa u zubima". U jesenji pejzaž, moj Goran je 'ladnije od leda smestio basnu o lakomom keru, prepričao je i to je bio njegov sastav o "jeseni u mom kraju"! Evo, sad se smejem, to mi je prva asocijacija na takve teme.

    Imali smo šablon za svako godišnje doba, plus "Osoba koju najviše volim/kojoj se divim". Opet je Goran bio šampion, pišući o - komšiji Branku, haha...

    Hvala tebi na čitanju. :*
    Kad komplimente da novembarsko dete, to zaista nešto znači!:)
    Mislim da će ti se posebno svideti "Accept". Javi utiske!

    ОдговориИзбриши
  3. Evo mene :)
    Pre svega ja nikada nisam stigla da pohvalim ali evo prilike-tvoji uvodni delovi teksta su prokleto savršenstvo. Ali ozbiljno. to je deo u kome najviše uživam. Što se liste tiče da li veruješ da ne znam nijednu, ali apsolutno nijednu pesmu sa liste tako da dok budem iščitavala tekst koji si danas objavila slušaću jednu poj jednu. Meni je jesen uvek bila jazz godišnje doba ali ove godine iz nekog razloga je baš pomešano npr. na mojoj listi je nema ali to je zato što mi je neizostavna jesenja pesma svih vremena ne stikrno trenutna-November rain, to me baš podseća na jesen posebno na novembar i sl. Za bendove poput Valentina (još nisam sigurna da li je on solista ili je to bend) i YU grupu sam čula ali ove pesme konkretno nisam tako da odoh na tvoj novi tekst i polako slušam jendu po jednu :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro, baš mi je drago što si uživala i nadam se da će ti se pesme svideti. :) Posebno mi je kompliment što ti se ove uvodne "brbljarije" dopadaju, bila sam u velikoj nedoumici oko njih. Uopšte, zamisao ovih tekstova je pre svega da budu lični osvrt na to kako doživljavam koje godišnje doba. :*
      Meni je isto "November rain" prva asocijacija na jesen, ali gledala sam da biram pesme koje su meni najbliže i u skladu sa tim kako se osećam u ovo vreme.
      "Valentino" je bend :), ali u poslednjih petnaestak godina njihov gitarista je prisvojio to ime i blamira se okolo, pa ljudi misle da je on - Valentino. :)
      Pohvala i za tvoju listu!:*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...