The Gunpowder Plot
Nije reč o čuvenoj
„barutnoj aferi“ iz engleske istorije, koja se odigrala 1605. godine, za vreme
vladavine kralja Džejmsa I, kao osujećeni plan grupe katoličkih zaverenika da u
vazduh dignu Dom lordova, a mrskog vladara svrgnu ustankom koji bi usledio. Nije
sećanje na Gaja Foksa i 5. Novembar, koje priziva, između ostalog, sjajni film “V
for Vendetta”. Ali, nije ni manje zanimljiva!
Uvodna scena u kojoj
Mikeleto vrši najavljenu, neizbežnu egzekuciju nad svojim izdajničkim
ljubavnikom, bila je (usled svoje postavke) pred većim brojem zamki da sklizne
u patetiku ili bizarnost. Sve to je izbegnuto, zahvaljujući svesti o
osetljivosti zamišljenog i pripremi hoda po tom terenu. Izvedena je kroz
suptilnost, smirenost, sa malo reči i mekanim, sporim pokretima protagonista.
Svaki detalj je nosio težinu patnje: od ispisivanja oproštajnih reči (koje bi,
ipak, veći efektat imale da nisu NA ENGLESKOM, što je donekle uprostilo
doživljaj), preko Mikeletovog dubokog, a skoro nežnog zasecanja Paskalovih žila
na rukama (ponovo je reč o izokrenutom patricijskom momentu) i zagrljaja koji
je spojio erotično i mučeničko, pa sve do vrlo značajnog motiva „krvavih
suza“(iz naslova prethodne epizode) koje oblivaju plaćenikovo lice, baš kao što
mu je i telo uprljano krvlju drugoga (sada zaista nalegloj na njegovu dušu).
Od prve epizode serije,
Šon Haris je (ponavljaću koliko god puta zatreba, jer sam iskreno oduševljena
ovim glumcem) majstor nenaglašene izražajnosti, prvenstveno kroz lice i
„titraje“ vidljive pažljivom gledaocu. I ovoga puta nosi kvalitet ove scene na
svojim plećima. „Ubio si mnoge“, konstatuje umirući Paskal - među njima je bio
i rođeni otac maestra Korole, pa
ipak, ovaj slučaj označava razliku. „Niko nije bio kao ti, moj dečače“ -
turobno odgovara Mikeleto, čime uvertiri daje dramski pečat par excellence. Biće to otvaranje
poglavlja obeleženog nekolicinom sukoba i izdaja, a kao protivteža epilogu
epizode, ovo je zločin koji Miki po prvi put sebi ne može da oprosti, jer je -
ne zaboravimo - prekršio načela vernosti sebi i Čezaru. Otuda mu ne preostaje
ništa drugo do povlačenje.
Oženih
se vešticom: Napuljska gozba u čast Bahusa evocira
karneval u Vatikanu iz prve epizode druge sezone, jedne od vizuelno
najraskošnijih. Tada je predstavljao slavljenje trijumfa porodice Bordžija,
sada je u iste svrhe priređen da uveliča dolazak Frederiga od Aragona na tron.
Falili su ovakvi uplivi renesansnog duha. Okružena zdravičarima, Lukrecija
dobija - i koristi - idealnu priliku da svoj prahić iz prstena neprimetno sipa
u pehare vinopija, dok se istovremeno veselo smeje sa mužem (Alfonso, naravno,
još uvek ima zaleđeni izraz deteta koje se uneredilo, a ne sme da kaže) i
„srdačnim“ kraljem. Oboje savršeno glume za javnost. Fešta je bila, zna se,
Lukrecijina ideja, koju Frederigo prilično naivno prihvata i pozdravlja, baš
kao što (dobro, uzmimo mu kao faktor opravdanja razgaljujuće dejstvo pića!) ne
reaguje na njeno motanje među dodeljenim „telohraniteljima“. Tako će Olivereto
i Frančesko među prvima dobiti omamljujuću dozu iz pehara. Krčmarica Luca, kao
već potpuno samouvereni igrač, kroz manipulaciju i obmanu „plovi“ prirodno i
šarmantno.
Mic po mic, zvanice su
pospale gde se ko zatekao - na stepeništu, trpezi, pod stolom, bez imalo
gospodstvenosti ili brige o svečanim toaletama! Oborilo ih je vino papine
kćeri, a za čiji su se domet i dostupnost postarali saučesnici - najmljeni
„poslužitelji“. Prerušeni u Bahusa i nimfe, zajedno sa gazdaricom-vešticom,
posle slavlja kupe „ratni plen“ sa trpeze iliti bojišta knjavajućih. Kroz dvor
uspavane lepotice, Lukrecija u slobodu izvodi muža, dete i dadilju, ponosna na
svoj poduhvat. Alfonsu će objasniti kako su upravo u bajci, a ona, njegova
veštica, čarobnom će ih kočijom prebaciti u Rim - pod uslovom da se usput ne
ispreči neka protivna sila i pretvori ih u bundeve. Bekstvo prati dramatična
muzika, kao što i Alfonsito na konju sledi kočiju.
Za to vreme, još neko
je „otperjao“ - Mikeleto, ubica iz strasti. Njegovo iščeznuće izaziva nevericu
i negodovanje gazda-Čeza, sada praćenog Balionijem i drugarima. Dobro poznajući
svog prijatelja, Bordžija očekuje da mu odgovor pruže hotimično ostavljeni
tragovi. Međutim, prilikom obilaska skrovišta pronađen Paskalov leš, uz ono
krvlju pocrtano „GOODBYE“ na daščanom podu (još jednom, zar nije moglo biti na
dramatičnijem italijanskom?), na duže staze nije dobar znak. Obično hladan i
naviknut na slične prizore, Čezare isprva zadržava prisebnost obilazeći
prostoriju - koju, usled „radnim mestom propisane“ tajnovitosti boravišta,
verovatno prvi put i posećuje. Taman kada smo stekli utisak da je postao stena,
Čezare pokazuje - oštro, muški
nemilosrdno, a intenzivno - bol gubitka nezamenljivog i odanog druga. Pitanje
mogućnosti nadoknade kroz službu bilo kog od prisutnih, suvišno je i pre svega
retoričko. Sem toga, odredište-Napulj ne ostavlja vremena za tugu.
Izgubljeno-nađeno:
Rodrigo sa Vanocom pokreće pitanje grobnog mesta za porodicu, što će uključiti
i kakav „kutak“ za nju, kao majku. Uz humor i toplinu veterana koji su čitav
život i mnogo nevolja pregurali skupa, temu premeštaju na sina, ćudljivijeg i
svojeglavijeg nego ikada pre. Otac dolazi u situaciju da o planovima svoje
nekadašnje desne ruke pokušava doznati putem špijuniranja, a za majku je takođe
prvenče postalo prava enigma. Međutim, ono što se sve vreme naslućuje iza hladnoće
i razdvojenih puteva, inače lako objašnjivih procesom osamostaljivanja i
sazrevanja koje traži svoja prirodna prava, pitanje je oprosta. Rodrigo,
takođe, otkriva kako mu nedostaje ona bliskost koju je delio sa svojim
najstarijim sinom.
U noći, Čezare je
krenuo po sestru - mačem, ako zatreba prokrčiti korov oko Trnoružicinog zamka.
Ovaj bi zaplet mogao da bude referenca na bajku, za promenu simpatična, da se
kočija pobegulje nije već stvorila pred oslobodilačkim odredom. Zagrljaj
olakšanja, koji prevazilazi jednostavnu rodbinsku emociju, sa nešto
više nego pristojne udaljenosti gleda Alfonso. Crv sumnje počinje da ga golica, dok guta knedle i beči okice. Njega
svakako nijednom nije TAKO zagrlila!
 |
I
don't want Naples, I want my sister!
 |
Ponovni susret
rezervisan je takođe za Rodriga i Mateja, a sa čim drugim nego relikvijom kao
zanimacijom?! Papin jedinstveni humor vam, kao i obično, sa radošću citiram:
„Je li to možda glava Jovana Krstitelja?“ Ovoga puta, reč je o znamenu
skorašnje brzopotezne pobede nad Turcima - ali, pre nego što jevrejski vođa
uspe da zaište obećanu nagradu, Rodrigo ga munjevito vezuje za svoj novi plan.
Željan je kontrole nad proizvodnjom baruta, tj. isporukom njegovog neophodnog
sastojka - sumpora. „Barutna afera“ koju je zamislio, pre pominjane Foksove u
Britaniji, trebalo bi da se razgrana protiv neprijatelja…dakle, skoro svih
širom Italije (uključujući i Rodrigovu rođenu decu), ali, bez očigledne veze sa
papom. On će se zakloniti iza rabina, koji u maniru pravog tajnog agenta mora
da izigrava hrišćanskog veleposednika. Instrukcije (Ošišajte se, promenite TU odeću, molite se kome hoćete, ali javno
budite na naš način pobožni!) koje prate nalog, očigledno šokiraju i
vređaju Mateja. Kako god bilo, ne gine mu „extreme makeover“, sve u rok službe
i za dobrobit Davidovog plemena. Njegov je zadatak da u rudniku sumpora najpre
malo izigrava zainteresovanig kupca, kome novac nije problem - a onda pazari i
tajno dopremi zalihe pred vatikanske kapije.
 |
Opstanak
u gradu laži, uvek malo glume traži!
|
Azilanti iz Napulja
vrlo brzo stižu u prestonicu, koju radosna Lukrecija zove i Alfonsovim domom.
Njena nepodeljena naklonost prema obojici - bratu i mužu - izuzetno je
zanimljiva, s tim što je prvome štićenica, a prema drugome se postavlja kao
zaštitnik. Čezare poverava njihovu sigurnost Orsiniju, u odsustvu jedinog
pouzdanog (Miki) čuvara, zahtevajući apsolutni nadzor i izveštaje o svakom
načinjenom koraku. Isti kavez, druge vrste!
Za svega dve epizode,
Đovani je prilično porastao, a krevetac prerastao (doduše, nije pojašnjeno
koliko su dugo boravili u Napulju). Brat i seja se ne trude previše da sakriju
snishodljivi tretman ubogog Alfonsa, a on sam počinje da ispoljava nepoverenje i
negodovanje zbog toga. Ugroženog intenzitetom uočenih emocija, iako Lukrecija
pokušava da šalama zamaskira nelagodu, interesuje ga koliko ta „domaćinska
šarada“ može da potraje.
Ženica mu dobija praznu
palatu, zauzvrat upozorivši Čezara kako se moraju suzdržati od previše
očiglednih izliva ljubavi, zbog Alfonsa i mogućeg skandala koji bi pratio
razotkrivanje. Čez se malo pravi neobavešten (grlimo se jer smo Španci, volimo se jer smo porodica - povremeno
ubijem brata i spavam sa sestrom, sitnica!), mada i sam dobro zna o čemu je
reč.
Every
move you make: Misija je realizovana dok trepneš okom.
Rodrigo se, zabavljen detektivskom igrom, domunđava sa Matejem, u skoro pa
Ekoovom tipu ambijenta i uz sitne aluzije na pokrštavanje. Otkupom dragocenih
zaliha, anonimni investitor posejaće razdor među suvlasnicima (brojne plemićke
porodice) - a sa tim i podozrivost zbog sakupljanja tako značajnih količina
ratnog „goriva“. Zadovoljan sobom, sijestu provodi čitajući u krevetu, dok
Čezare pokušava da mu iznova skrene pažnju na problem sa svojom
arhineprijateljicom Katerinom. Pretnja od strane ledi Sforce postala mu je
opsesija, a očevo ignorisanje ili barem nedovoljna zainteresovanost, čine ga
hronično nervoznim i uzvrtelim. Rodrigo polako i razložno ističe generacijski
jaz u pogledu procene situacije. Na njegovoj strani je, dobro zna, strpljenje -
pa Čezarevo vrpoljenje još uvek ne dobija nagradu.
Odmah po Rufiovom
izveštaju o nedostatku rezervi baruta, Katerina je „skužila“ čije je sve
maslo. Na kraju krajeva, nisu li Čez i ona neka vrsta „intelektualnih
blizanaca“, čije rivalstvo sa dobrom dozom tvrdoglavosti i paranoje,
predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka sezone?! Uglavnom, Firenca je
diplomatski otćutala i Rimu i Forliju/Imoli, ali Makijaveli obećava Katerini da
neće pustiti Čezarove trupe preko svoje teritorije. Kada bi samo znala da ova
dvojica uveliko šuruju….
Čezaru su predstavljene
nove „topovske zveri“, ali i problem nedostatka hrane za iste, odnosno, sumpora
za barut - koji neko kupuje iz rudničkih zaliha. Prva mu na pamet pada Keti,
dok papa za to vreme mudro ćuti i pušta da oba tabora zavise od njega. Nije još
za staro gvožđe!
Novo Bordžijino
njuškalo, Prospero Kolona (Jospeh Macnab), brže od Poaroa otkriva da falični sumpor završava
negde u okolini papske države. Trag mu je žuti grumen sa tla (koji je pomalo i
„ručkao“, tek da bude siguran), poduprt potvrdom brbljivog stražara.
Istovremeno, ostali Čezovi detektivi uhode milu sestricu, ali nisu dovoljno
suptilni. Da joj je jasno šta izvode, Lukrecija signalizira kupovinom kanarinca
sa krletkom. Uverivši se da je i kod kuće pod prismotrom, iako dobronamernom,
ponovo postaje nezadovoljna.
Žaleći se majci na
represivnu očevu i bratovljevu ljubav. Lukrecija otkriva kako bi - pogotovo u
svetlu tinjajućeg sukoba - rado napustila Rim. Strpljiva Vanoca i ovoga puta
savetuje da manje „lupa glavu“ oko stvari na koje trenutno ne može uticati.
Nakon otkrića da
Rodrigo uveliko opremom snabdeva i uvežbava papsku vojsku, a da ga nijednog
trenutka ne misli uključiti u svoje planove, Čezare će „proključati“. Uz to,
zatiče (kao i mi!) najblaže rečeno čudan
prizor. Alfonso trenira mačevanje, dočekavši ga sa sličnim rečima kao Huan (u
legendarnoj sceni s početka druge sezone), čak i identično obučen, sa aluzijama
na nadaleko čuvenu „bratsku ljubav“ koja je vezivala papine sinove. U ovom deja vu trenutku, upućuje mu izazov kome
nije dorastao - ni telesnom, a bogami ni mentalnom snagom. Alfonso prebrzo gubi
strpljenje i u besu otkriva koliko ga pogađaju vatikanske glasine, uz sve ono
što je i sam video. Isprovociran, ali ne i izveden iz takta, Čezare u par poteza
razoružava zeta, smirujući situaciju na sebi svojstven način - bez potvrde ili
negacije. Scena je bila dobra, naročito šekspirovski momenat u otvaranju
problema ljubavnog trougla, kao i još jednom naglašen kontrast između dva
Lukreciji bitna muškarca. Sem toga, podsetili smo se Huana i uverili koliko
nedostaje ta usijana glava porodice Bordžija…
 |
Kid,
please…
Prospero ulazi u trag papinom tajnom skladištu, ali, Matej mu preprečuje put do ulaska. Time su njegove sumnje u neke krupne zavrzlame samo pojačane, te nagovara Balionija da ucene Čezara i Katerinu - ko god se od njih dvoje krio iz „barutne afere“. Kolona ne krije više da mržnja plaćenika prema nalogodavcu još uvek postoji, pa bez razmišljanja predlaže zaveru. Ipak, Balioni traži dan za razmišljanje, što je samo po sebi loš znak, izgovarajući se kako je i strahovlada - ipak vladavina, a to se ne potcenjuje baš lako.
True
colors: Kao što se dalo i pretpostaviti, Balioni odvodi
Kolonu pravo u stupicu braće po zakletvi. Ono što je trebalo da bude tajni sastanak
i deljenje otkrića o skladištu - kao ucenjivačkog aduta, postaje lov kondotjera
predvođenih šefom, na odmetnutog (barem pomišlju, tim “barutom” što pokreće
plamen izdaje). Ironija je da niko od njih i dalje NE ZNA čije su, zapravo,
famozne zalihe. Čez će, svejedno, izdati nalog da se neposlušnik kazni tako što
bi ga, urolanog u sumpor, živog zapalili. Pošto niko od prisutnih nije spreman
na taj stepen surovosti, lično će izvršiti čin.
 
Ipak, ovo osećanje trijumfa i privid kontrole gubi već u narednoj sceni, kada pred njega stupa Matej kao
neko ko drži život i smrt, rat i mir - simbolizovan žutim prahom - u svojim,
tj. tuđim rukama. Čezarova beznadežnost će dosegnuti vrhunac pri otkriću da mu
je sagovornik samo karika u lancu, zastupnik pape lično. Slom malopređašnjeg
osionog stava, uz podsećanje na nepoverenje koje ga svuda i uprkos svemu prati,
mudri rabin zaustavlja ponudom da se zauzme za njega.
 
Sutradan, pri
audijenciji kod svog novog saradnika (kome se, očito, ne otpušta lako korisni
“prerušeni Židov”), dok Čezare poput deteta motri iz svog skrovišta, Matej kao
nagradu za uslugu predlaže angažovanje jednog mladog, talentovanog i nesrećom
potcenjenog hrišćanina. On bi, smatra, idealno doprineo crkvenim interesima u
“spoljnjem svetu”. Pred nama je još jedna fina igra aluzija i maski, na čijem
kraju u prostoriju stupa sam Čezare. Susret otuđenih oca i sina najpre je vrlo
zapaljiv, jurišaju jedan na drugog, u lice bacajući sve skrivane adute,
prećutane nelagode, tajene zamerke. Glumci ovde savršeno “duelišu”, dok ih
smiruje - i izmiruje - jedan Jevrejin! Rabin podseća na svetinju porodice, ovde
pokidanu usled (kako Rodrigo ističe) greha bratoubistva i nagomilanih
prećutanih istina. Matej se zauzima za izmirenje oca i sina, dok Čezare sva
svoja potraživanja (pre baruta, vojske, titule) svodi samo na jedno - očevu
LJUBAV.
 |
Zbog vapaja za očevom privrženošću, stradao je i Huan - braća su se do istrebljenja borila za nešto što je, oduvek, bilo tu. U osnovi kobne greške i netrpeljivosti nastale između Rodriga i starijeg deteta, bila je i SLIČNOST. Istovetnost srodnika uznemiruje i plaši, opterećujući savest jer smo joj sami doprineli i negiranjem učinili da se samo još više razvije. Nakon scene Huanovog pogreba, ovaj ispovedni čin je Ajronsov najblistaviji momenat. Pred svojim mlađim odrazom, Rodrigo će iskusiti mešavinu užasa, očajanja i ponosa.
Fransoa
takođe briljira. Papa pokušava da podnese svoju krivicu za ono što je
(nepromišljeno) stvorio od dece, unevši im terror ambicije u krv, osudivši ih
na sudbinu koja neće poznavati
sigurnost, budući da leži na “trulim temeljima”. Rodrigo se ovde
razotkriva kao brižni, ali, prestrašeni otac - za to vreme, Čezare, kao njegova
snaga, uliva mu novu volju. Nazad ne mogu, ali, moraju opstati na istom putu - i to
isključivo ZAJEDNO. Ni jednom, ni drugom, nije bilo lako. Izgubivši Huana,
Rodrigo je izgubio i Čezara. Odbacivši mantiju i skrupule, Čezare nije dobio
prelaz do željenog statusa, a ostao je i bez očevog poverenja. Boravio je u
nekoj vrsti čistilišta.
Vrlo
emotivno, a bez mnogo premišljanja (koje bi sve upropastilo), napokon od oca
dobija poverenje i oproštaj. Ovim Čezarova krivica nije sprana, niti može biti.
Ovim on nije postao čist i čestit, to poglavlje je svesno zaklopljeno. Ali,
opstanak diktira kompromise. Potonji oprost je dodeljen slepo, neracionalno,
svesno se ne sećajući razloga uskraćivanja (jer, takva i ljubav jeste, inače ne
bi ni postojala). Zapečaćen je
zagrljajem, punim iskrenosti i oslobođene emocije, kao izvora porodične snage.
Epizodu je, vredi pomenuti, režirao Nil Džordan - baš kao i finale, o kome ćete čitati za sedam dana.
Нема коментара:
Постави коментар