Naselili smo teritoriju
kojom su prethodno vekovima upravljali veliki rimski imperatori, a čijim se
tragovima još uvek dičimo. U doba kada naši paganski preci predstavljaju tek
dalju pretnju, najmoćnijom državom staroga sveta vlada čuveni Justinijan I, reformator.
Uz njega je žena čije ime danas nosi, između ostalog, jedna prestižna glumačka
nagrada. Kontroverzna bivša bludnica, cirkuska zabavljačica, voljena vladarka i
supruga ravna svom caru (u zajednici retkoj za dotadašnju, ali i kasniju
istoriju). Preobraćenica, hrišćanka, vešt političar, pokrovitelj. Bogom dana,
kako joj je već imenom (teu doron)
predodređeno.
Postoji već duga
tradicija predočavanja različitih istorijskih razdoblja kroz, više ili manje
fiktivne, više ili manje uspele, perspektive ženskih likova. Primer je serijal
Filipe Gregori „Rodbinski ratovi“, koji prati dame iz najuglednijih engleskih
porodica tokom čuvenog sukoba dinastija Lankaster i Jork. Ali, verovatno mnogi
pamte još raniju ediciju „Vladarke“ u 12 tomova, koju je objavljivala „Narodna
knjiga“, a čiji su predmet bile najintrigantnije žene na čelu različitih
zemalja, uređenja i epoha. Od Nefertiti do Katarine Velike, zahvaljujući tom
kompletu moje mame, kao devojčica sam na posredan način upoznavala i zavolela
istoriju. Ukoliko ste i sami nailazili barem na neko od ovih izdanja, možda se
sećate obimnog romana „Teodora“ Pola Velmana. Tema mu je život poslednje rimske
avguste i veoma dugo je bio jedino prevedeno delo istorijske fikcije o njoj. Sve
do Stele Dafi i njenog dvodelnog romana, u izdanju Lagune.
U poznoantičkoj
Vizantiji, biti siromašno žensko dete teško je i tužno. Nakon što joj muž
nastrada pod kandžama sopstvene dresirane zveri, udovica Hipatija primorana je
da pošalje sve tri maloletne kćerke u cirkusku arenu. Teodora je srednje dete,
bez čarobnog glasa starije sestre Komite, ili ljupkosti mlađe Anastasije, ali
obdarena vrcavim i neumornim duhom, brzom mišlju i snalažljivošću. Pod strogom
obukom evnuha Menandra, koji u svojim štićenicama budi strahopoštovanje - ali i
najdublju ljubav, devojčica se čeliči, trenirajući kako svoje telo, tako i duh
do granica izdržljivosti. Ovo prvo će joj pomoći da postane vrsna akrobatkinja,
drugo i daleko značajnije provešće je kroz sva buduća iskušenja - a biće ih
mnogo. Samo jedno sitna curica smaragdno zelenog pogleda nikada neće savladati
- povijanje kičme.
Prvi deo romana
Dafijeve, kod nas preveden “Teodora,
poslednja rimska carica”, predstavlja
savršeno opisan narativni krug: od kćeri medvedara koja, u jednom od
prvih prizora, sa sestrama i majkom moli predstavnike dve najuticajnije,
zavađene stranke, za finansijsku pomoć - do novokrunisane carice, koja na istom
Hipodromu, ali sada iz lože, po prvi put izlazi pred narod. Glavna junakinja je
prikazana životno, uverljivo, psihološki istančano i vrlo senzualno. Kao ni
Kleopatra ili (knjiška) Skarlet O’Hara, ona nije savršena lepotica, ali
poseduje urođeni žar, iskričavi temperament i neuništivi instinkt za opstankom.
Njen intelekt je nepogrešivo vodi kroz šokantan, često istinski mučan život, od
preranog odrastanja (bila je igračica, akrobatkinja, komičarka, po potrebi i
prostitutka), preko prvog dela mladosti provedenog u zabludama (odbačena
ljubavnica pentapoljskog namesnika Hekebola, otuđena Anina majka, bludnica, izigrana
prijateljica) i pokajanju (kroz boravak u pustinji, otkriće vere), do prvog
susreta sa dvorom. Kao bivša iskušenica i sveže preobraćena mlada žena, vraća
se u rodni grad, sa namerom aleksandrijskog patrijarha Timotija da je upotrebi
kao oruđe povezivanja zavađenih crkvenih frakcija.
Poznanstvo sa carevim
sestrićem Justinijanom, nedavno proglašenim za konzula, počinje kao susret
intelektualnih parnjaka, sagovornika koji se veoma uvažavaju. Angažovana je na
organizovanju svečanosti u njegovu čast, kao do skora najveća glumačka zvezda i
samim tim odličan poznavalac narodnih afiniteta - ali i “oprana” od stare
reputacije, pa ujedno odličan primer za pokolebane vernike. Postepeno, na
obostrano iznenađenje, saradnički odnos prerasta u prijateljstvo, a zatim u
iskrenu i veliku ljubav. Zbog nje, Justinijan će promeniti zakone o statusu
bivših glumica, kako bi je oženio i pred svetom uzdigao do sebe. Zbog njega,
ali i nagoveštaja koji je od detinjstva vodio ka otkriću unutrašnje vere,
Teodora će samoj sebi oprostiti nebiranu prošlost i iskoristiti bogato iskustvo
za buduća dela.
 |
| Justinijan i Teodora (mozaik iz bazilike u Raveni) |
Jer, ona je pre svega
Carigrađanka, oličenje duše prestonice koju toliko voli i čiji joj je obelisk
sa sovom na vrhu, orijentir i vazda budna misao-vodilja. Teodora Stele Dafi
nije nerealno oslikana fatamorgana, već žena svesna sebe i svojih poroka -
istovremeno dugo nespremna da zbog njih požali; žena koja ne krije kajanja i
strepnje, po potrebi manipulativna, ali, pravična, skrhana, iznenađena obrtima
sudbine. Jer, nakon smrti starog cara, njen suprug postaje naslednik trona.
Sija lik odmerenog i ozbiljnog Justinijana (o kome kruže priče da je hladan i
nepristupačan čovek), a vrlo su ubedljivi i sporedni junaci (evnuh Nars - carev
glavni poslovođa, instruktor Menandar, sestre, pomoćnik Armenije, prijateljica
Sofija...). Osim toga, veliku vrednost romana čini slika verskih previranja,
klasnih sukoba, prikaz samog Carigrada - čulnog, bučnog, velelepnog, a u očima
junakinje večitog i dragog.
Drugi deo, pod nazivom
“Purpurni plašt”, obuhvata dvadeset
godina caričine vladavine, tokom kojih je postepeno navikavala narod na sebe
(od ozloglašene Teodore iz burdelja
do avguste), a sebe na simbolični purpur, dvor i plemstvo. Kroz zamršeno klupko
večito budnih pretnji spolja i iznutra, odnos snaga se preokreće i osećanje
pripadnosti plebsu počinje da slabi tokom stravičnih buna i nereda - dok se
palata od “zatvora” iznenada preobraća u dom. U njen život se neraskidivo
upliću interne spletke i zavere, eliminisanje neprijatelja, međunarodna
politika i ratovi (sa Gotima, Persijom i Kartaginom), neredi i razmirice unutar
same crkve (od Egipta i Antiohije, do Rima, pape i patrijarha). Justinijan
vlada ogromnom teritorijom i teži da je objedini, učvrstivši i vrati staru
slavu Rima, donese zakone, pomiri zavađene, pružajući Carigradu sjaj nove
metropole. Teodora je njegov suvladar, saborac, saveznik.
U nastavku romana,
caričin je karakter još uspešnije i sugestivnije iznijansiran: od tuge i
slabosti- do bojazni i osvetoljubivosti; kroz iskušenja (gotska regentkinja
Amalasunta, privlačni arhitekta Antemije), rivalstva (dvorski rizničar Jovan
Kapadokijski, vojni zapovednik Velizar i drugi nećak pokojnog cara - German,
kao i njihove supruge, Antonina i Pasara), zadužbine (grandiozna crkva Aja
Sofija), proročke snove i čvrstu veru. Njena glavna briga je: pretvoriti
sudbinu u misiju! Ukoliko je već “pisano” da čudnim spletom okolnosti postane
vladarka, barem će svoju buduću delatnost
kontrolisati, svojevoljno usmeravati. Njena relikvija je smaragdna
figurina Bogorodice, a znamen - sova. Stalni zadatak: lavovska borba za i uz
svoga muža, ali i prihvatanje od strane gorde i neprijateljski nastrojene
aristokratije. Ni jednog trenutka se ne stideći svojih korena i onoga što
jeste, Teodora raskrinkava lažni moral i dvolično udvorištvo svojih podanika.
 |
| Hagia Sophia u današnjem Istanbulu |
Naročito su upečatljive
epizode velike epidemije kuge, osveštanja Svete Sofije, početka proizvodnje
prave carigradske svile i obnove grada nakon ustanka. Ipak, ono što najviše
očarava, jeste (istorijski čuvena) ogromna ljubav između vladarskog para,
zasnovana na potpunom razumevanju, bezuslovnoj odanosti i neograničenom
poverenju. Postaju uzajamno najveći oslonac, neko ko se najbolje na svetu poznaje. Samo pred suprugom, Teodora je slobodna
da pokaže šta je muči - i obratno. Za svet, oni su dostojanstvene i
nepokolebljive figure imperatora - a jedno za drugo, dvoje ljudi uzdignutih ni
iz čega do vrha moći. Kao dete ulice i dete dvora, polaznica životne “ulične”
škole i posvećenik kabinetskih besanih noći nad knjigama, dopunjuju se i čine
savršen spoj. Njihova vladarska dostignuća jednako su uzbudljiva i divljenja
vredna, kao i obožavanje bez koga bi sve to bilo mnogo teže ostvarivo.
Teodorino sazrevanje i
duševne borbe predočeni su korak po korak
- klecavo, postepeno i kolebljivo, ali, pre svega LJUDSKI UVERLJIVO. Oprana od
kleveta vekova, jedna žena oživljava pred nama, u pravom primeru dobre
istorijsko-biografske proze. Upoznajte je.
 |
| Za rubriku "Verovali ili ne": Kejti Peri u Dolce & Gabanna kreaciji inspirisanoj caricom Teodorom i vizantijskim mozaicima. Američki mediji su ovu odevnu kombinaciju opisali kao omaž "kraljici/princezi" (?!?) Teodori. |