недеља, 26. јун 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 8

komentariše: Isidora Đolović


Tears of blood

Čini mi se da još nismo imali „bombastičniju“ uvodnu scenu od ovonedeljne. Kamera dugo fiksira Rodrigovo lice u krupnom planu, dok tendenciozna muzika prati pripreme kao za ulazak Rokija Balboe u ring - oblačenje dela po dela bezobrazno raskošne „službene odežde“ sa svim propratnim obeležjima rimskog pape. Sreća, pa Džeremi Ajrons svojim izrazom, onim zlokobno stisnutim ustima i tvrdim pogledom, unosi posebnu verodostojnost u interpretaciju ozloglašenog rimokatoličkog poglavara, a upravo takav STAV nadomešćuje fizičku različitost u odnosu na istorijskog Aleksandra VI…
Instrumentalni deo traje li, traje, dok ga pronose kroz more hodočasnika na uskim ulicama, između oronulih zidanica - a on nekako umorno blagosilja. Radi se o, pomaže nam natpis, već pristigloj ceremoniji jubilarne 1500. godine, ali, zbog ovako dramatičnog introa, očekujemo da se dogodi ni manje, ni više, nego pravo čudo biblijskih razmera. Posebno je postalo napeto kada muzika utihnu, da bi se čula zvona. Papa je stupio na platformu, još jednom blagoslovio svetinu, zatim iz ruku uparađenog Askanija prihvatio simbolični (zlatni, nego kako!) čekić - glavni rekvizit predstave ulaska na „vrata pravde“, koju izvodi sa sve pojanjem. I…to je to. Bez munja, gromova, tornada, kiše skakavaca - ništa. Samo teška vrata padoše sa treskom, čujemo Ajronsov pevajući glas (jednako hipnotišuć kao i govorni), dok plemići i, naročito, gospe istrčavaju na plato ispred dveri, padajući ničice. Trijumf vere, demonstracija moći, izlaganje Longinovog koplja - sve je to uvertira u otkup grehova zveckavim novčićima. Muzika je, opet, bila novi i apsolutno nepotrebni dodatak, jedan od veštačkih načina da se „podigne“ napetost.

Bez obzira na status pokajnika, tarifa je strogo određena, a donacija uvek ide ispred molitve i praktikovanja kreposnog života. Kovčezi se pune, sa onim milozvukom kakav danas poznaju lasvegaski kockari, kada im se posreći.
Kato, vrati papsko stado: A u Forliju, povređena - ne i pobeđena, Katerina oplakuje svoje (u seriji, očigledno, jedino) dete. Podseća u tim trenucima na Rodriga dok je tugovao nad Huanom. Istovremeno, sa još većom odlučnošću razmišlja o osveti. Kroz suze, fantastična Đina MekKi još jednom dočarava čeličnu snagu ove žene-ratnice. Ne gubeći prisebnost, mada joj se majčinsko srce ovoga puta nepovratno slomilo, iznosi zamisao pred Rufija i bivšeg kardinala DiLuku. Vernici na putu do Rima moraju proći teritorijom Sforca - zašto im, onda, ne bi preusmerili pažnju relikvijom većom i fascinantnijom nego što papa može da ponudi?! U igru ulazi čuveni torinski pokrov (ovde nazvan „carigradski“, pa je moguće da se radi o jednoj od verzija), platno u koje je navodno bilo umotano Hristovo telo pre vaskrsenja, a kao dokaz čega se obrisi lica Sina Božijeg i dalje razaznaju na površini. Pragmatična Katerina brine zbog uverljivosti relikvije, koja je - poput Longinovog koplja - prevashodno izvor prihoda za rat rivala. Raščinjeni kardinal predlaže da se predstava za hodočasnike upotpuni - čudom. A šta je bolje od Spasiteljevih krvavih suza?
Nema sumnje, Hrist bi ih proplakao pred prizorom pohlepe i brojanja zarade u odajama svojih sledbenika. Rodrigo daje instrukcije,  još uvek isprepadanom i smušenom, Farnezeu. Sastoje se u odlaganju upravo prikupljenog bogatstva u poseban, „krstaški“ fond.
Rabin Matej iznosi plan za uništenje turske mornarice, uljem koje u jevrejskoj tradiciji već ima važno i čudotvorno dejstvo (pogledajte poreklo praznika Hanuke). Uslovi su: slobodan život i neoporezovana trgovina za zajednicu Jevreja u Rimu. Nije suvišna ni napomena o glasinama da su Bordžije takođe jevrejske krvi (setimo se I i II sezone). Novac, očigledno, nije problem!
Samo još fali Highsparrow iz „Igre prestola“, na čelu kolone koja hrupi u špilju, da sa Katerinom (a ona efektno kleči pred „čudom“) posmatra pokrov kroz koji upravo probijaju crvene suze. Vest o ovoj, podjednako uspešnoj, rivalkinoj manipulaciji, papi - uz doručak u krevetu, servira Gosn. Kožne Pantalone. Dobro ga zabavlja nadmetanje preko relikvija, ismeva tatino pozivanje na „autentičnost predmeta“, baca i poneku finu (Jevrejin lutalica, npr.) ili duhovitu aluziju (izlaganje Nojeve barke, kao predlog).

Naravno, ponovo mu sleduje ekspedicija na sever, ne bi li se dočepao famoznog pokrova i ispitao njegovu autentičnost. Malo je potrebno do novog porodičnog sukoba - Čezare se protivi tome da na zadatak povede svoju, najmljenu vojsku, pa iznova traži od oca zapovedništvo nad papskom (naročito u ovom slučaju, zaista prikladnijom) armijom. Rodrigo svodi sina na nivo plaćenika, što Čezare sada podnosi uz ironiju i otrovani „osmeh“.
Paskal šifrovano obaveštava gazde o Čezarovim potezima. Za koje zna...odakle?! Dolazi sa mrakom, donosi smrt, a Katerina je spremna da žrtvuje okupljene molioce, s obzirom da su njihovo praznoverje i fanatizam često slabiji od osvetoljubivosti ovo dvoje.

Sve u stilu “vrati mi moje ovce!”, jer Sforca je lukavo zaustavila priliv vernika u prestonicu i pogonskog goriva za papinu kasu, Čezare i Miki sa bakljom, uz dobro poznate opaske (koje ih čine tako sličnim npr. Džejmiju Lanisteru i njegovom plaćeniku Bronu, samo sa mnogo više stila; npr. kada iznenađujuće poetični Mikeleto izjavi kako i sam “često lije krvave suze”), nečujno se prikradaju pokrovu - u donekle ispražnjenoj pećini. Miki Holms će pri tom nepogrešivo registrovati krivotvorinu, po crvenoj boji pigmenta. Dok im spolja podmeću klopku, naši musketari uspevaju da “za dlaku” izbegnu scenario “Rimljani lete u nebo”, baš kao u nekom modernom trileru. Malo ogaravljeni i ošamućeni, ali, definitivno ljubimci Boga, obreli su se u prvoj sceni koja banalnoću odskače od toka i tona dosadašnje priče - razvijane u više od dvadeset epizoda. Sve mnogo više podseća na kadar iz crtanog filma sa Kojotom i Pticom Trkačicom.
Čezaru je rapidno bekstvo bilo dovoljno da vrati izgubljenu veru, na čijem se odsustvu zasnivao čitav preobražaj njegove ličnosti tokom dve sezone. Dobijamo stereotipno-jeftinu stoned and grateful minijaturu:
...čiji se apsurd proširuje u narednoj, podnošenju izveštaja tati. Odnekuda, Čezare naprasno zna za uhodu Rufija, dok se papa uzda u novo napuljsko prijateljstvo, koje planira zacementirati krunisanjem (time i nedvosmislenim podržavanjem) novog kralja.

Mala vatikanska detektivska agencija: Svečano i tjudorovski dirljivo (zaista, podseća li samo mene mladi napuljski vladar na Jonathana Rhys Meyersa iz rane, dugokose faze?!), Frederigo prima blagoslov od Svetog oca. Za to vreme, Čezare se ponovo okomio na zbunjivog Alfonsa. Bratić krunisanog se sada ne zaklanja iza ženinih skuta, nego još i ističe kako je opredeljene bilo isključivo njeno, što ga ograđuje od eventualnih problema u budućnosti.
A oni su na pomolu, barem u svesti sumnjičavog Čezara, pogotovo nakon što prilikom “krunidbenog afterparty”-ja, priređenog u vrtu, Fredi zatraži jemstvo sigurnosti Napulja (razume se, i njihovog prijateljstva) od francuske pretnje. Biće to Lukrecijino poslanstvo, što laska njenoj sujeti i povećava poverenje.
Kada se nešto kasnije, u još jednoj “varljivoj” sceni (pošto isprva ne vidimo ČIJA to prsa junačka miluje njena ruka), bude uvukla bratu u krevet i uplašila ga, pokrenuće se iznova pitanje opravdanosti oslanjanja na dobru volju Alfonsovog rođaka. Ovo je zaista odlično odigrana scena, sa sadržanom ambivalencijom, neutaživošću i čežnjom - u nerealizaciji. Lukrecija tvrdi kako je srećna, imajući napokon sve o čemi je maštala. Međutim, napomena bratu da “ponekad svrati” i ono osvrtanje nakon uskraćivanja konkretnijeg dodira, prenosi celokupno odricanje, rastrzanost i fatalnost grešne povezanosti - koju niti smeju (i žele) da ponove, niti mogu negirati.
Saznajemo da je Mikeleto, usled nezavidne porodične situacije u detinjstvu, ostao “slep kod očiju” iliti nepismen - mada zahvaljujući savršenom fotografskom pamćenju barem zna da potpiše, a bogami i iskopira čitav rukopis. Paskal i on vode kratku, ali žučnu raspravu o tome da li je nužno poznavati čitanje (ovde poezije), taj “jezik ljubavi”, da bi se moglo voleti. I ovde se ukazuje određeni jaz između neobičnog tandema, ali odlazi i korak dalje u otvaranju do sada neslućenog aspekta Mikijeve ličnosti. Odi et amo je simptomatični, odabrani stih u kome se Mikeleto namah pronašao, ali koji se s lakoćom može uopštiti i na situacije ostalih protagonista. 
Kasnije, Rufio u noći voajeriše usnuli plaćenički par - nema za ovu “senku” te pukotine kroz koju se ne bi provukao - a prvenstveno skriva pošiljku za Paskala. Neko bi očekivao da Mikeleto spava kao na straži, pa da se barem promeškolji na škripu - jok. Ipak, nije golišavi “džindžer” ni od juče. Baš kao što ožiljci po leđima, koje je ostavio Čezov bič u prvoj sezoni, nisu potpuno zarasli, ni njegov oprez nije uspavala nova veza. Pošto bude poslao Paskala u nabavku (ima nešto izuzetno smešno u ovakvim “domaćinskim” izletima hladnokrvnog profesionalca!), svojim nepogrešivim radarom (koji je i Čez s vremenom poprimio) pronalazi spornu podnu dasku, a ispod nje mogući dokaz špijunaže. Šteta samo što ne ume da čita, ali, ima ko zna!
Baš kao i, verujem, svi mi, gazda je impresioniran njegovom izvanrednom veštinom kopiranja teksta, bez imalo znanja o  njegovom smislu. Dosetivši se da upotrebi ogledalo, Čezare bi da do kraja dešifruje cedulju, međutim, Miki nije spreman da mu obelodani poreklo sumnjive poruke. Ovo je prvi put da ga laže, ali je Bordžija dovoljno mudar da ne izgubi kontrolu, već ga savetuje da nađe KNJIGU, ključ zagonetke.

Nevolje u raju: Dok se u Napulju odvija velelepni doček, unutar kočije Frederigo objašnjava Lukreciji u čemu će se sastojati njene ambasadorske dužnosti. Očekuje se da ga izveštava o svakom planu i potezu svoga brata i oca, svakoj nameri. Ovo je, zapravo, potpuno razumljivo sa političke tačke gledišta - udajom se opredelila za odanost Napulju, koji je trenutno ugrožen od strane njene porodice i politike koju vode. Maske padaju.
Čezara zanima prvenstveno opasnost koja mu preti od nove Katerinine zavere, pročitane iz bleska ogledala - a Mikeleto i Lukrecija se, svako ponaosob, nalaze u središtu žestoke borbe između odanosti i strasti, ljubavi i mržnje. Lukrecija i Alfonso ubrzo shvataju da su stavljeni pod danonoćnu prismotru u rođenoj palati, dok Mikeleto doživljava najteži trenutak - kroz spoznaju da je zbog trenutne slabosti prema jednom mladiću izdao gospodara. Spreman je da sam sebi zbog toga zarije nož u srce, međutim, Čezare mu nalaže da do kraja ispita slučaj, koji je i te kako ozbiljan. Možemo zamisliti njegov šok zbog otkrića seksualnog opredeljenja svog prijatelja, ali, na to u brzom smenjivanju događaja nije previše obraćena pažnja. Čućemo rečenicu poznatu iz druge omiljene serije, a koja glasi - “Kill the boy”.
Obruč se stegao oko Bordžija. Čezare saznaje da su Lukrecija i Alfonso viđeni za taoce onog momenta kada bude napao Forli. Još jedna lajtmotivska sentenca epizode postaje “Izabrala je pogrešnog brata”. Ipak, ova značenjski vrlo iskoristiva rečenica nije adekvatno upotrebljena, jer scena razotkrivanja Frederiga pred snahom biva prilično traljavo izvedena - počev od jeftine i apsolutno odudarajuće flešbek-sekvence (koja više ostavlja utisak upliva lakrdije), do saopštenja o zatočeništvu, bez ikakve prethodne motivacije. Dolazi “s neba pa u rebra”, umesto da je barem naglašeno kako je u pitanju direktan odgovor na Čezarov potez koji ugrožava suverenitet Napulja. Sem toga, odjednom kao da svi znaju za njen hobi - otrove, na šta sam već skrenula pažnju pišući o epizodi “The face of death”. Lukrecija pada u nesvest, istinski ili glumljeno - nije jasno, ali je sasvim izvan karaktera kakav je do sada građen. Potom je odnose kao kladu, Alfonso naivno priznaje lekaru kako su šanse da je pad posledica trudnoće minimalne (i time otkriva čudan odnos u braku), dok ona ništa manje nepromišljeno traži od muža da joj dovede šumsku vešticu - navodno, radi pregleda.
Okršaj Mikeleta i Paskala nije loše izveden, posebno je napetost fino uspostavljena kroz citate (a Mikijeva memorija očito je na nivou i u auditivnom pogledu, s obzirom na vešto deklamovanje Katulovih stihova na latinskom!), koji uveličavaju ubojitost, ali razočaranje istovremeno nadvladava bes. Po prvi put pokazavši milost prema žrtvi, Mikeleto sebi potpisuje presudu u budućnosti - “ne mešati ljubav i ubijanje”, pravilo je čije kršenje uvek skupo košta. Bitan je lacrimae Micchi trenutak, s obzirom da su TE suze, a ne krvave sa pokrova, istinsko iznenađenje, pa i čudo u ovoj epizodi!
Treća sapuničarska scena odigrava se između Lukrecije i starice, koja joj sa dlana čita naklonost prema bratu, potencijal da postane “sjajna veštica”, suđenu budućnost u daljini i sopstvenu želju da joj pomogne u tome. Jupi! Ali, da bi postigla sve pobrojano, teta iz “Snežane” prebaciće je u bajku o Trnoružici. Za nevericu je, ali, ovaj IDIOTSKI zaplet zaista je nekome pao na pamet: Lukrecija će pobeći tek pošto USPAVA ceo zamak. Sredstvo će joj pribaviti sama bakica, toliko snažno da k'o od šale ošamuti čitavo jedno selo, kamoli šačicu dvorske gospode.
Ciganka mi gatala!
Papina pojava i zatvara epizodu, potpisivanjem bule u korist jevrejske zajednice, a koja garantuje istovremeno stupanje u akciju protiv Turaka. Rodrigo unosi malo sebi svojstvenog humora (Borgia bull/ Bordžijina bula), tek da nas podseti kako još uvek gledamo istu seriju (ona čaranja su me zaista poremetila!). Dok njegovi prsti povelju “škrabaju”, u dalekom pristaništu Turci stradaju - pomalo nepotrebno, ali, vizuelno atraktivna scena za kraj. Širenje narativnog zamaha je očigledno, a dolazi li u pravi čas?


2 коментара:

  1. Bliži se kraj!
    Ovde mi je bila fascinanta moć manipulacije ruljom tj. stadom koja je i danas plodonosna.
    Miki mi je ubedljiva legenda poslednjih par epizoda, videli smo i kod njega preokrete, dušu, turbulencije i emocije.
    Ovo je bila epizoda uz narednu kojom me je Katerina fascinirala, prava tigrica Forlija nema šta!
    Lukrecija i pogrešni izbori..
    Ishitrenost i osećaj moći i kontrole su joj došli glave..
    Nije ta rabota za svakog Bordžiju!

    Sjajna recenzija draga :))
    Obožavam ih! <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi na čitanju, baš volim tvoje komentare i uvek se složimo.:) Miki za Oskara, divan je; Katerina fantastična; tenzija između Čezara i pape je baš znalački preneta. Nerviraju me jedino ovi tendenciozno-fantastični momenti.
      Potpuno se slažem za Lukreciju, super ocena!
      A Alfonso i dalje k'o tele u šarena vrata...

      Još samo dve epizode! Već mi je žao!:(

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...