среда, 11. мај 2016.

Slavlje guštera u prašnjavoj učionici

Autor: Isidora Đolović
Objavljeno: 14. decembra 2014. na portalu Bulevar umetnosti


Ako moja poezija želi išta postići, onda je to izbavljenje ljudi od skučenog načina na koji gledaju i osećaju.

A gde je misli široko, prostor može da bude i tesan. Mimo prvobitnog plana da se književno veče održi u svečanoj sali čačanske Gimnazije, a zbog roditeljskog sastanka nastavnika fizičkog(!), tog 13. novembra sabijeni smo u jednu od onih malih učionica na ćošku, među đacima poznatiju kao „špajz‟ ili „slepo crevo‟. S obzirom na tako skučen prostor, bilo je krcato, ali i pored krajnje nezavidnih uslova, sadržaj je bio za svaku pohvalu. Reč je o promociji najnovijeg dvobroja (194/195) časopisa „Gradac‟, ovoga puta posvećenog poeziji Džima Morisona. Mesec dana ranije, tribina na istu temu i istim povodom organizovana je u prestoničkom Domu omladine, a potom se jedno od naših najžilavijih kulturnih glasila vratilo u zavičaj, odakle je, uostalom i započelo svoje poslanstvo, davne 1974. godine.


Posetiocima su se obratili priređivač izdanja i pisac uvodnika „Setni oganj‟Savo Stijepović; profesor književnosti i autor do sada najopsežnije ovdašnje analize „Fenomen Morison‟Slobodan Nikolić; kao i prevodilac Ljubomir Vasojević. Bilo je reči o samom časopisu i njegovoj već čuvenoj koncepciji, u koju se ovoga puta uklopilo pesništvo, uz neizbežnu recepciju lika i dela, Džima Morisona. Moderator je bio Ljubiša Ćirković, legenda „Radio Čačka‟ i vrsni poznavalac muzike, a pored fotografija i snimaka sa projektora, stihove je kazivao Goran Đudić. Zanimljivo i nadahnuto predavanje trajalo je, nažalost, svega sat vremena, zbog zagušljivog prostora koji je činio da se slušaoci, uz najbolju volju, počnu meškoljiti u nelagodi… Izostali su planirani komentari i pitanja gostiju, ali interesovanje je bez sumnje probuđeno.
Posebnu vrednost predstavlja činjenica da je "Gradac", u svom maniru, skrenuo pažnju na aspekt Morisonove ličnosti koji je bio izrazitiji, koji je on sam isticao, neskriveno mu dajući prednost - a to je pesnička strana. Ukazavši, kroz odabrane eseje proverenih domaćih i inostranih tumača, na osnovne poetske konstante i preokupacije Morisonove lirike (pre svega njegov odnos prema smrti, životu, transcendenciji i kreaciji), kao i nasleđe književnika poput Remboa ili Embrouza Birsa koje kroz njegov opus progovara, „Gradac‟ nastoji da izvede predstavu o razbarušenom modernom šamanu u kožnim pantalonama, iz uobičajenog okvira. Jer, više od rok zvezde i amblematičnog lika bio je pesnik, o čijem se stvaralaštvu kod nas još uvek premalo zna. Zapravo, sem nekoliko novosadskih izdanja „Američke molitve‟, danas izuzetno retke zbirke „Divljina: Izgubljeni rukopisi 1‟ (Narodna knjiga) i nekoliko manjih „džepnih”, nedovoljno relevantnih prevoda –Morisonov književni opus još uvek nije našao dostojnog priređivača. Utoliko je poduhvat „Gráca‟ vredniji i podsticajniji. Podsetivši nas na to da se u proteklih dvadeset godina bavio, između ostalog, stvaralaštvom Vilijama Blejka ili dekadencijom u umetnosti s kraja XIX veka – fenomenima inspirativnim i oblikotvornim za Morisona, učesnici književne večeri istakli su interkulturalni, intertekstualni i komparativni pristup koji časopis neguje.
Prohujalo je više od četiri decenije od kada je svet ostao bez jedne od najinteresantnijih figura moderne muzičke umetnosti. Morison je, to znamo, bio (i ostao) velika rock’n’roll zvezda, ikona XX veka, koju je zagonetna i prerana smrt uzdigla do kultnog statusa. Međutim, on je predstavljao mnogo više od toga – nesporno talentovаnog pesnika i muzičara, privlačnu i harizmatičnu, ali i preintenzivnu i neprilagođenu ličnost, čoveka sa posebnom vizijom, sposobnog da probudi i zauvek zarobi paznju. Zato nije ni čudno što se njegov lik „odomaćio‟ na različitim modernim proizvodima (poput Če Gevare ili Merilin, postao je simbol). Kao što se po prirodi stvari dešava, priznanje je došlo za njega prekasno, ali, neminovno i uprkos svim osporavanjima, pokušajima da ga unize i osujete. Zasluženo je uzdignut među zvezde, gde kao da je oduvek pripadao i težio da se vrati, iz ovog hladnog i surovog sveta. Danas je daleko važnije pitanje: da li je svet zaslužio Džima Morisona? Revidirajući literarnu zaostavštinu Bahusovog sveštenika hipi-ere, urednički tim Branka Kukića pokušava da ponudi odgovor.

Poezija otvara sva vrata, a na tebi je da izabereš kroz koja ćeš ući u odabranu dimenziju. Zato me poezija i privlači, tako je večna i vanvremenska. Kombinacije reči, pesme i poezija će jedine preživeti Strašni sud. Niko se neće sećati filmova, skulptura, slika. Ali muzika i pesme će nastaviti da postoje kroz vreme i prostor.

Rođen 8. decembra 1943. godine na Floridi, kao Džejms Daglas Morison (James Douglas Morrison), nadimkom Džim, bio je sin mornaričkog oficira i najstarije od troje dece. Od malena privučen religiji i mitologiji Indijanaca (što je objasnjavao jednom traumatičnom epizodom iz ranog detinjstva), sa odrastanjem oseća sve jaču sklonost ka filozofiji i umetnosti. Smatra se da su naročit uticaj na njega imali Fridrih Niče, Vilijam Blejk, kao i protosimbolisti Bodler i Rembo. Još u školi je pisao pesme, a kasnije se okrenuo izučavanju pozorišta i istorije filma. Diplomirao je na kalifornijskom UCLA univerzitetu, nakon čega započinje boemski život i sa fakultetskim kolegom, klavijaturistom Rejom Manzarekom osniva bend „The Doors‟. Kao njihov frontmen, dostići će besmrtnu slavu. Ubrzo se novoformiranom sastavu priključuju bubnjar Robi Kriger i gitarista Džon Densmor, a naziv su odabrali na osnovu citata iz Hakslijevog dela „Vrata percepcije‟, opet, preuzetog od Blejka. Uneli su novi prizvuk u rokenrol, a njihova psihodelična muzika je brzo privukla pažnju kako kvalitetom, tako i kontroverzama koje su se prosto "lepile" za bend, a naročito frontmena sa orgazmičnim vokalom.
A on je bio samoprozvani The Lizard King, Mr. Mojo Risin' (anagram njegovog imena), zgodan, tajanstven, buntovna rok zvezda sa burnom karijerom i usamljeni pesnik. Sa svojim bendom, idealna pojava za trenutak u kome se desila i uzdrmala temelje tadašnjeg društva, posle Elvisa i Bitlsa na drugačiji i daleko opsceniji nacin. Bio je hvaljen i hapšen, izazivao divljenje i zgražavanje, na svakom koraku praćen skandalima i kontroverzama, armijom oduševljenih fanova i policijom, famom i legendama, LSD-em i kršenjem zakona. Iz tog haosa, spoljašnjeg i unutrašnjeg, rasli su stihovi. Možda prvi put, Apolon je progovorio Dionisovim glasom.
Žene su ga volele. Jedna od njih, novinarka Patriša Kenili, tvrdi da su se venčali 1969. na paganskoj ceremoniji, a predstavlja se kao njegova supruga i dan-danas. Mnogo obožavateljki je podnelo zahtev za utvrđivanje očinstva, pošto je poznato da je „kralj guštera‟ bio vrlo prisan sa svojim fanovima. „Overila‟ ga je i najpoznatija groupie tog vremena, Pamela des Bares, a nije zaobišao ni „Velvet underground‟ lepoticu, Niko. Ipak, njegova najveća ljubav i dugogodišnja životna saputnica bila je Pamela Korson.

Imao je samo 27 godina kada se uvrstio u trijadu velikih muzičara koji su, na krajnje bizaran način, u toku jedne godine, u istoj životnoj dobi i istim zamagljenim okolnostima, pod istim glupim obrazloženjem za javnost, napustili ovaj svet: Dženis, Hendriks i Morison. Skoro deceniju kasnije, metak fanatičnog obožavaoca prekinuo je i život poslednje velike legende ’60-ih godina, Džona Lenona. Svi na isto slovo i svi sa uticajem koji je davno prevazišao granice muzike. Zvanična verzija glasila je da je uzrok Morisonove smrti bio srčani udar. Pamela, koja je bila prisutna, svedočila je o predoziranju heroinom. I sama je završila na isti način, tri godine kasnije. 
Iza njega je ostala jedna velika misterija, mnogo dobrih albuma i pesama, dve posthumno objavljene zbirke poezije i grob na pariskom Per Lašezu, u tzv. „Uglu pesnika‟. Danas je to jedna od najposećenijih turističkih atrakcija Pariza. Na Morisonovom spomeniku je uklesan natpis na grčkom jeziku: „ΚΑΤΑ ΤΟΝ ΔΑΙΜΟΝΑ ΕΑΥΤΟΥ‟, što u slobodnom prevodu znači: „veran sopstvenom duhu‟. Ostao je i uticaj nesagledivih razmera, jer poznato je da legende nikada zaista ne umiru, osim ukoliko ih ne zaboravimo. Sa Džimom se to sasvim sigurno neće dogoditi, jer je zauvek zadužio čovečanstvo svojom duhovnom zaostavštinom. Na taj način, obistinile su se umetnikove reči:

Sebe doživljavam kao sjajnu plamteću kometu. Ljudi zastaju bez daha gledajući u nebo. Sledećeg trenutka više me nema, otišao sam… A oni nikad više neće biti isti niti videti išta slično… I neće moći da me zaborave – nikad!

(Da ga obožavam, moji prijatelji dobro znaju. O Džimiju sam već pisala OVDE, što je poslužilo kao osnova za tekst koji je pred vama)


7 коментара:

  1. Svaka čast!
    Kako ja njega obožavam to nije normalno. Vidiš ga jednom/čuješ ga jednom i zauvek ti ostaje u sećanju.

    Mnogo volim "Hello I Love You", taj ritam i uvod.
    Def. omiljena mi je "The End", ta me je na prvo slušanje pogodila.
    Opčinila.

    Hipnotisala poput samog Džima💕

    Hvala na divnom tekstu 💋

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi.:)))
      Ovo je poslednji tekst iz arhive "Bulevara", od sledeće srede, zbog učenja, pišem kad stignem, ne verujem da ću biti redovna. Vikendi ostaju aktivni.:)))

      Džim je moja imaginarna ljubav, treći najfascinantniji pesnik za mene, apsolutno ga OBOŽAVAM. U pravu si, fascinira na tako mnogo načina. Bio je poseban, genijalan, jedan jedini...

      Moja omiljena je "Moonlight drive", a volim i sve ostale, posebno "Crystal ship", "Break on through" (a tek taj ritam i uvod!),"Love her madly" i, naravno, "The End" - posebno u filmu "Apokalipsa danas" (Uf, to i moj dragi Vagner, soundtrack iz snova)....

      Zaista hipnotiše!:))))

      Inače, preporuka za časopis "Gradac". Vrlo kvalitetan književno-umetnički list, višedecenijski staž i sjajni temati (Mlada Bosna, Niče, dekadenti, kultura, istorija, strip, slikarstvo...).

      Избриши
    2. Preporučujem ti dokumentarac "People are strange", ODLIČAN je.:)

      Film Olivera Stouna je OK, posebno je Kilmer iznenađujuće dobro ušao u lik, ali generalno prikazali su ga preintenzivno, preterano....

      Избриши
    3. Hvala za preporuku.
      Gledala sam film, za dokumentarac nisam znala..

      Moraću potražiti časopis. :)

      Избриши
    4. Ima na Kupindu dosta starih brojeva, a može da se nađe i po knjižarama. Svaki broj ima jednu temu - neki pisac, istorijski fenomen, umetnički pravac, pa eseji o tome. :)

      Избриши
  2. Divan tekst jako volim Morisona, i imam puno pesama The Doors na telefonu. 💖
    Jako mi se dopada ovakav tip tekstova i provođenje kroz njegovu biografiju jer nije samo prerpičana već i da postaviš kako se ti osećaš.
    Jako volim "People are strange"
    Pre par godina sam čula pesmu "Bad things" peva Jace Everett, i taj ritam me je odmah podestio na Dorrs-e 💖

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala.:))))
      Meni je Džim jedan od omiljenih likova ikada, kao umetnik i pojava, baš ga volim...i "The Doors" naravno. :)
      Hvala na preporuci, nikad nisam čula do sada za pesmu i izvođača, zaista podseća.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...