среда, 04. мај 2016.

Preko trnja i plamena - do zvezdanog nezaborava

Autor: Isidora Đolović
Objavljeno: 16. januara 2015. na portalu Bulevar umetnosti

Nepristajanje na ponuđenu istinu podstiče kreativnu potragu. Razotkriti, ponuditi novu (i logičnu) verziju, istovremeno podsetiti i oživeti sećanja. Poluromansirana-poludokumentarna knjiga „Vatra i cvet“ Ivane Hadži Popović (u izdanju Medijske knjižare Krug, Beograd 2014.) zasnovana je na nesvakidašnjem konceptu.
Postavlja interesantne stvaralačke i životne paralele na relaciji Jesenjin-Majakovski-Miljković, sa akcentom na tragičnoj i krajnje sumnjivoj smrti svakog od tri legendarna umetnika. I s pravom. Za ovakve pojave, ne samo književne, kakve su predstavljali Serjoža, Vladimir i Branko - tri „princa pesništva“ posebne slovenske vrele krvi i ubojitog pera, treba buditi interesovanje iznova i iznova. Još pre tri-četiri decenije, kada je poezija bila, čini se, znatno više "na ceni", njihovi su stihovi predstavljali nezaobilazni deo repertoara intelektualno osvešćene omladine. Dele se i sada po Facebook-u, ali, nije to više čar izbledelih redova, požutelih listova na kojima je neka ruka mastilom utisnula sudbonosne reči, zanoseći se i zagledajući u beskraj budućnosti…

Osmi roman naše spisateljice i prevodioca, u skladu sa citatom Oktavija Paza koji uzima za moto: „Pesnici nemaju biografiju. Ona je njihovo delo.“, upušta se u istraživanje, oslikavanje i približavanje „filmskih sudbina“ trojice pesnika. Uočivši upadljive sličnosti između njihovih života (obeleženih delovanjem snažne harizme, siline talenta i izraza, nemirnim duhom koji im je donosio burne epizode, rečju - stvaralaštvom kao sudbinom) i načina njihovog okončanja, kao i neprolaznog zanimanja koje oni pobuđuju još i danas, autorka pravi komparativnu biografsku studiju, postavlja ih u paralelan odnos i sigurno, a maštovito i intrigantno, razvija njihove privatne i poetske portrete pred čitaocima. Svesna da je sam predmet koji bira dovoljno rečit, živopisan i moćan po sebi, dopušta da vodi njeno pero. Rezultat je pogled sa distance, iz današnjeg ugla, bačen „iza kulisa književne i političke scene dvadesetih i pedesetih godina“. Za istraživače - izazov, za poklonike - uživanje.
autor
U intervjuu za Politiku, govoreći o Brankovom slučaju kao "političkom smaknuću", autorka ističe: „Ovu knjigu sam i napisala ne bih li nekog podstakla na utvrđivanje istine o zločinu koji je čitavu jednu epohu okrenuo naglavačke.“. Tu su svi elementi moderne misterije: tajna policija, simptomatična umešanost sva tri pesnika u politiku (Ivana naročito ističe slučaj Majakovskog, kao barda boljševizma, od rane mladosti uronjenog u te vode), ljubavne afere, višedecenijska tišina koja je usledila nakon preranog odlaska svakoga od njih. Shodno tome, Hadži Popovićeva se nedvosmisleno opredeljuje za scenario likvidacije, nasuprot već prihvaćenim „činjenicama“. Ostvarila je spoj autentičnog i neznatnim izmenama zabašurenog sa potpuno fiktivnim (radi ostvarenja priče), misterije i detektivskog zapleta sa lirskim kazivanjem o izuzetnim sudbinama pesničkih genija, mnogo istorijskih i dokumentarnih izvora sa voljom i imaginativnom dopunom pisca. Neizostavan je element ličnog, interesovanje poklonika koje čini delo dodatno privlačnim za sve nas koji ih volimo i imamo ponešto da kažemo o sopstvenom doživljaju trojice ukletih pesnika.

Što se Jesenjina tiče, jednostavno rečeno, kroz njegov lik i delo progovara topla, velika, strastvena i izmučena ruska duša. Oličenje slovenske prirode sa svim vrlinama i manama, impulsivnošću i poetičnošću, prokletstvom i besmrtnom lepotom. Sinonim za boemiju. Izuzetno inspirativan. "Ukleti pesnik". Jesenjin je… pa, jednostavno BESMRTAN. Zbog svega što je pružio i u čemu je izgarao.
Dozvolite mi da napravim duboko ličnu digresiju. Mojoj malenkosti je nekako još pre rođenja "zaveštana" književna ljubav, naklonost prema njemu i njegovim stihovima. Naime, moja majka je kao devojka obožavala Jesenjina. Imam dedin komplet sabranih dela, izdanje Rad-a u šest knjiga, šarenih korica sa divnim akvarelima na omotu, unutra mnoštvo fotografija…Čitala je o njegovom životu, posebno čuvenoj, burnoj ljubavi sa Isidorom Dankan i posle mnogo godina, kada sam se ja rodila, dala mi ime po njoj (o čemu sam pisala OVDE). Kao klinka nisam volela svoje ime, bilo je neobično, "teško", a prerano sam gledala biografski film o neobičnoj balerini (sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi) i stekla potpuno pogrešan utisak. Kasnije sam mnogo čitala o njima, istraživala, naučila. Usput naučila da prihvatim i nosim ime, postala prezadovoljna, pa ponosna, a danas ga obožavam. Sećam se, onda, Pesme o keruši. Stariji brat od tetke mi je često čitao kada smo bili deca. Baš tada im je bila u školskom programu i mnogo ga pogodila, pa je želeo da saučestvujem u tome. Koliko smo samo plakali, svaki put! Tu detinju, iskrenu tugu osećam i danas kada se prisetim stihova. Nisam sigurna je li moja ljubav prema životinjama uslovila saosećanje u odnosu na sadržaj pesme, ili je bilo obrnuto. Nije ni važno. Jesenjin je znao da tako verno dočara svaku emociju, pa nam bez izuzetka dotiče srca. Naposletku, bila je tu grupa Bolero i njihova sjajna ploča O Jesenjinu (o njoj možete čitati u SLEDEĆEM TEKSTU).  Sećam se svog ushićenja kada sam otkrila ovaj album. Divno povezan boemski mit o Sergeju sa melanholijom i tada još uvek prisutnom umetničkom, kreativnom strašću koja je izazvala onu erupciju ideja, pokreta, žanrova na jugoslovenskoj sceni. Redak i izvanredan primer spoja pesničke klasike sa pop-kulturom. A tek uvodni recital Radeta Šerbedžije... I, još nešto, album je objavljen 1988, vršnjaci smo. Što reče Bodler, svuda su korespondencije....
Nezvanični klub obožavateljki Majakovskog nastao je u pauzama između predavanja na Filološkom fakultetu, kada je nas nekoliko koleginica-komparatista ćaskalo o čemu drugom nego o književnosti i facama iz prošlosti koju vidimo kao bolju. Malo u šali, malo u zbilji, tek jednoglasno proglasismo ekscentričnog Rusa za najvećeg "baju" XX veka, koga bi, da imamo neku čudesnu mogućnost, odmah reinkarnirale! U svesti svih nas, oblak u pantalonama predstavlja zbilja monumentalnu figuru. Čovek "ubojitog", oštrog pogleda i podrugljivog stava, borac za nove reči i novi poredak, ličnost akcije i pobune, u kojoj je uprkos gruboj spoljašnosti tuklo osećajno srce, rastrzano protivrečnom i beznadežnom ljubavlju prema Ljilji Brik, pokušajima da se od nje izleči, stalnim vraćanjima…Vladimir, pionir avangarde i ruskog futurizma, svojim životnim delom ostvaruje spoj vulkanske snage, iskričave napetosti nerava i agoniju duše lomljene razbuktalim strastima. Interesantna je poruka Jesenjinu, kojom se Majakovski nadovezao na stihove tragično preminulog sunarodnika i odgovorio mu u svom stilu. Pet godina kasnije, zadesiće ga jednako misteriozna sudbina. Oproštajno pismo završilo se jednostavnim, a potresnim: „Ljiljo, voli me“. Zanimljivo je to da Branko Miljković, posle četiri decenije, takođe pesnički anticipira sopstveni kraj, u koji se neizostavno upliće i priča o tajanstvenoj ženi. Represivno društvo nikada nije bilo naročito tolerantno prema ubojitoj reči.
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!

Sutra će sigurno i kukavice moći

ono što danas mogu samo hrabri i pravi…


...pevao je tako savremeni niški Orfej, osećao i živeo svoje neobične stihove, prožete filozofijom i mitovima, tradicijom i inovacijama, tragikom i nadom. U liniji velikana, duhovne braće Laze, Disa,  Momčila i francuskih simbolista, a opet, na svoj način - neponovljiv, hermetičan, nedokučiv i pored svih pokušaja da ga interpretiramo. Šetao je harizmatični Branko Kalemegdanom i za sobom ostavljao neizbrisivi otisak, dodir boemije u nestajanju. Tragao za prejakom rečju, znajući da će od nje stradati, ali istovremeno i duboko uveren u to da je „feniks jedina istinska ptica“. Uzalud budeći Euridiku, prorekao je da će „poeziju svi pisati“, sumnjajući da sloboda neće umeti da peva „kao što su sužnji pevali o njoj“. Izazivao je sudbinu, predajući se jedino poeziji, nedodirljivoj i moćnijoj od smrti.

Delili su slična lutanja i duhovna komešanja. Nemogućnost da utočište pronađu u stvaralaštvu ili ljubavima koje su, do samog kraja, čitavim bićem proživljavali. Međutim, umesto cveća, putevi su bili trnoviti, a iz plamena žudnje, iz nastasijevićevski nedokučivog neprebola, nastajala je poezija. Uz nju se postepeno gradio i večni mit o tragičnim pesnicima koji - dokaz je ova knjiga, ali i lične asocijacije i naklonosti nas ljubitelja - nimalo ne gubi na snazi.


8 коментара:

  1. Divan post i sjajan preporuka za čitanje :)
    Prvi put čujem za autorku ali volim da čujem nove stvari tako da mi je drago da sada znam i za nju💟
    Da pre svega napišem u vezi fb-a, on je "uništio" mnoga imena, Ivo Andrić je garant ventilator do sad koliko se u grobu prvrće koji ga sve mamlazi citiraju, katastrofa tamo gotovo ni ne ulazim.
    Generalno ja koliko volim drame i romane, toliko sam slaba sa pesmicima, jedini koji do mene dopire je Vitman, inače moj omiljeni pesmik 💟 Međuitm ovo me intrigira da krenem da čitam i ljude koji su pominjani u knjizi, od svih pomin janih jedino sam Jesenjina čitala a apolutno je divno sve u vezi njega što si napisala:)
    Razumem i za tu "urođenu ljubav prema nekom pesmniku" moja majka je obožavala Branka Radičevića, i pesma "Pevam danju, pevam noću" je ejdna od prvih koje sam kao mala naučila, deset godina nakon mene rodila mi se najmlađa sestra (nas je tri by the way rođene) i kada smo dolučivali kako će da se zove, ja sam predložila (zaljubljena u tu pesmu i celu priču iza nje) da se zove Mina po kćerki Vuka Karadžića kojoj je ta pesma posvećena i tako je naša Mina ostala Mina, baš me tvoja priča podsetila na to 💟
    Ostalu dovjicu ću definitivno početi da čitam i prvom prilikom ču nabaviti ovu knjigu :)
    Divan post 💟

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala, drago mi je da ti se tekst dopao i da te zainteresovala tema.:)))
      Kad pogledaš koliko se na "Facebook"-u citiraju Andrić, Selimović, Mika Antić posebno, pomislio bi neko da su sve sami intelektualci i da narod ništa ne radi osim što čita...

      Vitman je sjajan, mnogo volim njegov slobodni stih, skoro pripovedačku "raspričanost" i pravi kosmopolitski, u najboljem smislu američki duh koji je kroz poeziju širio.
      Meni je takođe proza mnogo draža, a od pesnika volim romantičare (Bajron, Puškin, Šeli, Kits, Helderlin, Blejk, Igo - naravno i naši Jakšić, Kostić, Branko) i simboliste (Rembo mi je najdraži, pa Bodler, Malarme, Blok, naši "zakasneli" modernisti Dis, Pandurović, Rakić, Bojić), pa sve do tridesetih godina.

      Branko Miljković je bio veoma popularan u bivšoj Jugoslaviji, moja tetka ga je obožavala, a i danas ima kultni status delom zbog svoje poezije, delom zbog misteriozne smrti i toga što time pripada "klubu 27". Potraži svakako njegove pesme, nadam se da će ti se svideti.
      Majakovski takođe, super pesnik i pojava; moje koleginice su se zezale na "Fejsu", postavivši sliku gde su on, Pasternak i još nekoliko ruskih umetnika tog doba, sa komentarom: "Majakovski je suviše seksi za ovu sliku!"

      Divno, odlična inspiracija :))) (znam da imaš dve sestre, to je mnogo lepo, treća beše Maša? Odlična imena, internacionalna, kratka, upečatljiva), priča o Brankovoj ljubavi prema Mini je divna, pesma takođe, a i sama Mina Karadžić je bila izuzetno obrazovana, talentovana (slikarka) i inteligentna žena. Pravo ime joj je bilo Vilhelmina, pošto je Vukova žena Ana bila Nemica, živeli su u Beču, ali od nadimka ostade Mina.:))

      Mnogo hvala na čitanju i lepim rečima!:))

      Избриши
    2. Na fb generalno ne kačim ništa služi mi samo za faks jednio što mi bloglovin sam kaći postove muka mi je od njega, ja kad citiram retko to radim, na instagramu samo ono što zaista mislilm i u šta zaista verujem, ali te ljude izbegavam samo zato što mi je muka od naroda :)
      Ja od naših volim Miroslava Antića, jer sam bila recitator u školi i njega sam uvek najčešće birala, međutim kao i tebi draža mi je proza prosto pesma je previša kratka za moju maštariju, volim nekad da pročitam, jedino epske izbegavam njih stvarno ne mogu :)
      Mišljkovića i Mjkovskog ću da uzmem malo da prelistam da vidim stil uvek volim nešto novo da vidim :)
      Srednja je Maša (ona je 6,5 godina mlaša od mene) a Mina je najmlađa (tačno 10 godina i 2 4 meseca mlađa od mene). Znam da se zvala Vilhemina, ali pošto to ime nije bilo najprikladnija za ovo područje (a i mama je imala pravilo 4 slova u imenima dece) Mina ostade Mina i dan danas volim tu priču o Branku i Mini i njegovoj ljubavi prema njoj :)
      Hvala još jendom na divnom postu :)

      Избриши
    3. Meni je Mika Antić jedan od najdražih srpskih pesnika, zbog emocije koju budi, uvek me podseti na detinjstvo i nosi sa sobom neku toplinu, nostalgiju, pa i tugu.
      Baci pogled na domaću seriju "Vuk Karadžić", trebalo bi da se na Youtube-u mogu naći sve epizode - a možda si već i gledala, emitovali su je ranije na RTS-u. Tu su Branko i Mina veoma lepo prikazani, kao i naša istorija prve polovine XIX veka, sa svim ličnostima. Retko dobra domaća istorijska serija, od glume do kostima i scenarija, a davno je snimana. Prsosto iznenađuje.:)

      Hvala tebi.:)))

      Избриши
  2. Evo me, živ sam!
    Još jutros sam pročitala tekst, a komentar nikako da ostavim..

    Šta da ti kažem - sjajno!
    Jesenjin mi je u planu još od Aninog teksta u "Vodiču."
    Intrigantni životi inspirisaše vanvremensku umetnost i ogoljenost duše - iskrenu, čistu emociju.

    Kao što smo već ustanovili moram OBAVEZNO posvetiti vreme pesnicima, interesantni, životni i inspirativni.
    Iskreni i jedinstveni.

    Hvala za divan tekst! <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:)))***
      Ako treba neki savet ili preporuka, javljaj, "ukleti pesnici" i tužni boemi su moja specijalnost.:)
      Drago mi je što ti se dopao tekstić.:)))

      Избриши
  3. Ovo je nešto što bi mene zanimalo, pobornik sam teorije o ubistvu Jesenjina, naročito od kada sam pročitala roman Bezrukova.
    Ah Jesenjin, nemam reči da opišem tu ljubav prema njemu, isto nasleđenu od mame i stvorenu u detinjstvu Pesmom o keruši.
    Znači skroz ti zavidim na imenu.:-D
    Staviću knjigu na spisak, možda iskrsne u biblioteci.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala :), drago mi je ako te zaintrigiralo. :)
      U principu nisam pobornik "teorija zavere", ali za Jesenjina i Miljkovića mislim da je toliko providno, pa svako normalan može da vidi kako tu nema ni govora o samoubistvima. E, za Majakovskog već nisam sigurna. Uglavnom, ovde se najviše pažnje ipak posvećuje Branku, ali lepo autor "pliva" između faktografije i mogućeg scenarija. U svakom slučaju, meni je bilo zanimljivo ponajviše zbog paralele koja se sama nameće.

      A koliko sam samo mrzela ime kad sam bila mala, užas. :) Braća su me zezala da sam dobila ime po "ruskoj k**vi", pa sam rešila da ga promenim kad napunim osamnaest i to u - Ivana. Stvarno!:)) Doduše, trebalo je da budem Izolda, ali ćale nije dozvolio, po principu - "smejaće joj se deca". (Rođacima sa sela je i "Isidora" i dalje glupo i čudno ime, asocira ih na konja dorata....)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...