недеља, 17. април 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 8

komentariše: Isidora Đolović


Truth and lies

Laži su brojne, a istina samo jedna. Ona nema mnogo lica kao izmišljotine, pa nema ni bojazni od gubljenja u varijantama i izmenama, ukoliko se držimo činjenica. Sa druge strane, ponekad individualno uverenje, koje važi za jednu stranu, ne mora sasvim odgovarati i nekoj drugoj - a ipak ne možemo reći da nije istina za svoga nosioca. Njegovo raskrinkavanje uvek sa sobom nosi mnogo patnje i bola, sa spoznajom da čovek ipak nije (uvek) mera svih stvari. Čak ni papa.

U lakrdijaški postavljenoj sceni, koja previše liči na kakav „Aprili-li-li!“ skeč, kardinali Sforca i Versuči, kao derani školarci, uleću u papin kabinet da ga obaveste o smrti francuskog kralja. Zadesila ga je pod, najblaže rečeno, neobičnim okolnostima. Igrao tenis - lupio glavom o dovratak, uprkos niskom rastu…i tu pogubih konce izveštaja. Papa kažnjava njihovo neprimereno kliberenje: na kolena i molite se za pokojnikovu dušu…ne jednom, ne dvaput, tri tuceta!
Boys will be boys: Vratija se Šime, pardon, Huan - a ovoga puta ne tako trijumfalno. Umesto konja, potpomognut je  ranim oblikom invalidskih kolica, štapom i histerijom sa kojom upošljava čitavo malo veće crvenih odora da mu pomognu, preko stepeništa, doći pod očevo sigurno okrilje. Gde se završava istina, a počinju laži? Huanove trupe su zaista, kao što smo videli u prošloj epizodi, bile napadnute i opkoljene. Veliki udeo u porazu zaista je imalo Čezarovo ignorisanje dojave o Ludovikovom pojačanju. Ono što je domaštano za potrebe spasavanja poljuljanog imidža (u izgradnji), jeste Huanova interpretacija samog poraza i predstavljanje sebe kao borca do poslednjeg atoma snage - a ne nekoga ko je šmugnuo čim malo žešće zagrme topovska kanonada! Dok je privodio kraju dramski monolog, a papa otvorenih usta slušao, očekivala sam da aplaudira ovom neospornom nadahnuću. Međutim, Rodrigove misli su skoncentrisane jedino na krajnji ishod, bez pratećih pojedinosti. Šta god se desilo, posledica je PORAZ. Huan odmah skreće pažnju na Čezarovu sigurnu obaveštenost putem Makijavelijeve svevideće špijunske mreže - i namernu sabotažu bratovljeve akcije. Suočava oca sa neoborivim dokazima da rivalstvo, koje je svim silama negirao, počinje da mu ruši planove.

Hernando Konjski (de Caballos) dovodi Čezara do utamničenog Benita Sforce, koga je prokrijumčario u dogovoru sa Askaniom Sforcom. Časniji od svojih poslodavaca, Španac postupa poput lovca iz bajke o Snežani. „Zla maćeha“, tj. Huanito, pojma nema da mu je žrtva - i svedok velike sramote - u komšiluku, zatočenik rimskih laguma. Naravno, Prezgodnosti je dečko,  po čijim ranama prepoznaje Huanov „ručni rad“, odnedavno dobro poznat. Za razgovor je, ipak, zadužen dottore Mikeleto, psihoterapeut i specijalista za žrtve trauma.
Susret sa „ratnim herojem“ izmamiće Čezaru ironični kez - jer, eto prilike da zablista pred tatom i dokaže mu ko je „dobri sin“! Ponovo ga prekinuvši u molitvi, ćutke prima ko zna koju po redu pridiku, kratko nagovestivši da je istina „negde tamo“, a ne nužno u ljubimčetovom iskazu. Pa, ipak, diplomatski će se suzdržati od lične ocene, dajući Rodrigu priliku da se ozbiljno zapita o ispravnosti daljeg insistiranja na podeli uloga, te da lično istraži pozadinu slučaja. Do tada, ostaje nerešeno pitanje Savonarolinog prkosa. Čezare dobija ekskluzivno ovlašćenje da se vrati u Firencu i optuži fratra za širenje jeresi. Klin se klinom izbija, a još kad su odluke poduprte „Božjom voljom i podrškom“, ne bi trebalo da bude problema - pogotovo ne u Rodrigovoj s(a)vesti. Ajrons je standardno na visini zadatka, dok u „knjigama starostavnim“ trijumfalno pronalazi uporište za pravo izricanja anateme (crkvenog prokletstva) neposlušnom mantijašu.
Eureka!
U podnožju stepeništa, Čez i Huan će se još jednom sučeliti, pri čemu stariji brat uspešno nastavlja igru već opasno zategnutim nervima mlađeg. Huanov strah od razotkrivanja izrečene laži i nove ljage na porodičnom imenu, još jednom daje Čezaru psihološku i moralnu nadmoć, koju i ne pokušava da sakrije. 

What Lucrezia wants, Lucrezia gets: Veteranska bračna svađa između Rodriga i Vanoce izbija zbog Lukrecijinog nećkanja, koje još uvek traje, dok se braća Palavičini baškare u Rimu o papinom trošku, a unosni bračni savez visi o koncu. Jedan od argumenata u korist kandidata iz Đenove, za Rodriga je „španska krv - makar i sa majčine strane“. Vanoca negoduje zbog naređivanja, izrugujući se ironičnim korišćenjem množine u govoru („Učinićemo sve što možemo!“); ali, naposletku mora da se povinuje i ubrza pripremu eventualnih zaruka.

Pručnik za dvostruke udavače koje bi da ovoga puta izbegnu „Sigurnu kuću“ i neželjenu trudnoću, sadrži nekoliko stavki.
Korak 1 - Uhoditi predmet interesovanja dok skicira na sred katedrale.
Korak 2 - Uspostaviti kontakt sa „paravanom“ (proscem), koji mu je slučajno brat i u apartmanu brine o ljubimcu (slučajno vašem poklonu), strpljivo odgovarajući na vaša zapitkivanja o odsutnom. Da li je onaj pogled usmeren ka vratima Rafaelove odaje mogao biti providniji?! Nesrećni Kalvino! Za utehu, Lukrecija barem zna da mu uzvrati kompliment.
Korak 3 - Probati edukativnu igru sa slatkišima, iz mamine škole, pa zaključiti da - blagodareći prezimenu i bogatstvu - uvek možeš sebi priuštiti „i jare i pare“!
Korak 4 - Ispustiti ceduljicu prilikom susreta na hodniku; ovaj besmrtni trik još uvek „rabe“ srednjoškolke. Ne prihvatajte „ne“ kao odgovor!
Korak 5 - Organizujte ponoćni randevu, ovoga puta uspešniji nego sa Paolom. Pomešajte elemente „Fantoma iz opere“ sa „Devet ipo nedelja“. Prijatno!
Kada crvena kapuljača promakne iza žardinjere, to Lukrecija uzima sudbinu u svoje ruke!
Uživanje sa bratovljevom (budućom) ženom zvuči poznato…da li je neko rekao „Sanča“?!? Ova bespotrebno duga scena, ipak, ponovo dokazuje da su „Bordžijama“ erotski segmenti najatraktivnijih članova postave slabija strana. Maratonska akcija pod jorgan-planinom smorila je skoro kao nedavna Čezova i Katerinina. Primer za pravu meru i efekat  imamo u neprevaziđenom Rodrigovom „mapiranju kontinenta“ i Sančinoj „multitasking/priči za laku noć“ iz prve sezone.

Ispovesti uživaoca opijuma: Vreme je za još jedno muško porodično veće. Papa grmi na naslednike zbog poruge kojoj su izloženi duž apeninske „čizme“, a Čez likuje pošto za to ovoga puta nije kriv. Fraza „Ten more sons“ ušla je u legendu, epsku poeziju i grafite…nesrećni Huan se i dalje odlučno brani, držeći se toga da je u pitanju izmišljotina, baš kao i epizodica sa majčinom „Hrabrošću“ koja je istom prilikom prkosno sevnula sa zidina. Dodatno se zapetljao u klupko neistine, tvrdnjom kako je  mlađani Benito poginuo - što je, doduše, njegovo iskreno uverenje, ali i Čezarov glavni adut. Stariji brat se u laganju snalazi znatno bolje od Huana, oblivenog znojem i sa ranom „na izvolte“ kao krunskim dokazom. Otac ih opet mora razdvajati, jer je infantilni takmičarski elan snažniji od svega, pa i Huanove fizičke onemogućenosti da nasrne na brata!

Čezare je za sebe pridobio Don Kabaljosa, koji ipak nema želju da učestvuje u igri (papskog) prestola koju vode večito zavađene, ugledne italijanske porodice. Sjajno, precizno ocenivši i klanove i samog Rodriga (koji uporno traži dobro mu znanu istinu), odlučuje da se povuče pre nego što mu telo završi kao hrana za ribe u Tibru (drugi „omiljeni“ način da se napusti Rim; ideja za Čeza?!).
Huanova terapija dopunjena je lečenjem ranjene noge. Izgledi su unapred poznati i nimalo svetli: njegovim rečima, ka smrti će se kretati kao „slepi, jednonogi ludak zaražen sifilisom“. Moguće spasonosno rešenje kriju dve reči - „makove suze“, tadašnji sinonim za opijum. Drugim rečima, Huan će spas od posledica mnogih poroka biti prinuđen da potraži u novom, narkomaniji. U tom cilju, predstavljen mu je dil(b)er Muhamed, koji će biti zadužen za isporuku spasonosne doze „veštačkih rajeva“. Dekadent pre devetnaestovekovnih, uploviće tako u svet zabačenih jazbina (kao Vajldov Dorijan Grej vekovima kasnije) koje skrivaju bučne gradske tržnice. Tamo se, u egzotičnom orijentalnom ambijentu pušionica, nalazi neophodni zaborav. 

No more lies: Zamislite da se u sred noći probudite u tamnici. Kroz prozorče preko puta izviruje Mesec, a njegova razlivena svetlost obasjava - Mikeleta! Svojom morbidnom milosrdnošću najpre nudi da „uspava“ ovog „psa lutalicu“. Naziva mu majku „kurvom“, ali tako da ni najmanje ne zvuči kao uvreda, već obična konstatacija („Šta da se radi, jarane, tako je - a, ipak, slični smo, mi sirotani…“). Posle ove mentalne gimnastike, priznaje da je došao da ga povede Prezgodnosti na raport. Međutim, noćne tajne imaju nešto drugačiji oblik. Benito je vešto upućen papi, koji besano tumara po ruševinama bazilike, verovatno razmišljajući o prolaznosti. Iznenadiće ga neobični gost, ali, još više njegova ispovest. Stručno, Čez, nema šta!
Istina boli, baš kao i (očinska) razočarana ljubav. Skrhani papa ubrzo dolazi u jedan od najboljih uošpšte, a u drugoj sezoni svakako najbolji dijalog - sa ošamućenim Huanom. Rodrigo konačno, ne bez teške unutrašnje borbe, saopštava sinu svoje bespovratno razočaranje, uz odluku da ga smeni sa položaja koji nije opravdao. Huan ga ucenjuje sopstvenim životom. Drugačije niti ume, niti oseća - njegovo najdublje verovanje jeste da sve što čini, čini za porodicu i to najbolje što može. Rodrigo postupa kao čovek koji vidi da mu dete ima ozbiljan problem, koji podilaženjem ovoga puta neće nestati; dok Huan uviđa kako je došao do granice i ne zna način da sakupi život u rasipanju. Samo on je svestan šta je sve na kocki.

Cesare Borgia sends his regards: Post se nastavlja, papa hrabri svoje kardinale da izdrže još dve nedelje. DR Frankenštajn i Igor/brat Silvio (konačno sam čula kako glasi „Trigerovo“ ime!) na isti način bdiju nad svojim zamorčetom, više komiranim nego svesnim. Jedina preostala prepreka im je zvanični papin kušač, brat Bernadino - uzvišena duša, za čije eventualno ubistvo nema ni opravdanja, ni blagoslova. Dakle, šta da se radi? U retkom stanju budnosti, kušač na probi se raspituje o starijem kolegi koga bi trebalo da zameni, a Dela Rovere tim povodom problematizuje prirodu dobrote, stavljene u službu zla (koje za njega, naravno, otelotvoruje papa).
Stigao je dan službene prosidbe. Čine ga: Kalvinov ubedljivi govor, velika maketa broda kao simbol bogate ponude, Lukrecijino izvirivanje na Rafaela između jarbola (istorija sa Žofreovog venčanja se ponavlja). Dramska pauza iiiiiiiiii - pristanak! Samo, Rafaelu očito nije pravo da bude „rezervni točak“, pa bi papina porodica možda mogla da uspori sa čestitkama i euforijom.
Askanio Sforca predaje nećaka Mikeletu i Čezaru, da ga - sa maslinovom granom od pape  - na putu za Firencu predaju Katerini. Po Dela Rovereovom savetu, šegrt čeka „znak od Boga“ za rešenje dileme nedostatka radnog mesta. DR-ova reakcija, nakon mladićeve ispovesti, kao da kaže: „Stvorio sam čudovište“. Jer, štićenik će, naprosto, gurnuti aktuelnog kušača u 'ladnu vodu ispod mosta, dok bude pecao. I posle vam neko kaže da ribolov nije, na svoj način, ekstremni sport! Sličnom iskušenju odoleli su Miki (koji daje poetično poređenje utapanja u vodi sa utonućem u san!) i Čez, iako je ta veština jedna od Mikijevih specijalnosti (videti prvu epizodu druge sezone). Realizaciju ideje sprečava Čezare, poslavši dečka majci, u činu milosrđa. Mikeleto ostaje skeptičan, sluteći buduće neprilike.

4 коментара:

  1. Kako ja obožavam tvoje recenzije!
    Potpisujem svaku stavku, delim mišljenje..
    Slatko se nasmejah na DR Frankeštajna i dadiljanje pokusnog kunića.

    Prezgodni i Mića opet u akciji. Što Mićko voli da ubija, to nije normalno - svaka druga mu je: "A da ga ubijem?" :D

    Huanova očajna pretnja samoubistvom, stvarno je otišao u nepovrat. Polagano klizi liticom do provalije, do ambisa.

    Bordžije ne bi bile ono što jesu da neko ne krene u akciju "sa strane", ovog puta je to mezimica.. Vidim i ja da Rafaelo nije voljan biti treći točak, dalji razvoj priče jedva čekam..

    Jurim dalje da završim sezonu danas :)

    P.S. Ajrons me sve više fascinira!

    Hvala na divnom tekstu <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, baš sam čekala tvoje utiske.:) Mene završnica, posebno epizode 9 i 10 baš "oduvaju". Čak mislim da su najbolje ukupno gledajući, mada je treća sezona baš burna.
      Ajrons je majstor, oduševio me.:)
      Rafaelo, ako je i odustao, nerviraju me i on i brat, nekako imaju iritantne njuske, ne mogu da ih gledam.
      Miki je kralj, nit' znaš da li bi da te zagrli, ni da li hoće da te ubije. A još se značajno zagledao u mlađanog Sforcu. Pravi "dottore"!:)))
      Dela Rovere je ugnjavio sa trovačem, čitavu sezonu truje, truje, truje....a ovaj se komira i budi, komira i budi, komira i budi....
      Prvu sezonu je proveo moljakajući od vrata do vrata, sad je još monotoniji. A gotivim ga, ne znam zašto, dobar je lik, samo smarački zadatak.

      Избриши
    2. Kad sam videla početak devete epizode i odustajanje od braka, izletelo mi jedno hebiga.. :D
      A Rodrigo: "Ti to kažeš nama, papi?"
      Samo ga konstantno zamišljam kako čita neki imenik pride...
      Opčini me njegov glas 😍

      Избриши
    3. A meni nije bilo žao, pošto mi je Alfonso baš sladak.:)))
      Rodrigo je car, kako ih samo stručno prokune izlazeći iz dvorane!:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...