субота, 30. април 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 10

komentariše: Isidora Đolović


The Confession

Ukoliko postoji deo koji nam iole otkriva PRAVOG Rodriga Bordžiju, kao čoveka „od krvi i mesa“, sa potpuno ogoljenim i iskrenim težnjama, porivima, ambicijama - to nije ni politički aspekt njegove delatnosti, a ni odnos prema ljubavnicama i ženskom polu uopšte. Najmanje su to retki trenuci samotnog obraćanja Bogu. Rodrigo nam se kao ličnost, a Ajrons to fantastično prenosi, u potpunosti razotkriva tek kao OTAC. Tada ostaje samo čovek koji voli svoju decu i to istinski bezuslovno, uprkos na momente preovlađujućem utisku da su mu i oni tek sredstvo za postizanje moći. Zapravo, stečena i održavana vlast jeste samo za njih i zbog njih, a namere (nasuprot uglavnom negativnom ishodu koji ih prati) uvek kreću kao dobre. Njegova bolećivost prema naslednicima nagoveštava, od samog početka, snagu očajanja zbog toga što ih ne uspeva zaštititi i do kraja sačuvati od nevolja. Rodrigov iskreni, razdirući bol za Huanom, pocepao je na komade taj štit/masku/kostim velike predstave koji je nosio u vidu papske odore, obelodanivši nam ojađenog čoveka, poraženog u svojim nadama i očekivanjima.
Prethodna epizoda postavila je ozbiljan problem: da li je ubistvo rešenje, zar je bilo neophodno, kuda nestade načelo „ne sudi da TEBI ne bi bilo suđeno“? U „World of Wonders“, svi nakloni za apsolutno briljantni performans odlaze Dejvidu Ouksu (Huan) koji je zasenio sve ostale, a u stopu ga prati Šon Haris - mirni, ali prisutnošću koja ledi krv uvek „iz senke dominantni“ Mikeleto. Epizodu pred nama su „ukrali“ konstantno sjajni, ali sada zaista najbolji Džeremi Ajrons (Rodrigo) i Fransoa Arno (Čezare). Prvi je izneo nikad zahtevniji i emotivniji portret druge strane papinog lika, a drugi dodao još nijansi već intrigantnom i slojevitom karakteru kardinala vojničkog srca. Zahvaljujući svemu tome, ne samo što sam oplakala Huana - koliko god bio iritantan u većem delu serije, nego i još jednom potvrdila stav o superiornosti protekle sezone u odnosu na prvu. Osvrnimo se na veliko finale.

Muke po Rodrigu: Jutarnji, kratak pogled na most, sa koga je prethodne noći „nešto“ odletelo u mutnu vodu, brzo smenjuje polumrak tamnice. Spuštamo se u njene dubine sa Mikeletom, prateći odjeke Savonarolinih bolnih uzvika. Ipak, fratar ni podvrgnut stravičnom mučenju nema nameru da potpiše uporno nuđeno, lažno priznanje. Čak se i ruga prkosnim, prometejskim smehom, prosuvši po hartiji mastilo, crno kao papine slutnje.

Nervozno vrteći brojanice u rukama, glava porodice po prvi put ne može da sakrije svoje rastrojstvo. Čezare mu nije doneo ništa od očekivanog: ni neprijateljev potpis, ni traga ili glasa od nestalog Huana. A vreme curi. Dok „zabrinuti“ brat izdaje naređenje da gardisti ponovo prečešljaju svaki ćošak Rima (sa posebnim naglaskom na bordelima i birtijama), kardinal Sforca se jedini dosetio mrtvačnice kao jedne od opcija. Ovu poslednju i nemilu, ali neophodnu mogućnost, saopštiće nasamo zapovedniku potrage.

Barem nešto se pomerilo unapred, jer dugo iščekivani prosac skromno i nenametljivo stiže u Vatikan. Radi se o pominjanom, zalutalom princu Alfonsu od Aragona (Sebastian de Souza). Na hodniku među prvima susreće baš Lukreciju, koja (budući da mladić ne zna kako papina kći, čiju je ruku došao da zaište, zapravo izgleda) odlučuje da se još malo igra, pa svog očigledno vrlo pristojnog, simpatičnog i poštenog kandidata stavlja na malu probu.
Već uveliko ovladala umećem flertovanja, izigrava dvorsku damu zaduženu da u ime gospe Lukrecije proveri prikladnost mogućeg mladoženje, što se izgleda i držanja tiče. Okreće ga i zagleda iz svih uglova kao lutku u butiku, ali pošto ni Alfonso nije baš naivan da ne uzvrati komplimente i migove, početak poznanstva se, a da toga nisu ni svesni, odvija vrlo obećavajuće. 

Antonelo podnosi izveštaj Dela Rovereu - ne odvija se sve po planu i strahuje od nove omaške. Zaverenik hrabri štićenika, tvrdnjom da je papa ionako došao do kritične ivice, te samo treba naslutiti pravi trenutak da se u taj ponor i gurne. Naravno, vođen Božijom promišlju! Isto to misli i Savonarola, pronalazeći snagu u pravedničkom gnevu i zaslepljujućoj istinoljubivosti. Mikeletu daje do znanja da ga je prepoznao kao homoseksualca (sad vas ja pitam - KAKO?!), grešnika od kakvih je „očistio Firencu“. Pa, ipak, „ja sam još tu“ - odgovara mu Miki bez trunke gneva u tonu, kao i uvek mirno, tiho, čak i blago. On je živi dokaz da nijednu apsolutističku težnju za ostvarenjem volje, nije moguće sprovesti svuda. Ali, dovoljno će biti ako njemu pođe za rukom, s obzirom da traži „samo“ priznanje. Fratar pristaje da ga da isključivo Čezaru.
Ljubav, smrt i snovi: Lukrecija i Alfonso uživaju u šetnji. Princ je već osvojen i spreman da zarad lepe dvorjanke odbaci samu papinu kći. A njoj je baš to bilo potrebno, ne samo da živi svojevrsni roman, već i da se uveri u naklonost koji pobuđuje sama po sebi, nezavisno od imena i porekla. Alfonso je neko ko bi mogao da je voli iskreno i odano, kao pravi „galantni suprug“ kakav joj je prvi put bio uskraćen. Međutim, njen sažaljivi komentar „Jadni dečače“ možda sadrži i slutnju teškoća, koje status i teret prezimena Bordžija kao da neminovno nose sa sobom, svaki put. 
Čezare i dalje ne pokazuje nikakvu strepnju ili grižu savesti zbog Huana. Hladno prešavši preko dužnosti, nastavlja dalje. Žaleći se Makijaveliju na Savonarolinu nesalomivost, koja mu već „jede“ poslednje ostatke strpljenja, dobija još jedan dragoceni savet. Ukoliko Rimu očajnički treba priznanje, daj mu ga. Sam. Njutn je najbolje ideje dobijao udaren jabukom po glavi, a Nikolo  - dok ljušti voćku sa drveta saznanja.
I kada je sa Lukrecijom, papa brine zbog Huana, ali i sporog odvijanja pregovora, bračnih i inkvizitorskih. Obaveštava je o konačnom pristignuću Aragonskog. Kći se pravi nevešta, ali naglašava kako su nežne godine novog prosca svakako velika prednost, pošto se „mladić od gline“ da oblikovati po njenoj volji. Simpatična je, kao i uvek, mala scena Rodriga kao tipičnog dede, sa Đovanijem u naručju.
Prijem mladoženje nastavlja se u liniji asocijacija na Diznijevu „Uspavanu lepoticu“ - otvaraju se vrata dvorane, zvone praporci, vlada trema, čuju se čak i nervozni uzdasi, nestrpljenje obuzima sve, a mladine roditelje već opasno zamara. Lukrecija teatralno stupa pred sve njih, istog trena zamenivši Alfonsovu strepnju najprijatnijim mogućim iznenađenjem. Ostao je, bukvalno, bez reči i strašno se ušeprtljao, licem u lice sa novom-starom poznanicom. I, zar se mogao očekivati drugačiji odgovor od pozitivnog? Jedna muka manje za papu!
Lukrecija pristaje više nego rado, a obraćajući se budućem mužu, jedno „You may kiss me…“ („..now, Helga“, što bi rekao čuveni her Flik!) dopunjava sa preslatkim „…on the cheek!“
Međutim, baš kada je Rodrigo, napuštajući salu, zadovoljno prokomentarisao kako ga „deca još uvek znaju iznenaditi“, vojnik donosi Askaniju vest o jednom pronađenom telu. Ne prečuvši ovo, Rodrigo je kao gromom pogođen i hita u dvorište da vidi leš izvađen iz reke, dopremljen na taljigama. Iako sa trenutnim olakšanjem zaključuje da je u pitanju nepoznata osoba, agonija koju počinje da proživljava, više ga neće napuštati. Isprva ne želi ni da razmotri crnu mogućnost, ali, duboko u sebi zna da sa svakim časom Huanovog odsustva, šanse za neželjeni rasplet rastu. Ajrons od ovog trenutka počinje da prevazilazi sebe i briljira u svim scenama.

Jedan potpis menja sve: A do njega je, izgleda, najteže doći! Na drugačiji način, Čezare je takođe na rubu nerava. Njegov zatvorenik ne popušta, iako mu organizam već otkazuje poslušnost (pa Čez, šta bi drugo, grdi Mikeleta što je preterao sa torturom, kada im se Savonarola onesvestio za pregovaračkim stolom). Naposletku, sam potpisuje povelju i upozorava Mikeleta da fratar nipošto ne sme progovoriti o ovoj strašnoj podvali. Naslućujete meru predostrožnosti. Došavši na kratko sebi, Savonarola stiže da najstrašnije prokune papu, pre nego što je lišen mišića bez koga nema govora.
U anonimnom, noćnom obilasku mrtvačnica, Rodrigo i Đulija sa mešavinom užasa i sažaljenja gledaju tela nesrećnika, koja se svakoga jutra izvlače iz reke. Papa ne želi javno da se suoči sa mogućnošću da mu je sina zadesila takva sudbina - i da to govori kako je potpuno omanuo kao roditelj. Ali, ono od čega beži, neumoljivo je i ubrzo će prepoznati svoje dete među utopljenicima, samoubicama i prosjacima. Reakcije su rečite. Apsolutni šok. Nokaut.

Čezare hita sa lažnim priznanjem u ruci, uz demonski osmeh na licu, spreman da podnese raport o uspehu. Ne zatiče oca samog, već sa nekoliko kardinala i tri vatikanske Gracije, okupljene oko još jednog podsetnika (prvi je svitak koji steže) na svoju novoprobuđenu beskrupuloznost. Jedini iskreno skrhan pred pokrivenim telom, Rodrigo  traži utehu u zagrljaju prvenca, nesvestan da mu je baš on sve to priredio. 
Kao da se i sam Čez tek sada budi. Međutim, Lukrecija odmah reaguje osvetoljubivo, ustajući protiv Rodrigovog nametnutog „kodeksa porodične časti“, koji ih je sve i ojadio. Ona nema ni nameru, ni srca, da oplakuje brata kažnjenog za brojne zločine. Koliko god njene reči bile opravdane, Rodrigo je takođe, sa svoje strane, u pravu. U nemiloj situaciji, koja bi trebalo da bolom združi porodicu, papa je sam protiv svih.
Lukrecija i Čezare u prvi plan ističu svoje sebične porive. Mezimac je, na njihov račun, uživao sve povlastice i zloupotrebio svaku pruženu šansu. Zaslužio je ovakav kraj. Zaprepašćeni otac ih izbacuje iz prostorije, potpuno izbezumljen od uzastopnih bolnih otkrića. Askanio, dežurni trezvenjak, angažuje „perače“ da urede telo „kao da je sam Hrist“ i pripreme ga za ukop.

Sledi privatni razgovor Rodriga i suzdržane, čak neobično hladne Vanoce. U kom je to trenutku sve izmaklo kontroli? Kada se potkrala kobna greška da ne vide ni začetak, niti bujanje strašne netrpeljivosti među svojom decom? Kako su i zašto dozvolili da dođe do tako velikog unutrašnjeg razdora, čime su bili zaokupljeni da previde ono najočiglednije? Vanoca priznaje da je čak i ona, kao majka, više puta poželela „da se Huan nikada nije ni rodio“. Predlaže Rodrigu da ga puste, što joj svakako lakše pada s obzirom da je odavno digla ruke od njega. On, s druge strane, kao Ret Batler, nije spreman da se tek tako oprosti od svojih nada. Odbija čak i pomisao na sahranu!

Kada krv proklinje: Došao je čas javnog pogubljenja Đirolama Savonarole. Ironije li, upravo je Mikeleto tu da ga priveže za stub. Ali, držanje fratra koji, iako nem, još uvek svakim atomom snage osuđuje, pokazuje da je ovo smrt mučenika. Iako ga rimska rulja vređa i gađa otpacima, viša pravda je na njegovoj strani. Za to vreme, Rodriga je izgleda nemoguće odvojiti od Huanovog odra. Čuva ga, kao da će neko na prevaru ukrasti telo, odneti i zakopati dok je on odsutan. Kada ga najzad Čezare odvede na izvršenje egzekucije, papa će vidno izgubljen stupiti na platformu naspram pripremljene lomače. 
U moćnoj sceni suočavanja protivnika, licem u lice, kamera fiksira Rodrigov zaprepašćeni izraz. Nismo sigurni zna li da mu je klevetnik lišen jezika, kada ga upita želi li da iskoristi poslednju priliku za pokajanje. Pomišlja li, možda, kako mu se u tom trenutku prljava igra sveti mrtvim Huanom? Savonarola „odrešenje od greha“ odbija eksplicitnim činom pljuvanja papi direktno u lice. Viši plameni stub Rim verovatno odavno nije video. Dok se dim vije do neba, Čezare ne skreće osvetnički gnevan pogled. Poprskan osuđenikovom ispljunutom krvlju, Rodrigo kao da preispituje svrhovitost ovakvih postupaka na putu do vrha. Dok na jednoj strani dobija, na drugoj gubi.
Dugo nismo videli ovakav momenat prisnosti između Čezara i Lukrecije. Vidno odrasliji nego u prvoj sezoni, oboje ispoljavaju određeni spokoj, pošto su bar neke prepreke uklonjene. Malo u šali, malo u zbilji, Čezare se poigrava sestrinom molbom da je venča (sa Alfonsom). Na njeno „I want you to marry me“, nudi joj zajedničko bekstvo, promenu imena i kobnog identiteta, kako bi srećno proživeli negde daleko. Lukrecija sa entuzijazmom gleda na svoj drugi brak, dok Čezare iznova suprotstavlja svoj skriveni greh čistoti budućeg para. Sem toga, želi da konačno raskrsti sa kardinalstvom - međutim, za to je potrebno obaviti jedan važan razgovor.
Oca pronalazi, gde drugo, uz Huana. Preko noći propao, papa lebdi između osećanja sreće i tuge - kći se udaje, sina bi trebalo sahraniti. Muči ga žudnja za osvetom i želja da pronađe počinitelja brutalnog ubistva, kako bi se i njegova i pokojnikova duša mogle smiriti. Čezare mu prilazi, na korak od saopštenja: da li je Rodrigo siguran da može podneti istinu? Ili je, duboko u sebi, već zna?

Sin ga najpre uslovljava ispovešću i oslobađanjem od svešteničke dužnosti. Verovatno mu je već preko glave da ovu molbu papagajski ponavlja. Kao izgovor i opravdanje, navodi svoja dela, dobra i loša, koja je počinio „za porodicu“, a protiv „onih koji su obeščastili oca i Rim“. Nije li i Huan time sve objašnjavao? Svakako, ali, razlika je u višku pameti i odvažnosti kod Čezara. Iznad bratovog tela, on izgovara teške i nedvosmislene reči: „Preuzeo sam na sebe greh koji niko nije hteo da počini, iako bi to svima koristilo.“ O istaknutoj rečenici diskutovaćemo u sutrašnjem rezimeu sezone. Za sada, trebalo bi skrenuti pažnju na simboliku crvene boje koju sva trojica nose u ovoj sceni, bordžijsku nijansu osvete, strasti, zapaljivosti i krvi. Rodrigo shvata sinovljeve reči - zgrožen, izgubljen, povređen. Istog trenutka ga oslobađa zaveta, ali, oproštaj ne može dati - mada, Čezaru trenutno nije ni neophodan. 
Dok Rodrigo ostaje uz leš, sa zadovoljstvom će zbaciti mantiju, krst i sva obeležja kardinala, kao zmija svlak. Rođen je novi čovek, na temelju bratske prolivene krvi. Zapovednik Bordžija, crni princ. Takav se trijumfalno pojavljuje kod majke i sestre, koje nerado otkazuju veridbenu proslavu, s obzirom na novonastale okolnosti. Čezare insistira da se zaruke svejedno održe, nezavisno od pogreba i perioda žalosti za članom porodice. „Zašto bi svet stao zbog tuge jednog čoveka? Ja sam sve sredio, JA vam dozvoljavam!“ Vanoca ovde po prvi put pokazuje emociju povodom gubitka sina, prvi put (mada i dalje neubedljivo) negoduje zbog ovog nepoštovanja.
Rodrigovo bdenje: Dok u dvorani svi plešu, a Čezare predaje sestru vereniku - praćen njegovim pomalo sumnjičavim pogledima, Rodrigo odlučuje da se oprosti od sina. U najpotresnijoj i najboljoj sceni sezone, a možda i serije, Džeremi Ajrons blista. Kažu da nema veće tragedije nego one kada roditelj nadživi dete. Takođe, muški izlivi tuge, baš zato što su tradicionalno nedopustivi i retki, kada se dese nekako bivaju efektniji. Papa uzima u naručje sina, koji se, figurativno, u njegovim (a posredstvom ovog doživljaja i našim) očima pretvara u onog malog, nezaštićenog dečaka koga je odgajio i toliko voleo. Kao da ga odnosi na spavanje, nadnoseći se nad njim, ljubeći ga i popravljajući odeću, izlazi u vrt. Lično ga sahranjuje, rukama kopajući zemlju, izgovarajući poslednju molitvu i dajući oduška bolu.
Nećemo „tehničkim“ cepidlačenjima (poput plitkog groba, pomoćnog ašovčića, činjenice da uz metaforični efekat pretvaranje velikog Huana u malog ima i logičnu stranu - teško bi Ajrons preneo Ouksa tako daleko!) narušavati tugu kojom odiše ova scena. Zaokružuje je poslednja molitva koju slomljeni otac izgovara za sina, posebno prizivajući MIR koji mu za života nije dat.
Kada se bude malo kasnije pojavio na vratima dvorane, blatnjav, iscrpljen i sa tugaljivim osmehom čoveka na rubu pameti, papa izaziva šok kod svih zvanica. Prethodno Vanoca zakasnelom reakcijom prebacuje Čezaru kako je njegovo nametnuto slavlje zapravo „ples na Huanovom grobu“. Prepreke su nestale, kardinal se zabavlja!

Vreme za priznanje: Konačno stižemo do suočavanja, za stolom poput onog gde je iznuđena Savonarolina „ispovest“. Rodrigo se gubi od isrcpljenosti, uglavnom nervne, pa traži od Antonela čašu vina, ne bi li se pribrao i osnažio misli. Kušač je istreniran da podnese otrov, koji neće delovati pre nego što papa saopšti sinu da zna ko je krivac (naravno, Čezare, ali posredno ON, Rodrigo glavom. Nametnuvši sinovima pogrešne uloge i insistirajući na svom planu, produbio je fatalno rivalstvo) i da mu je Huan bio bliži srcu upravo zbog strahovite sličnosti koju je u Čezaru prepoznavao sa samim sobom (a što nam je od početka svima bilo jasno). Ali, eventualno praštanje će sprečiti samrtnički ropac: najpre kušačev, onda papin.
„Krvava veridba“ naslućena je već bizarnom istovremenošću sa oplakivanjem člana porodice. Ako je prvu obeležilo jedno rođenje, serija gubitaka zatvara drugu sezonu - i to kadrom u kome su oko otrovanog Rodriga na brzinu okupljeni najbliži, dozvani Čezarovim paničnim krikom. Pritrčavajući mu, redom ga oslovljavaju sa: „Oče“ (Lukrecija),, „Sveti oče“ (Alfonso) i „Rodrigo“ (Vanoca), što su sve različite strane njegove ličnosti - da bi poslednje izgovoreno bilo:“Bože!“ Sveti li se to krv, u trenutku kada se činilo da je Pirova pobeda ponovo na vidiku?
Da li se Bordžijama „obilo o glavu“ sve što su uradili u korist položaja i osvete? Da li je naličje izbilo na videlo, kroz Rodrigov izobličeni izraz lica u grču? I da li je kasno za Čezarov izbezumljeni pogled, uperen naviše?!?

Sutra: rezime druge sezone


9 коментара:

  1. Одговори
    1. Važi, jedva čekam komentare (na svaki tekst ponaosob, pliz :*) i ne viri, SPOJLERI su ogromni, a iznenadićeš se.

      Избриши
    2. Na svaki tekst, razume se 💋
      Nisam gvirnula ne brini 😊

      Избриши
  2. Draga ja te nisam stigla još, ali ako ti ne smeta da podelim jedno zapažanje ovde (petu nisam još stigla da pogledam, a zaboraviču ako ne napišem sad) a nema veze sa ovom epizodom.💖 Gledala sam ponovo treću epeizodu prve sezone i još prvi put kada sam gledala Lukrecija i Džem su mi jako bili vukli na nekog, i danas gledam ponovo i shvatim da mi njihov odnos jako liči na Tristana (ili Tristeina nikada naučiti neću) i Mirselu u mnogi sitnim detaljima (a i fizički) gledam ih i kao da gledam ovo dvoje :) Pomislila sam da su možda producenti bili time inspirisani :D
    Možda je ludo ali ne znam skim bi pre podelila to ramišljanje nego sa tobom, nadam se da ti ne smeta 💖

    ОдговориИзбриши
  3. Naravno da ne smeta. :)))*
    Jao, da, u pravu si skroz! Liče, liče, baš su kao malo stariji Mirsela i Tristan (Tristejn, i mene zbunjuje varijanta imena). Pa još celokupni enterijer i boje, odeća, svetlost u njihovim scenama....stvarno, asocira na ambijent u Dorni.
    Svaka čast!:) Uvek mi skreneš pažnju na nešto novo. Hvala!:)))*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To mi je bas palo na pamet kad sam gledala ponovo, kao da sam gledala pre i setim se Misele i Tristana :)
      I da Srećan Uskrs <3

      Избриши
  4. Fenomenalno!!
    Ajronsu oskara za ulogu Rodriga!
    Scena Huan/Rodrigo maestralno..
    Ostala sam u šoku!
    Moram leteti na treću sezonu, nemam mira :)

    Kad ti krećeš s trećom?

    Sjajan tekst kao i uvek <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ta scena kad Rodrigo sahranjuje Huana je najbolja, rasplakao me čovek, svaka čast.
      U šoku zbog ishoda?
      Rekoh ti ja, sve su bolji.:)))

      Treću sezonu počinjem od sutra, tj. nedelje. :)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...