среда, 27. април 2016.

Pesme proleća

piše: Isidora Đolović


"Proleće je, a ja živim u Srbiji...." Nakon upravo završenih parlamentarnih izbora, neslavni slogan iz devedesetih kao da ponovo postaje aktuelan. Ne mogu reći kako sam imala bilo kakva velika očekivanja, ali, sama činjenica da sam uopšte rešila izaći na glasanje govori o nekakvom tračku nade koja je postojala. Pobuđena je očiglednim nezadovoljstvom ljudi oko mene, kritikama na račun vladajuće garniture i (ne)života koji su nam nametnuli, oduševljenjem zapaljivim spotom "Beogradskog sindikata"...ali, ta iskra pobune i otrežnjenja, na delu je zgasla. Prkos, kao i mnogo puta do sada, ostade mrtvo slovo na papiru. Da li je razlog kolektivni kukavičluk, realni pritisak i ucenjivanje gubitkom radnog mesta, obeshrabrenost i nestanak jače vere u mogućnost promene, ne znam da odgovorim. Mogu da kažem samo to da se osećam nekako deprimirano i, više nego ranije, tužno. Na svu sreću, postoji daljinski, postoji ignorisanje, ali dovoljna je sama SVEST o tome da će se one man show produžiti, a budućnost ne obećava ništa iza Potemkinovih ušminkanih fasada. 

Zalud prkos, narode - od sada ne verujem nezadovoljstvu "sirotinje raje", jer statistika pokazuje drugačiju sliku. Izgubili ste pravo žalbe, a sa vama i mi, šačica "otrežnjenih", manjina budala. Tražili ste - gledajte. Bolje verovatno Srbija i ne zaslužuje.

A proleće je, ipak, tu.
Nisam imala nameru da ovako započnem tekst, o kome se ideja formirala mnogo pre aktuelnih dešavanja. Zbog toga se brzom brzinom prebacujem na vedrije teme, u skladu sa početnim planom. Naime, kao što sam pisala u ZIMSKOM tekstu, svako godišnje doba povezujem sa određenom muzikom. Atmosfera pojedinih pesama, pa i čitavih diskografija izvesnih izvođača, budi mi jasno, živo osećanje promena u prirodi i uticaja koji one imaju na moju dušu. Dok mi je zima obično naglašeno setna, "ušuškana" i pritajena, sa prvim sunčevim zracima i oživljavanjem dotle usnulog sveta, naglo sveprisutnim zelenilom, izrazitijim zvucima, dolazi i do promene mog svakodnevnog soundtrack-a.

Iako ovih dana mnogo više liči na Azrino "Proljeće 13. u decembru", sa naglaskom na drugom delu sintagme, prvi aprilski dani su nam ipak doneli toplo vreme na velika vrata, dobacivši čak i do letnjih temperatura. O gubitku granice između sezona, koji je bolno očigledan, ne bih ovom prilikom - jer, ipak, proleće je možda jedino uspelo da koliko-toliko sačuva svoju autentičnost. Ovo je moje omiljeno godišnje doba, vreme kada se sve doslovce prene iz dugog dremeža, pa gotovo preko noći izađe iz skrovišta kao onaj sretenjski medved u ZOO-vrtu. Odjednom se razlistaju krošnje drvoreda, parkovi niotkuda ozelene, a u svitanje me budi jasniji cvrkut (gradskih!) ptica. Vazduh se pročisti, poprimi nekakav svež miris novog; oko razbistri, čula izoštre. Proleće obnovi, kako celokupni živi svet, tako i naše psihičke snage. Probudi volju za novim počecima, makar to bilo i samo aprilsko generalno raspremanje ormara. 
Preko puta moje zgrade, baš sa unutrašnje strane okrenute parku ispred solitera, postoji jedno veliko drvo koje brat i ja od malena zovemo "drvo godišnjih doba". Stoji tu od kada smo se doselili, tj. od kada je naš stambeni blok podignut. Bio je to prvi prizor koji sam ugledala kada smo stigli i koga se, maglovito, još uvek sećam. Imala sam jedva četiri godine tog aprila, ušli smo u novi, još uvek nenamešten stan i mama tvrdi da sam je pitala:"Jesmo li u dispanzeru?" zbog hladnih, golih zidova i parketa koji su nas dočekali. Otrčala sam do prozora, neko me podigao i ugledala sam park, decu kako preskaču lastiš, garaže, zgrade dokle ti pogled seže i - drvo. Posle dvadeset tri godine, odolelo je svim promenama, a bilo ih je više. Ima jednako gustu krošnju, na kojoj se godišnja doba zaista najbolje odražavaju, posebno u proleće. To drvo je moj lični simbol proticanja vremena, a ipak neizmenjivosti. Na neki način, ja sam kao to drvo. Dete proleća.

Rođena sam u možda najlepše doba, na prelazu iz maja u jun. Kada cvetaju opojne lipe, bagremi  i jorgovani, a nije daleko ostala ni sezona perunika. Vreme matura i učenja za prijemne ispite. Vreme početka sezone putujućih cirkusa i vašara. Vreme kada pažnju od obaveza prečesto odvuče zov širokog, slobodnog prostora, a srce vapi za otvorenim nebom, posle pola godine provedene "u četiri zida". 
Sa dolaskom lepšeg vremena, konačno uskačem u patike (mada bez čizama ne mogu, barem će "cokule" u kutiju do sledeće prilike), iz kaputa u lakšu odeću, u svakom smislu u "petu brzinu". Ništa mi nije teško. Kao gradsko dete, mada se divim čarima netaknute prirode, tvrdim da se smena godišnjih doba, sa svakom svojom nijansom, može (možda ne baš jednako, ali približno) lepo pratiti i sa ulica. Kada "sevne" između krovova zgrada, asfaltnih napuklina i buke poslepodnevnog saobraćajnog "špica", ko može da pobegne od proleća?
Proleće je mladost. Renesansa. Nada i optimizam. Obnova. Ostavlja utisak večnosti, jer uvek deluje kao da nikada neće proći. Jedan veliki, beskrajni, stalni početak. 
A proleće je i nostalgija, naročito kada niste tamo gde biste hteli biti. Ovako počinje:

1. Madame Piano - "Kao jutro"
Ukoliko nekim slučajem niste upoznati sa radom sjajne, apsolutno jedinstvene Madame Piano, bacite pogled na tekst o njoj, koji sam objavila OVDE. Nadam se da će vas osvojiti njen vilinski glas, lepota muzike i spotova koja ni nakon skoro dve decenije nije izbledela.

Ova pesma mi je, baš kao što joj i naslov kaže, nalik na sveže, prozračno i lako jutro. Svojim suptilnim tonovima ovlaš dodiruje i podseća na svitanje posmatrano sa potkrovlja višespratnice, dok se razliva velegradskim nebom. Na tišinu onih časova dana koje istinski razumeju i vole samo ranoranioci, razbijanu tek prolaskom trolejbusa ispod prozora, zvukom i senkom krila golubova, udaljenim zviždukom radnika koji se se zaputio kući iz noćne smene. Jutra su najlepša u proleće i leto, pa me možda zbog toga, a možda i činjenicom da je takođe buđenje/početak u pitanju, svitanje uvek asociralo na aktuelno godišnje doba.

2. Piloti - "Kao ptica na mom dlanu"
Ni sama ne znam zašto, ali Kiki Lesendrić mi je oduvek bio antipatičan i "mlak", sa svojim glasom i pojavom. Poslednjih godina naročito. Pa, ipak, to me nikada nije sprečavalo da istovremeno veoma volim stare pesme "Pilota", pogotovo onu iz  istoimenog filma, "Zaboravljeni". Bilo je u njima oduvek nekog mirisa užarenih ulica kada se smrkne, neke tuge izazvane uspomenama i opšteg ex-YU "šmeka" koji čini da melodije iz tih vremena danas raspoznajemo na prvu. "Kao ptica na mom dlanu" im je bez sumnje najpoznatija i najslušanija pesma, zbog toga mnogima dosadna, ali nipošto izvikana. Kada je slušam potpuno isključivši svest o tome koliko je dobro znam, bez predrasuda i olako izricanih sudova o "precenjenosti" nečega samo zato što je veoma popularno, shvatam koliko je zapravo dobra. 

Nije samo "proleće" iz drugog stiha spojnica u mom doživljaju, nego je baš ta večna mladost i uvek obnavljano osećanje novine povezuju sa temom ovog teksta. Ako je prethodni primer jutro, ovo je pravo prolećno veče.

3. Meri Cetinić - "Potraži  me u pregrađu"
Jedna sam od onih što su se uvek mrštili na "šlagere", ne osporavajući im vrednost, ali smatrajući ih suviše uštogljenim i "starinskim" za moj ukus i uzrast. I sada mislim da, npr. Zvonko Bogdan ili Arsen Dedić definitivno "dolaze s godinama" (barem je takav bio slučaj mog tate, u mladosti zakletog hipika) i do nekog zrelijeg doba ih temperamentniji, "rock wild child" primerci poput mene ne osećaju na pravi način. Isto važi za izvođače poput Tereze Kesovije, Mikija Jevremovića, Bobe Stefanovića, Lea Martina...Znam da će doći doba u kome ću moći da uživam uz njihove pesme, ali, još uvek me pogađaju drugačiji zvuci. 
Ovo je izuzetak. Iz pop-repertoara dragog mojoj mami, ovu pesmu sam uvek neobično volela. Naročito posle tinejdžerskog doba i nekih odavno minulih poludrugarskih ljubavi, stidljivih i u nevreme prećutanih, kakve većina od nas zaključa u sećanju nakon što napusti zavičajne ulice i, da, siva predgrađa. 

Puna je uspomena i uzaludne nade, a istovremeno neizgubljenog daha mladosti. Predgrađe sam stalno doživljavala kao istovremeno simbolični prostor, koji odavno ne postoji nigde više do u našem zauvek prohujalom iskustvu. Tamo je večno proleće i u tih pet minuta koliko melodija traje, ne postoji vreme, ni kajanje.

4. Alisa - "Blago onom ko te ne sanja"
Postoji li neki bend ili muzičar za koga možete reći da u potpunosti pripada jednom, konkretnom doživljaju, utisku, godišnjem dobu? Za mene je "Alisa" grupa-proleće. Sve me na njihovim albumima i pesmama asocira na svežinu i setu aprilskih ili majskih dana, bili to "Kesteni", tugaljiva "Da li si čula pesmu umornih slavuja" ili opštepoznata "Sanja"(čiji su mi uvodni taktovi, pored zviždukanja iz "Wind of change", među prvih zvucima sa radija koje pamtim). Ova numera me, opet, najviše asocira na proleće mog života i na neke stvari, neke ljude, koji odavno nisu njegov deo, a ipak traju. Istovremeno, tu je paralelni, delom izmaštani svet osamdesetih za kojim neobjašnjivo snažno čeznem od kada pamtim, a čiju atmosferu ova beogradska grupa savršeno prenosi.

"Alisa" verovatno ne godi svakom uhu, pretpostavljam da je razlog Piletov krajnje neobičan vokal i način pevanja (ne umem da ga definišem, ali recimo da često "jodluje"). Meni su dragi, poseduju finu mešavinu poleta i sete, tekstove koji su i komični i ozbiljni, pamtljive refrene i vrlo su potcenjeni. 
Sa ovom pesmom me još uvek "kupuju", svakim stihom. 

5. Zdravko Čolić - "April u Beogradu"
Ponovo moram da povučem reč kada se radi o šlagerima. Kao što sam u „zimskom“ tekstu objasnila, Čola je deo mog porodičnog nasleđa. Takođe, on je još jedan Blizanac, rođeni smo istog datuma. „April u Beogradu“ je odavno postao svojevrsna prestonička himna. Puna emocija, topline i snage - jednostavno, prelepa. Dok sam bila student, nekako se zalomilo da nijednom nisam zaista doživela famozni april u Beogradu, jer su u to vreme obično padali uskršnji praznici i ispitni rokovi. Povlačili smo se kući da učimo i ne plaćamo kirije, niti trpimo domsku buku i gužvu.  Tek kada sam počela da boravim tamo „na kašičicu“, shvatila sam koliko mi zapravo fali velegradsko proleće.
Jer, ono je na beogradskim ulicama, a najlepše su ga opisivali Duško Radović i Momo Kapor, zaista jedinstveno. Prvi prolećni dani i ove godine su izmamili ljude napolje, nepregledne kolone su se rastrčale Knez Mihailovom, ispunile travnate površine i bedeme Kalemegdana, obasjale ušće ispod velelepne kamene tvrđave. Nisam bila u toj meri svesna KOLIKO je lepih lica moguće sresti u centru grada, nije kliše ni ulagivanje stranih turista u pitanju. Ulični zabavljači svih profila, zbrka glasova koji se dovikuju na različitim jezicima, odsjaj na krovu Patrijaršije, golubovi koji su se osmelili toliko da se više ne sklanjaju pred ljudskim koracima…i knez Mihailo koji, kako kažu u popularnom filmu, „već sto godina jaše u istom smeru“. To je jedno od mnogih lica „gospodina“ koji mi toliko nedostaje i sa kojim svaki novi susret  u poslednje dve godine združuje sreću i tugu, jer mora da se završi. 
A nekako se pogodilo da prvi dan predavanja u letnjem semestru bude i prvi dan prolećnog vremena. Ovu Zdravkovu pesmu su pustili na radiju u autobusu - baš prikladno! -  i hvala izumitelju naočara za sunce, tog spasa kad već dođu patetični trenuci. Zato mi je proleće istovremeno  i - nostalgija. Jer, dragi Ivo (Andrić) i ja se slažemo, sreća obično boravi tamo gde nas nema!


..ispod Savskog mosta, dok se sumrak sprema....



15 коментара:

  1. dravo draga pre svega divan post 💜
    Legla sam i ušuškala se pred spavanje da konačno iskomentarišem Bordžije ali videh ovaj tekst i kao "da pročitam pa ću sutra da pišem komentar" ali avaj oduševim se temom i moram odmah 😊
    Malopre sastavljam Dizni muziku za blog za petak i mislim kako mi se čita nešto o muici i ulazim i oduševim se 😄 p.s ne zameri ako grešim kucam preko telefona
    Mislim da svi mi se vežemo za godišnja doba u kojima se rodimo. Moje sestre i ja smo rođene u 3 kompletno različita godišnja doba, ja sa kao i ti prolećno dete i to baš onog samog početka proleća jer sam rođena na početku aprila, moja srednja sestra je rođena 20. Oktobra i jedina u kući voli kišu (mada kao prava vaga ne može baš da odluči da li voli sneg ili sunce) a najmlađa 4.avusta i ona jedina podnosi ekstremne vrućine. Tako da mi je to uvek bio pokazatelj da se vežemo nekako za vreme u kojem smo rođeni ☺
    Sviđa mi se odabir pesama, slabo slušam domaću muziku ali volim ovu pesmu pilota opasno, za mene možda i druga najlepša pesma napisana na našem jeziku (prva je "Sve će to o mila moja"
    April u Beogradu je uvek imao čudnu nostalgiju za mene, neobično volim tu pesmu
    Neki moj odabir je "So this is love" iz Pepeljuge (podseća me na prolećno pridveče letnjeg raspusta)
    Bilo koja pesma Shaine Twain
    Istanbul (not Constantinopole)
    Burn Ellie Goulding i npr. Faith George Michael i bilo koja pesma Take That ima ih puno ja generalno mogu da slušam bilo šta kad mi naiđe 😃
    Super post 💞

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:))))
      Mnogo mi je drago ako sam te obradovala i razonodila. :) Moram priznati, tvoji tekstovi o muzici su me podstakli da se postepeno vraćam ovim temama, tako da ti se zahvaljujem, kao i ostalim devojkama sa bloga, što me motivišete.:)*
      Jedva čekam tekst u petak, obožavam Diznijeve filmove i muzičke teme, a znam i da ćeš to odlično predstaviti.:))

      Počela sam prvim ovogodišnjim tekstom i rešila da svako godišnje doba propratim nekom playlistom. Izbor je bio izrazito ličan, postoji još stvari, naročito stranih, ali ove me nekako najviše vezuju za konkretno doba.
      Hehe, baš zanimljivo za tebe i sestre, cele godine imate slavlja :) - kod mene je slično, brat je rođen u zimu, a dva brata od tetke (ne razdvajam ih, odrasla sam s njima, k'o Lukrecija) u leto i jesen. Pojedini psihijatri tvrde da godišnje doba ima veliki uticaj na ličnost, a ja im prilično verujem, sudeći po svom iskustvu.:)))
      A i vezivanje dolazi od te navike da kao mali tada za rođendan dobijamo poklone i budemo važniji nego obično, pa verovatno i zato kasnije ostane toplina pri sećanju.:)

      Ja volim domaću muziku iz doba Jugoslavije, imali smo jednu od najjačih scena u Evropi i mislim da nema šanse da te "zlatne godine" ikada prevaziđemo. Noviju domaću muziku slabo slušam, postoji svega šačica izvođača koje mogu da podnesem, sve ostalo je dno.:(
      I meni je "Sve će to, o, mila moja..." najlepša i najbolja domaća rock pesma, pa "Bacila je sve niz rijeku" (znam da je i ti voliš), pa sve ostale. Biće i tu neka lista.:)

      Odličan izbor!:)))
      Da, dobro si me podsetila na Šanaju, njene pesme su zaista sve nekako prolećne, energične; sad mi pada na pamet i "Like a bird" Nelly Furtado, onda skoro sve od grupe "The Corrs", Šeril Krou...to je donekle sličan zvuk.
      Kako volim "Istanbul", posebno mi lepo "legne" u filmu "Osmeh Mona Lize"!:)))))
      I "Burn", definitivno (Eli mi je super), "Faith", sjajan izbor!:))))

      Hvala još jednom. :))))

      Избриши
    2. Ja isto volim stari domaći rok, moj ujak (i ako je stariji od pokojne majke) je bio neoženjen kada sam je bila mala i svirao mi je svašta od dugmeta do Azre, Idola (i dan danas mi kenu suze na "Žute dunje" i ako ne delujem kao neko ko voli tu pemsu ali samo Indeksi verzija)... Obožavam bacila je sve niz rejaku jer mi je ujak nju najčešće svirao kao uspavanku :)
      Šajnine sve posebno "That don't impress me much" nju kad idem ulicom da šetam uvek pustim :)
      I meni je Istambul ta verzija omiljeni :)
      Piši često ovu tematiku, jer mnogo lepo ispadne posebno kada objašnjavaš o svakoj pesmi baš se nauživam :)

      Избриши
    3. Sad iščitavam tvoje komentare "Bordžija" i baš uživam.:)
      Svi mi imamo sreće što su nam stariji preneli ljubav prema muzici iz njihovog vremena, kad vidim kako sad roditelji, vaspitačice, profesorke čak, deci puste narodnjake i slično, naježim se....
      "Žute dunje" su i meni mnogo drage, samo njihova verzija, isto me rastuže.:(
      Volim sevdalinke, uopšte, posebno "Kraj tanana šadrvana" i "Što te nema" (verziju Jadranke Stojaković).

      "That don't impress me much" je super, spot takođe, a tek poruka!:))) I dobra je "Man!I feel like a woman", nju pustim kad se spremam za grad, podiže samopouzdanje.

      Hvala!:))))
      E, pa, ako tako kažeš, obećavam da će biti još sličnih tekstova, i sama uživam da pišem i slušam.:)

      Избриши
  2. Divan tekst, prolećni, raspevan, ali moram priznati i sa prizvukom sete i nostalgije.
    Za uvod šta da ti kažem, poznajem brojne ljude, kojima trenutno stanje odgovara i koji u drugačijem sistemu ne bi smeli ni nos da provire na ulicu, a ne da zauzimaju visoke pozicije.
    jbg...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala.:)))
      Nadam se da ta nostalgije nije previše "pojela" opšti ton :(, ali, eto, nikako da pobegnem od tog manira, što kaže Balašević "što luduje, od sreće tugu tka, moja prosta duša slovenska".

      Melanholična sam po prirodi i ne vredi, uvek mi se ta crna žuč "u sve meša", a istovremeno sam kolerik najstrašniji, tempirana bomba, planem na sitnicu - Blizanac najgore vrste. :)
      Moram priznati da me s vremena na vreme sustiže duboka razočaranost i moram da se mnogo trudim da ohrabrim samu sebe. Možda se nešto ubrzo promeni. Osećam se kao Robinzon, izbeglica u svom kraju.:))

      Upravo to, najgore je što sve ostaje na rečima, a zapravo im možda najviše odgovara da ostane ovako....posle se žale.

      Избриши
    2. Sve znam, ja sam doduše Rak u horoskopu, ali isto emotivac i često duboko i naprasito reagujem.
      Meni se uvek svidi ta doza nostalgije u tvojim tekstovima, bliska mi je.
      Potpuno te razumem, svakodnevno sebe bodrim, šta nam drugo preostaje?😊

      Избриши
    3. Naravno, jedino gore od očajavanja je mirenje sa tim, prepuštanje "struji".
      Drago mi je što se razumemo. Mnogo hvala.:))))

      Избриши
  3. Još sinoć sam pročitala tekst, a utiske nikako da prenesem...

    Sjajno, kao i uvek :*
    Slažem se s Ivanom koliko raspevanosti toliko i sete, nostalgičnosti.
    Ni ja nikad nisam bila Kikijev fan..
    Što se šlagera tiče, vreme menja sve, nekada su delovale previše retro, a danas mi par iz tog vremena dobro dođu..
    Nekako opuštajuće, a pritom te vrate brzinom svetlosti u doba u kom nisi bio prisutan.

    Za politički aspekt - potpisujem.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala.:)))
      Napisah Ivani, nadam se da ta seta nije preopteretila tekst i zagušila ga crnom atmosferom, ali, eto, nikako pobeći. :(
      Uvek se pitam ko je samo Kikija slagao da ume da peva :), ali, s druge strane, pesme su baš fine.
      Ista stvar. Za dobre stvari, jednostavno, mora da se "natempira" vreme. Za loše - ono nikad ne dođe.

      Hvala ti na čitanju.:)))))

      Избриши
    2. Nikad u tvom tekstu nema manjka ili viška - sve je cakum-pakum!
      Suštinski i s poentom!

      Veruj mi na reč :*

      Избриши
    3. Bez reči sam.:)
      Ovo mi mnogo, mnogo znači.:*** Hvala!

      Избриши
  4. citajuci ovo nekako dobih zelju da pisem haha, odlican post :*
    obradovalo me sto vidjeh i Madam Piano na ovoj listi ja bas volim njenu muziku a ovoj pjesmi se uvijek vratim https://www.youtube.com/watch?v=IZuxbByLUN0

    ОдговориИзбриши
  5. Hvala!:)))
    Drago mi je ako utičem motivišuće.:)
    I ja mnogo volim tu pesmu, podseća me na detinjstvo, a i ona mi je sjajna, baš izuzetan umetnik.
    :)))

    ОдговориИзбриши
  6. hvala tebi :)
    u ovakvim tvojim postovima nadjem nesto sto me razveseli, vrati na neke lijepe trenutke i podstakne da se radujem buducim

    a Madam je umjetnik na kub, steta sto ne snima vise

    ps. zivjelo proljece! i ja ga volim :))

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...