Autor: Isidora Đolović
Objavljeno: 06. juna 2015. na portalu Bulevar umetnosti
Biblioteka Katedre za Opštu
književnost sa teorijom književnosti ponosno čuva uspomenu na svog prvog i
najčuvenijeg diplomca. Izdanja njegovih knjiga, tog životnog zaveštanja,
postavljena su u zastakljene ormare sučelice prema klupama, iz kojih su nas
studente motivisala, opominjala i ispunjavala neobičnim osećanjem blage
neverice pomešane sa zadivljenošću. Neko ko nam je bio u obaveznom programu i
čiji se opus izučava temeljno i uz stalno obnavljanje interesovanja novih
generacija, nekada je i sam bio na istom mestu. Zanimljiva je to spoznaja.
Status Danila Kiša, kako kod
ozbiljnih proučavalaca, tako i dolazećih čitalaca i otkrivalaca, oduvek je bio
protivrečan, propraćen intenzivnim reakcijama dve vrste. Balansirajući između
onih koji mu se dive, sa gotovo idolopokloničkim ushićenjem uzdižući njegovu
prozu, i drugih koji mu nipošto ne poriču dar, ali smatraju vlasnika
najživopisnije „grive‟ srpske umetnosti precenjenim, elitističkim piscem,
istina je verovatno negde u zlatnoj sredini. Ona glasi: Danilo Kiš (1935–1989)
je zasigurno jedan od malobrojnih ovdašnjih (a tu podrazumevamo, kao što bi i
sam umetnik voleo, čitav jugoslovenski prostor) pisaca čije delo poseduje
istovremenu neuhvatljivost u zamke kalupa lokalnog, ali i osobenost (do koje je
neobično mnogo držao), koja ga čini neponovljivom sintezom protivrečnosti. A to
je sasvim dovoljno da još za života privuče pažnju inostranih proučavalaca
književnosti.
Na poslednjem Sajmu knjiga
predstavljeno je, bez imalo sumnje, jedno veoma značajno i znatiželji privlačno
delo. Autor je Mark Tompson, naslov „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu
Kišu‟ (Clio, 2014, prevod Muharema Bazdulja, u originalu „Birth Certificate‟).
Oduvek vlada veliko interesovanje za romansirane životopise slavnih ljudi.
Postoje oni koji takva interesovanja pobuđuju u naročitoj meri, posebno ukoliko
i sami na svoj život gledaju kao na vrstu romana. Tompsonova brižljivo i
studiozno, godinama pripremana i od svih raspoloživih izvora sklopljena knjiga
o uzajamnoj prožetosti života i dela Danila Kiša, zasniva se na principu koji
je i samom piscu bio omiljen – dokumentu kao temelju čije delove razlaže do
celovite, široke slike.
Ovo je dokumentarna studija pisana
sa razumevanjem i toplinom, ali lišena nekritičkog idealizovanja. Ona vešto
povezuje ličnost i stvaralaštvo, životne i književne puteve, ali ih ne
izjednačava. Autor se trudi da obuhvati i poveže svaki važan aspekt Kišovog
nadasve inspirativnog lika i dela, da ih pojasni (smeštanjem u odgovarajući
društveno-istorijski i literarni kontekst) i što potpunije i objektivnije
približi čitaocima (prijemčivim stilom, verodostojnošću postignutom mnoštvom
svedočanstava iz prve ruke, neskrivenim zanimanjem za predmet predočavanja)...
Ne skriva ličnu (pr)ocenu pojedinih knjiga (kao slabijih ili posebno veličanstvenih),
pri tom se nipošto ne opterećujući njihovim kanonizovanim statusom kod
proučavalaca i književnih arbitara. Isto važi i za komentar Kišovih životnih
odluka i poteza, koji prepušta najpouzdanijim sačuvanim svedocima – rečima
samog pisca, njegovih prijatelja i poznanika, protivnika i javnosti. Čovek koga
su pokušavali da smeste u najrazličitije kalupe, a svakom je izmicao,
nazivajući sebe poslednjim jugoslovenskim piscem, bio je „previše buntovnik,
previše ponosan i previše posvećen književnosti, koju je smatrao antitezom
karijerizmu‟ (str. 503).
Po uzoru na „Peščanik‟ (pismo E.S.-a
kao predložak iz koga se, ili bolje reći u susret kome se rekonstruiše radnja
romana), Mark Tompson bira piščev autentičan, na pisaćoj mašini otkucan - sa
rukom prepravljanim i dopisivanim delovima, autobiografski i autopoetički
„Izvod‟ iz 1983. godine. Na osnovu ovog Kišovog dokumenta, čije su rečenice
(tj. adekvatni odlomci) „razlomljene‟ i razgranate u poglavlja, a svako pokreće
i obuhvata ono ključno za formiranje umetnikove ličnosti i stvaralačkog otiska,
počinje potragu za čovekom u delu i iza dela. Građa je raspoređena u 33
poglavlja, presecana sa sedam „interludija‟ koji hronološki prate i
objašnjavaju objavljena dela, tačnije stvaralačku, misaonu i etičku evoluciju
Danila Kiša. Na tom putu se služi mnoštvom dokumentacije, retkih fotografija,
biranih citata, detaljno proučenih izvora i uticaja, pouzdanih ispitanika.
Kiš je bio svestan svoje filmske
biografije, korena čijim se istraživanjem opsesivno bavio, nemira koji ga je
navodio da čitavog života traga – istovremeno ostajući veran polazištu. Tome
odgovaraju njegov odlučni otpor nacionalizmu, kao i svakoj vrsti manipulacije;
emigrantski epilog u Francuskoj – ali usidrenost dušom u Beogradu; velika
životna ljubav sa Mirjanom Miočinović, ali i godine sapatništva sa Paskal
Delpeš. Suprotnosti su mu bile zaveštane i nasleđem roditelja, živopisnog ali
nesrećnog Eduarda Kona (Kiša) i lepe, požrtvovane Milice Dragićević; zatim,
odrastanjem u mađarskom selu i na patrijarhalnom Cetinju, a upotpuniće ih
kasnije studije i boemija, književni uzori i prijatelji, sudski procesi i
autopoetičke dileme... O svemu tome, a materijala za dramatičnu i veoma
emotivnu povest ima na pretek, Tompson, međutim, piše bez trunke neukusnog
preuveličavanja ili patetike, dopuštajući dokumentovanom da govori. Pored
manje-više poznatih pojedinosti Kišove biografije i bibliografije, te opštih
mesta, simbola i distinktivnih obeležja stvaralaštva, upoznaćemo umetnikov
zapaljivi temperament, koji je posebno buknuo u aferi „Grobnica za Borisa
Davidoviča‟ i „Času anatomije‟, ali i njegovu ranjivost izraženu kroz ljubav
prema muzici i poslednje godine u kojima se suočava sa teškom bolešću,
prijateljstvo sa Leonidom Šejkom, neobičnu fasciniranost Dubrovnikom...
U maniru romana, na kraju nam autor
podnosi izveštaj o tome „šta je bilo posle‟ (Danilove smrti) sa ostalim važnim
učesnicima njegove životne priče, ali i državom koju je toliko voleo i u isto
vreme mrzeo sa najvećom gorčinom. Neizostavan je zaključak o njegovoj današnjoj
naučno-teorijskoj recepciji, kao i životnim načelima koja prevazilaze podele,
protok vremena i česte pokušaje ideološke (zlo)upotrebe. Zbog Tompsonove
neutralne pozicije posmatrača sa strane, samim tim nepristrasnih, a često
oštrih i ironičnih zapažanja o našoj istoriji i kulturološkom kontekstu u kome
je Kiš stvarao, ova knjiga neće u svim svojim tezama biti po volji tumača
sklonih da sve zabibere nacionalističkim nabojem. S druge strane, oni koji žele
da upoznaju čoveka iza dela, u krajnjem slučaju – čoveka i njegovo delo,
pronaći će ne samo veoma informativno i stručno, znalački komponovano, već pre
svega zanimljivo štivo i dostojan omaž piscu za koga interesovanje već
decenijama ne jenjava.
Knjiga nam pruža što je moguće
potpuniji uvid u to kako je dečak Dani, iz neveselog odrastanja na neobičnom
tlu, poniranjem u arhetipska pitanja koja su ga progonila, premrežavajući
raznolikosti sveta, postao istinska književna veličina o kojoj se zasigurno ima
i mora mnogo govoriti i nadalje. Studiozno, pedantno i obuhvatno delo Marka
Tompsona je, u tom smislu, nezaobilazan vodič za buduće, a veoma lep i svež
doprinos dosadašnjim bavljenjima našim velikim piscem.