Rewatching "The Borgias": Sezona 1, epizoda 9

komentariše: Isidora Đolović

 Nessuno (Nobody)

Stigosmo i do završnice prvog dela sage o ozloglašenoj rimskoj porodici.

Mislim da se odavno nisam ovako ismejala kao gledajući poslednju epizodu sezone, na (mnoge!) momente sam se pitala posmatram li svesnu parodiju ili farsu, pa ću samo potvrditi više puta do sada istaknut stav da je nezanemarljiv element crnog humora i namernog poigravanja značenjima nešto što odvaja "Bordžije" od kostimiranih melodrama i uvodi u sasvim drugu kategoriju. Takođe, prosto je alarmantno što nas dopadljivost glumačke interpretacije stavlja na stranu objektivno nekorektnih ličnosti i njihovih poteza koji su, malo je reći, vrlo problematični. Naprosto, niko nije dovoljno čist da ga braniš mirne savesti, a opet, ni potpuno beznadežan da ga ne bi imali čime opravdati, osetiti sažaljenje u nekom trenutku.

U određenim momentima, kao da su reditelj i scenaristi karikirali situacije i junake, što je vrlo efektno u vidu sredstva razobličavanja postsrednjovekovnog Vatikana, ali i renesansnog društva koje se tek otvara uopšte. Zato je, meni barem, čak i ona završna sapuničarska (da, da!) idila ustvari vrlo farsična, prosto ne mogu da je uzmem za ozbiljno, imajući sve vreme u vidu da su to Bordžije i da ništa sa njima u vezi nije sasvim normalno. 

Najveći momenti humora dolaze, ponovo, od pape i to u scenama koje deli sa francuskim kraljem, kardinalima, dakle, na najvišem nivou. Ubedljivi utisak epizode - i sezone u celini - jeste apsolutni trijumf lukavog, proračunatog Rodriga koji iza maske skrušenosti, nezainteresovanosti, ležernosti i pomalo ozbiljne rasejanosti, zapravo skriva pravo (?) lice strogog, osvetoljubivog, skoro sveznajućeg čoveka koji svoje adute ne otkriva, pušta da drugi misle kako je došao u ćorsokak, a onda ih zaskoči i zaprepasti. Čoveka koji ne da na sebe i svoje, koji tvrdi da mu je nemila titula  poglavara "data", skoro silom, ali, vrlo dobro zna koliko je skupo platio, pa je NE DA.

Naprosto oduševljava, koliko god bilo nepravedno, način na koji se iz naizgled nemoguće pozicije pobedonosno i elegantno izvlači, kao domine porušivši redom sve pretnje i nasamarivši trikovima SVE, počev od Dela Roverea (doduše, principijelnost vredna poštovanja pokazala je zašto tog čoveka naprosto MORAM da cenim, od početka), svojih kardinala, Đovanija Sforce, pa do Karla/Šarla (klopka-majstorica!).

Jednom rečju, papa je na kraju odigrao u stilu: "Sve sam vas prešao, još kako!" 

Druga linija radnje uglavnom se fokusirala na ponovni susret Čezara i Lukrecije, uz malu scenu sa Ursulom i akciju sjajnog tandema Čez-Miki zvanu "ulovi muža-nasilnika".

Naslov: pošto je Čezare taj koji izgovara ovu reč, značenje bih pripisala prelazu koji je nagovešten za buduću radnju, prekretnici u njegovom statusu. "Niko" (za sebe) će postati "Neko". Može se primeniti i na papino (prividno, taktičko) unižavanje do proste fratarske mantije - tu MIMIKRIJU; zatim, na poniženje kardinala odmetnika, na Sforcu (srozati se do "nikoga", čiji brak kao da "nikada nije ni postojao" - obrisati te, zgaziti kao buvu). Naposletku, može se odnositi i na Lukrecijino novoređenče, dete bez oca i porekla/prezimena.

Oni volovi u uvodu su OGROMNI! To mi je bila prva reakcija, a potom i brojnost francuske vojske pred kapijama Rima. Impresivno. Zatim, činjenica da Đulija unapred ZNA da će kardinali biti odsutni iz grada, upućuje na to da je Rodrigo od samog početka imao plan i držao sve konce u svojim rukama, ali, pustio sve oko sebe da se malo igraju, pa tako obmanuo i njih i nas! Uglavnom, ulazak u opusteli grad, baš kao i kasnije stupanje u Napulj, asociralo me na "Igru prestola" i reminiscencije na opsadu prestonice, kada već uveliko pomahnitali kralj Eris kaže da uzurpator želi njegov grad "ali, neće ga dobiti - neću im dati ništa sem pepela":

Let him be king over charred bones and cooked meat. Let him be the king of ashes.

Karlo/Šarl to, videćemo, dobija u ovoj epizodi.

U gradu je toliko tiho da se čuje čak i crvkut ptica, a verovatno i Dela Rovereovo "gutanje knedli"! On je tako vidno razočaran što ga je Lukrecija potpuno nadigrala. Nije mi promakao gest kada mu onako damski pruža uzde svoga konja, dok vodi kralja u katedralu, na pregovore sa tatom. I zatvara za njim teška vrata, sa nekim trijumfalnim bleskom u očima, kao da želi da kaže:"Sada si na teritoriji Bordžija. Bićeš naš, osvojen. Već jesi!"

Šarl se obreo u ogromnom, veličanstvenom prostoru koji veoma efektno ističe sićušnost ljudskog stvora, čak i ako je on jedan crkveni velikodstojnik ili svetovni vladar! Ta velelepna crkva, njeni svodovi, stubovi, nagovešteni beskraj poigrava se sa percepcijom jedinke kao važne i uzvišene. A pred oltarom, ispružena ničice, jedna figura za koju se ispostavlja da je papa, neprepoznatljiv bez svojih simbola moći. Manipulacija vizuelna, a videćemo - i psihološka. 

Kralj i papa brzo pronalaze zajednički jezik, tj. Rodrigo ga vešto navodi na svoj kolosek, uverava da isto misle, isto žele, rukovodi u detalje izrežiranom dramom vladara. "Jadan ja, svi misle da je baš sjajno biti kralj/papa, a meni teret...."I kada Karlo zaključi da poziv bira nas, a ne mi njega, te je jedino što možemo - "služiti", pa padne pred papu u izlivu poštovanja, Rodrigo zna da je mreža počela da se obavija. Zato se i sam spušta na kolena - obratite pažnju na gestove, na to kako sve vreme gleda da budu jednaki, na istom nivou, ali ipak drži stranu svojoj nameri. Rodrigo zna - daj mu ono što želi i biće ti sluga. 

Simpatično je kada posle kaže Čezu:"Možda ima zgodnijih vladara, ali, teško da ima pobožnijih."

I Čezare se mnogo šunjao sa kapuljačom, najpre dok hita da iznenadi Lukreciju. Iznenadiće, doduše, ona njega - kada mu otkrije tajnu o trudnoći. On je vidno povređen činjenicom da je, u tom izgubljenom vremenu, njegova sestrica prestala da bude dete, da postoje stvari koje su propustili, proživeli odvojeno jedno od drugog, tuga koju nisu olakšali u razgovoru i koja će večito biti teška nepoznanica. Scena je bila nežna i emotivna, ali, oprostite mi ukoliko kvarim, meni su kožne pantalone Prezgodnosti odvukle pažnju!

Naravno, ako imamo nedostatak inicijative kod njega, Lukrecija je tu da ispituje Čezarovo lice na spominjanje sestre Marte, nekada poznate kao Ursula. Samoj opatici se obraća pristojno, ali hladno, uz naizgled bezazleni komentar o "izgubljenoj lepoj kosi".

Ursula mi je ovde po prvi put lepa, nekako blaga, smirena, a njena pomoć Lukreciji je iskrena i bezuslovna.

Kako ni Šarl nije naivan, postaviće svoj uslov papi, a to je da Čezare bude "legat", što je samo učtiviji naziv za taoca, prilikom odlaska njegove vojske do Napulja. Mladi Bordžija negoduje, ali, papa ponovo nagoveštava da zna mnogo više nego što govori, sve što se zbiva naziva šaradom  i savetuje ga da povede Mikeleta, "radi zabave ili zaštite", a nagoveštava i da zna za kugu u Napulju.

Papa saziva kardinalski zbor da sami sebi sude - okreće sve u svoju korist. Naglašava Burhardovo ime dok mu se obraća, ne krije ironiju, izrazi lica i ton kojim se obraća više nisu lažno trpeljivi. 

Kardinali su urnebesno smešni, onako obučeni i sa pepeljavim krstovima nasred čela. Rodrigo, ponižavajuće smoren, prima njihov "harač" i uživa, naslađujući se osvetom. Posebno se ostrvio na Askanija Sforcu. Zaključak: nikad ne potcenjujte "nezainteresovanog" papu! Zavaljen u svojoj stolici, on sa prstom na čelu i otrovnim izrazom lica, daje znak - "pokloni se i počni! Olakšaj dušu i riznicu, otkupi moj oproštaj!" A Čezare likuje.

Scena krunisanja Šarla za kralja Francuske i Napulja ponovo me navela da se zapitam šta je sa Sančinom reakcijom...dok ne videh kraj. Takođe, Čezare stoji rame uz rame sa Dela Rovereom, priznajući mu odvažnost i procenjujući njegov značaj kao saveznika. DR-ovo odbijanje mu pokazuje da u njemu imaju moćnog takmaca, jer ga od drugih razlikuju snažna volja, istrajnost i nepokolebljivost. 

Kasnije, na putu za Napulj, naša Prezgodnost ne želi da bude talac i to jasno pokazuje. Papa se pravi kao da je začuđen na te vesti, velikodušno nudeći da ga zameni mili kardinal Sforca.

Nikad ne tražite Mikeletu da dokaže kako zna da ubije rezačem za sir, čuvenom garotom. Verujte mu na reč.

Akcija u Pezaru bila je brza. Čovek koji je brižniji prema svojim psima nego supruzi, po kratkom postupku biva ubačen U VREĆU, na taljige, pa "tamo gde svi putevi vode, u Rim". On je glavno jelo na osvetničkom meniju Bordžija. Iako tata "grdi" sina zbog ovog zanimljivog rešenja da se neodgovorni zet dopremi, predstava će biti odigrana bez greške. Sforca nije imao nikakve šanse.

Osnovni motiv da se uopšte traži presedan u vidu razvoda braka bilo je, da se ne lažemo, to što savez u vojnom i političkom smislu, nije zadovoljio. Lukrecijina nesreća u braku, budimo iskreni, jeste važan - ali sekundarni razlog.

Đovani je, koliko god zaslužio kaznu, ipak podvrgnut velikom poniženju i podneo ga je, nemajući kuda, barem plemićki mirno - uspravno. Ucenjen i ponižen, sateran u ćošak, nema izbora do da prihvati nametnute uslove.

Sve vreme se vodi igra "mačke i miša", u kojoj papa sa svakim potezom odnosi prevagu.

Ironija: dok se brak poništava zbog nekonzumiranja, Lukrecija iza paravana gladi "stomak do zuba".  

"Javna demonstracija" njegove muškosti, smeh, posebno Čezarevo pakosno lice, muzika - sve doprinosi grotesknoj atmosferi, na koju će se nadovezati onaj podrugljivi ispraćaj od strane rulje, karnevalizacija na delu.

Dovlačenje dušeka, onda one dve u svakom smislu vulgarne žene - Sforca je, moram priznati, imao toliko dostojanstva da prekine poniženje, priznanjem koje prati kolektivni trans.

"Nisam. I nisam mogao." Ali, ostaje miran i uspravan. Osvetnički pogledi koje razmenjuje sa Bordžijama pokazuju da nije kraj.

Razumem da se ukusi razlikuju i da, povrh svega, Sforca baš i ne haje mnogo za sve to (inače bi jednu Lukreciju bolje tretirao u krevetu), ali, da sam muško, ne bih ni ja mogla da izvršim demonstraciju. 

U Napulju, mučni prizor - soba leševa je to postala doslovno, kao i ono kupatilo gde je Mikeleto promašio u pokušaju da ubije DR-a. Šarl shvata da je domamljen u zamku, u dvor smrti.

Završnica je prava sapuničarska! Familija se ponovo okuplja, ovoga puta zbog iščekivanja Lukrecijinog porođaja i sve bi delovalo tako idilično: Đulija i Vanoca sklopile privremeno primirje; Vanoca i Rodrigo dele jedan lep momenat bliskosti kroz sećanje na rođenje "brata za malog Čezara"; dolaze tata, mama i sin...pardon, Huan, Sanča i Žofre; svi su uzbuđeni i u iščekivanju, padaju zagrljaji i poljupci - ma, samo što ne zapevaju, a onda se setiš! To su Bordžije! I sama scena pozdravljanja novog člana nosi pečat neke fantastične izopačenosti, ali, nije li to neodoljivo, razlog što ih volimo?

Mislim, stvarno: Rodrigo i "božje dete" (podsetio me na kralja Ekberta iz serije "Vikinzi", koji isto tako naziva kopile svoje snajke Džudit, nakon što joj je zbog preljube dao otfikariti uho- a tek tu pričamo o istorijskim netačnostima, jer je to "vanbračno" dete budući kralj Alfred Veliki); pa ono kad se svi poređaju oko postelje: tata u odori, mama i nova ljubavnica se odmeravaju, istovremeno merkaju Čezarove reakcije na časnu sestru-babicu, a "crna ovca" Huan sa pristojne razdaljine merka i njih i snajče; da bi na kraju Rodrigo zaključio kako je njihova La sagrada familia pregrmela spletke neprijatelja i spremna je da nastavi dalje.

Mali Đovani, dobro došao u džunglu!

Ipak, nije to jedina dimenzija ove scene. Dok borave u hodniku, lepo su ocrtani neki od ključnih međusobnih odnosa članova. Đulija posreduje u dolasku pape i time pokazuje svoju podršku i uticaj na njega, ali Vanoca odmah čini da se oseti nekako suvišno, nelagodno, kada bude istakla zajedničke uspomene kao prednost nad njom. Ona mala replika pokazuje, sem toga da je Huan od početka "mučio", kako su se nekada radovali budućnosti, kako su se nadali da će braća biti jedan drugom podrška, kako Rodrigo pamti samo lepe stvari.

Kada razmene one, nimalo patetične rečenice:

Voleli smo svoju decu, zar ne?

Beskrajno (Svim srcem).

Oseća se neka seta, spoznaja da ta deca više nisu bezazlena ni nevina, velikim delom njihovom krivicom, da ih njih dvoje više ne mogu zaštititi. Ali, za sada su pregrmeli prvi čin iskušenja.

Kada krenu u Lukrecijinu odaju, Čezare prvi bukvalno trči; Rodrigo čeka Đuliju da joj pruži ruku; Huan hoda sa Sančom na kraju, skroz uz nju. 

"Porodična" idila Huan + Sanča = Žofre, izgledalo je kao da im je dete. 

Dok uzima unuka u ruke, Rodrigo ga posmatra sa mešavinom neverice i divljenja. Ursulino prisustvo je samo doprinelo opštoj slici zamršenih odnosa (Bordžijini muškarci + ljubavnice). Bilo mi je, čak, smešno kad je Čezare upita "May I...?", pa brže-bolje doda "...Hold (him)?" Nevaljalac naš.  

Poslednja scena je prilično farsična i nekako, dal' što su Bordžije il' što se svi međusobno merkaju s odobravanjem, kao parodija na sentimentalne završetke. U fazonu: izgleda idilično, ali, uzmite u obzir ko je u kadru i kako su zapetljani.  Mama merka tatinu ljubavnicu, tata (i svi ostali) merka starijeg sina i njegovu (bivšu) ljubavnicu, mlađi brat merka pubertetlijinu ženu/snajku/svoju ljubavnicu, a Lukrecija rodila dete sa konjušarem. Kao hipi komuna! A decu im donosi Bog.  

Najbolje replike:

Čezare: Father?
Rodrigo: Holy Father

Kralj: Pope Alexander!
Rodrigo: VI

-sa Sforcom na procesu

-sa Burhardom i knjigama. Ovaj mi izgleda kao neka krtica ili miš, čak sam tražeći sličice za ovaj post, pronašla jedno simpatično poređenje, na sajtu "Benevolent Clicktator"  i ne mogu da odolim da ga ne stavim:

 Samo sam čekala da počne onako bučno trzati  nos, k'o Petigru iz "Hari Poter"-a.

-Mikeletove sažete mudrosti
-Čezare dok implicira da "neće zauvek biti kardinal"

Još par zanimljivosti:

1. Primetili ste da papa od trenutka stupanja na vlast govori o sebi u množini? Evo kako je ta pojava objašnjena u "Zanimljivoj gramatici" Milana Šipke (edicija koju čine knjige prepoznatljivih plavih korica): naime, u starom Rimu je imperator sebe oslovljavao sa "MI" (nos), kako bi pokazao jedinstvo sa narodom čiji je predstavnik, ali i da bi istakao svoju vlast pluralom (množinom).

Kasnije su tako o sebi govorili i vladari "sa dve krune", npr. car i kralj Austrougarske, Franc Jozef (proglase je počinjao sa "Mi, car i kralj..."), pa čak i naš kralj Aleksandar Karađorđević ("Mi, Aleksandar I, po milosti Božjoj kralj  Srba, Hrvata i Slovenaca...").

2. Ponešto o prinovi u porodici: dečkić će, zanimljivo, dobiti ime koje već nose bivši muž (Sforca) i brat (Huan je, pisali smo pre, španska verzija za Đovani/Jovan/Džon).

Ono što otprilike možemo da izdvojimo iz istorije kao najverovatnije jeste da su priče o incestu potekle od neprijatelja porodice, možda čak i od samog Sforce, ogorčenog zbog poništenja braka pod optužbom za njegovu nesposobnost da vrši supružničku dužnost (koju je odbio da dokaže na sudu). Brak verovatno zaista nije bio konzumiran, a papa je rešio da ga poništi jer se pokazalo da mu politički ipak nije doneo očekivanu dobit.

Naime, Lukrecija se udala sa 13 godina i navodno je jedan od zahteva bio da se pola godine zbog njene fizičke nezrelosti ništa ne desi među njih dvoje - osim zbog činjenice da je bila devojčica, ovo je pogodovalo novim političkim mahinacijama.

E, sad, dok je taj proces poništavanja trajao, Lukrecija je boravila u samostanu San Sisto i čuvao ju je izvesni Pedro "Peroto" Caldes, muzičar i pesnik. Između njih se navodno rodila ljubav, Lukrecija je zatrudnela, dobili su dete. Mario Puzo u "Porodici", inače odličnom romanu, ali - ipak FIKCIJI u osnovi, unosi ovu epizodu, ali, dete je Lukrecijino i Čezarevo, ona je već bila trudna pa su je zato sklonili, a Pedro je bio samo paravan, stvarno se zaljubio i to platio glavom. Navodno su njegovo ubistvo naručili Rodrigo i Čezare. U seriji, Pedro je preimenovan u Paolo.

Oko tri godine kasnije, izdate su dve papske bule za Đovanija, prvom ga Rodrigo priznaje kao svog, drugom Čezare kao SVOG sina. Majka je nepoznata u oba slučaja. Osim optužbi prvog muža, rezultata povređenog ponosa, nakon čega su se raširile glasine o incestu, tadašnji istoričari ne pominju ništa slično. Pošto je već bio isplaniran njen drugi brak, zataškan je slučaj sa Pedrom/Paolom, a Đovani bio poznat kao "vatikansko siroče", tj. Roman infant.

Kad smo već kod istorijskih odstupanja, Alfonso Napuljski je zapravo bio Sančin OTAC, a ne brat - ovde su ga predstavili kao znatno mlađeg. Njegova vanbračna deca bili su Sanča i drugi Alfonso (od Aragona), koga ćemo upoznati u sezoni koja je pred nama, kao Lukrecijinog sledećeg mladoženju.

Šarl VIII je bio znatno mlađi tokom opisanih zbivanja, ali jednako "privlačan" i nije ubio Alfonsa pri preuzimanju Napulja.

Makijaveli nije bio u službi Medičijevih u to vreme.

Muž Đulije Farneze se prezivao Orsini, zato mi je bilo smešno kad joj Rodrigo na početku daje posed otrovanog kardinala istog prezimena.

Takođe, Askanio, Ludoviko i Katerina Sforca su rođaci (braća i bratanica), dok je Đovani iz sasvim drugog ogranka porodice (mada istog prezimena), nisu blisko povezani.

Sutra: Rezime prve sezone