недеља, 21. фебруар 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 1, epizoda 8

komentariše: Isidora Đolović


Današnji prikaz neminovno je zasenila jučerašnja tužna vest o gubitku dvoje velikih pisaca. Preminula je Harper Li (dovoljno je reći - "Ubiti pticu rugalicu", svojevrsni manifest hrabrosti i čovečnosti), kao i Umberto Eko ("Ime ruže", "Praško groblje", "Ostrvo dana pređašnjeg", "Tajanstveni plamen kraljice Loane", "Istorija lepote/ružnoće", "Beskrajni spiskovi" i mnoštvo predavanja iz oblasti filozofije, estetike, teorije književnosti, naravno i semiotike kao primarnog polja izučavanja) - kome posvećujem tekst, jer je bio renesansni čovek našeg doba, sa retkom i zadivljujućom erudicijom. Hvala na svemu što su nam ostavili.

The Art of War

Volim da krenem od naslova, a ovaj me asocira na veoma zanimljivo delo Eriha Froma, „Umeće ljubavi“, jednu interesantnu studiju u čijem bi se svetlu lako mogao sagledati međusobni odnos ličnosti iz ove dramatizacije priče o Bordžijama. Naravno, druga asocijacija je i do sada često isticano strateško umeće, uglavnom od strane Rodriga potencirano, a obavezno povezano sa erotskim kada raspravlja sa Đulijom.

Upravo nju ćemo prvu ugledati po otvaranju uvodne scene, kako priprema bekstvo i pronicljivo, znalačkim okom skenira Paola. Ona od njega ne traži, čak i ne moli pomoć pri poduhvatu, nego podrazumeva i zahteva. Čini to u svom stilu, sa izvesnom „tihom snagom“, odlučnošću i autoritetom koji izbijaju iz nežne pojave, nikad povišenog tona, ali uvek budnog uma i nepokolebljivosti. Ovoga puta, ona će ipak biti samo inicijator i neko ko iz senke izvodi, mentorski kao i do sada,  drugu sve snažniju žensku figuru, heroinu epizode. Ali, do toga ću tek doći. A Paolo je Narcis, zaboravih ranije da napišem, zbog još nečega - zaljubljen je u nedostižno. On ne može da zadrži predmet svoje opčinjenosti i time je osuđen na propast. Zbog toga je rastanak, ne samo usled brzine, tmuran i beznadežan. Niko tu ne gaji posebnu nadu u novi susret. Paolo pristaje na kaznu (samim tim što se usudio da posegne za zabranjenim, to mu je sledovalo), a Đulija potvrđuje neostvarivost poređenjem: “Kad konji budu leteli, kao što i mi moramo sada.“ 


U šumi, daleko od Sforce, na sigurnom, najveći utisak - pored Đulijine nežnosti i uvek zaštitničkog stava prema Lukreciji - na mene je ostavila (skroz površno, znam) prelepa odeća koju nose, ogrtači, rukavice, jahaća oprema. Za to vreme, Paolo pod mukama (bičevanje/šibanje je očigledno nešto što ne izlazi iz mode?!) izdržava, pa čak i prkosi Sforci. Nemoguće je da iz onih reči punih prezira ne nasluti istinu, pa jedino i može da ozlojeđeno „cepa“ konjušareva leđa - dečko ima više hrabrosti, srca, lepote, dobrote, a ima(o) i Lukreciju, što je najgore po ponos surovog Đovanija. 

Rodrigov košmar iznedrila je, s jedne strane, surova logika situacije (nelojalnost ostalih italijanskih državica), a s druge podsvest (i povezaćemo je odmah sa završetkom epizode!) koja uvek preti kroz kolebanje, nelagodu na novom položaju i želju za starom običnošću, neupadljivošću, kada teret papske tijare postane neizdrživ. „Obuća španjolskog seljaka“ signalizira strah od (mada privlačnog) povratka na početak, anonimnost došljaka, tuđinca. A Čezare ima drugu, stalnu brigu, njemu je prva pomisao kada otac pomene svoj loš predosećaj - Lukrecija! Njega tišti poslednji susret i ono neizgovoreno.

Papa pokušava da uceni Špance, a da mu „gori pod nogama“ pokazuje to što je napustio svoj uobičajeni položaj zavaljenosti na prestolu, sa izrazom neskrivane dosade, ustavši i lično odvojivši izaslanika u prikrajak. Besan i uzrujan, dozvoljava sebi da izgubi kontrolu. Međutim, realizacija zahteva značila bi početak rata između Španije i Francuske, što nikome nije u interesu. Ipak, Rodrigo će, ako ništa, imati poslednju reč u ovom diplomatskom porazu - „Judin poljubac“ je fantastičan gest,  tako rečit, gorak, opor.
Rim je u panici, ali, papa ne dopušta da i njime ovlada, te preuzima stvar u svoje ruke. Oslanja se, naravno, na svoje sinove, što dramu premešta sa spoljnjeg na unutrašnji plan. Čezare likuje u sebi, nadajući se da će otac konačno početi da primećuje i prihvata Huanovu nesposobnost, nedoraslost. Podsećajući brata na dužnosti, odgovorniji Čezare istovremeno kao da čeka svoj momenat: „Vidite, sve vreme sam vam govorio da JA više vredim.“ Komika scene izvlačenja brata iz brodela (Dakle, Sanča dosadila? Ili on njoj?), odvratne i prljave jazbine bluda, ipak nije potisnula izraziti kontrast između njih dvojice - ali i sličnosti. Iako je Huan taj koji zaključuje kako su „Razvrat i razuzdanost obeležje plemstva“, koliko se zaista razlikuju po tom pitanju? I Čezare je imao svoje avanture, setimo se scene u kojoj ga prvi put vidimo, setimo se Ursule..

U taboru francuskog kralja, Đulijano Dela Rovere nabraja argumente za svrgavanje pape (a koje smo već napamet naučili!), kroz kratak rezime dotadašnjih raskola i optužbi njegovih prethodnika. Rodriga terete za: simoniju (dodeljivanje privilegija srodnicima), kupovinu položaja, javni razvrat, trovanje - i sve to sa osnovama. 

Provera oružja kojim Rimljani raspolažu pokreće pitanje topova, što je tačka razilaženja stavova braće. Čezare ukazuje na opasnost koja preti od francuske novotarije u ratovanju, dok Huan samouvereno omaložava istu. Vanredna situacija je na unutrašnjem planu, ponavljam, prilika za interno nadmetanje. Čez ironijom obezvređuje Huanovu „strategiju“, ali, Rodrigo je po ko zna koji put zaslepljen očinskom pristrasnošću, pa forsira mlađeg. Stariji mu je potreban na veću kardinala, da podigne opšti moral i spreči rasulo, odglumi podršku „svom voljenom bratu“. Papa nastavlja da se služi biblijskim aluzijama (ovoga puta na sumnje apostola pred Hristovim stradanjem), pri čemu ga je teško shvatiti ozbiljno…

Kardinali, slikovito upoređeni sa „pacovima koji napuštaju brod koji tone“, uskomešali su se i uzbunili. Prednjači Askanio Sforca, predlažući evakuaciju iz grada, na šta ga Rodrigo naročito opominje principom lojalnosti. Čezare tu ima ulogu „čvrste ruke“ i odsečno odbacuje mogućnost kukavičkog bekstva. Još jednom pogledi govore: Rodrigo je zadovoljan poslušnim sinom, a Čezare je izneverio sebe kako bi usrećio oca. Odstupanja nema, a papa se naročito zadržava pred Sforcom, naglašavajući kako je ovo sada „test vere“- njihove u Boga, a papine u njih.
Kakva je bahata „gnjidica“ ovaj Huan, dok izlaže plan pred papom i Čezareom! Naša Prezgodnost suzbija bes, mada ga očigledno izluđuju i tetralnost brata i oduševljenje oca jednim krajnje blesavim planom - da se Francuzi izmame na otvoreno polje i tamo opkole, pošto su „Latini stare varalice“, a topovi ničemu ne služe ako nisu upereni u gradske zidine! Čak se upoređuje sa Cezarom i Markom Antonijem. Hit:
„Malo znam o ratovanju.“- „Dobro je da bar neko u porodici zna.“

Dok izjahuje, Čezare i Mikeleto posmatraju sa balkona, predviđajući ishod avanture samoproglašenog „spasioca Rima“. Mirni, ćutljivi Mikeleto nastavlja da u po jednu rečenicu sažima suštinu, kao npr. „gde je rat u pitanju, Bog ide na odmor.

Lukreciju i Đuliju opkoljavaju francuske trupe u šumi, nadomak prestonice. Gošće ili taoci? U taboru neprijatelja, dame će aktivirati svoju umešnost i pokazati kako um i šarm ipak pobeđuju silu! Kralj Karlo je i dalje karikaturalna pojava, čija je surovost ublažena stalnim osciliranjem na granici lakrdije i velikom dozom samopodsmeha. Kada mu objasne da je papina ljubavnica tu, a zbog nje bi ga trebalo, između ostalog, smeniti, Karlo odobrava, skandalizovan, ali pred sopstvenim odrazom se pita „a zašto da ja nemam ljubavnicu“?  Čak ću se usuditi da pretpostavim zanimljivu mogućnost gledanja kralja kao obrnutog Narcisa, s obzirom na toliku opsednutost svojim odrazom.
Lukrecija brzo uči, primenjujući Đulijine lekcije iz prvih dana poznanstva, počev od neočekivanog susreta sa odbeglim kardinalom DR (simpatično mi je kako on oslovljava Đuliju sa „La Bella“!). Ona se pokazuje kao pametna, jaka i snalažljiva u nekoliko navrata, najpre time što istovremeno ne da na svoju porodicu - a čuva pristojnost i pribranost. Podseća DR-a na izdaju pape, izmamljuje mu priznanje o planiranju prevrata. Onda, na gozbi - kralj sedi između dve žene koje ga zabavljaju i mudro pridobijaju. Lukrecija me oduševila, najpre ponosno i prkosno ističući da joj je majka „bila najlepša kurtizana u Rimu“, koja ju je naučila da proriče iz vinskog pehara; zatim, kako detinjasto pridobija kraljeve simpatije, kroz igru i šalu, istovremeno sugerišući kako se sve može rešiti i na miran način, bez sukoba.
Dan borbe je, zapravo, najvažniji deo epizode. Postrojena vojska čeka, na nepreglednom polju,  što predstavlja zaista veličanstven prizor. Huan izjahuje, to je trenutak o kome svaki dečak sanja, da „digneš ruku, a puk da te sledi“ kako kaže pesma, ali, za mladog Bordžiju brzo pretvoren u trenutak sleđenosti, panike pri pogledu na protivničke trupe. 
Obrukati se, osramotiti, odjednom postaje izvesnost i njime vidno ovladava strah. Preko puta je Lukrecija, u prvom redu, uz kralja. Vidi Huana, vidi i ozloglašeni „izum“, lancima povezanu topovsku đulad, zanemi od užasa. Huan ne samo što je izložio svoje ljude direktnoj opasnosti, bez ikakve logike, nego se i sada potpuno pogubio (najupadljivije kada pita „Ko naređuje juriš?“, a dobija odgovor: “Pa, vi!“). Zato Lukrecija brzo razmišlja, naročito pošto dođe do brutalne galske demonstracije sile, momentalne i razorne. Prvi nalet tera rimsku formaciju da odstupi.
La Bella
Lucrezia
I izuzetno moćna scena: devojka sama jaše preko bojnog polja, zaustavivši sudar na neko vreme (kralj neće da joj naudi, strpljivo čeka), radi pregovora sa bratom. Njihov odnos ovde vidimo po prvi put: miran je, ne toliko prisan kao sa Čezareom, ali, postoji prirodna povezanost, obostrana briga. Ranije, Lukrecija pominje „opasnosti s kojima će se njen brat suočiti“ i tu se vidi određen ponos, još uvek poverenje devojčice u braću, koji je vole i štite. Ona deluje kao starija sestra Huanu, ubedljiva je, stišava njegovu impulsivnost, poziva ga na zdravorazumsko razmatranje situacije. Ona predlaže da Karlu prenese kako papa želi da se nagodi sa Karlom, slobodnim putem do Napulja otkupivši poštedu za Rim. Lukrecija će posredovati, vešto apelujući na Karlovo dostojanstvo (on je kao hipnotisan, ponavlja:“Naravno, Napulj…“), ispoljivši snažnu lojalnost porodici, odanost u dejstvovanju u korist Rima. Svoje ideje pripisuje Huanu, ponosno navodeći njegove titule (to odsustvo sujete i samouverenost naučeni su od Đulije, ali i Vanoce još ranije), jednom rečju, TRIJUMFUJE!

Na vest o povlačenju vojske, nekolicina kardinala se priprema za bekstvo, ali, Rodrigo ih dočekuje sa uobičajenom ironijom (on je čuo, ali, šta - samo pesmu ptica kroz prozor!) iza koje su čelična volja i pretnja, ponovo uperena naročito ka Sforci. Burharda takođe postavlja na svoje mesto, jer „čuvanje knjiga“ kojim se izgovara, majstor vrdanja odlično prepoznaje. 
Čezare i Mikeleto se pridružuju građanima na platou pred kapijom, dok posmatraju povratak Huana i njegove vojske, podvijenog repa. Niko ne zna za ishod pregovora, očekuju ono najgore. Čezare i pored poniženja koje preti gradu, ne može sasvim da potisne likovanje. Zanimljivo, Italijani Francuze nazivaju „varvarima“i „hordama“; Francuzi isto tako nazivaju Vikinge, a Englezi - sve redom! U svega jednoj rečenici, ali dovoljno jasno, Čezare ponovo izražava brigu za Lukreciju. Sveštenstvo sa rukama punim plena, vrednih relikvija, beži - Huan ne krije prezir, isto ih kao papa naziva „pacovima“, samo je otvoreniji od Rodriga u tom preziru. 

Rodrigo ni sada ne okrivljuje Huana, nego svoju pogrešnu procenu. Shvata da je pogrešio poverivši mu upravljanje vojskom, koje je prokockao. Jedino Čezaru otkriva slabosti i bojazan od budućnosti, a ovaj mu na to kaže jednu jedinu rečenicu za-da-se-naježiš: „JA te neću napustiti.“ I u tom trenutku, naravno, bane Bordžija junior, zatiče trenutak bliskosti (zagrljaj) i oseća se inferiorno, posebno pošto otac odbije njegov plan za evakuaciju (predlog kojim namerava da ga zaštiti i ipak nekako bude koristan, bar u nečemu), a potom ga šalje da skloni Vanocu na sigurno. On vidi osudu, otac ga otura od sebe, razočaran - Čezare ga ugrožava na mestu miljenika.
Rodrigo se obraća Rafaelu, svom starom ispovedniku i prijatelju, traži njegovu odeću, želi da dočeka novo iskušenje u ruhu poniznosti. Čezare i Ursula imaju kratku scenu, gde ona odbija njegovu zaštitu, ne želi privilegije na temeljima svoje preljube, ali, vidno je slaba na njega, još uvek. Epizodu zatvara papino preoblačenje, skidanje simbola moći i raskoši, ponovno pretvaranje u iskušenika Rodriga Bordžiju. Šta god naišlo, dočekaće ga u tom ruhu, iskreno ili pod maskom, ko zna? Razrešenje tek sledi.

Želim da izrazim još par razmišljanja. Prvo, meni najbolje scene epizode jesu one sa pregovorima Bordžija o tome kako zaštiti Rim, zato što imamo pounutarnjenje problema. Uopšte nije teško utvrditi da koren Huanovog iritantnog ponašanja leži u njegovoj želji za prihvaćenošću. I od ove epizode mi je to jasno k'o dan. Jer, on se (a druga sezona ovo dokazuje) konstantno oseća ugroženo od strane Čezara, oseća da ne prima istu ljubav od majke i Lukrecije, niti poverenje i poštovanje od oca. I ne zna šta da uradi, pa „divlja“. Njegova anksionznost, vucaranje po javnim kućama, razmaženi ispadi i sl. ustvari viču „Gledajte me - volite me!“ Mada se ponaša nezrelo, tolerišu ga, ali, on ipak OSEĆA nesrazmeru u odnosu prema Čezaru i zato je, više od prostog hedonizma, u njemu podsvesno, pomalo patološko - pomalo intuitivno, ubeđenje da nešto tu nije isto.

U sceni kada zatekne Rodriga i Čezarea sjedinjene brigom, u jednom od onih retkih momenata nemog razumevanja i bliskosti, Huan ima pogled "pokislog kučeta". Da su mu samo rekli: "OK, zabrljao si, nema veze, hajde da zajedno iznađemo rešenje, uradimo to-i-to“, bilo bi bolje - ovako, ponavljaju se hladnoća, naređenja, ignorisanje, odbačenost. Takmičarski odnos sa Čezareom sve kvari. Jaz se produbljuje sa svakim korakom. I baš zato, mislim da Rodrigo tako pompezno dočekuje svaki Huanov iskorak (ideju, odluku, inicijativu) jer se nada da će njegova uložena vera konačno da se isplati. Hvaleći sina, papa zapravo svaki put bodri i opravdava SEBE. Ubeđuje sebe kako ipak nije pogrešio uskraćujući starijem željeni poziv, obrćući uloge, namećući sudbine. Rodrigo očajnički želi da održi svoju, veštački podignutu, mukom podupiranu kulu od snova i ambicija, ali, shvata da je beznadežno. S druge strane, imamo Huana kome bi se bilo koja profesija podjednako sviđala ili ne, jer njega - za razliku od Čezarea - ne motiviše lična strast, već želja da zadovolji oca, opravda prezime, a ne ambicija da uspe kao vojskovođa. 

Takav tragični raskorak se za sada još uvek samo naslućuje, ali, ako u priči već vidimo jasnu razvojnu liniju kod Čezara kao budućeg strateškog i političkog genija lišenog etike, Lukrecije kao femme fatale očeličene ranama i ženskog pandana svom ocu, onda je nemonivno da Huanova putanja bude silazna, a on u tom sudaru bratskih nesporazuma izvuče deblji kraj. Tome uveliko ide u susret svojim bezumnim ponašanjem. Rodrigo je podelom uloga, tj. zadataka, razdvajao braću , nesvesno i nenamerno.

Još nešto, bilo bi interesantno, a što je serija izostavila, videti Sančinu reakciju na odluku da se Napulj izloži francuskom napadu, ponudi „na tacni“, pored nedavno sklopljenog bračnog saveza (u kome je ona poslužila kao svojevrsna roba, žrtva, poslata za dečaka) kao garancije mira. Ona je udata zarad jačanja alijanse koju sada Rim ruši kako bi se sačuvao. I tu se papa ne razlikuje od Sforce, niti je Sančina situacija bitno drugačija od Lukrecijine, sa izuzetkom trpljenja bračnog nasilja. Ali, izgleda nije bilo ni vremena, ni prostora - šteta.

Pobednica epizode:

Prikaz finala prve sezone, zna se - za vikend!

6 коментара:

  1. Da i ovde kažem. Divan opis, uživam u svakom novom prikazu.
    Ovo je jedna od najboljih epizoda sezone.

    P.S. Tužno je to koliko nas je umetnika napustilo, a nismo pošteno ni zagazili u ovu godinu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala. :))
      Ovako kad rezimiram čitavu sezonu, mislim da su ova i prva epizoda možda najbolje. Najdinamičnije, a i najzanimljivije u pogledu otkrivanja njihovih karaktera i uzajamnih odnosa. :)

      Slažem se, baksuzan početak godine. :(

      Избриши
  2. Mnogo volim ovu seriju i zao mi je sto ne mogu da se uklopim sa vama u ponovnom zajednickom gledanju. Trenutno nemam vremena za serije ali, kad god stignem, uzivam u prikazima i vasoj diskusiji.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:))) Baš mi je drago da ti je zanimljivo i da vraćamo barem taj doživljaj ponovnog gledanja. :)
      Ja sam uvek skeptična prilikom vraćanja nečemu što me jednom oduševilo (bila to serija, knjiga ili film), bojim se da je doživljaj bio neponovljiv i da neće biti isto. Utoliko se više obradujem kad, kao u ovom slučaju, novo gledanje donese nove utiske i bude još uzbudljivije. To uvek bude potvrda kvaliteta. :))

      Избриши
  3. 1000 godina kasnije evo mene ponovo na komentarisanju, prosto sad kad su obaveze gotove imam vremena da gledam a plus ja volim Bordžije malo da razvlačim zato što znam da nema mnogo epizoda pa da ih ne odgledam na brzinu :)
    Elem tvoj tekst je uvek prvo što mi je na umu kada odgledam epizodu, tako i sad si mi pomogla da uvidim detalje koje nisam ranije videla u seriji a eov nekih mojih opažanja 💖
    Pre engo što dođem do najvećeg utiska izazanliziraću mal epizodu
    Pre svega jako mi se doapla scena Huan i bata, amda pogrešan brat je polu go to moram da priznam :D
    Dopada mi se što u Cezaru mogu da vidim to neko buđenje revolta što on ne može da živi Huanov život već je primoran da se ponaša kako otac kaže :D
    Lukrecija i Džulija u šumi dopadaju mi se pošalice posebno kako se džulija postavlja i koliko je voljna da joj pomogne oko svega :)
    Drži se muški dok ga šiba Švorca moram da priznam, a Švorca je rešio da je dosta bio podnošljiv ponovo ej odvratan.
    Rodrigo je prestog prema Huanu, pponaša se kao da ne vredi ništa, ok nije sv. Cezar ali daje sve od sebe
    Huan kao "veliki vojskovođa" pad se vidi još pre nego što je uopšte krenuo, stav, odlučnost jasno je da neće na dobro da izađe (ja imam teoriju da previše samopouzdanja može da uglavnom rezultira loše po čoveka)
    Lukreciji konačno kreće da se pali lampa shvata politiku, a Džulija je već iskusna zna kako se rešavaju stvari, razgovor sa Dela Rovreom i način na koji interpretira reči i direktno i indirektno je odličan pokazuje koliko je sazrela :)
    Scena bitke odlična, veoma upečatljiva jer ima dve žene koje prisustvuju jednom takvom kalićnom "muškom" činu bitke i nije prijatno za gledanje. Dopada mi se što vidim strah u Huanovim očima, pokazuje da je iznad svega samo čovek.
    Ada namerno preskačem deo jer imam na kraju da kažem o tome.
    Rdorigo nije srećan ishodom, ali ne želi da odustane od Rima tu mi je malo bilo žao Huana :)
    Simbolika na kraju epizode Rodrigovog skidanja odeće pape, ogromna sjajan kraj za peizodu :)
    E sad ono što mi se najviše dopalo (i ako će malo čudno da zvuči) je što sam konačno videla trnutak povezivanja Huana i Lukrecije. Volim i cezara ali retko kada imam prilike da je vidim sa Huanom, njeni saveti brgia za bratovljev život mi je jedna od najdivnijh scena. Mislim da su glumci odlično izrazili emocije (koje su za razliku od nje i Cezara prave bratsko sestrinske) mislim da je sama scena prelepa, kada ona dojaše preko polja i njegova sreća kada je vidi to mi je najjači utisak definitvino 💖
    Nadam se da nisam smorila, odličan tekst prosto sam navučena na ovu seriju :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kad god došla - dobrodošla. :) Hvala na divnom komentaru, pre svega. Slobodno se raspiši, jer najviše volim da diskutujem o serijama koje obožavam, a "Bordžije", "GoT" i "Vikinzi" su u vrhu liste. Zato sa radošću i zanimanjem čekam tvoje i Kaćine utiske iz prve ruke.

      Detaljno, opširno, analitično, u tvom stilu. :)
      Jedva čekam da vidim kasnije analize likova i odnosa, pošto ti sjajno ide kada je "Game of thrones" u pitanju.
      Meni je ovo najbolja epizoda prve sezone.
      Svako je imao "pet minuta slave" i, začudo, Čezare se čak najmanje istakao.
      Najviše volim, tačnije OBOŽAVAM zajedničke scene između članova porodice, prvenstveno muških. Glumci su odlični i sjajno prenose kako tenziju i netrpeljivost, tako i humorističke momente. Postoji stalno trenje između zavisti i ljubavi, odobravanja i kritikovanja.
      Rodrigo voli svoju decu, to je jasno, ali ne ume da izbalansira tu ljubav, pa je raspodeljuje neravnopravno, mada to očigledno ne bi hteo. Otuda pogrešan utisak i niko nije zadovoljan tretmanom koji dobija.
      Prestrog je kad ne treba.

      Đulija i Lukrecija imaju predivan odnos. Mentorka svojoj štićenici prenosi snagu i mudrost, a Lukrecija brzo uči.

      Bitka, tj. njeno odsustvo, odlično je prikazana.
      I meni je najbolji deo susret Lukrecije i Huana, baš mi je drago što se slažemo, mislim da je njihov odnos nedovoljno rasvetljen, a drugačiji je od onog sa Čezarom, nekako PRAVI bratsko-sestrinski, čist, sramežljiv, kao da je ona starija, a ne obrnuto.
      I solidarnost, podrška, sve to iskazano u nekoliko minuta.
      Mnogo si lepo sve to opisala, slažem se.
      Hvala ti na čitanju i deljenju utisaka!:)))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...