четвртак, 07. јануар 2016.

Zvuci zime

piše: Isidora Đolović

Ako je i vas obradovala novogodišnja snežna lavina, ako osećate stari, klinački poriv da se jednostavno bacite i zagnjurite u ove smetove dok "prtite" stazu zatrpanim trotoarom, ako malo-malo provirujete iza zavese na ulicu koju sa prvim sumrakom obavija magla i osluškujete kako kaplju ledenice, a u daljini odjekuju "rafali" petardi, srećan vam dolazak najušuškanijeg, najmaštovitijeg doba godine. Ako ste pravoslavne veroispovesti, Hristos se rodi i srećan Božić. Ako vas nervira hiljadito repriziranje "Zone Zamfirove" i "Ivkove slave" na Badnje veče, jer jednostavno ne razumete kakve veze pomenuti filmovi imaju sa našim praznikom, razumemo se u potpunosti. 


Nisam u fazonu hibernacije i ne volim (ne mogu!) da se preterano opuštam, čak ni tokom praznovanja, kada smo silom prilika svi manje-više vezani za zatvoren prostor i "miroljubivu" koegzistenciju sa ukućanima. Nekada je u srpsko-hrvatskom postojala sasvim pristojna i srećno izabrana slovenska reč "blagdani", koju smo u međuvremenu prepustili komšijama, ne razmišljajući koliko zapravo dobro odgovara određenju zatišja koje nastaje posle novogodišnje buke. Odrastajući u postkomunističkom okruženju, otkrivajući veru samostalno i postepeno, Božić pamtim kao "sekundarni praznik", bez osvajanja u vidu euforije i poklona, obeležen nečim tajanstvenim, nedokučivo sakralnim, drevnim. Podrazumevali su se tada odlasci na selo, čitav niz gradskoj deci  neobičnih rituala, tradicija, mir, tišina kruga porodice. U međuvremenu, sa smrću tatinih roditelja, preneli smo Božić, Uskrs i slavu kod sebe, uskladivši ih sa kićenjem jelke, prvomajskim vatrometima i poštovanjem petokrake. Nisam biće krajnosti, pa kao ni ćirilicu i latinicu, ne mogu da razdvojim ova dva praznika. Badnjačić je tu, drvce takođe - u susednoj sobi, slažu se, čak, bolje od nas!
mojih ruku delo!
Naravno, nije isključeno da smo odricanjem od izraza "blagdan" stvorili alibi za sasvim nepotrebno "petardanje" i detonacije, parade kamiondžija i bajkera, degutantnu razularenost i buku koja poslednjih godina "para" božićno jutro. Dodajmo tome i npr. dr Nadu Mrazuru, pardon, Macuru, koja sinoć niotkuda "iskoči" na jednom kanalu i objasni ukratko kako "na Božić nosi crveno" i prokomentarisa Stanijinu "zasluženu pobedu" na Farmi, kao i još jednog svog favorita, "pristojnog čoveka" Golubović Kikija. Ili reporterku koja je saletala ljude u nekom supermarketu, podstičući prazničnu "kupoholičarsku groznicu", pa pitala jednog lika šta će nabaviti devojci kao poklon. Cura stoji tu, pa ovaj, naravno, odgovara: "Sve što poželi!" Uz glupavi kez, reporterka zaključuje:" Bićeš ti uskoro dobar muž, koliko ja vidim!" Slutim da je dotični sutradan probušio uvo i počeo da sanja bogomoljke, k'o Hju Grant u onom filmiću. Možda je više izblamiran samo mister"on je meni tako grozan bio" sa aknama, koga je rođena baba "spasila i - oženila"!
Praznični dani za mene označavaju (prinudno) usporavanje i osvrtanje na minulu godinu, pokušaj izmirenja sa samom sobom, simbolično ostavljanje pogrešnih i destruktivnih faktora u prošlosti, bez osvetoljubivosti i rezignacije. 
Oni su, posebno malo osetljivijim dušama, takođe neizbežno vreme za nostalgiju. Znam da se uglavnom priznaje ona druga, "letnja" tuga, ali, ja sam ipak majsko dete i (valjda jer sam rođena u možda najidealnijem prelazu, iz proleća u leto) to doba godine može samo da me probudi, pokrene. Svaku godišnju smenu osećam, intenzivno i različito proživljavam, Za mene, ipak, važi WINTERTIME SADNESS , teče hronološki - počev od kasnojesenjih okraćalih dana, a obavezno ima svoje muzičke teme, Počinje sa:

1. Scorpions - "Lady Starlight"
Za mene, ova pesma uopšte nije povezana sa nekom nesrećnom simpatijom, nego periodom u kome sam je često slušala, budući da se nalazila na CD-u koji sam jedini ponela sa sobom u brucoški život. Podseća me na novembar 2007. i prvi beogradski sneg koji je iznenada pao sredinom meseca, na dan koncerta jednog od mojih omiljenih bendova  - takođe nemačkog "Helloween"-a, u SKC-u. Na predveče kada sam žurila da se nađem sa Majom ispred glavne pošte, a na iznenada opustelim ulicama skoro nikoga, sem ponekih '80s stilizovanih "luda" poput mene. Na krupne pahulje koje su poigravale oko uličnih svetiljki, na zavejani kombi sa logom turneje, na fantastičnu svirku i kasnije čekanje noćnog prevoza, kada sam do kolena ugazila u gnjecavi, mokri sneg i smejala se tako da je kružni tok na Slaviji odjekivao, do zvezda. Sutradan je parkić ispred mog ulaza bio kao pod lavinom. Vreme je odnelo mnoge uspomene, ali, taj prvi beogradski sneg fali mi skoro koliko i sam Beograd.
izvor: http://www.last.fm/user/tibortru

Tako krene, u hard-rock stilu moje duše, da bi se, kako zima odmiče, rastopio u domaću, mekšu melanholiju:

2. Zdravko Čolić - "E, draga, draga"
Ova pesma asocira na rano detinjstvo. Bio je to poslednji pristojan Čolin album, ujedno i poslednji snimljen pred raspad Jugoslavije. Inače, moja mama je bila jedna od tinejdžerki zaluđenih Zdravkom tokom sedamdesetih: kupovala ploče, išla na koncerte, čuvala časopise i intervjue....ta arhiva postoji još uvek na tavanu. Kad već nije uspela da ga upozna i uda se za njega, utešna nagrada je to što sam ja, kasnije, rođena istoga dana kao njen idol iz mladosti. 
Ploča "Da ti kažem šta mi je"objavljena je 1990. godine, pred moj treći doček u životu (naučnici kažu da od ovog uzrasta i datiraju najranija, maglovita ljudska sećanja)  i znala sam svaku pesmu (uz "Hajde da ludujemo ove noći", obavezno na repertoaru za goste!). Da parafraziram - "to su PRVE slike koje pamtim i koje se ne brišu"....Upotpunjeni fotografijama i rodbinskim pojašnjenjima, ti fragmenti od ništavila zaborava čuvaju poslednje praznike u jugoslovenskom (u odnosu na sve kasnije pravom) blagostanju, slatkiše i igračke svih vrsta ispod jelke, igranje sa starijom braćom. Stihovi bude asocijacije na te "pahulje u prozoru" (išaranom od mraza, u detinjim očima najveće magije) i pečeno kestenje - čije je mesto bilo važno i na "Lino" kalendarima sa stihovima, "svilene bombone", lampionima ukrašene ulice pred praznike. Na zauvek nestali svet.

A sad preferiram (kad mi neko pomene diplomu i "postignuća") naslovnu  i ono "Al šta imam ja od tog"!

3. Bijelo dugme - "Da te bogdo ne volim"
"Dugmići" su mi predati u nasleđe, ali, kako sam sve to morala i sama ponovo otkriti i "rekonstruisati", postali su mi najdraži bend iz (osnovno)školskih dana. Pa i kasnije. Verna, strpljiva ljubav koja se pritaji, ali, nikad ne prolazi - čeka dok izgustiramo trenutno zanimljivije, mlađe, atraktivnije, pa im se kad-tad vratimo. Doduše, ta praznična "bijela haljina" asocira me na stari običaj da se na školskim priredbama u Titovoj Jugoslaviji bira najlepša devojka u školi, koja bi predstavljala Novu godinu. Moja mama je stalno bila u toj ulozi, o čemu svedoče njene crno-bele fotografije. Što se same pesme tiče, Dušan Vesić je ipak najlepše opisao, u svojoj knjizi "Šta bi dao da si na mom mjestu", uporedivši je sa zvezdom postavljenom (Tifinom emotivnom interpretacijom) na vrh novogodišnje jelke (koju predstavlja album iz 1984. - izraz duše Sarajeva, kada dođe zima i padne sneg). A ni zime više nisu iste. 
Taj album će biti tema nekog kasnijeg teksta, na njemu je još jedna, meni još ličnija i zanimljivija lagana i "ledena" pesma, ali, o tom-potom.

4. Crvena jabuka - "Kad kazaljke se poklope"
Kako se bliži doček i kreće odbrojavanje, vreme je savršeno za ovu stvar. Univerzalna novogodišnja! I mada je tako lepa, muzički, vokalno, tekstom njihova ponajbolja, nije nešto popularna među fanovima "Jabuke". A nije ni, ruku na srce, pogodna za svakodnevnu "upotrebu". Svoj trenutak ima do kraja decembra, tada vas jednostavno "tresne" - kao grudva. Vrtite je 31. predveče, par puta uzastopce i osetićete efekat. Jednom prilikom su je pustili u knjižari na Studentskom trgu, kada smo Ana i ja krenule sa fakulteta i od tada sam je zauvek vezala za taj trenutak. Za studentske dane, prohujalu slobodu i bezbrižnost - kada smo se žalili na ispite i u blaženom neznanju verovali da će kada sve to prebrinemo, život tek početi. Govori o gubicima, ali, bez patetike i prenaglašene sentimentalnosti. Možda, ili to samo ja učitavam, žali što su neke zablude iščezle. S njima je, ipak, bilo lepše i lakše. 

5. Merlin - "E, otkad mi se nisi javila"
Jedna od retkih Merlinovih koje baš, baš volim. Moram mu priznati da je, u ovoj fazi ugledanja na sarajevsku staru školu i tipične bregovićevske slike, stvorio svoje najbolje albume. Opet, za mene to (više) nije ljubavna patnja koju ovde čujem, nego jednostavna, duboka, teška tuga za Beogradom. Za maglama sa Avale, košavom koja "briše" Kalemegdanom, "koferima punim sjevera" dovučenim preko ravnice. Uvek fali dobrih reči kada ovako pokušavate da ih odjednom pronađete, opisujući način na koji nešto deluje na nas. Treba SLUŠATI. Zar ne, prava zimska nostalgija?

Neko bi možda među "wintertime sadness" numere uvrstio još koju od "tradicionalno" prigodnih: "Na Badnje veče" Prljavog Kazališta, Irinine "Mrazeve" (kako smo se samo bedačili uz ovo kao tinejdžeri!), "Jedne noći u decembru", "Dolazi zima", "Stanicu Podlugove", "Za sve ove godine", "Vejte snegovi"...Sve su setne i tužne, uglavnom govore o gubitku i nedostajanju. Da li zima stvarno budi jedino takva osećanja u nama? Ispod ushićenosti novogodišnjim slavljem, božićnim spokojem doma, kalendarskom smenom koja pruža privid nade u "moć novog, praznog lista", da li nesmirena, neuspavana, čeka tuga da nas ponovo zgrabi u svoje mrazno naručje?

Za mene, ove pesme pre svega nose ATMOSFERU snega, hladnoće, i bele pustoši. One napolju i, možda još više, u srcu. Podsećaju na trg Slavija ili Terazije posle ponoći, na izlaske i staro društvo, okićene ulice, najdraži grad noću. Dok traju, ne primećujemo mnogo takve detalje - posle nam se vrate nedohvatni, uvijeni u žaljenje i slabašnu nadu.  
Zato, dok traju, usporite i posmatrajte malo više, utisnite sećanja što jače u dušu - boleće vas, ali i tešiti jednoga dana. Zima je pravo vreme za to, a Beograd je, okovan snegom, čarobniji nego ikada.



2 коментара:

  1. Potpuno se slažem sa tobom, retko čitam tekstove, gde imam osećaj da sam neke stvari sama napisala, samo ti to lepše sročiš.:-D Ljudi u ovim vremenima zaboravljaju svrhu svakog praznika, a većinu počinju da praznuju na neki izopačen, gotovo perverzan način. Za Božić uživo emitovanje iz kuće parova, alkohol da se toči narodnjački hitovi. Ja sam se bar nadala jednoj reprizi filma Položajnik, ali je izgleda Ivkova slava RTS- u bila primerenija. E draga, draga mi tako prija u ovim danima, moraću da preslušam i ostale, ova od Scorpionsa mi je novo otkriće.♥

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala!:)
    Iskreno, ne znam da li mi je smešno ili strašno, ali, potpuno se izgubio bilo kakav osećaj za prikladnost i primerenost. Sva sreća pa ne gledam mnogo televiziju, sem koliko da budem u toku i samim tim prokomentarišem neka zbivanja za kolumnu, ali, nemoguće je (više) tražiti opuštanje uz te sadržaje.

    Muzika je drugo....:)) Imam "soundtrack" otprilike za svako godišnje doba i to su žanrovski najrazličitije stvari, mada primećujem da meni najdražu muziku slušam leti i u proleće (neki 80s rock), a u ovo vreme se vraćam stvarima uz koje sam odrastala i tom osećanju ušuškanosti. :)))

    "Scorpions"-i su posebna priča. Ovo je stvar sa jednog od prvih (možda čak i prvog, nisam sad sigurna) albuma i manje poznata. Fale mi dani kada sam išla redom i preslušavala čitave mp3-diskografije, otkrivala ploče i pesme, bendove - sada uz Youtube i nepregledno mnoštvo izbora ne znam šta da pustim i muzika mi se onda uopšte ne sluša, mrzi me da sastavim plejslistu. :( Oni (Scorpions) imaju posebno fine laganice, a i prija mi glas pevača, tako je poseban. :) Najviše volim "Send me an angel", "Lonely nights" i naravno "Still loving you". A ova koju postavih mi je baš "snežna"!:)

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...