петак, 29. јануар 2016.

Rewatching "The Borgias" : Sezona 1, epizoda 2

komentariše: Isidora Đolović


The Assasin

Papa je izabran,majmun je odigrao važnu ulogu, a sada idemo dalje.
Prethodna, prva epizoda bila je zagrevanje, relativno lagano uvođenje u priču. U tom smislu, možda je onima koji su odmah očekivali šokantne scene, sex-drugs-rock n roll, krvoproliće i ostalo...bila dosadnjikava (čula sam i takve komentare), ali, zato već od druge počinje da se razvija u malo brutalnijem smeru. Nagoveštaj postoji već u naslovu.

Početak je, prema tome, bio opravdano “ravan”, jer, predstavljeni su ključni likovi i ocrtani njihovi međusobni odnosi; naznačen je fini prelaz iz ušuškanosti Vanocinog doma (zaboravih prošli put da skrenem pažnju na one fenomenalne karte!) u hladnu raskoš i prostranstvo papske palate; nagoveštene su pojedinačne ambicije i strasti; najavljen rat Bordžija protiv celog sveta - što bi rekla Sersei Lanister, “svi koji nisu naši, neprijatelji su”. Dolazak na položaj putem služenja nečasnim sredstvima zahteva podjednako i više okrutnosti, opreza i lukavstva da se na njemu održi. Trajno osećanje ugroženosti nešto je sa čim Rodrigo, sada Aleksandar VI, unapred računa, a na šta i ostatak porodice mora da se što pre navikne.


I pomenuti rat do istrebljenja već je započeo - novi papa nije sastavio ni sedmicu na vlasti, a već je ugrožena čitava porodica. I tu na scenu stupa...Mikeleto! Prvi Čezarov “projekat”, sa kojim ga spaja “komedijant slučaj”, da mu bude desna ruka kao što je on ocu. Čovek sa malo reči, opasan i iskusan, hladnokrvni plaćeni ubica. Lagane kretnje, ekspresivnost ledenog izraza lica, izdržljivost do ivice dehumanizovanosti. On poseduje sve ono što Čezaru, kao neiskusnijem i povlašćenijem, fali - i po tome su fantastičan tandem. Sean Harris sjajno nosi ovu ulogu.

Kratak, gotovo šekspirovski noćni razgovor Čezara sa majkom. Briga za Lukreciju - kontrast prljavih poslova muškaraca pod okriljem mraka i mirnog sna devojke. Odlična opaska o Rimu - kako se promenom naše situacije prostor takođe menja, u doživljaju, postajući neprijateljski i stran.
Della Rovere je, naravno, već kod pape. Zanimljiv mi je njegov lik, od početka “opozicionar”, koji pokušava da igra na protivnikov način, da ih sustigne i nadmudri. Huan u svom stilu razmetljivog “petlića” dovodi uhvaćenog Mikeleta i nada se da će pokupiti bodove za svoj trud. Simpatično je to utrkivanje braće ko će više da išutira hapšenika, sa Čezarom koji ZNA i pokušava da spreči brzopletu budalu da mu upropasti zamisao. I eto pomenute lojalnosti do koske - i to bukvalno, od strane Mikeleta. Čovek radi uverljivosti svojevoljno (bukvalno!) potura leđa. Odlično mi je ova scena bičevanja ostala u sećanju, a setih se i da je Fransoa bio jedan od kandidata za glavnu mušku ulogu u “50 Shades of Grey” (nisam gledala, ali, ta scena je već legendarni predmet sprdnje).

A od tate...unapređenje! I, evo, počinje da se odmotava klupko. Plan koji je Rodrigo sastavio za svoju decu mogao bi se svesti na klasičnu strategiju: ako je Rim (ili svet, čije je središte, barem zapadnog, tada uglavnom bio) kao šahovska tabla, a on kralj, ostali su figure čijim pozicijama (brakovi, titule, funkcije koje im kao pater familias tako zgodno namešta) on premrežava to polje i čini ga svojim igralištem, terenom Bordžija. Koliko su sami igrači (ne)zadovoljni ovakvim rasporedom, čini se manje važnim.

Ipak, rekla bih da je - osim možda za Žofrea, prema kome je i istorijski bio vrlo ravnodušan, a koji je ovde samo dete i prema tome poprilično skrajnut - papa veoma brinuo za troje starijih i da ih je voleo, ali, istovremeno posmatrao kao oruđa svoje bezgranične ambicije. Razmišljala sam već o tome u pogledu Tajvina Lanistera i njegove dece, iz serijala "Pesma Leda i Vatre", a koji su verovatno imali dalji prototip u našim junacima. Rodrigo ih voli, ali, kako on nije običan otac, ni njihov odnos ne može biti običan. Možda je on i uviđao da greši u proceni, ali, nije mogao da to izmeni iz najmanje dva razloga. Prvo, jednom kada se tvoj plan pokaže promašenim, a bio si uveren da je pravi, sujeti je neverovatno teško da to prihvati i prizna. Onda srljaš, tvrdoglavo, zacrtanim putem, pa nek se svet ruši - a čovek obično misli da postoji mogućnost da ipak nadmudri sudbinu, da se provuče po svome. Drugo, ni papa, na kraju krajeva, ne raspolaže vlastitom voljom kako mu se prohte. Šta god ga zauzdavalo:  ambicija, strah od neuspeha, ogorčenost tuđinca ili „volja za moć“, ščepalo je u začarani krug i njegovu decu.

Limun na rane....to je bilo bolno!

Enter la bella Farnese! Možda moj omiljeni ženski lik ovde. Prava renesansna lepota i možda najautentičniji izgled epohe - svaka čast na kastingu! Kao da je upravo sišla sa nekog Ticijanovog platna, sa tom kosom, bledom kožom, mirnoćom kojom zrači. Suptilnost, krhkost i snaga kao prelaz između Vanoce i Lukrecije, baš u dovoljnoj, pravoj meri. Volim nju i Rodriga kao par, nekako, Lota „prijanja“ uz Ajronsa tako prirodno i lako. Đulija ga teši, smiruje, predaje se bez lukavstva ili očajanja - naprosto, to je bila žena „u kavezu“, a Rodrigo je njen spas. I to se vidi već prilikom prvog susreta u sceni ispovedanja, dok ona govori o svom abortusu i dok se uzdržano gledaju kroz proreze - tenziju možeš “nožem da sečeš”. I ponovo bičevanje!  
Dok DR sa ostalim kardinalima kuje zaveru za svrgavanje pape, ne sluteći da je Mikeleto Bordžijin špijun, papa poklanja palate upravo preminulog Orsinija svojoj budućoj ljubavnici, stavivši joj na raspolaganje podzemni prolaz koji spaja njihove dve rezidencije. Naravno, da oboje nisu voljni za nalaženje na pola puta, ništa od toga - ovako, posete kroz “podrume Vatikana” mogu da počnu iste noći...posle molitve, razume se. 
Scena Đulijinog poziranja za portret je odlična i autentična. Motiv dame i jednoroga (tačnije, jareta) je jasan i popularan srednjovekovni alegorijski prikaz sa tapiserija. Naručilac je osvojen - jednorog simbolizuje veru i stavlja glavu na krilo device. Odnos prema Lukreciji pokroviteljski, sestrinski. Dopada mi se način na koji je savetuje i oprezno priprema za realnost budućeg, “odraslog” života, sa često nemilim dužnostima.
A ona (Lukrecija) - beskrajno simpatična sa svojim šunjanjem, detinjastim poigravanjem, umiljatošću (ranije u epizodi definitivno saznajemo da ima tek 14 godina). Poklon, privezak morski konjic, nije po volji Vanoci, koja je dovoljno pametna da vidi kako je, ne samo potisnuta, nego i zamenjena. Nažalost, ne i dovoljno da ne napravi skandal i podigne uzbunu pred nekoliko kardinala, baš kada DR cilja na dokazivanje papinog bluda.
Simpatična je “bračna” svađa Rodriga i Vanoce iza zatvorenih vrata, pri čemu ga ona napada, besna, očajna, a on se “jadan” pravda. Genije je Ajrons, zaista. Našao se, doslovno, “između dve vatre”. Vredna je spominjanja i epizodna pojava štreberskog Johana Burkharda (Simon McBurney).
Čezare iznova spašava stvar - odnosno, njegova produžena ruka, Mikeleto. Zavodeći i, figurativno i doslovno, “rasturajući” lepu služavku - krunskog svedoka (Montserrat Lombard).

Ironijski obrt epizode: ne samo da Rodrigo uspeva da osujeti planiranu zaveru, nego udara protivnike njihovim sopstvenim oružjem, služi se savetom njihovog stručnjaka da proširi veće i u njega ubaci sopstvenog sina (čiji izraz lica dovoljno govori o tome koliko je “oduševljen”), a argument u prilog sopstvene razvratnosti okreće protiv onoga ko ga je optužio, u prvoj izuzetno uznemirujućoj sceni a-la-Godfather.

Epilog se, baš kao i početak, zasniva na sporazumu, sada zapečaćenom, njegove prezgodnosti i Mikija.

Prikaz treće epizode - sledećeg vikenda!



6 коментара:

  1. Divan tekst, odlično detaljan - kao i svi do sada :)
    Gledam seriju ceo dan danas, još epizoda i stižem vas :)
    Za drugu epizodu ću samo reći - živeo majmun!
    Da ne bi njega, ni Bordžije ne bi bile gde su sada..
    P.S. Čezare je divan <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, super, jedva čekam utiske!:)))))

      Jel' da? Ja se zaljubila u Čezara od prve epizode, ima nešto....

      Избриши
  2. Haha smajlići su pobedili, opet bičevanje. :D Da, sve su ih pogodili, ali glumica, koja glumi Đulijanu je otelotvorenje Ticijanove lepote. Jako mi se svideo napravljen kontrast između mirnog sna nevine devojke i planova ubica, kao i zapažanje o promeni prilika, koje menjaju i sredinu u kojoj se nalazimo. Mikeleto, pobednik epizode u svakom smislu, mislim da mu je devojka teže pala, nego svo ono batinjanje i zasipanje limunom. :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ali se dobro snašao, nema šta! :)

      Bilo je mnogo bičevanja, možda je to Fransoa vežbao za audiciju za "50 Shades", mada je dobro što na kraju nije dobio tu ulogu...

      Избриши
  3. Ponovo uživam u tvojim analizama i setim se detalja koje mislim da sam zaboravila 💙
    Sin od onog kralja i ta cela scena su mi toliko bili bolesni (i kad pokazuje mrtvake) da sam htela što pre da prođe. Posebno mi je sin neobjašnjivo jeziv.
    Divno si prikazala kontrast između Cezara i Lukresije, ta scena pokazuje koliko je njemu stalo do nje. Ksko se upoznajem sa Cezarom tako mi postaje omiljeni lik, on je mladić koji ima velioo srce i spreman je na razne žrtve zbog porodice (nema li du karakteristiku još jedan lik kojeg obožavam ?😉)
    Kad smo kod sluge, možda tripujem ali za ovih par epizoda razvila sam osećaj tri paralelna platonska odnosa koja se temelje na "malo više" od normalne ljubavi
    1. je (jasno) Cezar i Lukresija
    2. je g.din verni sluga ka mr Hot 💖
    3. Je Lukresijina platonska zaljubljenost u Džuliju
    Džulija je prelepa i od momenta kada sam je videla obožavala sam je. Ona je žena koja fascinira. Potpuno mali a opet utemeljen gest ka Lukreciji kupuje savez sa najvažnijom ženom u životu njenog ljubavnika
    Poslednja scena u epizodi je moć, koliko su scenaristi tu dobro odradili i posao impresionirana sam bila 👏

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Princ Alfonso je manijak, haha, jeziv ali nekako uvrnuto simpatičan. Mene podsetio na Remzija, malo i Džofrija, još kad zakrešti....

      Rekoh ti ja, od početka mi neodoljivo liče na Lanistere, po svojoj privrženosti, a Čezare je nalik Džejmiju i po činjenici da je zaista poslušan sin koji sve stavlja u službu porodice, pa i ličnu sreću ili ambicije.:)

      Odlične platonske ljubavi, vidiš, na to sam pomislila više puta, ali rekoh, možda me utisak vara. ODLIČNO!:) Da, definitivno, za Č & L nema sumnje, a Mikeleto i Čezare zaista imaju vrlo interesantan odnos, apsolutna privrženost i odanost, dok me Đulija i Lukrecija takođe oduševljavaju - kao sestre, Lukrecija joj se toliko divi i obratno, a ima tenzije, u pravu si, koja je veća od uobičajene, "normalne".

      Slažem se, meni je Đulija PRELEPA i ubedljivo omiljeni ženski lik, tako je prefinjena i mudra - u početku deluje možda sumnjivo, ali posle vidiš da je zaista nesebična i plemenita.

      Poslednja scena je brutalno dobra.

      Hvala još jednom!:)))) Uživam!

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...