понедељак, 02. новембар 2015.

Ime svoje ljubim

Piše: Isidora Đolović


Pre izvesnog vremena, jedna Instagram-manekenka podigla je frku na društvenim mrežama i u medijima, usput prezrivo isprozivavši osobe sa tradicionalnim i „običnim“ srpskim imenima:

"Od toliko Jelena, Jovana, Maja, Svetlana, Radmila, Milica, Leposava i ostalih srpskih imena. Pa možda zato što ne nameravam da ograničim dete upravo na tu Srbiju na koju ste ponosni samo kada neko treba da se ispljuje na osnovu imena koje dodeli svom novorođenčetu. 
...
E pa dragi moji, izvolite pa pravite i rađajte decu pa ih nazivajte Miloš, Draža, Ratko, Slobodan..."


Razlog? Pa, neki su se začudili što joj se novorođena kćerkica zove Noel. Kako živimo u ultra-mega-giga liberalnom društvu, više nije dozvoljeno ni ukazati na budalaštinu, kamoli je nazvati pravim imenom, jer je za svaku izmišljena agresivna odbrana u vidu isticanja „ruralnosti“ kritičara. Ne dovodeći u pitanje svačije pravo da nadene svom detetu kakvo god ime želi, koliko god takva sloboda bila zloupotrebljavana, ne vidim ništa sporno u čuđenju sveta. Iskreno, zbunjuje, naročito s obzirom da je Noel uglavnom muško ime (npr. jedan od braće Galager iz „Oasis“-a), kao i da se dotična majka i sama zove „prozaično“, poput onih koje je izvređala - Jovana. Takođe, suprug i srećni tata je SRPSKI fudbaler, prezimena Đorđević, koje pridodato na devojčicino ime zvuči, najblaže rečeno, smešno.
Doduše, i Jelena Karleuša je svoju decu nazvala Atina i Nika - Tošić. Imamo brojne primere raznih Đesika, Ingrid i Alegri, Emili, Kasandre, Stefani i Tifani, Leona i Laura, Nia, Ria i Strela…sa čistokrvnim slovenskim, da ne kažem narodskim prezimenima! S jedne strane, reč je o gastarbajterskim nastojanjima da potomstvo potpuno prilagode inostranstvu u kome žive, mada su oba roditelja - Srbi. Sa druge, ovdašnji kvazi džet-set pokušava da podražava holivudske ekscentrike, koji naslednike krste ništa manje živopisno (od Gvinetine i Krisove već legendarne Epl/Apple i devojčice Džejms/James roditelja Rajana Rejnoldsa i Blejk Lajvli, do sina glumice Šenin Sosamon - koji se zove Audio Science. Tako su se mediji nedavno ironično zapitali kako će se sin Kristijana Bejla i njegove supruge (inače Srpkinje) uklopiti u to društvance, sa svojim „čudnim“ imenom Džozef!). U oba slučaja, preovladava očajnička potreba za izdvajanjem i dokazivanjem kako smo „moderni, svetski ljudi“ koji ne dozvoljavaju da ih ograniči ova „seljačka sredina“ - uostalom, na to se i svodi Fejsbuk-obračun pomenute Jovane Švonje sa „zlobnicima“. Samo što, kada ih se prihvate malograđani, kosmopolitske težnje obavezno imaju nakaradan ishod - čega se dotakao još Gogolj u „Mrtvim dušama“ (jedan od spahija koje posećuje Čičikov ima sinove Temistoklusa i Alkida). Kad samo pomislim da se mladi koji naslede ime nekog pretka (npr. Milorad ili Vojislav) danas neretko ismevaju zbog „zastarelosti“!
Istovremeno, razne „patriote“ zameraju proslavljenoj glumici Branki Katić što je svojim dečacima dala imena Džo i Lui. Zanemarena je činjenica da je Brankin suprug Britanac (reditelj Džulijan Farino), a klinci rođeni u Londonu i odrastaju u Americi, te bi bilo zaista nezgodno da se zovu npr. Stojan ili Radojica. I upravo PRIKLADNOST, PRIMERENOST i UKLOPLJENOST imena uz prezime, sredinu i status roditelja jesu ključni pojmovi ove priče. Ili bi barem trebalo da budu. Još jedan primer, roditelji glumice Stane Katić su naši iseljenici, pa su u skladu sa tim imenovali danas poznatu kći. Zvezdi serije „Castle“ to što nosi staro srpsko ime nije nimalo odmoglo u internacionalnoj karijeri.

Veliku ulogu igra i pomodarstvo, tako da “u naletima” dolazi do dominacije određenih imena - recimo, Matija, Luka, Vuk, Lara, Una, Mia, tako da vam se od njihove učestalosti smuči samo početno slovo. U poslednje vreme preovlađuje Novak, a sve više devojčica su Iskre, Antonine i Čarne, mada se u modu vraća i Vera. Ime Goran je nekada bilo veoma zastupljeno (moj brat se tako zove), ali u poslednjih dvadesetak godina je skoro sasvim iščezlo. Isto važi i za Sonju, Slavicu, Ljiljanu...Kako god bilo, na snazi su dve izreke. Prva je izvorno šaljiva, a nažalost, sve češće pravilo: “Imena luda nalaze se svuda”. Druga bi trebalo da bude zakon, mada uglavnom više nije tako shvaćena - latinska “Nomen est omen” (Ime je znak). I pre nego što se uvrede (a to je najlakše od svega), bilo bi dobro da se roditelji zapitaju žele li za sva vremena u(ne)srećiti dete određenim izborom? Istina, uvek postoje pseudonimi, ali lično - dato ime je od početka deo našeg identiteta, a način na koji se prema njemu odnosimo značajno ukazuje na to kako i koliko prihvatamo sebe.

Nosimo li, dakle, mi ime - ili ono nas? Zaslužujemo li ga s vremenom, ili nam ostaje kao nevoljni teret? Da li je ime zaista nešto što ima znakovitu moć da obeleži pojedinca? Na svako od ovih pitanja, odgovori su bezbrojni i uslovljeni individualnim iskustvom. Stoga je u mojoj moći jedino da se izjasnim ličnim primerom.

Kako sam (p)ostala Isidora?

Užički “Zlatan Reisen” preoteo je veći broj studenata-putnika čačanskom “Autoprevozu”, uglavnom zahvaljujući povoljnijim cenama karata i izbegavanju nepotrebnih usputnih stajališta. Veoma često koristeći njihove usluge, tokom dvoipočasovnih putovanja “tamo-i-natrag” uspela sam da zapamtim vozače i navike pojedinih, koje ponekad uključuju i ulogu “disk-džokeja”. Pojedini zaista vrše mentalni teror zvucima “Ešinger” ili “Dženarika” radio-stanica, dok drugi (srećom, brojniji!) biraju evergrin ili tišinu. Primetila sam tako da jedan čikica-šofer obavezno vrti disk sa zvucima svoje mladosti. Tu su Mišo Kovač, Boba Stefanović, Miki Jevremović, Tereza, Arsen, “Lutajuća srca” i sve što je šezdesetih godina trijumfovalo na festivalima širom Juge. Negde blizu Rudnika, na red dolazi blok pesama naslovljenih ženskim imenima, ali, u skladu sa njihovom drevnošću, danas uglavnom zaboravljenih i smešnih melodija. Tako sam, nakon “Jefimije” i “Jasmine” čula, valjda jedinu na svetu, numeru koja nosi - moje! Znate ono kad na akustičnoj gitari neko zasvira Kleptonovu “Lejlu”, “Mariju” Divljih jagoda ili “Anu” Srebrnih krila, pa vam bude žao što se ne zovete tako da i vama bude ispevano nešto lepo? A onda zamislite da imate apsolutno nepevljivo, nemelodično ime! 

Jedva sam suzdržala smeh, ali, svejedno me preplavilo osećanje blama - uz istovremenu radost što niko od putnika ne zna da se zovem baš kao i ta Isidora, koja je plakala “kad smo se rastali, tamo na obali mora”! I sve to uz zvuke neke smešne, marijači-muzike. Tonula sam u sedište i u trenutku se podsetila većeg dela dosadašnjeg života, decenije ipo, koliko mi je bilo potrebno da prihvatim svoje ime.


Naravno, pomenuta pesma autora Borisa Bizetića, koju je prvobitno izvodio Rade Vučković (marijači verzija!), nije zaslužna za moje ime. Nije ni Isidora Sekulić, prva asocijacija većine, pretežno kolega i profesora. Rodila sam se krajem osamdesetih, kada u Jugoslaviji nije bilo mnogo mojih imenjakinja. Dovoljno je prisetiti se sa kim ste sve učili: odeljenja su brojala barem tri Jelene, Ivane, Sanje - o Anama, Marijama, Milicama i da ne govorim. Moja majka je imala listu imena, izabranih iz raznih knjiga, među kojima je prednjačilo - Izolda. Ne samo po keltskoj legendi o Tristanovoj ljubi, već joj je zvučalo sjajno što su sestre Barudžija (tada prateći vokali bukvalno svima!) bile - Izolda i Eleonora. Mnogo kasnije smo, na moru, roditelji, mlađi brat (nesuđena Eleonora!) i ja viđali plakate, kojima su najavljivani nastupi Izolde i njenog supruga, čuvenog gitariste Zlatka Manojlovića.

Uglavnom, tata je, dotle potpuno nezainteresovan i neupućen, dao konačnu reč, usprotivivši se odluci u zadnji čas - kada je trebalo da me registruju. Sa obrazloženjem da će mi se “sva deca smejati kad porastem”, ako mi daju tako neobično ime, prešlo se na prvu rezervnu opciju. Isidora je već zvučalo prihvatljivije, mada ne manje retko. Kao velikom ljubitelju Jesenjinove poezije, mami se, dok je čitala o njegovom burnom životu, naročito dopala epizoda braka sa balerinom Dankanovom, začetnicom modernog plesnog pokreta, poštovaocem komunizma i posvećenikom grčke antike. Ne znam koliko je na njenu inspiraciju uticalo i to što se glavna junakinja tada popularnog romana Erike Jong, “Strah od letenja”, zove Isidora Ving - tek, knjigu imamo i mama ju je čitala.
Isidora i Sergej

Svih ovih činjenica kao mala niti sam bila svesna, niti su mi nešto značile. Znala sam jedino da mi je ime rogobatno, zvuči teško, za dete neugodno i nekako zahtevno. Od njega se nije mogao izvesti pristojan nadimak, što je u predškolskom bilo posebno važno - i dok su sve devojčice imale odgovarajuće “ime od milja”, ja sam uvek bila - Isidora. Prosto sam se povijala pod tom zvučnom grubošću. Onda, rodbini sa sela prva asocijacija bio je - dorat, konj! A kada sam prerano pogledala biografski film “Isadora”, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi, nakon čega su me braća od tetke prozivala kako nosim ime “ruske kurve”, još više ga omrzoh. Činilo mi se da je gore od mene prošao samo neki nesrećni Temeljko, nazvan tako po pokojnom ujaku. Proklinjala sam roditelje što su me "unakazili" i odlučila da, čim napunim osamnaest, promenim ime u - Ivana! Zašto baš to, nije mi više najjasnije, ali verovatno zbog činjenice da mi se najstariji brat zove Ivan, a jedini smo ličili fizički. U pitanju je baš taj brat koji me ismevao zbog Dankanove, čiju veličanstvenu priču i tužnu sudbinu nismo mogli ni pojmiti, niti razumeti.
U kućnoj biblioteci imamo, između ostalog, bogato ilustrovano izdanje “Religija svijeta”. Odeljak o egipatskoj mitologiji jasno pokazuje kako sam, već kao predškolac zaljubljena u knjige i listajući sve što sam mogla dohvatiti sa polica, obojila crtež Izide. Pretpostavljam da mi je bila zanimljiva kao (uz mnogo manje atraktivnu Hator) jedina boginja, ali, bilo je tu možda nezanemarljivog intuitivnog udela. Po upisu Gimnazije, već na prvom času upoznavanja sa razrednim starešinom, našalio se kako ću ja “imati blagu prednost, jer se i njegova kćerkica zove Isidora”. Upravo od njega, profesora Slobodana Nikolića, uz nemerljivi uticaj na konačno opredeljivanje za književnost i privilegiju da nam srpski predaje osoba inspirativna poput Robina Vilijamsa u “Društvu mrtvih pesnika”, kao i mnoštvo mudrosti i pouka, doznala sam značenje svog imena. Isidora je grčko ime egipatskog porekla i znači “Izidin dar” (ISI-DORA ili IZI-DORA, kako ga izgovaraju stranci). Upravo one Izide koju sam detinjom rukom obeležila u onoj magičnoj knjizi!
the gift of Isis
U godinama kada se naša ličnost razvija, otkriva svet i intenzivno promišlja o svom mestu pod suncem, ja sam naučila da svoje ime najpre podnosim, onda nosim, a naposletku i da se njime istinski ponosim. Njegovu neuobičajenost i težinu sada doživljavam kao prednost, njegov koren kao čarobni izvor snage, a ženu koja ga je inspirisala kao umetničku figuru za sva vremena, kobnu Muzu “Krčmarske Moskve” i odi et amo vilu zlatnog Serjože. Svoje ime danas iskreno volim i verujem da me svojom osobenošću, snagom i poetičnošću odredilo, na izvestan način, uklopivši se u celinu mog karaktera.
Isidora nad Isidorama!

Do imena se često valja uzvisiti, postati ga dostojan. Trudim se svim silama da ga zaista zaslužim, poput slavnih imenjakinja Dankan, Sekulić, Žebeljan, Bjelice, Minić...svaka je posebna, pomalo luckasta, neponovljiva. I nimalo mi nije žao što nisam Izolda, još manje Ivana. Samo mi ne pevajte onu o plakanju na obali mora, u redu?

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...