субота, 23. мај 2015.

Raping (f)or Rating?

komentariše: Isidora Đolović


Čudni su putevi savremenih boraca za različite slobode. Sve više se određena  prava pokušavaju naglasiti i izvojevati  kroz potpuno pogrešne i  izvankontekstualne primere. Recimo, LGBT populacija je odavno prigrlila šund-festival „Eurosong“ za provlačenje svojih parola solidarnosti (pa će našoj ovogodišnjoj predstavnici Bojani Stamenov, na stranu odličan glas, bodove najpre doneti dvosmisleni i veoma podilazeći  tekst, kao i podrška Končite Vurst), ženska ravnopravnost se pokušava izboksovati na polju pijanstva i korišćenja muškog klozeta u iritantnim reklamama, a feministkinje posebno vole da s vremena na vreme podignu buku povodom tretmana žena u fikciji sa tematikom iz nekih davnih vremena. Ovaj poslednji vrišteći anahronizam  je rezultovao, između ostalog, veoma popularnim „gender studies“ zasnovanim na sve češćim učitavanjima i tumačenjima iz sasvim pogrešnog ugla, a o nedopustivosti posmatranja datih primera iz perspektive modernog doba bolje da ovom prilikom ne trošim reči. Moram naglasiti da niti sam feministkinja, niti mizoginistkinja, držim se koliko mogu „zlatne sredine“ i pokušavam da izvagam što objektivniji sud, a umetničkim uobličavanjem ženskih likova (u književnosti pre svega) se i stručno bavim već izvesno vreme, tako da unapred ističem kako ne patim od bilo kakvih predubeđenja ili predrasuda - ali, i te kako sam „alergična“ na izvrtanja i izvlačenje bilo čega iz društveno-istorijskog ili umetničko-fiktivnog konteksta. Najnoviji primer ovakve bure u čaši Internet-vode predstavlja začuđujuće dramatična reakcija na najskoriju epizodu standardno kontroverzne HBO-ove serije „Game of Thrones (Igra prestola)“.



U (pseudo)istorijskim serijama poslednjih desetak godina postoji tendencija da se putem golotinje, eksplicnog seksa, krvoprolića i sličnih šok-efekata privuče veća pažnja publike, što nije ništa novo (ako se barem površno upoznamo sa njihovom prethodnicom u vidu istorijskih romana, često sumnjive vrednosti) ni neobično (ukoliko se zna kakve stvari ipak najviše privlače publiku, a da li pozitivno ili negativno - gotovo da je svejedno, sve dok podižu rejting). Razliku čini pre svega način predstavljanja škakljivih događaja, mera i ugao posmatranja, zatim svrhovitost po radnju i motivisanost samom pričom (okolnostima) koja često izostaje, pa dobijamo neukusni razlog za promenu kanala, ali nekad bude dobro izbalansirano i predstavlja važan sastojak formule uspeha. Kao veliki ljubitelj Martinovih knjiga, vrlo brzo sam počela (i morala, s obzirom na izmene) da seriju posmatram kao sasvim odvojen univerzum, ili bar oslonjenu tek na (suštinske) motive romana, pa takav pristup preporučujem svima, jer vidim da se beskonačno vodi polemika oko odnosa knjige-serija. Kad ih razdvojite, videćete da je i jedno i drugo na svoj način dobro, pa ćete se manje potresati. Ne dopada mi se veliki broj rešenja i promena , a neka druga su mi opet pun pogodak jer  idu u prilog dramatizaciji, što je sasvim u redu. Drugačije (ni)je moglo, a da je odlično i ovako svedoči činjenica da  iz sezone u sezonu povodom barem tri epizode "bukne" Internet i da je "GOT" kao globalni fenomen izašao iz okvira televizijske zabave sudeći po interesovanju i ostrašćenosti publike. Uostalom, sada je serija već dospela u fazu kada  je  više nije ni moguće upoređivati sa knjigama, prvo, jer je prešla veći deo do sada objavljene radnje, drugo, jer su unete neke veoma radikalne izmene i nemoguće je posmatrati iz perspektive čitaoca.

Najviše akcije, najuočljiviji razvoj likova, najviše pomaka donose zbivanja na Severu, a kontroverzno preusmeravanje Sansinog puta nazad u Zimovrel pokazalo se kao pun pogodak, jer je dinamizovalo radnju i svakako bilo svrsishodnije od uvođenja još jednog lika (Džejn Pul) i otvaranja sporednog koloseka, pedesetog po redu.  Čitaoci se svakako veoma dobro sećaju jedne od najupečatljivijih priča  iz, za sada poslednjeg dela, „Plesa sa zmajevima“ - a to je udaja lažne Arje za Remzija Boltona i sve što je usledilo. U seriji, ta neslavna uloga je pripala Sansi. Kod većine ljubitelja (pisanog) serijala najmanje omiljen lik, do nedavno svakako najomraženiji član porodice Stark, ima velike šanse da postane nova (vesteroška) Tess d'Urberville. Očigledno je da tvorci obe verzije (i igrane i književne) imaju naročitu sklonost da mlađanu Sansu (igra je Sophie Turner) podvrgavaju torturi, ali, ono što biva posebno problematično kada posmatramo ogorčene reakcije publike, jeste činjenica da se zaboravlja na specifične zakonitosti sveta fikcije i sporazuma koji čitalac/gledalac „sklapa“ sa samim delom prilikom stupanja u njegov svet. A taj svet je, koliko god bio veran odraz realnosti i, što otvoreno, što aluzivnošću, ukazivao na univerzalno važeće istine, ipak samo fiktivna, izmeštena „stvarnost“. Da li je razlog ovom negodovanju sama, veoma osetljiva, tema silovanja, ili je gledalištu konačno preko glave šokantnih obrta (kojih je, ironija, u ovoj sezoni manje nego ikad i koji, istini za volju, najviše privlače publiku!) ili je, naposletku, reč o tendenciji da se na sasvim pogrešnom terenu demonstrira liberalnost i moderna društvena osvešćenost? Treća opcija mi deluje najverovatnije. Uglavnom, reakcije su burnije čak i od onih povodom filma Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“ koji je upravo na kartu seksulane zloupotrebe bezuspešno pokušao da ostvari svoju nameru.  
Bezmalo svaki portal koji se bavi praćenjem i recenzijama epizoda „tupi“ istu priču, a ide se tako daleko da pojedini čak predlažu i bojkot serije, prete, drame, uz istovremeno zanemarivanje činjenice da postoji toliko mnogo stvari koje su, čini se, manje burno propraćene, a možda su bile alarmantnije od problematičnog  primera. Sansina seksualna inicijacija (gruba i degradirajuća, ali legitimna i bračnim savezom „zapečaćena“, a sadističkim karakterom supružnika opravdana) kao da je više iznenadila i povredila osećanja nego zloglasna „Crvena svadba“, Nedova egzekucija, Brenov pad sa kule kao posledica slučajnog otkrića ništa manje morbidnih odnosa blizanaca Lanister, Teonova kastracija, da ne nabrajamo veliki broj drugih izopačenosti na koje smo već navikli kao sastavni deo univerzuma „Pesme Leda i Vatre“ i života u mračnom srednjem veku (na kome se igrana serija i zasniva) uopšte. Debata  povodom silovanja Sanse pobudila je rasprave od socioloških i psiholoških do pravog feminističkog manifesta širom Interneta!
 
Zahvaljujći takvom odjeku, još pre nego što sam odgledala šestu epizodu (nazvanu, sasvim paradoksalno, “Unbowed, Unbent, Unbroken”), čula sam kako sadrži "mnogo gadnu scenu na kraju, najgoru do sada, najstrašniju" i tome slično. Nakon što sam pogledala sve, prvo sam pomislila da možda postoji i necenzurisana verzija, a koju sam ja propustila. Nisam "srca kamenoga", međutim, smatram da se digla preterana frka i osula dramatična paljba (mislim na već pomenute inostrane portale i, trebalo bi, "kompetentne" komentatore sa nekih baš ozbiljnih stranica). Idemo redom: da je scena  teška i mučna - jeste. I sama sam danima pod utiskom. Da je šokantna - nije, nimalo, na način kako je predstavljaju. Da je neočekivana - takođe nije. Zašto se onda o njoj toliko debatuje? 

Mislim da je naprosto reč, s jedne strane, o činjenici da je u pitanju baš Sansa i sve što o njenom liku znamo, a da je u velikoj meri prisutan i dvostruki moral. Njega otkriva zgražavanje zbog ponovne teme silovanja - iako ni prve, ni poslednje na ekranu, pa onda pitanje zašto je fokus na Teonovom (glumi ga briljantni Alfie Allen, koji izgleda kao dvojnik mladog Mika Džegera, a inače je Lilin mlađi brat) licu i je li to opet favorizovanje muškog ugla, pa da li je  neophodno i doprinosi li razvoju Sansinog lika, ili pak služi jedino podizanju gledanosti.
Prvo, hoće li doprineti Sansinom razvoju? Tek će se videti kako, ali, sasvim sigurno hoće. Sa motivacijske strane, bilo je i potrebno i opravdano. Devojka je postala igrač, ušla je duboko u taj manipulativni, odrasli, brutalni svet i pesmicama o hrabrim vitezovima i lepim gospama više nema mesta. Glupo je svaljivati krivicu na Maloprstića koji joj je bio “mentor” i usmerio je na taj put osvete pun odricanja i žrtava, budući da je vrlo dobro znala i sama u šta se upušta i za očekivati je da će iz ovoga izaći prekaljenija. Zar je iko zaista očekivao da preobrazi verovatno najnegativniju ličnost u serijalu tek tako? Da se ne lažemo, Remzi (glumi  talentovani Iwan Rheon, jezivo dobro) je psihopata, otelotvoreno zlo, dakle, mada je možda stvarno bio iskren kada  je, zadivljen lepotom svoje buduće neveste, rekao da je "nikada ne bi povredio", ali izopačeni um u trenutku dobija ideju i sprovodi je, jer tako funkcioniše psihologija poremećenih tipova. Takođe, stoji da su baš Sansi napakovali sve moguće problematične tipove Vesterosa - od Džofrija i Lorasa, preko Pseta i Tiriona, pa do Maloprstića i sada Boltona juniora, kome bi (da je nekim slučajem fan hevi-metala) verovatno životni moto bila pesma “Tormentor” mog voljenog benda W.A.S.P.

Drugo, da stavimo tačku na polemiku o silovanju - nikako ne možemo posmatrati iz perspektive XXI veka. U kontekstu priče, silovanje u braku kao ideja ne postoji, ženska prava nažalost ne postoje, žena je vlasništvo svog muža i on može da radi sa njom šta hoće, kad i kako hoće, a od samih ličnosti zavisi na šta će taj brak da liči. Imamo Remzija koji je zaista zao, imamo Sansu koja je prefinjena, nežna, nevina i čista - dakle, oskrnaviti tako nešto jeste mamac za Remzija i koliko god bilo uznemirujuće i strašno, da je bilo drugačije, bilo bi nelogično i opet bi pljuštalo stotinu prigovora i kritika. S obzirom na vesterošku davnu tradiciju  prava prve bračne noći ili običaj da pijani svatovi svlače mladu i nose je u krevet (usput štipnu i ko zna šta još), zatim slučaj Deni-Drogo (nema velike razlike, zaista, samo uporedite obe scene), odnos Sersei-Džejmi, kao i veliki broj slučajeva "bračne prakse" u Vesterosu (počev od činjenice da je “Ludi kralj” Eris psihički i fizički zlostavljao suprugu Raelu, te da je Deneris upravo plod jednog takvog prisilnog čina “konzumacije braka”, pa do prisećanja Lyse Erin na svog starijeg supruga Džona i njegov “smrdljivi dah”), kao i već dokazane “živopisne” sklonosti dojučerašnjeg Ruzovog kopilana, zaključak je da je ljubiteljka kolača sa limunom i romantičnih pesama mogla proći i znatno gore! Zapravo, najstrašniji deo je prisustvo Teona, koji na taj način biva psihički kažnjen i doveden do preloma - ili sloma, ostaje da se vidi.
Treće (i poslednje), što se same epizode tiče, ona je - za razliku od pomenutih scena sličnog tipa (i silovanja uopšte, gde uvek prvo pomislim na Mirjanu Joković, koja je u bezmalo svakom filmu žrtva seksualnog iživljavanja) - urađena ZNATNO suptilnije, bez eksplicitnosti ili  vulgarnosti. Zato i jeste bila TOLIKO efektna i strašna, jer ima pre psihološki nego vizuelni efekat. Sve se zna, a ništa ne vidi. Od samog tradicionalnog venčanja u bogošumi (verovatno najlepšeg u dosadašnjim sezonama), pod snegom koji veje i svetiljkama, sa onako bajkovitom atmosferom i Sansom koja izgleda zanosno, postepeno se prelazi u sasvim zlokobni svet nalik na onaj iz gotskih romana (čini ga maestralni dijalog u sobi, npr. kada je Remzi pita "plaši li se malih patuljaka" pa je zbog toga nevina, kao i razni detalji koji su dopunili fantastičnu glumu), pa korak po korak ide do konačnog užasa (cepanje haljine, Teonovo lice, zvuci bola).
Ko je pratio seriju "Borgias" verovatno se seća scene Lukrecijine prve bračne noći sa Đovanijem Sforcom, koji je baca na krevet i brutalno siluje, a pri tom uopšte nije ni blizu ovako suptilno izbegnuto da se sam čin vidi i time je još strašnije, jer je otprilike slično: gnusni, poremećeni tip i anđeoska devojka koja, mada se nije udala iz ljubavi (koju zapravo još uvek nije ni upoznala), očekuje nešto sasvim drugo, nasuprot ovakvog poniženja.
Zatim, fanovi "Vikinga" znaju za epizodu "Blood eagle" iz druge sezone, koja je možda i najbolja u dosadašnjem serijalu, a gde se naslovni, izrazito stravičan čin kažnjavanja rivala, Jarla Borga, od strane glavnog lika Ragnara, vrši na sličan način: ništa ne vidimo, ali, sve shvatamo na osnovu lica i reakcija posmatrača, pozadinske muzike i tako se postepeno gradi atmosfera, bez neukusnog "crtanja" i krvoprolića, a opet dovoljna da vam se sledi krv i da ne možete izbaciti iz glave tu scenu. E, pa, tako nešto je bilo i ovde, ili je barem mene asociralo na taj tip režije.
A sećate li se scene između Ane (Natali Portman) i Henrija VIII (Erik Bana) u filmu „The Other Boleyn Girl“? Koliko god surovo zvučalo, do početka XX veka brak u većini slučajeva nije bio stvar izbora, niti (barem u početku, na šta zaboravljaju fanovi romanse Deni i Droga)  zajednica iz ljubavi, a seksualni čin nije služio romantičnim asocijacijama već “obeležavanju teritorije” i garanciji produžetka naslednog niza.

U tom smislu, početak braka Sanse i Remzija prikazan je na jedini logičan način. Ukoliko posle ovoga zaista ne bude radikalnijeg  pomaka, onda se već mogu kritikovati scenaristi i režiseri, s pravom. Nikako pre.



Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...