понедељак, 26. јануар 2015.

U susret petoj sezoni "Igre prestola"....Mala istorija Martinovog fiktivnog kraljevstva

piše: Isidora Đolović


Zaluđenik sam za istoriju, oduvek. Kao deca, brat i ja smo prosto upijali sve što je imalo veze sa, najpre grčkom mitologijom i antičkim svetom, potom vitezovima, kraljevima i  revolucionarima  sa svih strana našeg malog, a prošlošću slavnog kontinenta….onda sam počev od školskih dana pročitala sve i jednu biografiju značajnih žena-vladara, interesovala se za društveni kontekst, sliku doba, borbe protiv nepravde. Da nisam upisala književnost, sigurno bih na kraju studirala istoriju. Srećom, za moju struku  je uklapanje određenog dela bilo neizbežno, pisac bez epohe nije mogao da se sagleda u punoj svetlosti i značaju i tako je moja glad za znanjem bila zadovoljena u svakom pogledu. Tako je moja ogromna želja da vidim poprišta velikih događaja, istorijski značajna i meni lično intrigantna mesta, rasla i snovi dobijali sve snažnija krila. Danas, ti su mi snovi i čežnja za velikim svetom sa svim bogatstvima koja nudi duhu, istovremeno tuga (jer ih iz mnogih razloga i sputanosti okovima sredine najverovatnije nikada neću videti) i radost (uteha, nada, ljubav prema životu i stalno čuđenje pred njime, radoznalost nevinog deteta  čiji pogled  nisu zaprljali ružni vidici svakidašnjice). Dakle, volim istoriju - i da ne dužim jer bi potrajalo do prekosutra, pisaću već , o tom potom, nadam se.

Sem knjiga, volim istorijske serije i filmove, mada su često u pitanju najstrašniji anahronizmi. Ne smeta mi, posmatram odvojeno od stvarnog, prepustim se fikciji. Sve volim, “Bordžije”, “Tjudore”, “Kamelot”, “Merlin”, “Stubovi zemlje”, evo i najnoviji primer su “Vikinzi”….u cugu sam odgledala dve sezone, uživajući u avanturama Ragnara, Roloa, Lagerte, Flokija….saosećala, brinula, volela ih i prezirala….sada se čeka treća sezona, a malo posle počinje i peta kada je o “Igri prestola” reč. Tim povodom su i naredni tekstovi.




O svom iskustvu sa knjigama na osnovu kojih je serija nastala, već sam pisala ovde na blogu. Jasno je da sam veliki ljubitelj. Volim "PLIV” između ostalog jer je očigledno Martinovo dobro poznavanje istorije i ljudske prirode, pa u svoj fiktivni svet unosi realne situacije i karaktere. Tako su Lanisteri umnogome oblikovani po uzoru na Bordžije, Starkovi su neki nordijski, vikinški tip, Targarjeni od svega po malo... 



Naiđu periodi kada sam baš zaluđena ovim knjigama (čitala sam ih dva puta do sada - u srednjoj školi i pretprošle godine), pa sam tada skroz u svetu Sedam kraljevstava, "slistim" sve nastavke za par nedelja i mozgam, lovim detalje, onako detektivski.  Ne znam postoji li neki serijal koji prati više pretpostavki i uvrnutih teorija od ovog , neke su sasvim izvučene iz konteksta ili iščitane iz jedne rečenice, toliko da već postaje smešno. Seriju sam pomno otpratila tokom prve dve sezone, koje su (posebno prva) prilično verne knjigama i dosta dobro osmišljene. Već na početku treće sezone mi je pažnja popustila, usled previše grananja, odstupanja i nedoslednosti, pa sam naredne dve sezone odgledala “na preskoke”. Neminovno poređenje sa knjigama uvek će doneti neslaganja, zato je i treba odvajati od knjiga.
Ali, budimo fer i objektivni:  Treba uzeti u obzir da je VEOMA TEŠKO preneti pisanu reč na ekran, vizuelizovati sve detalje, pojedinosti, podtekst,naravno da se moraju praviti kompromisi i odstupanja, što zbog ograničenog formata, što zbog same prirode igranog filma/serije. U nešto manje od sat vremena valja "strpati" na desetine stranica. Naravno da nije lako.

Mislim da nama, knjigoljubima, najpre zasmeta popunjavanje vremena nekim nebitnim, nelogičnim i u knjizi nepostojećim - a za radnju u seriji takođe ne naročito značajnim - scenama i epizodama. Primećujem kako u novije vreme generalno važi zabluda da što eksplicitnije prikazano nasilje, seks, tabui i kontroverze, podižu rejting i privlače gledaoce/čitaoce. Nema više suptilnosti, ni nagoveštavanja, čak ni u književnosti, a Martinove knjige se takođe uzimaju sa dozom predrasuda zbog nešto brutalnije slike sveta koju nude. Sem toga, imam utisak da sa porastom popularnosti, opada kvalitet i tvorci serija zasnovanih na nekoj knjizi prestaju da se trude. Inače, gluma je odlična, kostimi su prelepi, ambijent odličan, samo bi bilo dobro da i dalje drže nivo koji je ipak bio mnogo viši u prvoj i negde do sredine druge sezone, BAŠ ZATO ŠTO su dešavanja u nastavku priče sve uzbudljivija, složenija, zamršenija. 
Znatan je broj je poznanika i prijatelja koji gledaju seriju, a nisu čitali (i, uglavnom zbog obima, ne planiraju)  knjige, uprkos mojim silnim ubeđivanjima da propuštaju neslućeno mnogo . Zbog njih sledi ovih nekoliko tekstova. Pošto većina poklonika serije ima probleme da "pohvata" ko je npr. Regar, ko Lijena, Elija.... cimerka me jednom prilikom pitala da li je Džon Viserisov sin, pošto je čula za teoriju o tome da je on Targarjen. Ono što im nije vizuelizovano, kao da ne postoji. Dakle, ovo im je moja pomoć, takoreći  priručnik! 
Ali, to nije jedini razlog. Možda je važniji, mnogo važniji, onaj praktičan - "da se ne baci"! U jednom periodu svog posebno intenzivnog bavljenja svetom Vesterosa, bila sam član domaćeg foruma “World of Westeros”, a tom prilikom su tekstovi i nastali. Više nisam na forumu, ali, tekstovi su ipak moji i, nadam se, dobri
Bave se meni lično najinteresantnijim dešavanjima. Ne krijem da verujem kako bi bilo zanimljivo napraviti posebnu priču o Robertovoj buni, samo, nek nam Martin prvo završi PLIV. Od onih sam koji u ulozi Lyanne vide Keti Mekgrat, predivnu Morganu iz serije “Merlin”:
Isto tako, od onih sam koji navijaju za to da je Džon “ono što mislimo da jeste”, ali koji istovremeno gube strpljenje i više ne veruju da će Martin uspeti da ne podlegne zamkama komercijalizacije u koju je zahvaljujući serijalu nerazmrsivo upleten. Onda barem pogledajmo šta nam je do sada otkrio.

Ko je „Azor Ahai ponovo rođen“?


Proročanstvo se u priču uvodi posredstvom Melisandre. Crvena kometa i okolnosti njene pojave provlače se (bolje reći, proleću!) kroz drugu knjigu serijala kao glavni lajtmotiv- svi protagonisti  je sa zanimanjem prate, komentarišu i tumače na svoj način. Zemlja je u gotovo pred-apokaliptičnom rasulu, atmosfera više nego pogodna da ožive stare legende, u kojima narod traži utehu i slutnju spasenja, a oni na vlasti potvrdu sopstvenog prava. Zato ih svako i prilagođava ličnoj potrebi. Uglavnom, Crvena sveštenica podseća:
U drevnim knjigama Ašaija zapisano je da će doći dan kada će zvezde, nakon dugačkog leta, krvariti i hladni dah tame teško će pasti na svet. U tom strašnom času, ratnik će iz vatre iščupati plameni mač. A taj mač će biti Svetlonosac, Crveni mač junaka i onaj koji ga stegne biće Azor Ahai vaskrsnut, i tama će pobeći pred njim.
Salador San potom pripoveda Davosu opšte poznatu legendu o kovanju „Svetlonosca. Obrazac joj je tipično epski, herojski: tri etape, tri vatre (tri je magični broj, bitan i za Denine vizije), tri pokušaja i žrtva u krvi koja naposletku dovodi do uspeha. Vreme uloženo u rad se povećava, pa tako imamo:
1) trideset dana i noći kovanja mača u svetoj vatri; kaljenje sečiva u vodi je bezuspešno, jer čelik puca;
 2) pedeset dana i noći, kaljenje u srcu lava, ponovo bez uspeha;
3) sto dana i noći (ponovo magični broj, 100 je savršenstvo celine), uspešno kaljenje u živom srcu Nisa Nise.
 
Sledeće pominjanje pronalazimo u „Oluji“, kada Melisandra  obrazlaže svoje uverenje Davosu: „Videla sam ga kako predvodi bitku protiv tame, videla sam ga u plamenu. Plamenovi ne lažu, inače ti ne bi bio ovde. To je zapisano i u proročanstvima. Kada crvena zvezda prokrvari, a tama se zgusne, Azor Ahai će vaskrsnuti međ dimom i solju, da probudi zmajeve iz kamena. Krvava zvezda je došla i prošla, a Zmajkamen je mesto dima i soli. Stanis Barateon je Azor Ahai ponovo rođen.“

Meštar Emon je prvi koji podvlači znak jednakosti između figure Azor Ahaija i Obećanog Princa, mada još uvek dosta nejasne i diskutabilne jednakosti. Najpre je Džeherisu Targarjenu prorečeno da će iz loze njegove dece Erisa i Raele biti rođen Obećani Princ. Iz tih razloga je među njima sklopljen brak. Njihov najstariji sin Regar  u mladosti veruje da je reč o njemu, jer se rodio na dan izbijanja požara u Letnjim dvorima- „dim“, kada su suze prolivene za nastradalima-„so“. Pročitavši još uvek zagonetne spise, odlučio je da "mora postati ratnik“. Jasno je da  se verovatno radi o pročitanoj legendi o AA. Onda se naglo menja njegovo uverenje, pa će smatrati da je njegov sin Egon OP, jer je „kometa primećena u noći njegovog začeća“, a Regar je bio "ubeđen da krvava zvezda znači kometu". Dakle, ubeđen, a ne podstaknut činjenicom. Ali, Egon nije rođen „nakon dugačkog leta“, niti ispunjava uslov o „dimu i soli“, niti je poživeo dovoljno dugo da potvrdi to očekivanje (Grif još nije provereno taj za koga se izdaje). Odmah potom sledi, iz Denine vizije, još jedna zagonetna misao o „neophodnom postojanju trećeg“ i „pesmi leda i vatre“.
Emon će zaključiti da su se prevarili u tumačenju, jer zmaj nema pol, tj. da je Deneris zapravo OP. Epizoda njenog  silaska sa Drogove lomače, koju prati prvo pojavljivanje komete i izleganje zmajeva, posmatra  se kao sigurni pokazatelji da je baš ona ta. Međutim, Deni nije ratnica. Ona, barem koliko mi znamo, ne ume da rukuje mačem, što ponovo dovodi do udvajanja figura OP i AA. Emon, kao spojnica između Deni i Stanisa/Džona, na samrti zaključuje:
Stanis ima u sebi nešto zmajeve krvi, da. Imala su je i njegova braća. Nasledili su je preko majke njihovog oca. Zato sam i dozvolio sebi nadu...možda sam želeo...svi mi umemo da se zavaravamo kada želimo da poverujemo. A rekao bih, Melisandra najviše od svih. Mač je pogrešan, to je morala da zna...svetlo bez toplote...prazna opsena...mač je pogrešan, a lažno svetlo može da nas povede dublje u tamu, Seme. Deneris je naša nada.
Zaključuje i to da joj treba poslati meštra da je poduči i zaštiti, a sa tom misijom Marvin kreće da je pronađe. Već u sledećem delu, putujući Deni u susret, Tirion razmišlja o izvesnom fragmentarnom, anonimnom tomu  pod nazivom „Krv i vatra (Smrt zmajeva)“, čiji se jedini sačuvani primerak krije zaključan u odaji duboko ispod Citadele. Povežimo ovo sa prologom „Gozbe za vrane“...
Istovremeno, Crveni sveštenici u Volantisu najavljuju dolazak junaka koji će spasiti svet od tame. I naravno, ponovo svi veruju da je to Deni.

Pa, ipak!
Emon pre odlaska ostavlja Džonu obeležene odlomke koji govore o Azor Ahaiju.  Na Snežnog će oni ostaviti izuzetno jak utisak, o čemu svedoči i san u kome se plamenim mačem bori protiv Tuđina – a istovremeno, Melisandra počinje da ispoljava neobično interesovanje za Džona, Duh je ne napada, ona ga sve češće vidi u svojim plamenovima („Molim se za sliku Azor Ahaija, a R’Lor mi pokazuje samo Snežnog“). Melisandra ga upozorava da se ne odvaja od svog vuka, a govori mu još nešto bitno: „Trebalo bi da pogledaš iza sebe, lorde Snežni. Mesec te je poljubio i iscrtao tvoju senku na ledu, 20 stopa visoku“. Setićemo se scene sa prvih stranica prvog dela, kada Tirion ulazeći u zimovrelsku dvoranu baca senku „visoku poput kraljevske“, Deni će u Kući Neumirućih videti „plavookog kralja bez senke“-Stanisa, a "da bi dodirnula svetlost, mora proći ispod senke". Hm....

Dok je Stanisov mač, navodni Svetlonosac, daleko od pravih i očekivanih osobina mitskog sečiva, Džonova Dugačka kandža  je „iskovana u zmajskom plamenu stare Valirije, prožeta činima. Zmajčelik, snažniji od običnog, lakši, tvrđi, oštriji“ i on razmišlja kako bi mu mogla doneti veliku slavu i podvige, čime je implicirano da bi možda to mogao biti pravi Svetlonosac.  Ako uzmemo u obzir da Matori Medved mnogo ranije govori Džonu - istina, s drugom namerom- o tome kako je svojevremeno prvoobrednik nudio Emonu da ga razreši zaveta kako bi mogao preuzeti vlast; da gavran ubrzo zatim neprekidno izgovara „Kralj“ u Džonovom prisustvu,; i naposletku sve pretpostavke o njegovom mogućem poreklu, dolazimo do njegovog poslednjeg poglavlja u „Plesu“ koje nam iznenada daje još tragova.
U sceni atentata koji su na Džona izvršila braća iz Noćne straže vidimo:
1)      „pljusak crvene krvi“ (kada  džin otkine ruku ser Patreka)
2)      Bouen Marš lije suze
3)      Rana se „dimi na hladnom noćnom vazduhu
Možda nije bez značaja ni to što su opisana tri zadata uboda, dok četvrtog Džon već nije svestan.
Da rezimiram, u prvoj knjizi serijala gotovo sve „vrišti“ da je AA Deni. Zatim se u tu priču uvodi Stanis, ali, jasno je da uprkos Melisandrinom uverenju, on nije očekivani spasitelj, što je jasno pokazalo ironično razotkrivanje (ne)moći njegovog „Svetlonosca“. Situacija se znatno komplikuje od petog dela, kada Džon sve više izbija u prvi plan kao moguća reinkarnacija mitske figure ratnika, a čini se i da su njegove predispozicije jače od Deninih. Dakle:

-Ko su potencijalni kandidati, a ko je najubedljiviji?

-Koje kriterijume treba da ispuni?

-Kakva je povezanost Crvenih sveštenika sa njegovim dolaskom? Kakvu ulogu tu imaju meštri iz Citadele? A zmajevi? Hoće li Sem otkriti istinu?

-U kakvoj je vezi sa Obećanim Princem; da li su AA i OP ista osoba?

-Šta je „pesma leda i vatre“?



2 коментара:

  1. Hvala puno na objašnjenju, zlata vredi.
    Ubrzaću knjige definitivno!
    Sve se zakuvalo majku mu...
    A cliffhangeri su strava, da čovek izludi do sledeće nedelje.. :D
    Hvala još jednom <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi :))), drago mi je što ti je bilo zanimljivo i korisno.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...