понедељак, 26. јануар 2015.

Mala istorija Martinovog fiktivnog kraljevstva 3

priredila: Isidora Đolović


Robertova buna - prvi deo
                             
  Rat Uzurpatora, poznatiji kao Robertova buna (282-283 AL) promenio je lice Vesterosa i ušao u anale kao epski prevrat. Njime je stavljena tačka na viševekovnu vladavinu dinastije Targarjen i otvorena nova stranica burne istorije Sedam kraljevstava. Svi događaji koji su usledili i traju, direktno su determinisani rezultatima Robertovog pohoda na tron. Mada je prošlo izvesno vreme, a većina učesnika bune se preselila u večnost, posledice i tragovi su neizbrisivi. Putujući pevači i lokalni kazivači uzdigli su ga do legende, dajući mu romantizovani karakter, ali, prava priroda rata bila je složenija, dublja i još surovija. Iako se u narodu ustalilo verovanje da je sukob izbio zbog ljubavi (slično Trojanskom ratu) i želje za osvetom (poput krađe Zlatnog runa), pomenuta epizoda bila je tek jedan potez na uzdrmanom šahovskom polju, potez od koga su nagomilane tenzije konačno buknule i više ih nije bilo moguće stišati, niti zaustaviti lavinu koja se obrušila.




Uzroci

Iako ser Baristan Selmi smatra da je vladavina Erisa II Targarjena počela sa puno nade, u godinama koje su usledile sve se ubrzano pogoršavalo. Selmi priznaje da je kralj obezbedio Vesterosu duži period mira, ali, kako je vreme odmicalo, njegovo mentalno zdravlje je ostavljalo sve više traga na vladavini. Čuvena parabola kralja Džeherisa o sopstvenoj dinastiji glasi: kada god se rodi novi Targarjen, bogovi bacaju novčić i svet zadržava dah čekajući da vidi na koju će se stranu pri padu okrenuti – na ludilo ili veličinu, tradicionalne odlike budućeg vladara. Neki, naturalističkim teorijama skloniji, smatraju da razlog psihičke nestabilnosti leži u generacijama incestuoznih ukrštanja unutar dinastije, sa namerom da se krv stare Valirije očuva i geni ne naruše. Kako god bilo, sam Eris II je, počev od sužanjstva u Senodolu, sve više „pucao po šavovima“.

Iako su problemi na dvoru trajali već od nametnutog venčanja Džeherisove dece, pa onda poslednjeg u nizu neuspeha prilikom pokušaja „buđenja zmajeva“ i požara koji je zbrisao Letnje dvore, a vrhunac dostigli  kroz napetost u odnosima kralja i njegove desnice, Tivina Lanistera, Prkos Sendoloa do temelja je uzdrmao vladarevu ionako labilnu ličnost. Oslobođen iz tamnice lorda Darklina od strane gardiste Selmija, Eris se zatvara u Crvenu tvrđavu i prepušta rastućoj paranoji. Baristan će se godinama kasnije pitati koliko je spašavanje kralja bilo pametan potez i nije li možda bilo bolje ostaviti ga da umre, kako bi ga što pre nasledio Regar i uspostavio red u kraljevstvu. Nepoverenje je obuhvatalo doslovno sve u okruženju, uključujući i njegove najbliže, a dodatno su ga potpirivale dve okolnosti. Prva je bila hladnoća Tivina Lanistera, kojoj je doprinelo najpre odbijanje Erisa da prihvati Sersei za suprugu svog najstarijeg sina Regara, pa skrivana sujeta među ove dve jake ličnosti koja je izbila na videlo brutalnim kažnjavanjem Ilina Pejna zbog komentara  da „Tivin zapravo vlada Sedam kraljevstava“, da bi kralj stekao utisak kako je Lanister potpuno ignorisao Erisovo utamničenje u Senodolu i naposletku ga ostavio na cedilu, pošto je Eris  imenovao Džejmija najmlađim gardistom i tako ga uzeo po svoje, spreman da ga iskoristi u nemom ratu sa njegovim ocem. Drugu okolnost predstavljala je kraljeva nasledna opsesija vatrom, koja je dovela do pojave svakakvih piromansera, crvenih sveštenika, magova i sličnih „savetodavaca“ na dvoru. Najverovatnije u ovom periodu, u Kraljevu Luku stiže mladi Toros od Mira, kao i Varis – čiji će uticaj na sumnjičavog kralja biti posebno poguban. Okruživši se ovakvim ljudima, a odbivši od sebe desnicu, suprugu i naslednika, Eris je tonuo u vir ludila. Njegovo jedino napuštanje svojevoljne izolacije bio je veliki harendvorski turnir, na Varisov podsticaj, kako bi proverio imaju li sumnje u sina osnova ili ne.

Povod

Kao što se može zaključiti, odnosi na dvoru i uopšte Sedam kraljevstava bili su već duže vreme do krajnosti zategnuti, te je bila dovoljna samo jedna efektna provokacija da dovede do eksplozije nezadovoljstva. Regar Targarjen, nažalost, nije učinio ništa da ne daje „vetar u leđa“ očevom nepoverenju, štaviše, krunisanje Lijene Stark na pomenutom turniru bilo je svojevrsni šamar čitavom kraljevstvu. Najčešće je mišljenje kako se on u Harendvoru toliko zaljubio, da je to bez razmišljanja javno pokazao, ali, ono što će drskošću isprovocirati reakcije usledilo je naredne godine.

Nedugo posle rođenja naslednika Egona (svog drugog deteta u braku sa Elijom Martel, sestrom princa od Dorne), 282 AL, Regar nestaje sa Lijenom Stark. Postoje priče da su mu u navodnoj otmici pomogli Artur Dejn i Ozvel Vent, obojica zakleta braća Kraljeve garde, a prvi i prinčev najbolji drug. Zna se i to da Lijena nije bila oduševljena brakom koji je otac za nju ugovorio, dok je Regar  i sam bio oženjen iz političkih razloga. Tek, od tada pa narednih (blizu) godinu dana, beguncima se gubi svaki trag. Detalji i motivi ovog događaja nisu poznati, kao ni reakcije kraljevske porodice. Ali, Sever i Olujne zemlje brzo zahvata plamen nezadovoljstva. Lijena je jedina kći lorda Rikarda Starka, obećana lordu Robertu Barateonu. Ovim i brakom naslednika Brendona sa Kejtlin Tuli, Rikard je planirao da veže nekoliko kuća u jak savez. Devojčin nestanak menja sve. Ustalilo se verovanje da je Robert „poveo vojsku da je vrati“.

                    Rasplamsavanje                         

Uprkos molbama Hostera Tulija da se smiri i ne reaguje tako silovito, Lijenin najstariji brat Brendon sa pratnjom je odjahao u Kraljevu Luku (verovatno iz Brzorečja, gde je trebalo da se oženi), čim je vest stigla. Kao i Robert, shvatio je čin kao kidnapovanje i smelo (ali nesmotreno) pred Crvenom tvrđavom pozvao Regara napolje, zahtevajući da mu izađe na crtu. Poput gnevnog Ahila koji zaziva Hektora da „izađe i umre“. Međutim, Regara nema, ali zato je tu Ludi kralj, koji smesta izdaje naređenje da se buntovnik uhapsi sa svojim pratiocima (štitonoša  Itan Glover- jedini preživeo; Džefri Malister; Kajl Rojs ; Elbert Erin- sinovac i naslednik Džona Erina). Njihovim očevima javljeno je da dođu u grad kako bi pred sudom odgovarali za zaveru i pretnje smrću, upućene prestolonasledniku od strane mladića. Rikard Stark stiže sa severnjacima, takođe biva uhapšen i (na zahtev suđenja borbom) surovo pogubljen. Rikarda je u oklopu živog spalio Erisov omiljeni piromanser Rosart, a Brendon je zarobljen u specifičnoj spravi za mučenje, nateran da gleda oca kako umire i da se udavi u pokušaju da mu pomogne. Džejmi Lanister se kasnije priseća kako je posmatrao ovo morbidno umorstvo talaca, bez mogućnosti da reaguje. Eris dalje zahteva glavu Neda Starka, ali mu Džon Erin, njegov mentor i lord vladar Dola, zgrožen počinjenom nepravdom uzvraća prkosom, sa Barateonom i Starkom podigavši pobunjeničke barjake. Sve je spremno za sukob velikih razmera.

 Formiranje frontova

Eris se suočio sa već tri pobunjena dela ujedinjene kraljeve teritorije: Sever, Dol i Olujne zemlje, dok se Brzorečje sve više bližilo pristupanju alijansi. Za vođu ustanka izabran je Robert Barateon, zbog  najjačeg prava na presto koje mu je donosilo srodstvo sa Targarjenima preko bake, Erisove tetke i kćerke Egona V. Podela na frontove i zauzimanje strana tekla je očekivano. Na stranu pobunjenika stale su kuće Stark, Erin, kasnije i Tuli (posredstvom sklopljenih brakova), ali, veliki broj manjih lordova iz Dola i Brzorečja ostalo je verno kralju. Nasuprot njima, Targarjeni su na svojoj strani imali Martele, mada su Dornjani bili krajnje nezadovoljni Elijinim tretmanom i skandaloznim postupkom njenog muža. Druga velika sila verna kralju bila je kuća Tirel od Visokog Sada, sa svim vazalima.

Naravno, neutralni nisu bili od manje važnosti. Najproblematičnije je bilo odsustvo Tivina Lanistera, koji je nakon Džejmijevog pristupanja gardi dao ostavku na mesto desnice (zamenio ga je Oven Meriveder)  i vratio se u Livačku stenu, gde ostaje do samog kraja rata, ne dajući ni glasa od sebe. Drugo značajno nemešanje jeste ono kuće Grejdžoja. Naposletku, Freji se nisu uključivali sve dok „pokojni lord“ Valder nije bio siguran u pobedničku stranu kojoj će se pridružiti, sa već čuvenim strateški nezaobilaznim i neophodnim „Blizancima“.

Robert i Ned napuštaju Gnezdo sokolovo sa namerom da podignu svaki svoju vojsku. Kako je Eris naredio vazalima da zatvore ulaz u luku Galebovo i Bela Sidrišta, ucenivši njegovu glavu, Ned pokušava da se iskrade sporednim putevima. Iz Dola preko Prstiju, trebalo je da ga po dogovoru preveze čamcem jedan ribar, međutim, on gine tokom oluje, tako da je njegova kći uspela da prebaci Neda do Sestrigrada. Lordu Godriku Borelu je meštar savetovao da pošalje Erisu Starkovu glavu i uzme bogatu nagradu („Ludi kralj je bio velikodušan prema onima koji mu udovolje“). Ali, čuvši da je Džon Erin u međuvremenu zauzeo Galebovo, a Robert bio prvi na zidinama i lično ubio Marka Graftona, lord se pokolebao. Zaključuje da  je Barateon neustrašiv i borben baš kao što „kralj treba bude“, pa pušta Neda, uz dogovor da u slučaju njihovog poraza ćuti o svemu tome. Zahvaljujući lordu Borelu, Stark bezbedno nastavlja put do Severa, gde okuplja ljudstvo. Za to vreme, Robert nastoji da ojača svoje položaje.

Letnji dvori (The Battle of Summerhall)

Robert je uspeo da se vrati u svoje zemlje i sazove barjake. Ipak, tri kuće- Fel, Kaferen ni Grandison, odlučuju da ostanu uz kralja i udruženim snagama okončaju bunu, dok još nije kasno. Robert saznaje za zaveru, kao i dogovoreno mesto okupljanja neposlušnih (odakle su planirali marš na Krajoluj) – Letnje dvore. Ruševine targarjenskog zamka značajna su lokacija iz dva razloga: 259 AL tu je izbio požar, usled još jednog pokušaja oživljavanja zmajeva, pri čemu kralj Egon V gine; kraljević Regar, rođen na dan tragedije, kasnije je najviše voleo da u samoći posećuje ovo mesto i tu pronalazi nadahnuće za svoje nadaleko čuvene, tužne stihove i melodije. Barateon je, dakle, uspeo da prestigne sve tri čete, odbije svaku pojedinačno pre nego što su imali vremena da se spoje, ubije ili zarobi sva tri zapovednika. Bitka kod Letnjih dvora tako je zapravo predstavljala impresivni niz od tri pobede u jednom danu. Lord Fel gine u borbi sa Robertom, a njegov sin „Srebrna Sekira“ zarobljen je sa druga dva vodeća lorda, nakon čega prelazi na Robertovu stranu. Kaferena će kasnije ubiti Tarli, na Pepelgazu, a Grandison će biti ranjen na Trozupcu. Ovom pobedom, Robert je učvrstio svoj položaj u Olujnim zemljama, zadobio i osigurao vernost ostalih lordova i mogao da bez opasnosti nastavi prema Hvatu.

Pepelgaz (The Battle of Ashford)

Sledeći korak koji je Robert preduzeo bilo je da obezbedi zapadni bok od Tirelove velike armije, koja mu je predstavljala najozbiljniju pretnju. Ostavlja Krajoluj pod komandom mlađeg brata Stanisa, usmerivši se ka Pepelgazu, zamku smeštenom u sred Hvata, najverovatnije sedištu kuće odane Tirelima. Planirao je da mu to bude bedem ka Visokom Sadu. Međutim, konce mu je pomrsio lord Rendil Tarli, kada je sa prethodnicom izašao pred pobunjenike i suzbio Roberta takvom silinom da se Barateon morao povući još pre nego što je glavnina predvođena lordom Mejsom Tirelom stigla na bojište. Iako je ovo bio poraz, istoričari Vesterosa smatraju Pepelgaz izvrsnim taktičkim povlačenjem, budući da su Robertove snage ostale uglavnom neokrnjene i još uvek jednako preteće. Tom prilikom, Tarli je svojim mačem „Vadisrce“ pogubio lorda Kaferena, a njegovu glavu poslao Erisu. Na strani Hvata, gine Mejsov rođak, ser Kventin Tirel. Tirelova reputacija kasnije se oslanjala na tu jednu, „jedva izvojevanu pobedu“, gde je veći deo posla obavila prethodnica lorda Tarlija, iako je Mejs gotovo sve zasluge pripisao sebi. Načitani Tirion Lanister komentariše ovu pobedu kao „neubedljivu“, budući da Robert nije pretrpeo velike gubitke. Ipak, morao je da se povuče ka severu, u susret saveznicima, što je Tirelima otvorilo put ka Krajoluju i omogućilo njegovu opsadu, kojom će upravljati Mejs Tirel i Pakster Redvin.

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...