уторак, 07. октобар 2014.

Uzeh, otvorih, pročitah: Duboki naklon senima prošlosti

autor: Isidora Đolović

Aleksandar Gatalica - "Veliki rat" 

Niz različitih (ovdašnjih) umetničkih posveta prvom prošlovekovnom sukobu svetskih razmera, a uoči četvorogodišnjeg jubileja koji je upravo duboko "zagazio" u prvi čin, otvorio je Aleksandar Gatalica. O tzv. Velikom ratu - veliki roman, sasvim zasluženo ovenčan NIN-ovom nagradom. Zadivljujuća je i istinski magična ova literarna pustolovina. Reč je o, istovremeno, odi i - lamentu, bojnom pokliču i dostojanstvenom minutu ćutanja. Veličanstveni mozaik sudbina zahvaćenih Prvim svetskim ratom, višeglasje, razgranatost, fantastika, suvi realizam, sve to sliveno je u jedan tok - i u njemu razigrano. Pred čitaocem defiluje iznenađujuć broj živopisnih ličnosti i svaka utiskuje trag, a raznovrsne epizode predstavljaju značajne vinjete na panorami istorije.

Rečite su već korice knjige, kao svojevrsni nagoveštaj sadržaja koji čuvaju. Pogledajmo ih: iz purpurno-sivog dima (podjednako barutnog ili opijumskog) i, poput redova vojske, čvrsto zgusnutih oblaka, izranjaju lica Grigorija Raspućina, Mata Hari, solunskih boraca, kao i aeroplan Crvenog barona, ordenje namenjeno nekim junačkim prsima, pa u blato, seno i prašinu zaglavljena topovska kola. Rastojanje od neba do zemlje, ili - kako je čitava jedna civilizacija strmoglavce pojurila u sunovrat. Kroz slike sa korica, roman obećava opsežnu i uzbudljivu priču koja teži da obuhvati i pruži pregled svih aspekata, pune razmere velike svetske tragedije. Svojoj zamisli je u potpunosti odgovorio.


Pisac razvija i prati sudbine mnoštva likova, do samog završetka vešto i dosledno, bez zaplitanja ili gubljenja u gustom pripovednom tkanju. Nijedna pojedinost neće ostati nerazjašnjena, ni lična drama nerazmršena. Suprotno mogućim očekivanjima, nacionalna perspektiva nije dominantna. Priča putuje železnicom, podmornicom, vazduhom; provlači se kroz fabričke hale, šunja ulicama u sred policijskog sata, zaviruje u evakuisane stanove pariske gospode, baulja kroz bojne rovove. Kreće iz usta gatara, pijanista, majora; sluša okultiste i kapelane, psihijatre i umobolnike; obuhvata različite zemlje, vere i nacije, lebdi kroz javu i san, probija se kroz vreme.


Skladna kompozicija u velikoj meri doprinosi da se postigne ovaj mnogostruki efekat. Roman je podeljen na pet hronoloških celina, a svaku obeležava neka ličnost čijom je perspektivom uokvirena:
1) godina patologa (1914) - Mehmed Graho iz Sarajeva
2) godina trgovca (1915) - Mehmed Jildiz, istanbulski dućandžija
3) godina kralja (1916) - Petar I Karađorđević
4) godina cara (1917) - Nikolaj Romanov
5) godina kriminologa (1918) - Arčibald Rajs


Unutar delova omeđenih njihovim pogledima na zbivanja, "vrte" se svi ostali, pa ćemo tako upoznati, npr: bračni par Čestuhin - doktora Sergeja i bolničarku Lizu, njihove zemljake - proterane Suhomlinove, novinare "Buru" i Tibora Vereša, prestoničku šnajderku Živku, dvorskog lekara Simonovića i njegov kišobran-vremeplov, rivale Veljkovića i Crnogorčevića u aferi "idealin". Prisutni su tu umetnici: Apoliner, Kokto, Kiriko, operski bariton Hans Diter Uis, kabaretske pevačice Flori Ford i Lilijan Šmit, kafedžije iz "grada svetlosti" Libion i Kombes, mala radnica - budući model Kiki s Monparnasa. Svratiće u priču Trocki, atentator Osvald Rajner, na smrt osuđen major Vulović, srpsko-austrijski feldmaršal "šizofreničar" fon Bojna, pa major Tatić i njegova nemušta ljubav Anabel Valden. Očaravajuću epizodu pisac dodeljuje Vladislavu Petkoviću Dis-u, uzbudljive i munjevite rasplete špijunima Dukejnu, Rajliju i Mata Harijevoj. 
Pored ljudi, i predmeti imaju svoju volju i vode neku nadnaravnu "politiku", oblikovanu pomoću kombinacije nadrealističkih i naturalističkih efekata: jedno ubojito naliv-pero, put lekarija kroz vreme i jedan kišobran, kobni časovnik i ohrabrujuće ogledalce, Biroove svojeglave dopisnice, čizme-ljubavnici, glasovi, otrovi i duše što plove vazduhom. Time proza postaje interesantni susret Pavića (fantastika) i Ćosića (istorijski sloj), po mnogo čemu priziva nepravedno zaboravljeni roman Rastka Petrovića "Dan šesti" (njegovu prvu polovinu), a u delovima koji se odnose na Rusiju slutimo čak i Bulgakova.


Priče se pretaču, suptilno i prirodno nadovezuju jedna na drugu. Od špijuna do lekara, fabričkih radnika i nesuđenih slikara kubista, preko provincijskih vinarija i boemskih sastajališta, do bolničkih vagona i sanatorijuma, nema prostora ni sudbine koja nije zahvaćena ratom. Dosegnut je epohalni i univerzalni nivo, a ovaj, svi su izgledi, budući klasik ne ističe ni pobedu jednih, ni poraz drugih, već tragiku svih:


"...zato što rat troši ljude i sve ljudsko, neljude i sve neljudsko, i niko ne zna šta se sve odbacuje i troši, odjednom, da se više nikad ne spomene."

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...